1.

Svaka izborna kampanja (bila ona predsjednička, parlamentarna, lokalna ili europska) ističe i u beskonačnost ponavlja manu demokratske prakse. Ustaljena besramnost priređuje uobičajene laži, političari su ionako odavna prihvatili poznati motiv: „Što je laž veća, više će ljudi u nju povjerovati”. Usprkos evidentnoj farsi žele biti ono što nisu, pažljivo tajeći ono što u biti jesu. I tako jedan stari rasistički milijarder postaje „protusistemski kandidat”. Pobornik konzervativnih načela pretvara se u „radikalnog kandidata”. Najekstremniji zaštitnici sigurnosnog poretka i tradicionalnih obiteljskih vrijednosti izjašnjavaju se kao ljevičari. Prethodni ili budući ministri iznenada postaju zagovornici antikapitalističkih prosvjeda i postaju konkurencija službenim revolucionarnim birokratskim partijama.

Ipak, najgori aspekt ne leži u ovoj zbirci apsurdnih argumentacija i besmislenih rasprava. Ne leži ni u načinu na koji, po enti put, ono što se zaista događa na ovom svijetu biva pokriveno atrakcijom novih slogana uzvikivanih tijekom kampanje.

Ne, najgora je činjenica što su gotovo svi svjesni da je sve to uzaludno. Nakon izbora se ionako ništa ne mijenja. Izrabljivani se i dalje izrabljuju, a bogati ostaju bogati. Potreba kapitalističkog rasta nastavlja uništavati, polako ali neumoljivo, mogućnost preživljavanja na ovom planetu. Međunarodnom politikom vlada sila, prijevara, ucjena: mada strane nisu tako prepoznatljive kao u vrijeme hladnog rata, stvari se nisu bitno promijenile, s jedne strane „zapadne demokracije” sa SAD-om na čelu, a s druge svi oni koji hine opiranje njihovom „imperijalizmu”, dok u vlastitim redovima podržavaju još brutalniji poredak. Unutarnja politika, uz poneku laganu nijansu, ostaje ista: represivni zakoni protiv siromašnih, protjerivanje ilegalaca, porezne olakšice za poduzeća. Čak ni najuvjereniji trockistički kandidat, kad bi nekim čudom bio izabran, ne bi uspio nešto promijeniti bez prethodnog uklanjanja korijena izrabljivanja. No, to nije nijedna vlada uspjela, iz jednostavnog razloga što vlast ne može uništiti samu srž vlasti.

Izbori su uzaludni i svi to znaju: no, upravo iz te taštine demokracija crpi svoju snagu i zato je najgora od svih sistema, njen se smisao postojanja temelji na ničemu i nemoći. Vi ionako znate da izbori neće baš izmijeniti stanje, ali ako ne glasate stvari bi mogle biti i gore. Zadržite ono što imate, premda niste naročito zadovoljni, jer ono što bi moglo uslijediti možda vas još više unesreći. Demokracija je upravo to, permanentna ucjena strahom: koliko god bila nesavršena ipak izgleda bolja od tiranije. Iz svoje nesavršenosti crpi čvrsti argument svog opstanka. Primjetit ćete da demokracija nije nikada dovršena, potpuna, nju stalno treba „osvajati”. Nema veze što je to osvajanje nesiguran i nedostižan cilj: izgleda da mane demokracije ne ovise o njoj samoj, već o njenoj vječnoj nedovršenosti, zato umjesto odbacivanja trebamo je, baš naprotiv, sve više podržavati. Što se pak diktature tiče, uvjerena je u svoju savršenost. Zaista smiješna pretenzija, ali zar nije čak apsurdnije zahtijevati da nas netko voli samo zbog naše nesavršenosti?

No, ipak, demokracija ne ucjenjuje: demokracija je ucjena.

Demokracija je jedan od oblika ucjene, a ono što nju oblikuje nadživjelo bi je čak i kad bi nestala sjećanja na „demokratske vrijednosti”. To je ono što se opisuje kao „najhladniji od svih hladnih čudovišta”, kojemu nisu dovoljne samo riječi. Njegov posljednji argument je, i uvije bio, nešto incizivnije i konkretnije od riječi.

Mnogo je veće od demokracije zato što je modelira i u potpunosti određuje. Nameće se silom kao jedna nepremostiva granica društvenog života. Radi se o tvorcu permanentne ucjene.

Radi se o državi.

2.

Država nam kaže: zadovoljite se demokracijom inače vas očekuje diktatura ili kaos. U biti, ucjena se odvija u dva dijela. Država se ponaša kao nužni arbitar ako želimo izbjeći život bez pravila. Dakle, ako je država neophodna, onda bolje živjeti u demokraciji koja nastoji uskladiti slobodu sa potrebama države nego u diktaturi koja se pokorava samo zahtjevima države.

Prvi se moment ucjene tiče pobornika države. Logika je vrlo jednostavna: čovjek je čovjeku vuk. Da bi mogao živjeti u društvu treba ga, stoga, pripitomiti. Država (koncentracija društvene moći) služi kao sredstvo pripitomljavanja. „Prirodnim stanjem” smatra se stanje stalnog rata gdje bjesne nasilje i strasti koje samo jake sile mogu savladati. Sila, moć države, koliko god strašna ona bila, nikada neće biti toliko pogubna kao čovjek bez države: zato njenoj se moći ne smiju postavljati granice.

Neki zagovornici države pak priznaju laganu sklonost prema diktaturi: dive se državnoj moći i obožavaju režime koji spektakularno ističu tu moć. No, najmudriji vrlo dobro razumiju kako na koncu nije važno da li se radi o monarhiji ili republici, da li je moć apsolutna, oligarhijska ili demokratska: bitno je da postoji država. Ostalo sve ovisi o razdobljima i običajima te koliko je određeno doba spremno prihvatiti.

Drugi trenutak ucjene se odnosi na teoretičare demokracije. „Prirodno stanje” u današnje vrijeme ne izgleda više tako zvjerski. Naglasak je više na slobodi nego na ratu, društveni je ugovor malčice izmijenjen. Prihvatljivo je žrtvovati „prirodnu” slobodu za političku slobodu zato što ova potonja dokazuje da je, na kraju, kvalitetnija. Čovjek je najslobodniji kad se dobrovoljno podčini zakonu kojeg je izabrao.

Trebali bi shvatiti kako ova dva načina poimanja „prirodnog stanja” i društvenog ugovora nisu oprečna već se međusobno nadopunjuju. Posljednje mišljenje ublažava oštru strogoću prvoga, ali ne odstranjuje ga. [1] Sve demokracije imaju na raspolaganju članke ustava koji im dozvoljavaju suspenziju „demokratskih sloboda” ako državi prijeti narušavanje integriteta. Dvije komponente prijetnje nisu na istom nivou: poželjnija je nadmoć države od njene nemoći. Ako ne želite demokraciju, dobit ćete diktaturu, zato što će vas ona spasiti od nečeg puno strašnijeg: anarhije.

Bilo bi sasvim pogrešno tvrditi da ove teorije danas nisu više tako aktualne samo zato jer su rođene prije dvjesto ili tristo godina. Naprotiv, one su sastavni dio suvremene ideologije. Zašto bi nas inače mediji svakodnevno zasipali najstrašnijim zločinima? Slijede određeni politički nacrt: uvjeriti nas kako bi društveni život bez zakona i pravde bio pravi pakao.

Danas se često priznaje da država vrši skrb nad svojim građanima kako bi izbjegli „zlo” urođeno u ljudskoj naravi. Nema veze što osumnjičene maltretiraju u policijskim postajama ako ćemo tom cijenom prekinuti zločine monstruoznog serijskog ubojice. Dovoljno je na etiku primijeniti pravila trgovačke računice: ako mala doza zla uklanja veliko zlo, onda smo u dobitku. Navedeni je „moral” (pokušajmo shvatiti) povijesno opravdanje za današnje torture u tajnim zatvorima CIA-e, za postupke francuskih legionara tijekom alžirskog rata ili u vojnim diktaturama Latinske Amerike u sedamdesetim godinama prošlog stoljeća.

Ovdje se ne radi o postavljanju vječnog pitanja o konfliktu između državnog interesa i morala pojedinca, o Antigoninoj tragediji i slično, zato što su sami pojmovi takvih rasprava veoma iskrivljeni. Oni polaze, prije svega, od prihvaćanja suverene sile kao potrebe koja bi zauzdala divlje ljudske strasti. I upravo ovdje leži laž.

Poanta nije samo u tome što „prirodno stanje” nije nikada postojalo, kao što su i filozofi, koji su koristili pojam, rado priznavali. Poanta je što navedena fikcija ništa ne dokazuje. Izmišljena je samo da opravda društvene nejednakosti. U vremenima kad se sve manje vjeruje da nejednakost među ljudima proizlazi iz božanskog prava, teorijom „prirodnog stanja” se na moderan način opravdava opstanak vlasti. Priznaje se postojanje jednakosti i „prirodne” slobode, ali da bi ih se zatim odmah opisalo kroz užasne crte sveopćeg nasilja. Zato se vlast više ne vrši u ime nadnaravnog prava na vladanje, već u ime svjetovne potrebe za izbjegavanjem kaosa. Opravdanje se promijenilo, ali represija ostaje.

„Prirodno stanje” je sasvim individualno stanje, bez društvenih odnosa, nonsens: hominid je bio društven i prije nego što je postao čovjek. Etnologija i antropologija su u dovoljnoj mjeri opisale društva bez države da sa sigurnošću možemo tvrditi kako država nije nikada predstavljala garanciju za postojanje društvenog života. Tlapnju o „prirodnom stanju” su izmislili filozofi krenuvši od određenih društvenih uvjeta u kojima su živjeli. Hobbes, da bi nas uvjerio kako je priroda stvorila ljude sklone „međusobnom napadanju i uništavanju”, najbolji primjer nalazi u strahu građanina koji „zaključava vrata” i „u svojoj vlastitoj kući zaključava čak i kovčege”. [2] Zar strah građanina od pljačke usred društva nije dovoljan dokaz zle ljudske naravi?

Divne li teorije…

Kad govorimo o ljudskoj naravi treba imati na umu da se radi samo o odrazu društvenih okolnosti. „Ljudska narav” ne postoji, to jest (što je isto) u naravi je čovjeka da je uopće nema. Društveni odnosi stvaraju čovjeka, a istovremeno ih on stvara. Povijest i etnologija su dokazale kako se čovjeku mogu pripisati različita obilježja, sva podjednako ljudska. Univerzalno se (ako uopće postoji) ne nalazi u sadržaju prouzročenim društvenim odnosima nego u samoj činjenici da uvijek postoji jedno. Nema smisla govoriti o čovjeku „prirodno dobrim” ili „prirodno lošim”. Postoje samo društveni oblici koji su više ili manje represivni, više ili manje slobodni, ovisno o naravi aparata koji ih podržavaju.

Što se pak teorije ugovora tiče, ona je, ako je uopće moguće, još mutnija. Zato što karakteristika društvenog ugovora leži u činjenici da ga nitko nikada nije potpisao. „Slobodno prihvaćanje” žrtvovanja prirodnih prava je svršeni čin pred koji se dovodi građanin postavši punoljetan i nema mogućnosti da ga izmijeni. Kakav je to „slobodno prihvaćen” zadatak ako ga nismo slobodni odbiti?

Kasnije su otkrivene i druge teorije u korist države, kao na primjer ona utemeljena na količini: budući da je potrebno koordinirati veliki broj pojedinaca potrebna je i upravljačka struktura da zajamči odnose koji bi inače izmaknuli, zbog svoje složenosti, prostim interindividualnim odnosima. Međutim, osim činjenice da država, suprotno od onog u što nas hoće uvjeriti, više liči na represivni sistem nego na upravljačku strukturu, navedeni se količinski argument može sažeti i u tvrdnju: budući da nismo nikada vidjeli brojno društvo funkcionirati bez države, ono je nemoguće. Nema veze što postoje suprotni primjeri iz Ukrajine dvadesetih godina ili Aragone iz španjolskog građanskog rata. Primjeri koji su se odvili u opsadi ili u ratu i koji dokazuju kako uloga države nije uopće sudbonosna. U biti, država je ono što „je” i opravdava se isključivo svojim postojanjem.

No, ipak, moramo priznati da je čisto teoretska rasprava o mogućnosti postojanja društva bez države, kao što je ovdje iznijeta, potpuno beskorisna, jer „ono što je” (država) nije teorija već realnost koja drži u šaci sredstva svoje perpetuacije, pod svaku cijenu.

Upravo ovdje nailazimo na ucjenu i shvaćamo njenu pravu narav. Kao što „zaštitnik” licemjerno pokazuje zabrinutost zbog nevolja koje će snaći njegovog štićenika ako ne plati doprinos Cupoli,[3] na isti način država, kum nad kumovima, može sada pretvoriti u realnost mȍru koju je osmislila da opravda svoje postojanje.

Budući da se rat svih protiv nije mogao sam pokrenuti, država ga može sama uzrokovati.

Navedenom strategijom ekstremnog terora koristili su se najviši vrhovi alžirske vlasti.

Poznato je da su strahoviti, surovi pokolji iz posljednjeg desetljeća XX stoljeća u Alžiru poslužili, na koncu, vlastodršcima ne toliko u borbi protiv službene islamske opozicije, koliko protiv lijene i radikalne mladeži koja je vodila pobunu 1988. Stanje sveopćeg kaosa je iza kulisa podupirala država da bi uvjerila i najradikalnije slobodare kako je povratak u državnu normalnost ipak poželjniji od daljnjih neopisivih strahota.

Naspram opasnosti od gubitka vlasti država se pokazala spremna žrtvovati određeni broj svojih građana samo da opravda svoju neophodnost. Navedeno iskustvo iz drugog alžirskog rata moglo bi pronaći u suvremenom svijetu brojne značajne primjere. Stanje barbarskog rata svih protiv svih kreira država, ali ne samo u fikciji već i u realnosti, ako će joj ovo ekstremno rješenje zajamčiti opstanak.

3.

Država ima svoju povijest, ispunjenu nasiljem, ubojstvima i represijom. Kako god je definirali, prvi zadatak države sastoji se od nasilnog nametanja vlasti i vjerovanja u njeno isključivo pravo na taj čin. Zato cilj kažnjavanja kriminalaca nije, na primjer, zaštita građana ili korekcija ponašanja delinkvenata, ono služi u prvom redu afirmaciji nadmoći države i njenog isključivog prava na nadmoć. Kriminal treba postojati da bi svi znali tko zaista vlada, kažnjava i štiti. Po potrebi novi će zakoni stvoriti nova kaznena djela kroz koje će država moći bezbrižno uživati u svojim povlasticama.

Navedeni monopol nad nasiljem i vladanjem definira se kao „suverenost”. Ideologija je do te mjere izvrnula realno značenje pojmova da nam se danas suverenost predstavlja kao načelo po kojem bi država bila samo njezin servilni oblik.

Najprije dolazi suverenost, transcendentalni izvor vlasti, a zatim država, njena primjena. Međutim, suverenost, koja nije uopće apstraktna, država mora svakodnevno reafirmirati. Dan za danom je vojska, policija, sudstvo, socijalna skrb, porez, kultura, sport itd. iznova potvrđuju. U biti, njihov glavni cilj nije „pružiti uslugu” građanima, njihova je svrha svakodnevno dokazivati da ta usluga proizlazi iz države i da je samo ona može pružiti.

Mada je možda dojam drugačiji, ipak sakralizirane geste i simboli moći nisu puki folklor teritorijalno ograničen, radi se o aktivnom mehanizmu, o stalnoj i minucioznoj rekonstrukciji vlastitog ključnog prerogativa. Stari Mitterrand koji je posjedovao (kako se kaže) le sens de l’État, to jest bio veoma svjestan intimnih kompetencija vlasti, nije ismijavao takve stvari. Njegov je mandat bio obilježen restauracijom najpompoznijih oblika republike, koje je odredio već De Gaulle. Bez suvišnih ili naivnih elemenata. Ne zaboravimo da se De Gaulle u Londonu ponašao kao predsjednik države, mada nije bio ništa, bio je samo pravi stručnjak za predstave. Došavši na vlast, Mitterrand je znao da je stiglo vrijeme zatvaranja frondističke parenteze s kraja šezdesetih i sedamdesetih godina, koja unatoč tome što nije nadvladala državu ipak ju je uspjela uzdrmati i više no što se danas želi priznati. Prosvjednici su tada vjerovali kako mogu ismijavati ridikulozne atribute vlasti, smatrajući ih već zastarjelima i zato nedjelotvornima. Socijalizam će u osamdesetim godinama sve privesti razumu. Ne može se uništiti višestoljetni stroj vlasti pukim ignoriranjem. Do danas je poštivanje države, njenih ministara, sudaca i policajaca uspjelo zadobiti teritorij izgubljen prethodnom generacijom.

Suverenost je poprimila republički oblik u Francuskoj iz sasvim slučajnih razloga. Druge države imaju drugačije stilove, drugačije simbole i drugačije uzore, ali svatko ima svoj, naslijeđen iz prošlosti. U biti, nije toliko važan izvor suverenosti, iliti njena službena izlika. Može indiferentno biti „Bog”, „superiorna arijska rasa” ili „demokratska načela”. Izvor suverenosti nećemo pronaći u ovim eksternim opravdanjima, nadometnutima na gotov čin, već samo u ulozi koju ona igra u sistemu moći. Suverenost je kao i pravo tehnička potreba države.

Izvan vladinih krugova suverenost se afirmira kroz svaku državnu uslugu ili administraciju. Na primjer, pojam „zadatak javnih usluga” ubrizgava malu dozu suverenosti u svakog državnog službenika. On se tako pretvara u neka vrstu minijature opće vlasti te se napad na njegovu dužnost poistovjećuje s napadom na cjelokupnu zajednicu koju država navodno utjelovljuje.

Treba zapravo shvatiti što zaista znači prekršiti članak „Tko omalovažava ili vrijeđa državne organe odnosno službene osobe prilikom vršenja […] službe…” Sudska praksa smatra da jedan obični drski pogled može predstavljati kršenje zakona. Kad bi se pridržavali teksta i načina na koji se primjenjuje, morali bi priznati da pred policajcom, recimo tokom kontrole dokumenata na ulici, jedino nekažnjivo ponašanje je spuštanje pogleda i odgovaranje sa „da, gospodine” na svaku njegovu uvredu. Naravno, zakon predviđa i žalbu na policijsku samovolju: dugačke i riskantne procedure tijekom kojih će najvjerodostojnija riječ (dakako, riječ policajca) prevagnuti. Ako se netko i postavi između redarstvenika i njihovih žrtava, vičući policajcima „nemate pravo da to činite”, zasigurno potpuno značenje prava. Naime, ne služi država pravu, već je pravo sredstvo na usluzi države. „Prava”, kao i „pravo”, uopće ne postoje sami po sebi na idealnom nebu demokracije. Egzistiraju samo zato što ih određuje jedan složeni mehanizam i potrebni su tek kad se utvrdi samo postojanje mehanizma koji ih stvara. Nasuprot stavovima vladajuće ideologije, pravo nije nipošto vezano za demokraciju. I nedemokratske države su pravne države. Postojalo je nacističko pravo potrebno njemačkoj državi u periodu između 1933. i 1945., kao što je bilo i prije, u doba Weimara, ili kasnije nakon rata. Nije slučajnost što je sudske presude, uključujući i one vojnog suda Waffen SS koji je osuđivao za dezerterstvo svakog tko nije htio služiti nacizmu, primjenjivala kasnije i Savezna Republika Njemačka. Činjenica je da njemačka država u svom carističkom, demokratskom ili nacističkom obliku, predstavlja nadasve kontinuitet, kao i svaka druga država, a taj je kontinuitet zajamčen pravom. Amerikanci su u iskušenju da sravne sa zemljom svoju okupacijsku zonu nakon poraza 1945. ubrzo shvatili, kao i Rimljani mnogo prije njih, što znači upravljati područjem: potreban je čitav jedan stroj moći.

Postojanje pravnog aparata, sa svim svojim atributima (prekršajni, općinski, županijski, trgovački sudovi itd.), sa memorijom prethodnih odluka i ovlasti da ih primjenjuje kroz dugi period, nužno je za efektivno vršenje vlasti. Pravo je prisila koju si država samonameće u svrhu učinkovitosti; ona je vrlo stari stroj, pohaban, usavršavan stalnom brigom brojnih generacija marljivih lakeja moći.

Samo država može koristiti takvo sredstvo. Govoriti o „prirodnom pravu”, kao što to čine pravnici, besmisleno je kao i govoriti o „prirodnoj poreznoj upravi” ili o „prirodnom sudstvu”. Pravo nije prirodnije od „ekonomije” ili „države”, ali je u interesu ideologa nastojati negirati njegov isključivo društveni i povijesni karakter. Budući da ono što nam je povijest donijela može i odnijeti, pravo želi izgledati vječno jer služi vlasti koja također stremi ka vječnosti.

4.

Pravo se ne poistovjećuje sa „pravilom”. Mnoga su društva funkcionirala i bez prava, u modernom smislu riječi, zato što su bila bez države, premda su posjedovala pravila, to jest društveni sporazum. Što ne znači da ćemo ih ovdje egzaltirati, želimo samo podsjetiti na njih jer pobijaju tezu o pravu kao osnovnim sastavnim dijelom svakog društva. Kad bi se jednog dana realiziralo društvo bez stabilnih institucija, bez hijerarhije, i koliko je moguće bez vladajućih struktura, funkcioniralo bi i bez prava.

Isključiva i uzajamna povezanost između „države” i „prava” podrazumijeva da pojmovi kao „zakon” i „zakonitost” potpuno nestanu iz umova osoba koje još vjeruju u slobodniji život. Sloboda ne može živjeti u sjeni navedenih pojmova. Možda ljudsko društvo neće nikada funkcionirati bez kodova, dogovora ili sporazuma, ali svakako može postojati bez „zakona”, bez onog dijela društva koji se uzdiže iznad njega u svojstvu opće volje. Ako postoji zakon postoje i represivni organi koji će nas tjerati da ga izvršavamo; ne možemo se osloboditi represivnih organa ako ne odbacimo i zakone.

„Pravednost” pak izgleda oprečna „zakonitosti”, do te točke da ostavlja dojam kritike. Dok se zakonitost brine da li zakon zadovoljava formu (zakonito je ono što, formalno, poštuje zakon), pravednost postavlja temeljno pitanje (nije pravednost ono što se ograničava na formalno poštivanje zakona, već ono što se protivi našem pojmu dobrog i ravnopravnog). Kad je zakon neprikladan obično postaje „nepravedan” da bi se opravdala „nezakonitost” svih onih koji se ne žele podčiniti novoj situaciji. S druge strane, njihov se otpor smatra pravednim zato što je kongruentan, za razliku od spornog zakona, s onim što bi po njima trebao biti cilj svakog zakona: uspostavljanje pravednog poretka.

Pravednost sadrži mnogo veći dio subjektivnosti od zakonitosti. Zakonitost se pripisuje objektivnom poštivanju slova i duha zakona, dok se pravednost odnosi na čuvstvo: pred nepravednošću reagira savjest. Na primjer, većina oružanih snaga demokratskih država nameće svojim pripadnicima dužnost da odbiju izvršiti „očito nezakonitu” naredbu. No, ne traže da vojnici odbiju izvršiti „očito nepravednu” naredbu. To bi značilo dodijeliti prosuđivanju vojnika ključnu ulogu i pružiti generalima neprocjenjive neuspjehe.

Usprkos tomu, suprotnost između zakonitosti i pravednosti je samo prividna: ako pravednost može osporavati određeni zakon, istovremeno ona ne osporava sȃmo postojanje zakona. Naprotiv, pravednost podrazumijeva da bi nešto ponad formalizama zakona, nekakav „prirodni” zakon, trebao regulirati usvajanje „pravednih” zakona. S namjerom da prikaže nepremostiv jaz između zakona kao što „je” i zakona kao što bi „trebao” biti, pravednost ukazuje na postojanje idealnog zakona s one strane stvarnog zakona.

Zadržavajući se na formalizmu zakona, pravednost želi reći kako bi on trebao biti nešto drugo. No, zakon ne može biti nešto drugo. Zakon ne može biti nezakonit. Zakon ne krši drugi zakon, može ga izmijeniti ili zamijeniti, ako to ne učini poštujući prethodne zakone može to učiniti po onima što je sam stvorio i koji postaju na taj način nova zakonitost. Ako vlast želi usvojiti neustavni zakon dovoljno je da promjeni ustav, koji je također jedan obični zakon, i ono što je do jučer bilo neustavno već sutra će postati ustavno. Ustav se može izmijeniti, indiferentno, poštujući njegova pravila za reformu ili jednostavno ukidajući ih. Da bi na primjer ustav iz 1958. stupio na snagu beskrupulozno je prešao preko onog iz IV Republike. Zato ne možemo cjepidlačiti o „zakonitosti zakona”. Zakon je uvijek zakonit zato što je zakonitost samo forma.

Dolaskom Hitlera na vlast Reichstag je, okružen njegovim jurišnim odredima, usvojio zakon kojim je mogao po volji kršiti ustav Weimarske Republike. Uz nekoliko SA i SS nestali su svi argumenti konstitucionalista. Nije toliko značajno da je Hitler odlučio prekršiti ustav, koliko činjenica da je odobrio zakon za taj čin. Hitleru je bilo dovoljno odati dojam da poštuje određenu zakonitost, koju je otvoreno prezirao u svojoj politici. Reagirao je baš tako jer je takav zakon bio potreban opstanku njemačke države koju su nacisti namjeravali podčiniti svojim političkim ciljevima. Prema tome zakon je samo forma, kad sila u društvenim odnosima poprima oblik.

Zakon ne može biti ni nepravedan. Ako je zaista zakon, sa svim svojim atributima (ali ne načelima, već sa ljudima i oružjem koji će ga nametati), onda će i znati argumentirari svoju pravednost. Hitler ili De Gaulle su iskoristili krizu u Njemačkoj 1933. ili u Franuskoj 1958. kako bi nametnuli svoja stajališta. Njihovi su zakoni bili pravedni, opravdavali su ih njihovi politički odabiri, a i zakoniti jer im je zadatak bio uspostaviti novu zakonitost, u skladu s njihovim potrebama.

Osporavati pravednost zakona znači voditi borbu na njegovom terenu unaprijed poraženi, ne primijetivši da proces izmjena i zamjena zakona nije po sebi ni zakonit ni „pravedan”, nego samo pitanje odnosa snaga. Kao što određeni odnos snaga, ali drugog tipa, može ukinuti sam pojam zakona.

Netko bi mogao reći da je ovo puka rasprava o pojmovima, ali trebamo biti svjesni da bitka koju gubimo na jezičnom polju je istovremeno i poraz na konkretnijem polju društvenih odnosa. Koloniziravši načine razmišljanja, nadasve riječi, dužnosti koje su nametnute isključivo u svrhu dobrobiti nekolicine postaju „prirodne”. Uz semantičku kritiku, dakle, možemo relativizirati pretenzije odnosa sila, ali istodobno ih ne možemo i ukinuti. Samo bi materijalna promjena uvjeta života mogla imati takav učinak, u procesu koji bi teorijsku kritiku vlasti produbio kroz kritiku na djelu.

5.

Država je, dakle, poprimanje oblika, odnosno poprimanje oblika vlasti. Država je odobrenje i obnavljanje odnosa snaga koji ne nastaje izvan nje, naprotiv, taj je odnos određuje i obuhvaća, a temelji tog odnosa su vrlo konkretni i materijalni, dodjeljuje određenim skupinama ljudi vlast nad društvenom silom, položaj moći u, nazovimo, kolektivnim društvenim odnosima. Nitko se neće iznenaditi ako kažemo da današnje svjetsko društvo sačinjavaju kapitalistički društveni odnosi. U tom odnosu postoji dominantna strana, kapitalistička klasa, i dominirana strana, izrabljivane klase. Demokracija, posebni državni režim, samo je jedan od mogućih oblika kapitalističke vlasti.

Zato je sasvim pogrešno (i lažno) predstavljati državu kao „neutralnog” čimbenika koji bi mogao moderirati društvene sukobe, odnosno vjerovati da može postojati ijedno državno područje („javne usluge”) izvan okvira stroge tržišne logike. Današnja kontrapozicija između „privatnog sektora” i „javnog sektora” briše u potpunosti realnu ulogu države u obnavljanju kapitalističke vlasti i izrabljivanja. Javni sektor podliježe istim, ili gotovo istim, ekonomski pravilima kao i privatni, a čitava rasprava između pobornika državne intervencije i ultraliberalista se odvija unutar samog kapitala. Treba samo otkriti na koji će način kapitalizam bolje funkcionirati.

Uobičajena se osuda „ultraliberalizma”, sastavnog dijela politike današnje takozvane „radikalne” ljevice, često svodi na apel za jačom državnom zaštitom naspram novčane moći. Navedeni stav nije ni svjestan da riješenje koje nudi je sȃm razlog problema.

Država je, bila ona demokratska ili ne, kao moć vladanja, uvijek bila i bit će, saveznik kapitalizma i izrabljivanja.

6.

Nedavno su se, iz očito interesnih razloga, pojam demokratskog režima i ono što se nekada smatralo „javnim slobodama”, počeli često poistovjećivati, do te točke da izgledaju istoznačnice. Međutim, u klasičnoj su teoriji „sloboda” i „demokracija” bile oprečne. Demokracija, pravilo većine, se doživljavala kao nešto što je moglo vrlo lako povrijediti slobodu, budući da nas podčinjava diktatu demagogije. S te točke gledišta „diktatura” kao suspenzija javnih sloboda nije nipošto oprečna „demokraciji”, naprotiv, gotovo se se s njom stapa: većina usuglašena s demagogom mogla bi ugušiti prava manjine. Zato je antička Grčka, predstavljena kroz površne teze nepoznavatelja složene helenske realnosti kao izumitelj demokracije, znatno sumnjala u takav režim.[4]

No, u današnje se vrijeme ne zaboravlja baš uvijek suprotnost između „slobode” i „demokracije”, a opstanak tog stajališta objašnjava ono što se ponekad, nepravilno, tumači kao nedovršenost demokracije, dok se zapravo radi o mehanizmu kojeg nameće dvojna narav ovog režima koji je jamac građanskih sloboda, [5] a istovremeno teoretski podčinjen „narodnoj volji”. Dugo se vremena u Francuskoj sumnjivo gledalo na opće pravo glasa: tek je reforma iz 1962. ukinula općem pravu glasa zabranu predsjedničkih izbora, nametnutu nakon bolnog iskustva s Lujom Napoleonom Bonaparteom. Naravno, postoje zaštite. Na primjer, potpisi birača koji su još i danas potrebni za kandidaciju. Možda ih možemo objasniti određenim nepovjerenjem prema svemoćnom glasu? Osim toga, postoji i ono što su povjesničari definirali, u slučaju Francuske, kao „sporo naukovanje općeg prava glasa”, u biti očekivanje trenutka kad će narod biti dovoljno pripitomljen kako ne bi birao bilo što i bilo koga. Zato se „imperativni mandat”, zakonska obveza po kojoj se izabrani moraju pridržavati programa određenog prije izbora, ili ideja po kojoj bi rad zastupnika trebao ocjenjivati „sud građana”, često prikazuju kao demagoški prijedlozi. Granice „predstavničke demokracije” promptno naglašavaju konstitucionalisti uplašeni takozvanom „diktaturom javnog mnijenja”, uostalom danas se i „pretjerana” demokracija smatra „diktaturom”.

Suprotnost između demokracije i diktature nije baš tako potpuna (čak i u smislu službene ideologije), kao što bi nas demokratska ucjena željela uvjeriti. Država se vrlo dobro sjeća kako se ova dva politička oblika mogu savršeno koristiti, zajedno ili jedan po jedan, ovisno o trenutnoj potrebi.

U ovoj se lažnoj opoziciji demokracija često prikazuje kao „slabi” režim, dok se diktature predstavljaju kao „snažni” režimi. Povijest dokazuje koliko je lažna navedena slika. Od dva moguća smjera, diktatura ili demokracija, ova se potonja nametnula (očigledno) kao najmoćnije i najsigurnije sredstvo trajne konsolidacije snažne državne represije.

Geopolitički blokovi koji su izabrali diktaturu, snage Osovine u prvoj polovici stoljeća ili „komunističke države” u drugoj, izlaze kao poraženi iz XX stoljeća. Njihov se model uspio nametnuti u kriznim vremenima, ali nije opstao. „Tisućljetni Reich” je propao u trinaestoj godini. S druge pak strane zapadne demokracije, ocrnjivane tih godina, opstaju u nekim slučajevima već dvjesto godina dokazujući svoju izvanrednu izdržljivost.

Za razliku od tvrdnji propagande, ne sukobljavaju se režimi nego države i njihove imperijalne pretenzije. Mada su nacističke, fašističke ili staljinističke države doista surovije i krvavije od demokratskih ipak se suštinski ne razlikuju, a povezuje ih nadasve upravo ono zbog čega se sukobljavaju: zaštita suverenosti i teritorija te, u krajnjem slučaju, ekspanzija vlasti. Samo bi naivni mogli vjerovati da su osvajačke težnje nacističke Njemačke i Sovjetskog Saveza potjecale iz njihovih totalitarnih ideologija. Naprotiv, te su ideologije korištene u svrhu imperijalizma kojih ih je stjecajem povijesnih okolnosti prethodio. Nacizam, doktrinarske trice i kučine, nastaje iz jednostavnog razloga kako bi ojačao njemački militarizam naslijeđen iz carskog razdoblja, s općepoznatim pogubnim posljedicama. Između svih političkih snaga koje su se u Njemačkoj otimale za spomenuto naslijeđe upravo je najciničnija, najsurovija, najgora nadvladala. Dok su istovremeno u Francuskoj, između ostalog i kao posljedica pobjede iz 1918., isto militarističko nasljeđe i kolonizacijski nagon zadržali demokratski oblik, koji je netragom nestao prvim porazom 1940. i obnovljen pobjedom 1945. Na Istoku je komunizam zanemario svoje revolucionarne ciljeve da bi zadovoljio pohlepu za vlašću različitih tiranina koji su se izmijenjivali na čelu ruske države započevši od oktobra 1917.

Oblici sjeverno-američkog imperijalizma bili su veoma drugačiji od samog početka. Tko može tvrditi su bili slabiji? Samo moderniji. Suštu i prostu okupaciju Napoleonovog ili Hitlerovog tipa, kolonijalno upravljanje engleskog ili francuskog načina, suvremena je vlast zamijenila utjecajnim sferama i suptilnijim pritiscima na podčinjene vlade, popračenim brojnim, ali neminovnim, vojnim intervencijama. Naravno, i ova je politika doživjela neuspjehe i poraze, kao npr. u Vijetnamu, Somaliji ili Iraku, ali nijedna nije dovela na radikalan način u pitanje nadmoć SAD-a.

Ako bi povjerovali da organizacija kao što je Al-Quaeda može nagristi temelje zapadnjačke sile pali bi u zamku najprostije propagande. Dakako, uz svoja ograničena sredstva (kojima su ih opskrbile države ili državni sektori) navedena je nebuloza u ime svoje opskurantističke ideologije uspjela nanijeti i nekoliko udaraca. No, 11. septembar 2011. je povrh svega narušio sliku o pomirenom svijetu, ili na putu ka pomirenju. U svijetu nije uspostavljen mir zato što je on sam objekt surovog i stalnog sukoba između antagonističkih sila koje istodobno posjeduju, u određenoj mjeri, zajedničke interese.

Kad kažemo da je država poprimanje oblika dominantnog društvenog odnosa, danas kapitalističkog društvenog odnosa, to se odnosi na sve države bez iznimke, kakva god ih rivalstva razdvajala. Hitlera su podržavali njemački kapitalisti koji su mu ustupili vlast, neki iz ideoloških razloga, ali većina se plašila ponovnog izbijanja društvenih nemira u poratnom dobu. Slučaj talijanskog fašizma je vrlo sličan. Što se tiče tzv. „komunističkog” bloka, bilo je dovoljno zamijeniti „liberalni” kapitalizam sa državnim kapitalizmom u kojem kapitalistička klasa nije više bila povijesna buržoazija nego birokratska klasa vezana uz partiju i državu. U tim takozvanim komunističkim zemljama, radilo se o SSSR-u, narodnim demokracijama, Kini ili Kubi, temelji političke ekonomije proizvedeni kapitalizmom, kao što su novac, izrabljivanje i klasno društvo nisu ukinuti i nisu nikada dovedeni u pitanje. Sovjetska državna ekonomija samo je jedan od oblika upravljanja kapitalom.

Ne možemo ni zaboraviti da se među suvremenim ideologijama radikalni islamizam često prikazuje kao kritika demokracije, proizvoda zapadnjačke civilizacije. No, rečeni se vjerski integralizam nipošto ne bori protiv kapitalizma: želi ga samo prilagoditi svojoj teokratskoj fantazmi.

Zato države u kojima je osvojio vlast uz konfiskaciju revolucije, kao Iran, koriste ista represivna sredstva kao i druge. Islamska Republika Iran je mješavina demokracije (postoje izbori) i diktature (uz ideološki utjecaj vjerskih dužnosnika na društveni i politički život). Nikakav oblik slobode se neće nikada moći roditi u sjeni pokornosti bogu.

Države ne dolaze u sukobe zato što su „za” ili „protiv” kapitalizma ili zato što žele zaštiti demokraciju od diktature. Sukobljavaju se zbog moći, u okvirima sredstava na raspolaganju (koja ovise o snazi njihovog nacionalnog kapitalizma) i pod uvjetom da su zajamčene nadasve potrebe kapitala. Mogu to biti, po potrebi, demokracija ili diktatura, ovisi o njihovoj povijesti i trenutnim zahtjevima. Današnje je doba, od pada sovjetskog bloka, dokazalo moć demokracije. Diktatura je sposobna samo ugušiti prosvjede, dok ih demokracija želi i integrirati.

Diktatura posjeduje tu krhkost snage koja se naglo slomi čim dostigne kritični prag svojeg otpora. Demokracija se odlikuje fleksibilnim otporom koji može taj prag veoma udaljiti, djelomično popuštajući da bi zadržala ono esencijalno. No, ne moramo samo zbog toga vjerovati da je demokracija prihvatljivija. Svaki režim, svaka država opstaju samo uz društveni konsenzus: nacizam ili staljinizam su po potrebi udovoljavali masama. Ali, diktatura je slijepa i treba je slijepo voditi iza vela kojim njena okrutna represija pokriva otpor naroda, a ovaj se pred svojim gospodarom mora pokorno ponašati, ispunjen ambigvitetom. Motre se državni dužnosnici i najmanji znak slabosti ili poruge sinonim je za istu dozu izgubljene moći.

Demokracija je, za razliku od prethodne, usavršila suptilno umijeće doziranja prisile i nagrade. Dovoljno je prepoznati u kojem trenutku koristiti jednu od njih, povući se pred nevoljama i čim se pruži prilika osvojiti izgubljeni teritorij. Kad društvena kriza postane tako jaka da sterilizacijski efekti demokracije gube na učinkovitosti treba priječi na strožu represiju. I na ovom polju demokracija raspolaže širokim izborom. Može suspendirati samo kratkotrajno ili u određenim okolnostima uobičajene garancije (kao talijanski zakoni protiv „terorizma” u sedamdesetim godinama) po načelu kolektivne odgovornosti.

Ako to nije dovoljno ili ako bi željela donijeti snažniju odluku država slobodno može uspostaviti kratkoročnu diktaturu prije nego što će „ponovno uvesti” demokraciju, nakon što riješi nastale probleme. Tako je na primjer vojna diktatura u Argentini, mada kratkog vijeka između sedamdesetih i osamdesetih godina XX stoljeća, lišila života sve sindikalne i političke aktiviste koji su okupljali oko sebe nezadovoljan narod, a svi su potencijalni prosvjednici imali pred očima primjer tih likvidacija. Ponovno uvođenje demokracije se dakle moglo odviti u društvu koje bi, vjerojatno, dvaput razmislilo prije ponovne pobune i na taj se način udaljavala potreba za snažnom moći koja bi spasila državu. Demokracija, koja je ponovno držala u rukama uzde države, mogla se licemjerno proglasiti nevinom pred zločinima koje je ova počinila u vrijeme diktature, budući da nije ona bila na vlasti u to doba. Ipak, radilo se o istoj državi, istoj administraciji, istim oružanim snagama, istoj policiji, kao u slučaju francuske policije, saveznice u deportaciji Židova i antifašista pod Vichyjem, a kasnije u službi vlasti tijekom Oslobođenja.

Nevina pred zločinima diktature, demokracija si može čak dozvoliti, nakon nekoliko godina „nacionalne pomirbe” kada se veličaju vrline zaborava, da demokratski kazneno progoni stare krvnike iz prethodnog razdoblja. Oni će tada, premda malo prekasno, shvatiti da na sudske istrage nisu imuni samo zato što su se ograničili izvršavati volju države, njihove gospodarice.

Zaštitnici državnog poretka, spremni na izvršavanje svih naredbi pa i najstrašnijih zlodjela, naučite dobro ovu lekciju jer nije slučajnost da onu kojoj služite nazivaju „najhladnijim od svih hladnih čudovišta”. Njezino koristoljublje prethodi svaku moralnu procjenu i ne poznaje zahvalnosti. Služili ste državu u vrijeme diktature. Služit ćete je i kad se budete povukli, dozvoljavajući joj da na vašu štetu izgradi posve demokratsku nevinost. Država može svaliti na vas, lakeje, odgovornost koju ona ne želi preuzeti. A u kategoriju „lakeja” treba sve ubrojiti, od generalisimusa na čelu hunte do posljednjeg pripravnika krvnika iz Mornaričke više škole za mehaniku (ESMA). Pinochet je, na primjer, bio jedan običan bijednik postavljen na vlast kako bi zaštitio interese moćnika. Postavši star i bolestan, gubeći podršku vojnih snaga, čileanska se država udostojila provesti istragu o optužbama koje su podignule njegove žrtve i samo ga je na koncu smrt spasila od suda.

Prijelaz iz diktature u demokraciju je trenutak apsolutne laži kojom se država sama pročišćava, kroz svoju demokratsku mutaciju, od vlastite zločinačke prošlosti.

Ipak, ovo ekstremno riješenje nije non plus ultra, njegova je mana što pogađa preoštro i predaleko, kao antitumorske terapije koje uništavaju napose većinu zdravih stanica organizma. Ono što se danas čini je najbolji izbor. Dovoljno je samo precizno nanišaniti sve osobe koje će biti isključene iz demokratskih garancija, dodijeljenih većini građana, tako da represivno sredstvo pogodi s egzaktnom dozom sile potrebnom za postizanje učinkovitosti i bez odviše vidljivih popratnih gubitaka. Na primjer, samovoljni pritvor ili mučenje bit će dozvoljeni, kao u SAD-u, samo protiv nekih kategorija: stranaca obilježenih kao „teroristi” ili „borci”. Područja apsolutne, ali limitirane, državne samovolje unutar demokracije dozvoljavaju da globalna fikcija ljudskih prava bez prevelikih neugodnosti izvodi svoj teatar.

7.

Postoje „građani” koje policija svakodnevno gnjavi, dok se drugima obraća sa „gospodine”. Postoje optuženi koji se smatraju nevinima i drugi koje lančano osuđuje masovna pravda. Takve stvari, zaboravljene jer su toliko očite, predstavljaju neprikosnovene činjenice koje će obezvrijediti sve demokratske peticije.

Radi se o tipičnom demokratskom funkcioniranju. Razlog ovakvog stanja stvari, koji nije ograničen samo na Francusku i nalazimo ga u različitim oblicima u svim „velikim” demokracijama, ne leži u „obuci” policijskih snaga ili u „nedostatku sredstava” sudova. I nijedna reforma, kakve god prirode bila, neće nikada moći nešto promijeniti.

Kada se snage reda obruše na siromašnu četvrt s naredbom hapšenja ilegalaca, provjeravaju prolaznike na temelju njihove etničke pripadnosti. Ništa ne mijenja da li je policajac rasist ili nije. Ionako će ga u to pretvoriti naredbe koje je dobio, doduše naredbe koje poštuju demokratsko pravo. Policajac treba biti rasist, on mora vizualno odrediti razlike na osnovu boje kože jer takve će mu razlike poslužiti pri odabiru osobe koja će biti podvrgnuta detaljnoj kontroli ili će pak nastaviti slobodno svojim putem neometana, to od njega zahtijeva zakon o dozvoli boravka stranaca i o provjeri identiteta koje ovlašćuje državno odvjetništvo Republike.

Možemo u nedogled reformirati obuku policajaca ili insistirati na premještaju stručnih kadrova u problematična područja, možemo do beskraja ponavljati policajcima ljubazne fraze — neće biti nikakve razlike. Tko je prošao kroz provjeru dobro zna kakvim se tonom, kakvim pogledom i nadasve kakvim očitim predrasudama policajci obraćaju osumnjičenicima. Pravo i zakon dozvoljavaju da se policajci obraćaju na takav način prema onima koje trebaju smatrati ljudskom marvom.

Kada kazneni sud preispituje vraćanje u pritvor jedna od točaka zakona koja treba voditi njegovo prosuđivanje je poznavanje „jamstava” optuženika. Treba znati da li osoba u pitanju ima stalno radno mjesto, mjesto stanovanja, porodične veze, ili ih nema, na temelju principa da osobe koje su bolje društveno integrirane, imajući što izgubiti bijegom pred pravdom, su istodobno i spremnije od drugih ponovno doći na suđenje. Trebamo i naglasiti da je navedena teza točna. Tko više gubi bijegom iz okolice je zaista onaj koji će to i rjeđe učiniti. Međutim, slijedeći ovu proceduru ispada da nezaposlena osoba ima statistički mnogo više šansi ostati u zatvoru od stalno zaposlene osobe.

Na isti način, i budući da je profil kriminalca često i sociološki profil, osude pljušte intenzivnije na siromašne nego na bogate. Mikrokriminal je rašireniji u siromašnim sredinama, gdje se osobe moraju „snalaziti” da bi opstale. Među svim ljudskim pravima baš je pravo na vlasništvo najvažnije, odnosno koje država najozbiljnije štiti. Sasvim je stoga banalno što zaštita ovog prava i popratnih velikih društvenih nejednakosti dovodi upravo one koji ne posjeduju mnogo pod oštrije i češće udarce pravde. Kako je onda moguće održavati siromašne rezigniranima? Potičući vrlinu pokornosti i grubo kažnjavajući svakog tko nastoji izmijeniti svoju sudbinu.

Zato se prijeti sudom svakom tko se još opire policijskoj samovolji i nasilju. U studenom 2005., kao u jesen 2006., proleterska direktna akcija nije promašila cilj: napala je policijske postaje, vozila, patrole. U studenom 2005. je dio mladih, uz potporu većeg dijela stanovnika najsiromašnijih četvrti, napao sve što predstavlja „društvo”, odnosno sve što svakodnevno producira i reproducira uvjete lumpenproletarijata: poduzeća, ali napose državu s njenim školama, njenim komunalnim objektima, javnim prijevozom i, nadasve, snagama reda.

Ove su akcije možda i opasne za počinitelje, ali nedvojbeno efikasnije od „izlaska na izbore” koje promiču raznovrsni mirotvorci. Između svih mogućih reakcija ova potonja je zapravo jedina koja neće, pouzdano, nikada dovesti u pitanje postojeći poredak.

8.

Prije svega, tko glasa? Zašto su stranci isključeni iz izbora? Zašto je afrički, kineski ili magrebski useljenik nesposoban prosuditi trenutna politička zbivanja, samo zato što drugi, igrom slučaja, rođeni u Francuskoj s francuskim roditeljima posjeduju nacionalnost koji ovi prvi nemaju?

Dovoljan je samo taj razlog da dokaže flagrantnu nepravdu glasanja, a takvo je oduvijek i bilo. Ono što se danas smatra modelom antičke demokracije, Atena, funkcionirala je samo zato što je mali broj njenih stanovnika sudjelovao u ekleziji. Postojali su i svi oni isključeni iz državljanstva: neslobodni ili „stranci”, to jest čija oba roditelja nisu pripadala čistom atenskom rodu. Omjer državljana je, doduše, bio veći u Ateni nego u drugim gradovima jer su se oni definirali nadasve kao ratnici, a atenska je flota zahtijevala veliki broj mornara, iz čega proizlazi širenje državljanstva u svrhu snabdijevanja ratne mornarice radnom snagom. Između atenskog i spartanskog političkog režima nije bilo bitnih razlika, mijenjao se samo broj uživatelja povlastica.[6]

Po primjeru Atene svaka je demokracija, oduvijek bila i uvijek će biti, oligarhija. Jedina stvar koja se mijenja je omjer državljana i ne-državljana. Danas brojne osobe koje žive u Francuskoj su građani B kategorije: mogu to svakodnevno osjetiti u socijalnim službama i administracijama, a ne radi se o problemu „prijema stranaka”. Stranke se primaju točno kako treba, na osnovu njihovog mjesta u ovom društvu. Njima je apsurdno reći da Republika pripada svima. Republika je vlasništvo dobrostojećih klasa i zato je uspostavljena. Republika je otuđujuća sila u čije ime nam bahati policajac traži isprave, sudac prosuđuje i osuđuje jer smo odbili pognuti glavu, dok stražar zatvara vrata našim nadama.

Zato i nije baš toliko bitno da li stranac ima pravo glasa: za njega, kao i za nas, Republika je stranac.

Institucije republike, kao na primjer škola, redovno se okrivljuju da ne znaju „suzbiti društvene nejednakosti”. Zašto bi pak škola trebala „suzbiti društvene nejednakosti” kad je njen glavni zadatak baš njihovo cjelokupno očuvanje? Kao što su je ustrojili očevi III Republike, počevši od Ferrya kolonizatora, škola je bila sasvim prikladno sredstvo za svoj cilj. Dobrom je narodu pripadalo kratko školovanje kojim je stjecao osim minimalnog obrazovanja potrebnog radnoj snazi i patriotsko — filorepubličku ideološku indoktrinaciju nužnu za konsolidaciju režima na čvrstim temeljima školske propagande. Djeca buržoazije su masovno pohađala gimnaziju. Sistem stipendija omogućavao je siromašnim ali vrijednim učenicima, odabranim zbog njihovih intelektualnih sposobnosti a i pokornosti, dostizanje viših razreda i srednje škole te uspon na društvenoj ljestvici.

Na taj je način Republika ispunjavala svoj „društveni ugovor” dozvoljavajući manjem broju djece iz najnižih slojeva penjanje na one više. Takav je marginalni ustupak jamčio očuvanje vlasti uz rasterećenje od prethodnih krućih društvenih sistema (mada i nisu toliko bili).

Sve se izmijenilo tijekom XX stoljeća, naročito od šezdesetih godina, s jedne je strane tehnološki kapitalizam tražio stručniju radnu snagu, a s druge su sve češći zahtjevi za socijalnom jednakošću iziskivali sve više republičkih laži. Školi je stoga naređeno da mora svakom učeniku osigurati „jednake mogućnosti”, kao protutežu postojećih nejednakosti.

Škola Julesa Ferrya nije govorila o „jednakim mogućnostima”. Pojam bi bio djelovao smiješnim budući da se tada, iskrenije, siromaha nazivalo siromahom, a ne „osobom iz nepovoljne sredine”. Nije se govorilo ni o „akumulaciji socijalnih problema koji zahtijevaju odlučna rješenja od strane države”, govorilo se na neposredniji način da siromašni su prljavi i nemoralni te da ih treba ukrotiti i odgojiti kako treba. Kad je siromašan učenik imao uspjeha u školi nitko nije mislilo da ima „iste mogućnosti” kao njegov buržoaski vršnjak. Naprotiv, smatralo se da usprkos svom društvenom hendikepu on posebno zaslužuje uspjeh i u društvu. Ako je k tome dokazao da prihvaća društvo takvo kakvo je, pomagali su mu dostići sloj dobrostojećih, kao pravednu nagradu što si je dao truda da se prilagodi.

No, danas, kad se više ne usudimo govoriti otvoreno, tražimo da se škola ponaša kao da nejednakosti ne postoje, da postupa sa svim učenicima na isti način „bez obzira na porijeklo”. Navedena se iluzorna „jednakost mogućnosti” redovito razbija o stijenu nejednakosti pa se zatim traži neko novo objašnjenje da bi se prikrila istina. Problem je u „izobrazbi nastavnika”, u „programima”, „nasilju u školama” ili u „školskim iskaznicama”. Ova se nesuvisla obrazloženja, u kojima se časopis Le Monde specijalizirao, izmjenjuju velikom brzinom pošto očito svako od njih i vrlo brzo gubi na vrijednosti.

Procedura naliči na staljinistički metode u doba moskovskih procesa, mada trenutno nije toliko surova. Sovjetska je pravda svuda vidjela urote zato što su bile jedino objašnjenje koje je vlast mogla pronaći za strukturalne probleme čisto državne ekonomije. Međutim, izgleda da je pred našom današnjom demokracijom puno teži zadatak jer ona ne treba više negirati očitosti već pravu tautologiju: traži od nastavnika da dokažu kako društvo nejednakosti nije nejednako.

Republička je škola, neizmjenjiva i zato reformirana gotovo svake dvije godine, samo znakoviti primjer cjelokupne republičke ideologije: iluzorni pokrivač bijedne zbilje klasnog izrabljivanja.

9.

Najodaniji republikanci nam redovito mašu opravdavajućim argumentom koji ne trpi replike: Republika nije savršena, naravno, ali ne postoji ništa drugo i zato je treba usavršiti, a ne razoriti. Ono što je Republika u osnovnom smislu, u principu, trebali bi mi sami ostvariti. Na koncu, dovoljno je vjerovati, učestvovati, upisati se u popis birača, glasati. Republika je naše opće dobro i ako u stvarnosti ne bi bila naše opće dobro trebali bi se više potruditi, uvijek, vječno, da je usavršimo. Nema veze što nas svako „poboljšanje” onda isto mjerom i unazadi. Uz princip vječnog „usavršavanja”, pretvorenog u jeftinu životnu filozofiju („ovdje ništa nije savršeno”), možemo progutati sve gorke pilule koje se nižu jedna iza druge.

Prikazujući se kao sistem u neprekidnom napretku i reformiranju, stalno nesavršen ali u neprestanom usavršavanju, demokracija se smatra savršenom u načelima i da jedine poteškoće proizlaze uvijek iz, nesretne ali neizbježne, razlike koja se pojavljuje između načela i njihove primijene. Nezgrapna oprečnost između idealnog i konkretnog — to je u par riječi čitava demokratska metafizika.

No, načela se ne rađaju već gotova i nematerijalna, blistava na svodu svoje idealnosti, da bi kasnije pala u teška proturječja realnosti. Budući da su načela apstrakcije ona ne mogu prethoditi društvo koje ih je stvorilo. Politički pojmovi su proizvod društva, nije društvo izgrađeno prilagodbom predpostojećim nematerijalnim i vječnim idejama.

Zato, ako je demokratski sistem konkretno nezadovoljavajući, to je posljedica istih takvih načela. Nije toliko bitno uočiti jaz između načela i demokratske zbilje, kao da bi rečeni nesklad mogao ugroziti primjenu a ne i načelo. Treba shvatiti da je nesklad sastavni dio samih načela, kao što je sasvim normalno da demokracija nije ono što nam se prikazuje i da ne može iz ove deformacije izvući paradoksalni argument za svoju obranu.

Značajno je da „teorijom krivnje” demokracije uspijeva ukloniti grešku neispravnog rada sistema onih koji ne žele sudjelovati. Političari su korumpirani? Ti si kriv, dovoljno je da ne prihvatiš demagoške priče „svi su isti”. Političari te ne zastupaju? Ti si kriv, dovoljno je izaći na izbore. Policija te maltretira? Ti si kriv, moraš samo vjerovati u vrline gradske policije.

U ovoj teoriji ima i predrasuda. Demokracija se prikazuje kao jedina moguća baza koja će pojedinca uključiti u upravljanje najvažnijim odlukama koje trebaju voditi njegov život. Na taj način može pripisati sve svoje nedostatke nedovoljnim uključivanjem svih onih pojedinaca koje namjerava podjarmiti. Pošto se navedena implikacija teoretski ne može nikada iscrpiti, uvijek će se naći nekakva nesuradnja kojoj će se moći pripisati odgovornost za greške u sistemu. Demokracija, dakle, prihvaća samo unutarnju kritiku koja je, da bi postojala, prethodno morala prihvatiti ono što je izrazito sporno u demokraciji i steći opravdanje kako je upravo ona jedini način na koji pojedinac može dokazati vlastiti doprinos u korist zajednice. Iz tog razloga je demokracija postala, strogo rečeno, neosporna, a svako antidemokratsko stajalište u njenim očima ništavno: nenadmašni sistem, izvan dosega svake kritike, takva želi biti demokracija i takvom nam se predstavlja. Naspram ovakvih pretenzija, natpis „Smrt demokraciji” na zidu okupiranog EHESS-a [Škola za visoke studije društvenih znanosti] dokazuje da društvena kritika nema namjeru ostati okovana svojim zatočeničkim rezonom.

Slobodan svijet bez novaca i države, bez izrabljivanja i vlasti ne bi uopće bio „demokracija”. Način na koji će se jedna zajednica organizirati i odnosi između zajednice i pojedinca tek trebaju biti stvoreni: ne mogu se unaprijed utvrditi. Samo hipoteze koje kreću od sadašnjeg doživljenog oslobađajućeg čina, kao npr. u pobunama, nemirima i radikalnim društvenim pokretima, mogu nam dati blagu ideju o putu koji nas čeka. Rasprave i kolektivne antidemokratske, antihijerarhijske i antiautoritarne akcije već postoje, a njihovi se oblici neprekidno razvijaju kroz događaje i kolektivne odabire.

10.

Koja god osoba bude izabrana na izborima, meni će biti potpuni stranac. Ne predstavlja me. Njegove me riječi i djela ničim neće zastupati. Apstraktno će utjeloviti državu, kao krpena lutka, kao prizor na TV ekranu i njegovi će govori, beznačajno produženje sterilne kampanje, biti zaboravljeni istom brzinom kojom su i izgovoreni. Stroj vlasti će se obnavljati zahvaljujući svemu što sačinjava njegovu stvarnu moć, policajcima, sucima, stražarima i ostalim raznovrsnim lakejima. Siromašni će uvijek biti siromašni i bogati uvijek bogati. A ono što bi moglo prekinuti ovu logiku eksploatacije neće se zasigurno odviti putem izbora boljeg političara, već kroz borbe slobodne koliko i divlje.

[1] Hobbes, teoretičar apsolutne vlasti, učitelj je monarhističkog konstitucionalista Lockea i demokratskog Rousseaua. Zavisi kako se stvari izlažu. Locke i Rousseau samo razrijeđuju Hobbesovo mišljenje da bi postalo prihvatljivije.

[2] Hobbes, Levijatan

[3] Čelni ljudi sicilijanske mafije Cosa nostra (nap. prev.)

[4] Usp. Luciano Canfora, La democrazia, storia di una ideologia, Laterza [Demokracija, povijest jedne ideologije]

[5] Moderne slobode, rođene teoretski i praktički kroz borbu građanstva započetu krajem srednjeg vijeka za prevlast nad društvom, su građanske slobode, a „ljudska prava” su prava kapitalista. Navedene su točke sasvim dovoljno raspravljene i zato nema smisla na njima se zadržavati, npr. Marx u Židovsko pitanje.

[6] Luciano Canfora, nav. dj.

Mislim da je do sada postalo prilično očigledno da pojmovi kao što su militantnost i propaganda podrazumevaju razdvajanje između nečijih ideja i svakodnevnog života. Ako ostavimo po strani mrsko srodstvo s jezikom militarizma, izraz „militant“ ostavlja utisak dvostruke aktivnosti, kostima koji se oblači u javnosti, ličnog interesa – egzemplarnosti, žrtvovanja, koje se očekuje i izvodi. „Propagirati“ znači steći nečiju saglasnost (čuveno „pridobijanje ljudi za ideju“). To znači ponavljati uvek istih deset reči. To znači pretvoriti sebe i druge u predmete podređene nekom Cilju, u karike sjedinjene u njegovom ostvarenju.

Danas, kada se od kritike ideologije pravi nova, još tiranskija ideologija, ne treba da čudi to što militanti i propagandisti ne nailaze na mnogo simpatija. Jasno je da to rašireno „neprijateljstvo“ prema njima nije odraz volje da se ideje i život povežu. To je pre posledica njihovog definitivnog razdvajanja.

Čak i među anarhistima, lažna opozicija postiže samo to da dodatno zamagli vidik.

Iza odbijanja militantnosti i politike često se krije odricanje od revolta i rizika eksperimentisanja i akcije. Svo to brbljanje o eksperimentisanju i „življenju“ reprodukuje, u onome što se naziva „svakodnevnim životom“, upravo onu religioznu revnost koju mnogi navodno preziru. Kada neka inicijativa zahteva previše posvećenosti, kada rezultati nisu odmah vidljivi, kada je ulog previsok, ah, onda je sve to politika i propaganda! Bolje je vratiti se na uobičajene prakse (gde je „eksperimentisanje“ samo metod za ponavljanje samog sebe), u svoj uobičajeni prostor i odnose. Najzad, nije tačno da treba unišiti baš sve…

Da, znam da oni koji stalno pričaju o menjanju sveta nisu promenili ono što je zaista važno – svoje živote. Ali, zar se ta stroga i ljupka intuicija ne može izokrenuti u opšte mesto u službi prikrivene rezignacije? Naime, da li zaista možemo promeniti svoje živote, ako u isto vreme ne eksperimentišemo sa uništavanjem ovog sveta? Razdvajati to dvoje znači prihvatiti laka rešenja, koja nam se nude sa svih strana.

Paradoksalno, skrušeni nedeljni propovednici i gromoglasni proroci „velikog dana“, danas prvi govore o „ovde i sada“. Ali, to „ovde i sada“, o kojem govore njihove priče, nije ono koje želi da odmah uništi svaku udaljenost i sve kalkulacije; to je bezopasni plod progresivizma i zdravog razuma. I takvi danas pričaju o „promeni života“… Jadni Rembo.[1]

Ali, nije to ono o čemu sam hteo da pričam. Vratiću se na to nekom drugom prilikom.

Ono što bih hteo da razmotrim jeste mogućnost okončanja logike sledbeništva.

U anarhističkim krugovima često se čuje kako neko ne želi da pridobija ljude, kako ga ne zanima da stvara sledbenike. Ali, da li je zaista tako? Ili je to način da se ljudi pridobiju, samo na drugi način? Na primer, zar „doslednost“ često nije samo način samo da se neko predstavi „uverljivim“?

Verujem da se sopstvene ideje i prakse mogu izraziti, a da se pri tom ne upadne u zamke sledbeništva. Ono što je važno jeste rešenost da se misli za sebe i deluje u skladu sa širenjem konsekvenci te misli, ali ne i u ulozi agitatora. Opet, često se žalimo kako nam određeni postupci uskraćuju simpatije „ljudi“. Mislim da neko ko smatra da između onoga što govorim i radim postoji raskorak, a deli sa mnom ideje, treba da postupa drugačije, to jest, „bolje“. Ako neko izgubi poverenje u mene, zbog toga mi može biti žao, ali upravo zbog gubljenja poverenje, a ne zato što bi to moglo uticati na uverljivost ideja za koje se zalažem. Kada misao i akcija naprave savez zog sticanja sledbeništva, ta sprega je uvek otuđena. Šta znači to što je neko postao anarhista zato što je upoznao „dosledne“ anarhiste i sada želi da ih oponaša?

Ideje se ne mogu odvojiti od pojedinaca koji ih imaju. Ali to jedinstvo ne bi trebalo da bude egzemplarno. Kako da to izrazim: želim da ono što govorim primenim u praksi, ali zbog sebe, ne zato da bih ubedio druge u svoje ideje.

U najboljem slučaju, „ljudi“ se navikavaju da u anarhističkim idejama vide neke od mnogih predloga s kojima se neko može složiti ili ih odbaciti. Upravo to uverenje treba uzdrmati. Nije stvar u tome da se saglasnost iskoristi za uništavanje delegiranja, predstavljanja i vlasti (drugim rečima, za uništavanje samog pristajanja) već da se ne pristane na ucenu saglasnošću. Nemamo šta da ponudimo – to je ono što nas čini drugačijim.

Ipak, često dolazi do zbrke u pogledu jasnoće nečijeg ličnog pristupa i deljenja s drugima. Želim da podelim svoje ideje s drugima i radim to tako da ih drugi mogu razumeti. Ali, to što ih razumeju, uopšte ne znači da se uz njih svrstavaju. Možda zvuči banalno, ali nije tako. Koliko često se dešava da neko govori i postupa tako da se drugi s time slažu, ali ne i tako da bi svoje reči i postupke učinio jasnim? (Iako i sam imam velike rezerve prema konceptu jasnoće.)

Oni koji preziru svako pristajanje obično dižu ruke od izražavanja i širenja svojih ideja. Ali, to je tako bezbedna pozicija. Nasuprot tome, mnogo je opasnije istrajati u izražavanju sebe i u isto vreme ne pristajati na odnos sledbeništva (prema sebi ili svojoj grupi). Sledbeništvo ima potrebu za konsolidacijom i odbranom (uz pomoć boga, slika, itd.) i to je ono što okamenjuje misao i ustrojava akciju. Traženje saglasnosti (na hiljadu i jedan način) znači prilagođavanje nivou onih čija se saglasnost želi. Na taj način, pretvaramo se u proizvode loše skrojene po meri i za potrebe drugih.

Ali, kažu neki, promena je moguća samo s drugima. Tačno. Ali, to „sa“ mogu da shvatim samo kao „svako za sebe“. Želim saučesnike, a ne stado. U suprotnom, sve što ćemo moći da delimo s tim „sa“ jeste naše ropstvo.

[1] „Možda on zna tajnu kako promeniti život?“ Rembo, Boravak u paklu, „Luda devica i paklenski suprug“ (str. 184 zbirke Alhemija reči, BIGZ, Beograd, 1979, preveo Nikola Bertolino). „Postoje li drugi životi?“ (isto, deo „Zla krv“ str. 177). Remboove poetske spekulacije o promeni svakodnevnog života, kao najvećem izazovu, na koje su se kasnije nadovezali nadrealisti i situacionisti. Arthur Rimbaud, Une Saison en Enfer (1873).

Rad je pojam koji sve češće susrećemo u novinama, na akademskim predavanjima i konferencijama, u papinim homilijama, u predizbornim političkim debatama, te čak u anarhističkim člancima i brošurama.

Velika pitanja koja se postavljaju su: kako riješiti rastuću nezaposlenost? Kako ponovno dodijeliti neki smisao radnoj stručnosti koju penalizira novi industrijski razvoj? Kako pronaći alternative tradicionalnom radu? I kako, na koncu (a to je nivo razmišljanja brojnih drugova), ukinuti rad ili svesti ga na najminimalniju razinu neophodnosti?

Moram odmah naglasiti da nam ne pripada nijedno od ovih pitanja. Ne zanimaju nas političke preokupacije osoba koje u nezaposlenosti vide opasnost za demokraciju i red. Ne dodiruje nas nostalgija za izgubljenom stručnosti. A još nas manje oduševljavaju tkalci alternativnih teorija o oslobođenju od masovnog rada u tvornici ili od intelektualnog rada pod nadzorom razvijenog industrijskog plana. I na isti način, ne tiče nas se ukidanje rada ili njegovo svođenje na podnošljivi minimum, da bi se stvorio jedan život, tako zamišljen, ispunjen i sretan. Iza svega toga uvijek stoji više ili manje kukasta šaka onih koji žele upravljati našom egzistencijom, koji misle umjesto nas ili nam, pristojnim manirima, savjetuju da razmišljamo kao oni.

Mi želimo uništiti rad. Radi se, kao što ćemo pokušati objasniti, o potpunoj drugačijoj stvari. No, krenimo redom.

Postindustrijsko je društvo, na koje ćemo se kasnije vratiti, riješilo problem nezaposlenosti, barem u određenim granicama, dislocirajući radnu snagu u fleksibilne sektore, kojima se lako upravlja i nadzire. Danas, pod svjetlom činjenica, društvena prijetnja nezaposlenosti je više teorijska nego realna, koristi se kao sredstvo političkog zastrašivanja kako bi se široki slojevi odvratili od organizacionih nakana koji bi doveli u sumnju, premda na minimalnim razinama, programske odluke neoliberizma, osobito na međunarodnom nivou. Budući da je lakše nadzirati zaposlenika u ulozi kvalificiranog radnika, pošto je privržen radnom mjestu i karijeri u proizvodnoj jedinici koja ga ugošćuje, svi, čak i Crkvene hijerarhije, insistiraju, u ime tog istog nadzora, na zapošljavanju, to jest na smanjenju nezaposlenosti. Ne zato što ova potonja, sama po sebi, s proizvodne strane gledišta, predstavlja opasnost, baš naprotiv, zato što bi izvor opasnosti mogao biti sâmo iskustvo fleksibilnosti, koje je već postalo neophodno u radnim organizacijama. Oduzimanje točno određenog socijalnog identiteta radniku prouzrokuje moguće disgregacijske posljedice koje, srednjoročno, otežavaju nadzor. Upravo to žele reći institucionalne jeremijade o nezaposlenosti.

Na isti način, interesi cjelokupnog produktivnog sustava uskraćuju visoko profesionalnu obuku većini radnika. Jučerašnja potraga za stručnošću zamijenjena je današnjom potražnjom za fleksibilnošću, to jest za prilagodbom na stalne promjene radnih zadataka, na prijelaze iz poduzeća u poduzeće, u bîti na život pun promjena u službi potreba poslodavaca. Danas se rečena prilagodljivost programira već u školi, izostavljajući kulturne elemente institucionalnoga karaktera koji su nekada bili dio minimalne tehničke naobrazbe, na kojoj je svijet rada gradio pravu i istinsku stručnost. Što ne znači da danas nisu potrebne visoke razine stručnosti, ali radi se samo o nekoliko tisuća pojedinaca koji se izobrazuju na postdiplomskim studijima (masterima), ponekada na trošak velikih poduzeća, koja se na taj način pokušavaju dočepati subjekata koji su vrlo raspoloživi podvrći se indoktrinaciji i, po prirodnom slijedu stvari, kondicioniranju.

U prošlosti, čak i nedavnoj, svijet rada je posjedovao svoje jasno obilježje: željeznu disciplinu, mjerenje vremena za montažne trake, pažljive preventivne i naknadne kontrole nad činovnicima, sve do registriranja i otkaza zbog banalnog vanserijskog ponašanja. Izdržati na radnom mjestu značilo je pokoriti se, poprimiti mentalitet vojnog tipa, naučiti ponekad složene a ponekad jednostavne procedure, primijeniti te iste procedure, identificirati se s njima, misliti da se vlastito ja, vlastiti način života, u osnovi sve bitno što može postojati na svijetu, ideje i odnosi, nalaze sažeti u njima. Zaposlenik je živio u poduzeću, bio u prijateljskim odnosima s radnim kolegama, u slobodno je vrijeme pričao o problemima posla, posjećivao je strukture tipa dopolavoro [1], a kad je odlazio na godišnji odmor išao je s obiteljima radnih kolega. Da bi okončali prizor, nadasve u velikim poduzećima, društvene inicijative vezivale su razne obitelji periodičnim razonodama i izletima, djeca su polazila škole koje je ponekad financiralo to isto poduzeće, a kad se odlazilo u mirovinu jedno od njih je uzimalo mjesto roditelja. Tako se, savršeno, zatvarao radni krug koji je sadržavao u sebi čitavu radničku ličnost, a i njegove obitelji, sugerirajući mu na taj način potpunu identifikaciju s poduzećem. Sjetite se, primjera radi, na desetine tisuća radnika Fiat-a koji su navijali u Torinu za Agnelijev [2] nogometni klub Juventus.

Navedeni svijet je u cijelosti nestao. Premda poneki ostatak još funkcionira, nestala je njegova homogenost i zacrtana uniformnost. Njegovo mjesto je zauzeo provizoran i nesiguran radni odnos, u kojem nesigurna budućnost postaje osnova, gdje nedostatak stručnosti znači nedostatak temelja na kojima bi radnik gradio svoj osobni život. Navedenim elementima trebamo nadodati i manjkavost drugačijih planova rasta, opipljivih interesa, koji se ne bi svodili na zaradu dostatnu za spajanje kraja s krajem ili plaćanje kredita za stan.

Dakle, u prethodnim uvjetima udaljavanje od rada konfiguriralo se kao oblik potrage za alternativnim načinom rada, kao ponovno prisvajanje proizvodne kreativnosti koju je kapitalistički mehanizam oteo. Model je bio odbijanje discipline, sabotaža proizvodne linije u svrhu usporavanja opresivnog tempa, potraga za odsječcima vremena, zbrojem pojedinih minuta, oduzetih alienaciji. Na taj način je slobodno vrijeme, ne-institucionalizirano, ukradeno pažljivom nadzoru poduzeća, dobivalo dodatnu vrijednost. Disalo se izvan zatvorskog ritma tvornice ili ureda. Kao što možemo primijetiti, navedeni univerzum nije prikladan današnjim uvjetima proizvodne organizacije, a daleko manje njenim razvojnim planovima.

K tome, u prethodnim uvjetima, koji se u osnovnim linijama nisu mnogo razlikovali od primitivnih tvorničkih struktura, kada su radnu snagu (pobjeglu iz engleskih i škotskih sela) po prvi puta, doslovno rečeno, zatvorili u tekstilne tvornice izgrađene velikim britanskim kapitalom, akumuliranim kroz više od dva stoljeća gusarenja, u tim je uvjetima uživanje u pronađenom vremenu bilo gotovo odmah zatrovano nedostatkom nekog drugog smisla izvan okvira radne sredine. Drugim riječima, vrijeme se osvajalo samo u smislu uštede fizičkog napora, ne zato što se znalo ili htjelo raditi nešto drugo izvan okvira vlastitog posla. Jedan od razloga je bila i privrženost tom vlastitom poslu, dok nas smrt ne razdvoji. Čak ni revolucionarne hipoteze anarhosindikalizma nisu poricale ovaj osnovni uvjet, naprotiv, pripisivale su mu oslobodilačka značenja, predajući sindikatu zadatak izgradnje sutrašnjeg slobodnog društva na temeljima jučerašnjih radnih kategorija.

Dakle, pod ukidanjem rada podrazumijevalo se, do par godina unazad, ukidanje napora, stvaranje alternativnog rada, sretnog i prijatnog, ili, samo u najnaprednijim teorijama i po nekim aspektima vrlo utopističkim i neobičnim, zamjena rada igrom, ali zahtjevnom igrom, sa svim njenim pravilima, koja bi pojedincu dodijelila identitet igrača. Možete mi prigovoriti da analiza logičke kategorije igre obuhvaća mnogo više od same regulirane igre (na primjer šah), da se pod pojmom igre podrazumijeva ludičko ponašanje pojedinca, izražavanje osjećaja (kao što je erotizam ili prava istinska seksualnost), to jest slobodno izražavanje samog sebe na području gestualnosti, manualnosti, umjetnosti, ideja i cjelokupnog skupa ovih elemenata. Naravno, sve je to bilo teoretizirano, počevši od genijalnih intuicija Fouriera, koje se međutim ne razlikuju od benthamskih ideja po kojima bi slijedeći vlastiti interes neizravno i nenamjerno dostigli veću količinu kolektivnog interesa. Činjenica da je dobri trgovački putnik Fourier iskoristio svoja osobna iskustva kao temelje za izgradnju izvanrednog tkiva društvenih odnosa zasnovanih na afinitetima, zaista je vrijedna spomena, međutim ona ostaje i dalje vezana za osnovna pravila rada u smislu globalne organizacije nadzora, a možda i proizvodnje u kapitalističkom smislu.

Zaključak: nije moguće nikakvo ukidanje rada u smislu postupnog osvajanja oslobođenog rada, treba krenuti s destruktivnom metodom. Da vidimo zašto.

Kao prvo i osnovno, sam kapital je demontirao na vrijeme svoju neprikladnu proizvodnu naobrazbu, oduzimajući pojedinom radniku vlastiti radni identitet. Na taj ga je način pretvorio u “alternativno”, a da ovaj nije ni primijetio. Sad mu namjerava ubrizgati sva vanjska obilježja formalne slobode. Sloboda izražavanja i oblačenja, varijabilnost zadataka, skroman intelektualan trud, sigurnost procedura i njihova standardizacija potpomognuta jednostavnim priručnicima, usporavanje radnog vremena, zamjena obaveznih procedura robotikom, postupno odvajanje radne jedinice od proizvođača, sve navedeno izgrađuje jedan drugačiji model koji ne pristaje liku radnika iz prethodnih generacija.

Insistirati na povratku oduzetog vremena značilo bi steći vlasništvo nad dodatnim vremenskim jedinicama koje bi se punopravno uključile u rastući broj drugih diskrecijskih jedinica obustave rada, nepojmljivih proizvođaču. Rezultat bi mogao biti samo povećanje osjećaja panike, a ne mogućnost sastavljanja nacrta koji bi nadomjestio unajmljeni proizvodni rad u strogom smislu. Dok su jučer revolucionarni teoretičari objašnjavali da je za stjecanje dohotka dovoljna mnogo niža količina rada od današnjeg obaveznog kvantiteta, danas je ta ista teza postala analitički patrimonij postindustrijskog kapitalizma koja se raspravlja na kongresima i sastancima s ciljem restrukturiranja proizvodnje.

Ukinuti rad znači zamijeniti ga minimalnim kvotama rada namijenjenim korisnoj proizvodnji. Mi, danas, ne možemo prihvatiti navedenu teoriju, zato što je istovjetna kapitalističkoj, jedino je njeno razdoblje realizacije drugačije, dok se metode namijenjene njenoj provedbi uopće ne razlikuju. Boriti se za smanjenje, mada konzistentno, recimo dvadeset tjednih sati, radnog vremena, nema revolucionarnog smisla, budući da krči put rješenju nekih problema kapitala, umjesto mogućem sveopćem oslobođenju.

Nezaposlenost kao element pritiska, bio on i minimalan, pronalazeći brojne ispušne ventile u drugačijoj organizaciji marginalnih poslova, trenutno je, čini se, jedina poluga koja tjera proizvodni kapitalistički sustav da pronađe rješenje u smanjenju radnog vremena, ali u nedalekoj budućnosti mogle bi se pojaviti druge poluge iz potrebe smanjenja proizvedenih količina, nadasve u međunarodnoj situaciji vojnih ravnoteža koja se više ne dijeli na dvije protivne sile.

Ispušni ventil volontarijata, o kojem se rijetko raspravlja, mada se radi o temi koja zaslužuje veliku pažnju, mogao bi između ostalog ponuditi jedno od operativnih rješenja za smanjenje radnog vremena, a da se istovremeno velike mase, siročad bez nadzora nad jednom trećinom dana, ne zabrinu kako utrošiti vlastito pronađeno vrijeme. Sagledan s tog aspekta, problem nezaposlenosti ne leži više u najozbiljnijoj krizi sadašnjeg proizvodnog sistema, on je konstitucionalno pertinentan njegovoj strukturi, aspekt koji se može institucionalizirati na zvaničnom nivou te iskoristiti kao plansko korištenje slobodnog vremena, dakako putem tog istog proizvodnog sustava i struktura kreiranih u tu svrhu. Ovakvim rasuđivanjem možemo bolje shvatiti analizu postindustrijskog kapitalizma kao homogenog sistema unutar kojeg pokret krize ne postoji, budući da je pretvoren u jedan od trenutaka samog proizvodnog procesa.

Zalaze, dakle, “alternativni” ideali života utemeljeni na snalaženju. Sitni obrtnički poslovi, mala poduzeća zasnovana na samoproizvodnji, putujući prodavači raznih predmeta, ogrlice. Unutar zagušnih i mračnih dućana proživljene su beskrajne ljudske tragedije u posljednjih dvadeset godina. Mnogobrojne zaista revolucionarne snage pale su u zamku iluzija koje nisu podrazumijevale normalan samostalni rad, već krajnje izrabljivanje, čije su tegobe rasle proporcionalno s ustrajnošću pojedinca da održi na životu svoju kreaturu, da dokaže kako postoje i alternative radu u tvornici. Danas, u preuređenim uvjetima kapitala, vidjeli smo da se upravo navedeni “alternativni” model predlaže na institucionalnom nivou za izlazak iz krize. I kao uvijek, nesposobni da shvate s koje strane puše vjetar, druge potencijalno revolucionarne snage zatvaraju se u elektronske laboratorije i u druge male dućane bez zraka i svjetlosti, da bi se preopteretili poslom i dokazali kako ih je još jednom kapital nadvladao.

Kad bi željeli rečeni problem sažeti u jednostavnu i kratku formulu mogli bismo reći: dok je nekad rad pružao društveni identitet (identitet radnika) koji je u spoju s identitetom građanina formirao savršenog podanika, zato je bijeg s posla bio konkretan revolucionarni pokušaj usmjeren na slamanje gušenja, danas kad kapital više ne pruža društveni identitet radniku, naprotiv, pokušava ga iskoristiti na opći i diferencijalni način, bez perspektive i bez budućnosti, jedini odgovor suprotan radu postaje njegovo uništenje, pronalaženjem osobnog nacrta, vlastite budućnosti, sasvim novog društvenog identiteta, oprečnog pokušajima nulifikacije koje je postindustrijski kapitalizam pokrenuo.

Veliki dio raznih aktivnosti kojima je u prethodnim desetljećima samosvjesni radnik pokušavao pružati otpor imedijatnom i brutalnom izrabljivanju, smanjujući radnu patnju (metode o kojima bi se mogle napisati stotine stranica), danas su postale konstanta praksa samog kapitala, koji sugerira (kad ne nameće) fragmentaciju radnih jedinica, smanjeno i fleksibilno vrijeme, samoodređenje radnih uvjeta, participaciju u odlukama poduzeća, sastanke o posebnim aspektima proizvodnje, osmišljavanje autonomnih otoka koji su istovremeno klijenti jedni drugima, kvalitativnu konkurencija i sve ostalo. Arsenal koji je zamijenio klasičnu i monolitnu uniformnost radnog djelovanja već je dosegnuo razine koje pojedina svijest, u strogom smislu, ne može više kontrolirati. To jest, radnik pojedinac se uvijek nalazi naspram mogućnosti da padne u neprimjetnu zamku, u kojoj će na koncu trampiti svoju borbenost, mada potencijalnu, za sitne pogodnosti, koje su nekada bile samoodređene i mogle su se stoga smatrati dijelom velikog pokreta borbe protiv rada, danas, budući da su dozvoljene, predstavljaju jedan od aspekata rada, upravo onog koji sadrži najbitnija obilježja nadzora i osvajanja.

Ako se moramo igrati našim životima i u našim životima, moramo prije naučiti i moramo mi sami utvrditi pravila igre, ili moramo zacrtati ova pravila tako da su nama jasna a nerazumljivi labirinti drugima. Ne možemo tvrditi, uopćeno, da igra s pravilima i dalje predstavlja rad (mada je istinito, kao što smo rekli), a kad nestanu ta ista pravila da se radi o slobodnoj igri te stoga oslobađajućoj. Odsutnost pravila nije sinonim slobode. Prisutnost nametnutih pravila, čije je izvršenje podvrgnuto nadzoru i kaznama, sinonim je ropstva. A rad je uvijek bio to i neće nikada moći biti nešto drugo, iz svih navedenih razloga i onih koje smo zaboravili navesti. Međutim, odsutnost pravila može se pretvoriti u drugačiju tiraniju, možda i goru. Ako je slobodan dogovor pravilo, ja ga namjeravam poštivati, a istovremeno očekujem da ga i ostali, moji drugovi u dogovoru, poštuju. Nadasve kad se radi o igri mog života i kad je moj život u igri. Odsutnost pravila bi me odvela u ralje tiranije neizvjesnosti, premda je ona danas jeza za moju svakodnevnu dozu adrenalina, sutra mi već ne bi mogla odgovarati, odnosno, siguran sam da mi ne bi više odgovarala.

Osim toga, pravila slobodno izabrana izgrađuju moj identitet, moje biti među drugima, ali moje biti pojedinac svjestan samoga sebe i željan iskrenosti prema drugima, živjeti u svijetu nastanjenom slobodnim bićima, vitalno slobodnim koji su u stanju samostalno odlučivati. Štoviše, u jednom svijetu koji se kreće prema prividnoj slobodi, odsutnosti strogih pravila, barem u svijetu proizvodnje. Da nas ne bi još jednom očaralo smanjeno radno vrijeme, fleksibilno, programirano po volji, plaćeni godišnji odmor, egzotičan i personaliziran, da nas ne bi prevarila povećanja dohodaka, prijevremena umirovljenja, nepovratni krediti za samostalne poduzetnosti, potreban nam je vlastiti nacrt za uništenje rada, ne smijemo se ograničiti na smanjenje šteta zato što je i sâm kapital zainteresiran za smanjenje šteta, ali ne da bi održao na životu radnu snagu nešto manje stresnu, nego predmet vlastite tržišne ponude, to jest dostatnu potražnju.

Sad postaju aktualna neka razmatranja koja su već izgledala kao dio prošlosti.

Nemoguće je uništiti mentalitet. U biti, profesionalni mentalitet, koji se realizirao kroz političko ili obrambeno — sindikalno grupiranje, pa čak i u anarhosindikalističkim oblicima, nije se mogao uništiti izvana. Nije to mogla postići ni sabotaža. Kad je ova potonja i korištena, bila je samo sredstvo zastrašivanja vlasnika, znak naprednije borbe u odnosu na štrajk, da bi se obznanila veća odlučnost naspram drugih, ali uvijek spremni na obustava napada čim bi zahtjevi bili prihvaćeni.

No, destruktivno sredstvo ne napada posredno profit, kao štrajk, već neposredno napada proizvodni sustav, na izvoru ili na ušću, sredstva proizvodnje ili gotove proizvode, nije bitno, ono napada realizaciju na djelu ili već okončanu. Što znači da djeluje bez obzira na postojanje radnog odnosa, ne napada da bi se nešto dobilo, ili samo da bi se nešto dobilo, već i, a rekao bih i poglavito, da bi se uništilo. A predmet uništavanja je, mada ostaje vlasništvo kapitala, ako dobro razmislimo, uvijek rad, budući da se radi o onom što se dobilo posredstvom rada, proizvod, i sredstva proizvodnje i gotovi proizvodi. Tek danas bolje razumijemo užas koji su osjećali mnogi radnici naspram sabotaže. Ovdje govorim naravno o radnicima kojima je jedan sasvim ovisnički život izgradio teško izbrisiv društveni identitet. Osobno sam vidio radnike plakati pri napadu na njihovu tvornicu, i djelomično uništenu, zato što su na ovom mjestu smrti vidjeli izravno napadnut i uništen važan dio njihovog života, a taj je život, mada mizeran i vrijedan prezira, bio jedini koji su imali, jedini koji su iskusili.

Dakako, za napad je potreban nacrt, to jest jedan identitet planski definiran, svjesnost namjera, naročito kad te namjere smatramo igrom, doživljavamo ih kao igru. A sabotaža je fascinantna igra, no ne može biti jedina koju bi željeli igrati. Trebamo imati na raspolaganju mnoštvo igara, raznovrsnih i često međusobno oprečnih, kako bi izbjegli da se monotonija jedne od njih ili skup pravila pretvori u još jedan dosadan i repetitivan posao. I voditi ljubav je igra, ali ne možemo je igrati od jutra do večeri, zato što će preći u banalnost, zato što ćemo se osjećati obavijeni mamurlukom koji premda nam s jedne strane pruža ugodu, s druge nas deprimira, daje osjećaj beskorisnosti.

Uzeti novac sa mjesta gdje se nalazi također je igra koja ima svoja pravila i može degenerirati u autoteličnu profesionalnost, pretvoriti se, dakle, u puno radno vrijeme sa svim svojim posljedicama. No, radi se o zanimljivoj i korisnoj igri sa točke gledišta jedne zrele svijesti, koja ne prihvaća prijevare konzumizma, uvijek spremnog na proždiranje onog što smo uspjeli otrgnuti sveopćem ekonomskom sustavu. Ovdje je također potrebno prevladati moralnu barijeru koju su u nama izgradili, potrebna je fraktura koja bi se postavila s one strane problema. Posegnuti za tuđim vlasništvom je, i za revolucionara, stvar velikog rizika, ne samo iz striktno legalnih razloga, već u prvom redu moralnih. Važno je razjasniti ovaj posljednji aspekt, zato što se radi o prevladavanju one iste prepreke koja je tjerala u plač nekadašnjeg radnika pred oštećenom tvornicom. Vlasničku smo sakralnost usisali s majčinim mlijekom i nećemo se tako lako riješiti. Radije ćemo se doživotno prostituirati poslodavcu i zadržati čistu savjest, da smo obavili svoju dužnost, da smo i mi, mada skromno, pridonijeli proizvodnji BDP-a, iz kojeg će punim rukama grabiti političari koji se brinu o sudbini nacije, koji će pravodobno raspršiti sve skrupule da bi prisvojili ono što smo mi s naporom akumulirali.

Međutim, osnovni aspekt nacrta za uništenje rada je vezan za najvišu moguću razinu kreativnosti. Što će nam novac svih banaka koje ćemo uspjeti opljačkati ako se sve što znamo učiniti svodi na kupovinu velikog automobila, izgradnju lijepe kuće, odlazak u disko-klub, gomilanje beskorisnih potreba i smrtno dosađivanje do iduće pljačke. Što u bîti sistematično čine brojni pljačkaši banaka koje sam upoznao u zatvoru. Ako mnogi drugovi koji su čitav život u besparici smatraju da je to način na koji će zadovoljiti neke svoje hirove, neka izvole, pronaći će deziluzije jednake svakom drugom poslu, možda kratkoročno neisplativom, ali zacijelo nešto manje opasnom, dugoročno gledano.

Zamišljati odbijanje rada kao apatično prihvaćanje neaktivnosti je posljedica pogrešne predodžbe koju svi robovi rada imaju o osobama koje nisu nikada u životu radile. Ovi potonji, takozvani privilegirani rođenjem, nasljednici ogromnih imovina, gotovo uvijek su neumorni radnici koji svoje snage i svoj intelekt koriste za izrabljivanje drugih te za gomilanje bogatstva i prestiža, većih no što su naslijedili. No, i kad bi se ograničili na brojne primjere rasipanja imovinom, o kojima nas žuta štampa pravovremeno obavještava, morali bi ipak priznati da se i ovaj očajan soj trudi oko svog posla, oko svojih dosadnih društvenih odnosa i živi u strahu od otmica i agresija. I to je rad, i budući da se obavlja po svim pravilima prinudnog rada postaje pravi i istinski posao, gdje je izrabljivač ovih izrabljivača, naizmjenično, ili osobna pohlepa ili vlastiti strah.

Ipak, mislim da rijetki smatraju odbijanjem rada prihvaćanje smrtne dosade, stalnu neaktivnost u obrambenom stavu da bi izbjegli tuđe zamke koje bi ih mogle ponukati da nešto učine uz poticanja i laskanja, mada ne više u ime potrebe, nego, recimo, ideala ili osobne privrženosti ili prijateljstva ili tko zna koje druge vragolije koja bi mogla naškoditi postignutom uvjetu potpunog zadovoljstva.

Ovakva situacija je besmislena.

Naprotiv, smatram da se odbijanje rada može identificirati, kao prvo, sa željom da činimo stvari koje volimo, dakle sa kvalitativnom transformacijom prinudnog rada u slobodno djelovanje, to jest u akciju (o navedenoj sam temi napisao, prije mnogo godina, dugački članak objavljen u prvom broju časopisa “Pantagruel”, koji je s mnogih aspekata još danas i valjan). No, aktivan uvjet, slobodno djelovanje ne dostiže se jednom zauvijek. Ne može nikada pripadati situaciji koja je izvan nas, koja se sručila na nas, kao na primjer veliko nasljedstvo ili prihod opljačkane banke. Ove zgode mogu biti šansa, slučajnost, željena ili ne, koja može a i ne mora biti slučajna, koja može pomoći usavršavanju nacrta u tijeku, ali ne može biti završni i determinirajući uvjet. Kad bi ovom nacrtu nedostajao zamisao života, u najdubljem smislu riječi, nikakva svota novca neće nas nikada osloboditi potrebe za radom, to jest prinudnog rada, potaknuti novom vrstom potrebe, koja neće više biti bijeda već dosada, ili postignuta društvena pozicija, ili želja za sve većim količinama bogatstva ili pak čitav spektar simbola društvenog statusa prikladan novostečenom bogatstvu.

Dilema se rješava produbljenjem vlastitog kreativnog nacrta ili, rečeno drugim riječima, razmatranjem pitanja “što učiniti s vlastitim životom i sa sredstvima koje prisvajamo bez rada?”. Ako želimo uništiti rad potrebno je izgraditi putove individualnog i kolektivnog eksperimentiranja, koje uzimaju u obzir rad samo u svrhu njegovog brisanja iz realnosti mogućih stvari

 

Pobunjenički putevi proleterske manjine u kratkom
vremenskom periodu – TPTG
(tekst objavljen u prvom delu brošure “Decembarska pobuna u Grčkoj”)
Decembarska pobuna i postpobunjenički razvoj kao deo krize kapitalističkih odnosa u
Grčkoj

EPOHALNA KRIZA?
Od sredine sedamdesetih postojala je trajna svetska kriza reprodukcije
kapitalističkih odnosa u svim njihovim oblicima (političkim, ekonomskim i
ideološkim). Onako kako mi to tumačimo, ova kriza je imala dva aspekta: ona je
kriza preterane akumulacije kapitala, što znači da kapitalisti nisu u stanju da
povećaju stopu eksploatacije i redukuju troškove stabilnog kapitala, te tako povećaju
stopu profita koja je zahtevana sve većom akumulacijom kapitala; u isto vreme, ona je
kriza legitimiteta, odnosno kriza političkih i ideoloških formi koji su garantovali
disciplinu radničke snage. Mogli bi da pričamo o nesposobnosti kapitala i njegove
države da razvije novi globalni proizvodni/društveni model koji bi zamenio posleratni
kejnzijanski dogovor, teško pogođen i borbama planetarnog proletarijata i
kapitalističkim politikama protiv njega.
Tokom ovog dugog trajanja krize reprodukcije postojali su periodi cikličnih
depresija. Uopšteno kapital je pokušao da se njima bavi na različite načine:
menjanjem globalnih institucija i legalnog okvira kretanja kapitala i „liberalizacijom“
tržišta, promovisanjem spoja neoliberalizma i kejnzijanizma putem ratova,
smanjivanja plata i institucionalizacije gubitka sigurnosti rada, upotpunjavanjem
novih ograničenja, stavljanjem „opasnih klasa“ pod kazneni nadzor i/ili integrišući ih
u kreditni sistem kroz politiku „privatizovanog kejnzijanizma“.
Uprkos privremenim oporavcima, krajnji neuspeh svih navedenih strategija, koje su
ciljale na odgađanje pogoršavanja krize, pretvorio je tokom dužeg vremenskog
perioda krizu reprodukcije u epohalnu krizu, kao što su to mnogi tvrdili.
Tokom zadnje dve decenije, kapital i njegova država bavili su se krizom reprodukcije
u Grčkoj putem sukcesivne reforme obrazovanja i sistema socijalne zaštite,
promovisanja nesigurnosti uslova rada, stalnim legalnim naporima za disciplinovanje
imigranata/kinja i kontrolisanje njihovog protoka, smanjivanjem dodataka, plata i
bonusa zamenjujući ih bankarskim dugovima. Sve ove mere usmerene na
devalviranje, disciplinovanje i podelu radničke klase i prisiljavanje radnika/ca da
plaćaju trošak reprodukcije svoje radne snage nisu uspele u jasnom preokretanju krize
ka uspehu kapitala – uprkos činjenici da je tokom perioda između sredine devedesetih
i sredine prve decenije dvehiljaditih kapital uspeo da poveća stopu eksploatacije i
proširi svoju profitabilnost. U Grčkoj kriza reprodukcije se najeksplicitnije
manifestovala kao kriza legitimizacije kapitalističkih odnosa, bilo kroz stalnu krizu u
obrazovanju tokom zadnjih trideset godina (potražite naš tekst o štrajku nastavnika iz
2006. i studentskom pokretu 2006-07) ili još više kroz decembarsku pobunu. Pobuna
je bila jasan izražaj proleterskog besa usmerenog protiv života koji je sve više
postajao devalviran, nadgledan i otuđen. Ipak, decembarska kriza ne može direktno dase poveže sa nedavnom depresijom koja je u Grčkoj počela da se manifestuje tokom
septembra 2008.

POBUNA: NJENA KLASNA KOMPOZICIJA
Nećemo ovde da opisujemo u detalje razlićite stvari koje su se dogodile tokom
pobune, pošto smo to radili na drugim mestima. Što se tiče klasne kompozicije
pobune, ona je varirala od srednjoškolaca/ki i studenata/kinja do mladih, uglavnom
nestalnih, radnika/ca iz različitih sektora poput obrazovanja, izgradnje, turističkih i
zabavljačkih usluga, transporta, čak i medija. (Naravno, nije lako da se razlikuju
studenti/kinje od privremeno zaposlenih radnika/ca). Što se tiče fabričkih radnika/ca
ne može da se uradi precizna procena njhovog individualnog učešća u neredima,
pošto nisu poznati nikakvi izveštaji sa radnih mesta tog tipa. Neki/e od studenata/kinja
i radnika/ca su bili druga generacija imigranata (uglavnom Albanaca, iako je bilo
nekih imigranta i drugih nacionalnosti). Takođe, bilo je i mnogo starijih radnika/ca sa
manje ili više stabilnim poslovima, ali oni/e su ipak bili/e manjina. Neki od studenata
koji su učestvovali u neredima, pripadali su fudbalskim huliganima. Na kraju, ali ne i
najmanje važno, moramo da pomenemo učešće „lumpen“ proletarijata, poput
džankija, uglavnom tokom prvih dana pobune. Uopšteno, upravo ovi delovi klase koji
su direktnije doživljavali nasilje državnog nadgledanja i propadanje radnih uslova, bili
su aktivniji u pobuni. Sa druge strane, mnogi/e stariji/e radnici/e koji/e su upravo
počeli/e da osećaju takozvanu „finansijsku krizu“ (otpuštanja, smanjivanja plata, itd.)
imali/e su dosta simpatija prema paljenju banaka i državnih zgrada, ali uglavnom su
bili/e pasivni/e.
Bilo bi interesantno da se doda da zbog šarenog sastava mnoštva i njegovog nasilja,
mnogi političari (čak i neki/e organizovani/e anarhisti/kinje) smatrali su ga previše
„nekontrolisanim“ i distancirali su se posebno od onoga što se dešavalo trećeg dana
pobune kada je nasilje doseglo svoj vrhunac. Učešće velikog broja imigranta
/kinja u pobuni zahteva dodatno obaveštenje. Ulivanje mnoštva balkanskih
imigranata, posebno Albanaca/ki, tokom zadnjih dvadeset godina, značajno je
promenilo sastav radničke klase u Grčkoj. U isto vreme, zbog imigracione politike
grčke kapitalističke države, cela generacija mladih imigranata, uglavnom Albanaca/ki,
koji su rođeni i odrasli u Grčkoj, ne smatraju se grčkim građanima/kama.
Legalizacija imigranata/kinja nije poželjna zato što, za kapital i njegovu državu
imigranti/kinje su potrebni/e samo kada čine nezaštićenu, jeftinu i poslušnu radnu
snagu. Takozvani proces „legalizacije“ u Grčkoj i drugim zemljama, dugo je za
kapital i njegovu državu smatran nužnim kako bi se kontrolisao i pratio imigrantski
priliv. Zato čak i druga generacija imiganata/kinja ne može lako da dobije zelenu
kartu; naprotiv, oni/e moraju da svakih (najviše) pet godina dokazuju svoju
„sposobnost“ da ostanu i rade u zemlji i naravno oni/e nemaju pravo da glasaju. Da
me pominjemo kako su njihovi radni uslovi najgori što se tiče plata i socijalne zaštite.
Ali uprkos rasizmu, koji ima i društveno i državno poreklo, većina imigranta/kinja
druge generacije su poprilično dobro integrisani, pogotovo Albanaca koji čine većinu
opšte imigrantske populacije.
Druga generacija Albanaca/ki su dobro uklopila sa ostatkom domaćih demonstranata.
Oni/e su se osećali „ugodnije“ u učešću u sukobima sa pandurima, u napadima na
državne zgrade i banke, te u krađama, zajedno sa grčkim mladim proletarijatom, odostalih imigranata/kinja, uglavnom Azijaca i Afrikanaca, koji i dalje žive na ivici,
izolovani u svojim etničkim zajednicama. Za njih, bilo je lakše i manje riskantno da
učestvuju u neredima putem krađe ili posećivanja otvorene okupacije Nacionalnog
tehničkog univerziteta u centru Atine, gde žive njihove velike zajednice u oblastima
koje sliče getoima; kada su neredi eksplodirali u „njihovom“ komšiluku, to je bio
način na koji su oni njima „doprineli“. Oni su doživeli najnasilniji napad i od policije i
putem medijske propagande.
Oni su predstavljeni kao „razbojnici“ i „lopovi“, a u nekim slučajevima protiv njih su
se organizovali pogromi, od strane fašista i pandura u civilu.

POBUNA: NJEN KARAKTER I SADRŽAJ
Pobunjenici/e koji su se susreli na ulici i okupacijama, privremeno su nadomestili
njihove razdvojene identitete i uloge koje im je nametnulo kapitalističko društvo,
pošto se nisu sreli kao radnici/e, studenti/kinje, učenici/e ili imigranti/kinje, već kao
pobunjenici/e. Svi oni možda nisu koristili proleterski jezik, ali ono što oni zaista jesu
uradili jeste da su stvorili proleterske zajednice borbe protiv države i kapitala.
Spontani i nekontrolisani karakter pobune precizno je pokazan nepostojanjem bilo
kakvih političkih ili ekonomskih zahteva, potpunim negiranjem politike i sindikata.
Pokazalo se da je ovo bila snaga pobune: činjenica da je bilo nemoguće da se
reprezentuje, kooptira ili manipuliše putem političkih mehanizama koji bi se cenkali
sa državom. Vanparlamentarne levičarske organizacije koje su učestvovale u
okupaciji Pravnog fakulteta pokušale su da nametnu neke političke zahteve (koji su se
kretali od razoružanja policije i ostavke vlade do davanja beskamatnih hipotekarnih
kredita), ali niko nije obraćao pažnju na njih.
Sada ćemo da izvučemo citat iz našeg prvog osvrta na pobunu koju smo napisali
krajem januara: „Zaključujući na osnovu slogana i napada na policiju, bio je
dominantan snažan antipolicijski sentiment tokom trajanja pobune. Panduri su
predstavljali vlast i posebno brutalnost i aroganciju vlasti. Ipak, kao simboli
određene moći – moći novca, moći da se nametne eksploatacija rada i prodube klasne
linije koje dele grčko društvo – napadane su, spaljivane i okupirane velike radnje,
banke, kao i državne zgrade (većnice, opštinske zgrade, ministarstve). Tako, možemo
da pričamo o dominantnom i raširenom antipolicijskom, antidržavnom i
antikapitalističkom osećanju.Čak su i levičarski intelektualci obznanili klasni element
pobune, a neke mejnstrim novine su priznale da se „bes mladih ljudi“ nije izražavao
samo zbog policijskog nasilja. Panduri su pre bili najuočljiviji i najsiroviji deo
ledenog brega koga čine vladini korupcioni skandali, država koja nameće sigurnost i
nadgledanje – još više ojačana nakon Olimpijskih igara 2004 – koji se ne ustručava
od hladnokrvnog pucanja, stalnog napada na plate, uvećanja troškova reprodukcije
radničke klase putem postepenog uništavanja ranijeg penzionog i zdravstvenog
sistema, pogoršavanje radnih uslova i povećanje nesigurnih poslova i nezaposlenosti,
opterećivanje prekomernim radom nametnutim srednjoškolcima i studentima,
ogromno uništavanje prirode, glamurozna fasada koju čine apstraktni objekti žudnje
u molovima i u TV reklamama, dostupni samo ukoliko trpiš ogromnu količinu
eksploatacije i anksioznosti. U prvim danima revolta u vazduhu su skoro mogli da se
osete svi ovi razlozi, a potom je usledila velika količina tekstova, članaka i pamfleta,
koje su pisali bilo pobunjenici/e bilo simpatizeri/ke i „komentatori/ke“ kako bi
objavili da postoji i „nešto dublje“. Ovo „dublje“ o kome su svi govorili bila jepotreba da se prevaziđe individualna izolacija od stvarnog, komunalnog života
(gemeinwesse), izolacija koju su stvorili svi prethodno navedeni istorijski razlozi.“
Šest meseci kasnije i dalje nam je važno da stavimo naglasak na ovo poslednje pošto
mnogi/e drugovi/ice iz inostranstva misle da je pokret samo napadao pandure i
institucije kontrole – „vrh ledenog brega“. Pobunjeničko iskustvo bilo je više od toga.
Ono je bilo zajednička aktivnost izbijajuće subverzivne prikrivene tendencije koja zna
da, pored oblasti same neposredne proizvodnje – škola, porodica, konzumacija,
politika, zatvor i policija čine proizvodnju i reprodukciju klasa. Pobunjeničko
iskustvo, otelotvorena zajednica borbe protiv normalizacije – u kojoj jedna devijantna
individua postaje posrednik druge devijantne individue, stvarno društveno biće –
posredovalo je emocije i misli i stvorilo je proletersku društvenu sferu. (3 – 3 T) Ova
otvorena oblast jeste neophodna pretpostavka prelomnog trenutka društvene
subverzije: komunizacije sredstava proizvodnje i razmene. Ali ovaj prelomni trenutak,
tačka bez povratka, nikada nije dosegnut. Na kraju, ovo je bio samo pobunjenički
pasaž proleterske manjine u kratkom vremenskom periodu, a ne revolucija. Ipak,
osećaj da je tu u svemu postojalo „nešto dublje“, ideja da se tema koju su
pobunjenici/ce postavili/e tiče svakoga, bili su toliko dominantni da ona sama
objašnjava bespomoćnost opozicionih partija, levičarskih organizacija, čak i nekih
ranije pomenutih anarhista/kinja.
Pošto su srednjoškolci i studenti bili tako značajan subjekt pobune, treba da budemo
analitičniji u vezi sa količinom pretrpanosti radom koja im je nametnuta, koju smo
pomenuli ranije. Obrazovanje, kao glavna kapitalistička institucija koja oblikuje,
kvalifikuje i izmešta robu radne snage u stalno razvijajućoj kapitalističkoj podeli rada,
u studentskoj populaciji u Grčkoj se razvijala od 60-ih. Ovakav razvoj je doveo do
novih „opštih“ zahteva, očekivanja, šanseiza društvenu pokretljivost i individualnu
„uspešnost“. On je takođe vodio ka akumulaciji tenzija i kontradikcija, frustracija i
individulanih „neuspeha“ (takođe zvanim „neuspesima školskog sistema“). Masovna
proizvodnja očekivanja (i njemu odgovarajući porast proletera/ki sa belim kragnama i
novog sitnoburžoaskog sloja tokom 70-ih i 80-ih) prouzrokovana demokratizacijom
i širenjem obrazovanja stvorilo je neizbežnu strukturnu krizu u hijerarhijskoj podeli
rada i krizu discipline i smislenosti u školi; drugim rečima, krizu legitimiteta koja je
snažno pogodila državno obrazovanje. Bez obzira kako zoveš ovu krizu – „krizom
legitimiteta“, „krizom odabirne/izmeštajuće uloge obrazovanja“, „krizom očekivanja“
ili „krizom odgovaranja kvalifikacija poslovnim mogućnostima“ – istina je da je kriza
ozbiljno usmeravala obrazovanje, a kao što je nedavni studentski pokret iz 2006/07
pokazao, ovakva situacija je eksplodirala. Pokret i pobunu je moguće razumeti
ukoliko ih posmatramo kao izraze nakupljenog nezadovoljstva koje je doživljavala
cela generacija omladine radničke klase od prethodnih reformi iz devedesetih. Ove
reforme su pomogle u nametanju sve većih radnih normi u školi i u oblasti
odgovarajućeg platnog rada. Ova generacija nije mogla da bude zaustavljena u
izražavanju svog nezadovoljstva životom koji sve više karakteriše nesigurnost i strah.
U isto vreme, oni su se bunili protiv svakodnevne aktivnosti koja je podsećala na
svaku drugu vrstu rada. Ovaj revolt protiv studentskog rada ojačan je značajnim
brojem studenata/kinja koji/e su već iskusili/e direktnu eksploataciju i otuđenje kao
pravi plaćeni/e radnici/e.

NEKI OBLICI ORGANIZACIJE KOJI SU PROIZIŠLI IZ POBUNE
Od prvog dana pobune, u Atini su okupirana tri univerzitetska centra, te su efikasno
korištena kao „crvene baze“ pokreta iz kojih su organizovane subverzivne akcije i u
kojima su pobunjenici/e tražili/e utočište, ukoliko je to bilo neophodno. Okupacije su
završile tačno pre Božića. Kroz direktnu komunikaciju sa ovim okupacijama,
postepeno se javilo nekoliko lokalnih skupština, vezano sa okupacijama javnih zgrada
u nekim komšilucima. Kao što smo rekli u istom gore pomenutom tekstu: „U svim
ovim okolnostima, nova zajednička karakteristika bio je pokušaj da se pobuna
„otvori“ ka komšilucima. Ove skupštine su shvatane kao „komšijske borbene
skupštine“ ili „narodne skupštine“, kako su nazivane. U većini slučajeva javljala se
jasna tendencija unutar ovakvog društvenog „otvaranja“, posebno kako se pobuna
gasila. Jedna tendencija je želela da organizuje zajednicu borbe (borbenu zajednicu)
šireći teme pobune, druga je preferirala vrstu aktivnosti koja je bila više orijentisana
ka bavljenju sa lokalnim problemima na redovnoj bazi. Na početku, skupštine su
delovale poprilično inovativno i živo. Nije postojala formalna procedura donošenja
odluka ili odlučivanja većine, a inicijative su ohrabrivane. Ipak, krajem januara,
okupacije zgrada – bilo javnih, sindikalnih ili opštinskih – više se nisu širile… Bilo je
mnogo simpatija i interesa za pobunjenike/ce ali malo aktivnog uključivanja od strane
‘stanovništva’ “. Neke od ovih skupština i dalje traju, ali sa sve manje i manje
uključenih ljudi i to uglavnom aktivista. Njihov glavni interes danas jeste izražavanje
solidarnosti sa onima koje progoni država i sa imigranitima/kinjama, odbrana
okupiranih prostora u gradu, kao i organizacija nekoliko aktivnosti povezanih sa
trenutnim borbama (npr. novi pokret protiv autoputeva).

SPEKTAKULARNA RAZDVOJENOST ORUŽANE „BORBE“
Potreba da se politički posreduje proleterskim besom, čak i ukoliko se radi o
oružanom posredovanju, nije nešto što je proizašlo iz same borbe, već je bilo nešto što
je nametnuto borbi spolja i naknadno. Na početku, desila su se dva napada takozvane
„oružane avangarde“, 23.decembra nakon vrhunca pobune i 5.januara, kada je živost
pobune bila na ivici. Iz proleterske perspektive, čak ukoliko ovi napadi nisu
organizovani od same države, činjenica da smo nakon mesec dana svi postali
posmatrači ovih „činova za primer“, koji uopšte nisu bili deo naše zajedničke prakse,
bila je sama po sebi poražavajuća. „Naoružana avangarda“ izbegava da prizna da ne
samo da nisu oni bili ti koji su prvi napali policiju, već takođe i da „naoružana
avangarda“ nikada i nigde nije uspela da prisili policiju da bukvalno nestane sa ulica i
da prisili pojedinačne policajce da ne smeju nekoliko dana sa sobom da nose svoje
službene legitimacije; oni izbegavaju da priznaju da su prevaziđeni pokretom. Tvrdeći
da postoji „potreba za nadgradnjom“ nasilja, takozvana „oružana avangarda“ suštinski
pokušava da obezvredi društveno i geografski difuzno proletersko nasilje i kršenje
zakona – ono je suštinski suprotstavljeno „oružanoj avangardi“ unutar pokreta i dok
god se nastavlja nikakav intervencionizam „nadgradnje“ stvari neće pronaći plodno
tlo. Na ovakvoj bazi oružana borba se udružuje sa državom: oboje su izazvane
proleterskom subverzivnom aktinošću, čije nastavljanje predstavlja pretnju
egzistenciji i jednog i drugog.
Proleterska subverzivna aktivnost kroz pobunu je zadobila privremenu, ali ne i
površnu pobedu: neposlušnost koja je mesec dana slabila državu bezbednosti/kontrole
i dokazala da mi možemo da menjamo odnose moći. Ovo je postalo moguće pošto su
se pobunjenici/e usmerili/e na društvene odnose u kojima su prisiljeni da žive, nešto
što nikakva „naoružana avangarda“ nije u stanju da uradi. Uzimajući u obzir širinu iintenzitet decembarskih dešavanja, represivni državni aparat se u praksi pokazao
slabim. Pošto su morali da se bave ne samo mecima i granatama, već i
delegitimizacijom institucija kontrole, neslavna nulta tolerancija jednostavno se
pretvorila u toleranciju spram pobunjeničkih aktivnosti. Kontranapad države u stvari
mogao je da bude uspešan u januaru samo onda kada je iskoristio
operacije „naoružane avangarde“: prvo na ideološkom nivou, izjednačavajući ubistvo
od strane države sa ranjavanjem pandura iz inerventne jedinice, tako ponovo dajući
legitimitet policiji i bezbedonosno/nadziračkoj državi uopšte, i drugo, pojačavajući
svoju represiju na operativnom nivou. Čak su eksploatisali samo mesto napada
(Egzarhiju) predstavljajući pobunu kao spektakularnu borbu između policije i
„anarhista“, kao groteksknu i banalnu predstavu izvedenu u policijom getou.
Kako je pobuna umirala, usledio je značajan porast napad usmerenih na banke i
državne zgrade od strane nekoliko grupa, koji ne mogu da budu stavljeni u istu
kategoriju sa „delima“ „naoružane avangarde“, pošto većina njih nije tvrdila da je na
čelu aktuelnog pokreta (iako ne znači nužno da nisu imali prvoborački, arogantan
stav). Ipak, povratak „naoružane avangarde“ započeo je početkom juna, pogubljenjem
policajca iz antiterorističke jedinice, kad je oslabilo čak i sećanje na pobunu, dajući
izgovor da se militarizam i eskalacija čistog nasilja predstave kao privlačna
alternativa (malom?) delu onih koji su učestvovali u pobuni, ukoliko ćemo da sudimo
po političkoj toleranciji spam ove akcije unutar antiautoritarnog miljea. Ograničena
klasna kompozicija pobune, njeno ogreničeno širenje van granica delegitimizacije
bezbedonosno/nadgledačke države i postepeno slabljenje nekoliko komunalnih
projekata u centru i predgrađima – uglavnom Atine – doveo je do razmahivanja
odvojene vrste slepog nasilja koje je više ličilo na opasnu karikaturu „borbe“ nego na
njenu zamenu. Kako su određeni važni subjekti pobune polako napuštali pozornicu
(srednjoškolci/ke, studenti/kinje, imigranti/kinje), njen društveni sadržaj je postajao
sve slabiji, a politički identiteti su ojačali, kao što to i ranije bilo uobičajeno. Nasilje
„naoružane avanarde“, čak i u svojoj naivnom i nihilističkom obliku, jeste samo jedan
od tih političkih identiteta, identiteta koji se javljaju u dobu opšte krize
reprodukcije u kojoj država i kapital nisu u stanju da ponude
socijaldemokratski tip „lečenja“ kako bi zacelili rane pobune. Sada nam nije
važno da sumnjamo u identitet ubica sa besmislenim ali indikativnim imenom
„Revolucionarna sekta“; ono što nas u određenoj meri brine jeste politička tolerancija
spram njih, uzimajući u obzir da je ovo prvi put da u kontekstu grčke „naoružane
avangarde“ ne postoji ni mrvica čak ni dobre stare „za narod“ lenjinističke ideologije,
već umesto toga tu je samo anttidruštvena, nihilistička žeđ za krvlju. Kriza
neoliberalizma kao određena faza kapitalističke akumulacije i legitimizacija krize
izgleda da vodi ka još dubljoj krizi (čak i ka ozbiljnim znacima društvene
dekompozicije), bez i jednog znaka povratka reformizma.
Čak i skorašnji neizborni uspeh vladajuće partije, udružen sa visokim procentom
izborne apstinencije (najvišem ikada do sada u tako snažno politizovanoj zemlji poput
Grčke), koji je bio indirektan rezultat legitimizacije krize što ju je pobuna izrazila i
produbila, nije dovelo ni do jednog ustupka od strane države. Sa svim svojim
sopstvenim ograničenjima, pobuna je učinila još vidljivijim mogućnosti kapitalističke
integracije. Slogan „komunistička ili kapitalistička civilizacija“ izgleda više nego
ikada pravovremen.

POBUNA, RADNA MESTA I VELIKI SINDIKATI
U raspravi o razlozima zašto se pobuna nije proširila na mesta platnog rada – pitanje
koje su često postavljali/e drugovi/ice iz inostranstva – moramo prvo da budemo
analitičniji o određenim segmentima proletarijata. Iz našeg empirijskog znanja,
radnici/e koji mogu da se opišu kao „radnici/e sa stabilnim poslom“ ili radnici sa
relativno obezbeđenim položajem su imali poprilično ograničeno učešće u pobuni,
ukoliko su uopšte učestovali. Za one od njih koji jesu učestovali u pobuni, pokušaj da
se ona proširi na njihovo radno mesto bi značio uključivanje u divlje štrajkove van i
protiv sindikata, pošto sindikati sazivaju i kontrolišu većinu štrajkova, iako je njhov
ugled već dugo podriven. Zadnjih dvadeset godina sazivani su mnogi štrajkovi u
javnom sektoru (obrazovanje, socijalne usluge, neka ministarstva). Ove prošle borbe
otkrile su da radnici/e nisu bili/e u stanju da stvore autonomne oblike organizacije i da
omoguće pojavu novih sadržaja van sindikalnih zahteva. Što se tiče okupiranja radnih
mesta, takve aktivnosti su preduzimane samo u odbrambenim borbama protiv
zatvaranja ili izmeštanja, uglavnom u tekstilnoj industriji.
Ali čak i to, kao i većina štrajkova, u prethodnim godinama je uveliko bilo poraženo u
ispunjavanju zahteva. Pored svega toga, kapitalizam u Grčkoj karakteriše niska
koncentracija kapitala sa mnogim malim firmama u kojima rad čak i manje od deset
ljudi i u kojim gotovo da ne postoji nikakav sindikalni oblik. Jedna od glavnih tema
pobune, odnosno, platni/e radnici/e sa privremenim poslom, koji uglavnom rade u
takvim firmama, ne doživljavaju sebe kao deo terena proleterske moći i mobilizacije i
u većini slučajeva oni/e nisu vezani/e za svoje poslove. Moguće da je upravo
sindikalna nesposobnosti ili čak nespremnost za mobilizaciju u toj oblasti učinila da
mladi radnici/e sa privremeim poslovima preuzmu ulice. Štaviše, kao što smo i ranije
rekli, prva urbana pobuna u Grčkoj bila je, kao i sve ostale moderne urbane pobune,
nasilna erupcija delegitimizacije kapitalističkih institucija kontrole i, još važnije,
kratkotrajno iskustvo komunalnog života suprotstavljenog razdvojenosti i življenog
van radnog mesta – sa značajnim izuzetkom univerziteta i opštine Agios Dimitrios
(Aghios Dimitrios). U slučaju radnika/ca sa privremenim poslovima, širenje pobune
na njihova radna mesta bi značilo divlji štrajk i okupaciju i ništa više od toga.
Sigurno, uzimajuću u obzir date praktične mogućnosti i njihove subjektivne sklonosti,
takvo proširenje bilo je ujedno i nemoguće i nepoželjno.
Ipak, mnogi pobunjenici/e shvatili/e su ova ograničenja i pokušali da naprave takav
skok. Okupacija centralnih kancelarija Generalne konferencije rada Grčke (GSEE)
nastala je iz ovakve potrebe, kao i iz potrebe da se podrije medijska prezentacija
pobune kao „protesta mladih na račun radničkih interesa“.
Pored toga, ono je ponudilo mogućnost da se razotkrije sama saboterska uloga GSEE
u pobuni. Inicijativa je preduzeta od strane članstva sindikata kurira koji su uglavnom
antiautoritarni. Ipak, tokom okupacije postalo je jasno da čak ni verzija sindikalizma
zasnovana na članstvu (članačkoj bazi) ne može da se poveže sa pobunom. Postojale
su dve tendencije, mada ne jasno izdvojene, čak i na pripremnoj skupštini: radničko-
sindikalna i proleterska. Za one iz prve tendencije okupacija je trebala da ima jasno
„radnički“ karakter kao suprotstavljen takozvanom omladinskom ili „metropolskom“
karakteru pobune, dok su oni/e u drugoj tendenciji okupaciju videli samo kao jedan
deo pobune, kao šansu za napad na još jednu instituciju kapitalističke kontrole, kao
tačku susreta za srednjoškolce, studente/kinje, nezaposlene, platne radnike i
imigrante/kinje, odnosno kao još jednu zajednicu borbe u kontekstu opštih nemira. U
stvari, sindikalno-radnička tendencija je pokušala da iskoristi okupaciju pre kaoinstrument u službi gore pomenutog sindikata i ideje baznog sindikalizma nezavisnog
od političkih uticaja. Ovo nije uspelo. Zato su neki od njih ostali tamo samo dva dana.
Što se tiče ostatka „nezavisnih“ levih sindikata, stvari su bile još i gore. Bila je samo
jedna skupština sindikalaca na Pravnom fakultetu 10.decembra na kojoj je nekoliko
levih birokrata naglasilo potrebu za „političkom perspektivom“ pobune, odnosno
političkim i sindikalnim posredovanjem izraženim listom uglavnom populističkih
zahteva. Oni su odbili svaki predlog nasilnog oblika akcije i pompezno pozvali na
vanredne generalne skupštine i agitaciju za generalni štrajk na radnim mestima za
nedelju dana – nepotrebno je reći da tako nešto nije ni pokušano.
U januaru, medijski radnici/e koji/e su aktivno učestvovali u pobuni okupirali su
kancelarije korporativnog novinarskog sindikata. Sindikat urednika dnevnih novina
Atine (ESIEA) je glavni novinarski sindikat u Grčkoj. On uključuje novinare iz
glavnih atinskih časopisa, od kojih su mnogi u isto vreme i poslodavci zato što su TV
producenti ili suvlasnici u časopisima, dok on isključuje one novinare koji rade za
privremene ugovore ili su zaposleni kao „slobodnjaci“. Okupacija ESIEA se široko
fokusirala na dve teme: prvo, na odnose na radu i široko rasprostranjenu privremenost
u medijskoj industriji, kao i fragmentisani oblik sindikalnog organizovanja medijskih
radnika/ca; drugo, kontrola informacija od zvaničnih medija, način na koji je pobuna
„obrađena“ sa njihove strane i kako bi pokret mogao da proizvodi kontrainformacije.
Po završetku okupacije isti ljudi su stvorili skupštinu medijskih radnika/ca,
studenata/kinja i nezaposlenih koja je organizovala seriju akcija na različitim radnim
mestima protiv otpuštanja ili pokušaja otpuštanja i „obrađivali/e“ su demonstracije i
druge aktivnosti pokreta na način koji je bio suprotstavljen dominantnoj propagandi.
Mnogi članovi ove skupštine su bivši studenti/kinje Fakulteta masovnih medija i
komunikacije i učestvovali su studentskom pokretu protiv reformi univerziteta tokom
2006-07, dok su neki od njih pokušali da stvore novi sindikat koji bi uključivao sve
radnike/ce u medijima iz prethodnih godina. Trenutno su radnici/e u medijima
organizovani/e u 15 različitih sindikata (fotografi, novinari, kamermani, koji se bave
crkvenim stvarima, itd). Ideja je da se stvori sindikat koji će da uključuje sve
radnike/ce, bez obzira na njihovu poziciju, od čistača/ica do novinara, i bez obzira na
njihov poslovni ugovor, od trajno zaposlenih do „slobodnjaka“. Nedavno su pokušali
da koordinišu svoje aktivnosti sa otpuštenim radnicima/ama časopisa „Elefteros
Tipos“ (Eleftheros Typos).
Dvadeset i drugog decembra u Petraloni, starom radničkom atinskom naselju,
čistačica imigrantkinja iz Bugarske, Kostantina Kuneva, generalna sekretarica
sindikata čistača (PEKOP), bila je žrtva napada plaćenika koga su unajmili šefovi i
koji su bacili na nju živu sodu dok se vraćala kući sa posla, na željezničkoj stanici
ISAP javnog prevoza (Atina-Pireaus električni vozovi). Ona je ozbiljno povređena,
izgubila je jedno oko i glas i još je u bolnici. Vredno je pomena da je ona takođe
posetila okupaciju GSEE pošto su je njene prethodne aktivnosti dovele u sukob sa
birokratskim vođstvom sindikata. Napad na Konstantinu se desio par dana nakon
završetka okupacije GSEE-a i to je bio razlog zašto se desila takva nezapamćena
mobilizacija ljudi. Nakon napada, formirana je „skupština solidarnosti“ koja je
koristeći taktike direktne akcije organizovala seriju akcija (okupaciju sedišta ISAP,
sabotaže mašina za karte kako bi redovni putnici putovali besplatno, demonstracije).
Skupština je, uprkos svojim unutrašnjim podelama, odigrala važnu ulogu uinspirisanju značajnog pokreta solidarnosti koji se raširio kroz Grčku zahtevajući ne
samo gonjenje krivaca i podstrekivača, već takođe i rušenje svih podugovora. Ovde
treba da dodamo da je naručivanje čistačkih usluga postalo norma za kompanije
javnog sektora i ove kompanije više ne zapošljavaju čistače/ice. Ugovarači su sada
poslodavci hiljadama čistača/ica, uglavnom imigrantkinja, koje čiste stotine javnih
mesta, bolnica, železničkih stanica, škola, univerziteta i drugih javnih zgrada. Ipak,
što se tiče karaktera zaposlenja u čistačkom sektoru, ono je uvek bilo privremeno i do
nedavne prošlosti smatrano je da je normalno i prorodno da žena bude čistačica ili
domaćica. Štaviše, izjednačavajući podugovore ili privremeno zaposlenje sa
„ropstvom“, većina u ovom pokretu solidarnosti, koga su uglavnom činili
aktivisti/kinje levičarskih sindikata, pokušava da izjednači određene borbe protiv
privremenosti – jednog od glavnih oblika kapitalističkog restrukturisanja tokom
istorije – sa opštim političkim zahtevima socijaldemokratskog sadržaja koji smatraju
državu „pozdanijim“ i poželjnijim poslodavcem od privatnih podugovarača, time
ostavljajući sa strane dovođenje u pitanje odbacivanja platnog rada.

OPADANJE BROJEVA, DRŽAVNE STRATEGIJE I KLASA

Kao što smo rekli na početku, znaci depresije u Grčkoj su od prethodne godine sve
uočljivij. Kako bi imali jasniju ideju o znacima i posledicama najnovije faze krize,
neophodni su neki podaci u vezi sa situacijom radničke klase.
Prema Eurostatu, najveći deo populacije koji živi u kućama za koje se kasni sa
plaćanjem dugovanja živi u Grčkoj. Prema istraživanju Grčke banke u 2007, 6 od 10
vlasnika domova kasni sa dugom, 7 od 10 kasni sa plaćanjem potrošačkih kredita,
jedno od dvoje kasni sa kreditnim karticama. Pored kredita, 7 od 10 vlasnika kuća
kasni sa plaćanjem rente i 6 od 10 kasni sa uslužnim računima. Broj vlasnika domova
sa kreditom prelazi 51% što znači da 2,15 miliona ljudi imaju neku vrstu kredita.
Tako da je evidentno da je pribežište u kreditu počelo da dostiže svoje granice. Što se
tiče plata i nezaposlenosti, indikatori su takođe jasni. 50% onih sa platama dobija
manje od 1030 evra bruto. Osnovna plata u Grčkoj je najniža u zapadnoj Evropi (50%
od EE15 plata). Nezaposlenost mladih dosegla je u 2008. 25,7% a što se tiče žena,
one su na evropskom nivou najteže pogođene pogođene nezaposlenošću.
Oko 800 000 radnka/ca pada u takozvanu 500 evra generaciju. 300 000 od njih su
„slobodnjaci“, 295 000 radi povremeno, 180 000 je zvanično nezaposleno u 2008. i 80
000 ljudi se očekuje da pristupe državnim programima (ekstremno malo plaćenim
poslovima u javnom ili privatnom sektoru bez socijalne zaštite i koji navodno nude
obuku) tokom 2008-2009.
U prvoj četvrtini 2009, stopa rasta u Grčkoj je bila samo malo iznad nule, zbog
povećanja investicija privatnog kapitala i tu se zaustavila samo zbog državnih
investicija. Na osnovu depresije, 160 000 ljudi je postalo višak, a planira se da se to
poveća na 300 000, uglavnom u malim i vrlo malim firmama.
U određenim
sektorima jesledećasituacija:
U pomorskoj trgovini mnogo mornara nije isplaćeno, dok su im plate zamrznute.
Radnicima/ama u javnom sektoru će takođe da se zamrznu plate. U industriji i
posebno u tekstilnim fabrikama, sve su češći viškovi stalnih i ugovornih radnika/ca, a
sve češća i češća je kraća radna nedelja sa manjom platom, kao i odgađanje plate. Ugrađevinskom sektoru postoji visok stepen nezaposlenosti i pad proizvodnje od 17%.
Turizam, sektor sa najvećim udelom u GNP, već je pogođen visokim nivoima
nezaposlenosti i padom od 9% u dolascima turista.
Iako je situacija nesumnjivo mračna, rekacija radnika/ca bila je još slabija od umerene
i svakako preslaba da odgovori kontranapadom na kapitalističku restrukturaciju.
Desio se popriličan broj mobilizacija kao odgovor na masovna otpuštanja, kašnjenja
plata ili zatvaranja kompanija, uglavnom kratkih štrajkova ili zaustavljanja rada u
nekim fabrikama. Samo nekoliko fabrika ili kompanija (u papirnoj pilani,
telekomunikacionoj kompaniji i fabrici nameštaja) je okupirano i one su bile
izolovane i nisu napravile kontakte sa drugim otpuštenim radnicima/ama; umesto
toga, preferisan je put bilateralnih dogovora između radnika/ca i Ministarstva rada.
Čini se da u većini slučajeva upravljanje depresijom/restrukturisanjem sledi
uobičajenu putanju: dok se privremeni radnici/e otpuštaju, stariji radnici/e pristaju da
daju ostavku i čekaju rano penzionisanje. Tako, masovna otpuštanja nisu vidljiva dok
država sada „garantuje“ove socijalne troškove samo kako bi ponovo objavila objavila
„kolaps sistema socijalne zaštite“ – stalni državni moto zadnjih dvadeset godina – koji
će da traži „nova žrtvovanja“ i tako dalje. Ipak, ovaj trik može da ima koristi za
državu u ovom trenutku, pošto može da joj uštedi vreme i odloži opštu eksploziju. Ali
koliko dugo? I koliko ljudi može da bude zadovoljno ovakvim manevrima?
U stvari, dok se depresija/restrukturisanje produbljuje, a kapital i država smanjuju
direktnu i indirektnu platu, u isto vreme dok uvećavaju privremenost i otpuštanja, oni
su zarobljleni u opasnom krugu u kome su prisiljeni da prepuste da se kriza
legitimiteta još više produbi. U isto vreme, dok se nastavlja „rat protiv terorizma“,
koji pokušava da se nasilno bavi sakupljenim problemima iz prethodne faze
neoliberalnih ratnih deregulacija (6), grčka država koja ima svoje trupe u centralnoj
Aziji trenutno je preplavljena rekama izbeglica u čijem nastajanju je pripomogla.
Suočena sa noćnom morom novog decembra, još žešćeg kako se kriza produžuje, te
sa neželjenim masama hiljada „dodatnih proletera“ iz Azije i Afrike, ona ima samo
jednu kartu da stavi na sto: jačanje svojih represivnih mehanizama koji su sami po
sebi i izazvali decembarsku pobunu i stvorili opasan miks domaćih i imigrantskih
nereda!
Ipak, njihovo utočište u disciplinovanju i pojačavanju svoje dogme nulte tolerancije
jeste neizbežno pošto nema više socijaldemokratskih strategija za proširenu
reprodukciju proletarijata koje mogu više da se predlože. Prodavanje „bezbedonosne“
strategije domaćima nasuprot strancima „koji vrše invaziju“ i koji su korišteni kao
žrtveni jarac, bilo je jedina „socijalna ponuda“ od strane države. Naravno, nove
podele su u planu putem stvaranja novih „narodnih đavola“ i „moralne panike“.
Početkom marta, nakon što je policajac ubijen tokom oružane pljačke, mnogi visoko
pozicionirani policijski oficiri su upozorili na dramatičan porast oružanih pljački od
januara (skoro 40 mesečno) pripisujući ih i oslobađanju mnogih osuđenika kao meri
da se smanji pretrpanost zatvora, kao i „neredu“ prozrokovanom u decembru.
Upravo tada se počelo diskutovati o novim represivnim zakonima, nedavno
donesenim. Prvo, kako bi se „zaštitio ugled policije“, pokrenut je stari zakon, uveden
tokom diktature u 30-im, protiv zločina „klevetanja autoriteta“. Poznati slogan
pobune „Panduri, ubice, svinje“ može sada službeno da dovede do dvogodišnjeg
zatvora. Drugo, pravno ciljanje decembarske pobune odnosi se na „prikrivanje izrazalica“, što se praktično odnosi na zamaskirani izgled. Zajedno sa formiranjem novih
policijskih snaga i regularnijim patrolama, ova dela ciljaju dalje od kontranapada na
omiljene simbole pobune. Demonizacija „maskiranih izgrednika“, započevši sa
antiautoritarcima/kama i anarhistima/kinjama, povećavaju razdvojenost među
pobunjenicima/ama kao i između pobunjenika/ca i ostatka proletarijata koji je ostao
pasivan tokom pobune. Da nametnute kazna nisu toliko ozbiljne, moglo bi se doći u
iskušenje da se smeje žestokom trudu države da se bori sa društvenom pobunom na
nivou njenih slogana i načina oblačenja!
Iskorištavajući opšti osećaj društvene nesigurnosti koji je stvorila sama kapitalistička
kriza, drugi „neprijatelj“ proizveden od strane države jesu izbeglice i ilegalni
imigranti/kinje koji se guše u „hibridnom getu“ Atine.
Represivni mehanizmi znaju da su oni/e veliki deo pobunjenog mnoštva koji je
preuzeo atinske ulice tokom tih decembarskih dana i noći, te ponovo u maju tokom
muslimanskih nereda nižeg intenziteta, činili/e imigranti/kinje poreklom iz obližnjih
naselja. Ovaj „geto“, najčešće smešten unutar istorijskog unutrašnjeg dela grada,
podseća na američke getoe, u pogledu „vertikalne segregacije“ među njihovim
naseljenicima, ili drugim rečima neuniformisanog društvenog karaktera, ili politike
„planiranog rasturanja“. Takođe podseća na zapadnoevropska predgrađa, u pogledu
multirasnog/etničkog spoja. Prethodno pmenute sličnosti, ili bolje reći analogije, treba
da se obrađuju sa oprezom, posebno zbog velikih razlika. Medijski baraž prepun
strastvenih članaka i srceparajućih TV reportaža, fokusiranih na okruženje i
finansijsku degradaciju naselja unutar grada, koje je najčešće povezano sa
nekontrolisanim/neorganizovanim smeštajem hiljada ilegalnih imigranata.,
prisustvom džankija, prostitutki i drugog „lumpen“ proletarijata, ukazuje na prvu fazu
ovog novog rata. Mada treba i da se primeti da je ovakav medijski baraž započeo
malo pre decembarske pobune.
Druga faza je mnogo direktnija i nasilnija. Fizički napadi na imigrante i ljude koji ih
podržavaju, od strane čalnova neonacističke grupe bilo je udruženo sa masivnim
hapšenjima od strane policije koje je dovelo do zatvaranja i deportacija. Lokalne
skupštine desničarskih „ozlojeđenih građana“ i sitnoburžoaskih trgovaca,
organizovanih od strane jedine ultradesničarske partije, protestvovale su protiv
prisustva imigranata/kinja u njihovim naseljima i čak su preduzimali direktne akcije
protiv njih, poput blokade jednog lokalnog igrališta, na kome se obično igralo puno
imigrantske dece dok su se njihovi roditelji družili naokolo. Štaviše, pod izgovorom
„zaštite javnog zdravlja“ registrovano je mnogo starih i/ili napuštenih zgrada u
centralnom delu grada, u kojima je bilo smešteno hiljade imigranata i onda su izdata
naređenja za evakuaciju. Ovde, stalne „ operacije čišćenja“ usmerene protiv
imigranata/kinja i „lumpena“ u centru Atine, moraju da se sagladaju i kao napor za
džentrifikaciju ovih oblasti unutar „istorijskog centra“ koji i dalje ostaje „nerazvijen“ i
odbija da se pretvori u skupa, sterilna mesta slična muzejima, kao što je to u većini
zapadnoevropskih gradova.
Na stranu sve ovo, grčka vlada je takođe objavila svoje planove da napravi 11
„koncentracionih kampova“ širom zemlje, sličnih onima već podignutim u Italiji, u
kojima će da budu zadržani/e uhapšeni imigranti/kinje dok čekaju na svoju
deportaciju. Skoro, ona je donela nove propise po kojima se vreme pritvora za
ilegalne imigrante do trenutka deportacije podiže na 6 ili 12 meseci i bilo koji stranackoji je optužen za činjenje zločina za koje može biti osuđen na više od tri meseca
robije, može da se odmah deportuje, pod klasifikacijom „opasan za javni red i
sigurnost“. Nedavni govor grčkog premijera, koji je povezao „kriminalitet“ sa
„ilegalnim“ imigrantima i „maskiranim izgrednicima“ ukazuje na nastavak – već
neuspešnog – neoliberalnog upravljanja krizom; ponovno otkrivanje i demonizacija
„opasnih klasa“ koristi se kao oružje za dalje podele i disciplinovanje proletarijata
kako bi se prihvatilo propadanje njegovih životnih uslova zbog restrukturisanja. Ipak,
lista „kriminalaca“ može opasno da se proširi i da u bližoj budućnosti uključi one koji
samo „simpatišu“ pobunjenike/ce iz decembra. Pošto je „društveni ugovor“ prekršen,
a na horizontu nema traga povratku socijaldemokratskih strategija, kapitalistički
društveni odnosi ne mogu da se adekvatno reprodukuju i možda će „simpatizeri“ da
imaju milion razloga da opravdaju strahove planetarnih šefova u vezi sa
decembarskom pobunom kao uvodom u opštu proletersku eksploziju na putu globalne
krize reprodukcije.
30.6.2009, TPTG

“Sve nas pitaju za mišljenje o svakom detalju da bi nas sprečili da imamo mišljenje o totalitetu.”
Raoul Vaneigem

Posmatramo oko sebe i vidimo svet izvan naše kontrole. Naša svakodnevna borba za preživljavanje odigrava se u neizmernoj i konstantno promenjivoj pozadini…

…kretajući se od prirodne katastrofe do terorističkog napada… od nove dijete do nove gladi… od javnog seks-skandala do političkog skandala o korupciji… od verskog rata do ekonomskog čuda… od novih mučnih reklama do klišea na televiziji koji se žale na rad vlasti… od predloga kako biti idealan ljubavnik do predloga kako odvratiti navijače od nereda… od novih policijskih pucnjava do novih zdravstvenih problema…

Isti procesi funkcionišu svugde… u demokratskim i u totalitarnim vladama… u korporacijama i porodičnim poslovima… u čizburgerima i zdravoj hrani… u operi, narodnoj muzici ili hip-hopu… u svakoj zemlji i na svakom jeziku… u zatvorima, u školama, u bolnicama, u fabrikama, u kacelarijskim zgradama, na ratištima i u dućanima. Nešto se hrani našim životima i pljuje nam nazad u lice njegove slike.

To nešto je proizvod naše sopstvene aktivnosti – naših svakodnevnih radnih života prodavanih satima, sedmicama, generacijama. Ne posedujemo privatno vlasništvo ili posao od koga možemo da ubiremo profit, pa smo primorani da prodajemo svoje vreme i energiju nekome drugom. Mi smo savremena radnička klasa – proli.

POSAO

“Kapital je mrtvi rad, taj, vampiru nalik, živi samo sisanjem živog rada, i živi više, ukoliko više rada isiše.”
Karl Marx

Mi ne radimo zato što želimo. Radimo jer nemamo drugi način da zaradimo novac. Prodajemo sopstveno vreme i energiju šefu da bi mogli kupiti stvari koje su nam potrebne za preživljavanje. Dovedeni smo zajedno sa drugim radnicima i dobijamo različite zadatke. Specijalizujemo se za različite aspekte rada i ponavljamo te zadatke stalno iznova.

Naše vreme na poslu u stvari nije deo naših života. To je mrtvo vreme pod kontrolom naših šefova i menadžera.

Tokom vremena na poslu pravimo stvari koje naši šefovi mogu prodati. Ovo bi bili objekti kao pamučne majice, kompjuteri i neboderi, ili kvaliteti kao čisti podovi i zdravi pacijenti, ili usluge kao vožnja autobusom gde želite ići, konobar koji će uzeti vašu narudžbu ili poziv vašoj kući kojim vas ubeđuju da kupite stvari koje vam nisu potrebne.

Rad ne obavljamo zbog onoga što se proizvodi. Obavljamo ga da bi bili plaćeni, i šefovi nas plaćaju za taj rad kojim bi ostvarili profit.

Na kraju dana šefovi ponovo ulože novac koji im mi stvorimo i uvećavaju svoj posao. Naš rad je sadržan u stvarima koje naši šefovi poseduju i prodaju – kapital.

Uvek traže nove načine da polože naš rad u stvari, nova tržišta da bi ih prodali, i nove ljude koji nemaju ništa drugo na prodaju osim sopstvenog vremena i energije da rade za njih.

Ono što mi dobijemo od posla je dovoljno novca da bi platili kiriju, hranu, odeću i pivo – dovoljno da bi se mogli vratiti na posao. Kada nismo na poslu, provodimo vreme putujući s posla, pripremajući se za posao, odmarajući se jer smo premoreni od posla ili napijajući se da zaboravimo na posao.

Jedina stvar gora od posla je nezaposlenost. Onda trošimo sedmice tražeći posao, i to bez nadoknade. Ako je socijalna skrb dostupna, onda ju je veoma teško dobiti i nikada ne donosi dovoljno kao posao. Konstantna pretnja nezaposlenosti je ono što nas tera na posao svaki dan.

I naš rad je osnova takvog društva. Moć koju naši šefovi dobijaju od njega širi se svaki put kada radimo. To je dominantna sila u svakoj zemlji u svetu.

Na poslu mi smo pod kontrolom naših šefova i tržišta na kojima vrše prodaju. Ali nevidljiva ruka uspostavlja radnu disciplinu na poslu i besmislenost na ostatak našeg života. Život se čini kao predstava koju gledamo spolja, ali koju ne možemo kontrolisati.

Sve druge aktivnosti teže da postanu tako otuđujuće, dosadne i stresne kao posao: rad u kući, škola, dokolica. To je kapitalizam.

ANTI-POSAO

“Naravno da su kapitalisti veoma zadovoljni kapitalističkim sistemom. Zašto ne bi bili? Od njega se bogate.”
Aleksandar Berkman

Iskustvo posla je veoma različito u zavisnosti od toga sa koje strane ga obavljate. Za naše šefove, posao je način na koji dobijaju novac da bi zaradili još novca. Za nas, posao je mizeran način preživljavanja. Što nas manje plaćaju, manje zarađujemo. Što nas brže nateraju na posao, moramo teže da radimo.

Naši interesi su suprotstavljeni, i postoji konstantna borba između šefova i radnika na radnom mestu – kao i u ostatku društva zasnovanog na radnom odnosu. Što više plaćamo kiriju ili autobusku kartu, utoliko teže moramo raditi da bi platili kiriju i autobusku kartu.

Trenutno stanje nadnica, beneficija, sati i uslova rada kao i politike, umetnosti i tehnologije, rezultat je trenutnog stanja ove klasne borbe. Jednostavno ustajući za sopstvene interese u ovoj borbi, polazna je tačka podrivanja kapitalizma.

ZAJEDNICA

“Vreme je da se svaki pobunjenik probudi pred činjenicom da “narod” i radnička klasa nemaju ništa zajedničko.”
Joe Hill

Civilizacija je duboko podeljena. Većina nas provodi većinu našeg vremena radeći i većinom smo siromašni, dok vlasnici, koji su većinom bogati, upravljaju i profitiraju od našeg rada. Sve zajednice i institucije društva su izgrađene oko ove osnovne podele. Postoje rasne, kulturne i jezičke podele i zajednice. Postoji podela i zajednica oko pola i starosti. Postoji zajednica nacije i građanstva, kao i podele između nacije i onih sa i bez građanskog statusa. Mi smo podeljeni i ujedinjeni oko vere i ideologije. Skupljeni smo zajedno da bi kupovali i prodavali na tržištu.

Neki od ovih identiteta su postojali čitav milenijum. Neki su direktan rezultat načina rada danas. Ali su svi sada organizovani oko kapitala. Svi se iskorištavaju da bi pomogli našim šefovima da akumuliraju što više našeg vremena sadržanog u stvarima, i da bi zadržali osnovne podele ovog društva od cepanja.

Siromašni ljudi iz jedne zemlje mogu se navesti na poistovećivanje sa svojim šefovima iz iste zemlje i time se navesti na borbu protiv siromašnih ljudi drugih zemalja. Radnici imaju poteškoća organizovati štrajk sa radnicima koji izgledaju drugačije i govore drugi jezik, posebno ako jedna grupa misli da je bolja od druge.

Ove podele i zajedništva se ogledaju i pokaziju podelu rada na poslu.

Dok nam se ove podele i ekskluzivne zajednice naturaju sa jedne strane, tako nam se sveobuhvatna ljudska zajednica prodaje sa druge. Ova zajednica je imaginarna i lažna. Ona negira osnovnu podelu društva.

Vlasnici poslova rukovode vlastima i medijima, školama i zatvorima, kancilarijama socijalnog i policijom. Naši životi su rukovođeni sa njihove strane. Novine i televizija naturaju njihovo viđenje sveta. U školama se uči slavna (ili nesrećna) istorija njihovog društva i proizvodi spektar diplomaca i propalica koji su podesni za različite oblike poslova. Država vrši usluge da bi njihovo društvo moglo nesmetano funkcionisati.

A kada sve ostalo zakaže, imaju policiju, zatvore i vojsku.

Ovo nije naša zajednica.

ANTI-ZAJEDNICA

“Takva moć koju buržoazija i dalje poseduje u ovom vremenu leži u nedostatku autonomije proletarijata i njegove nezavisnosti duha.”
Anton Pannekoek

Oni nas organizuju jedne protiv drugih, ali mi se možemo organizovati protiv njih. Čitava svrha priče o klasi i “prolima” je u insistiranju na osnovnom načinu na kojem ljudi iz različitih “zajednica” imaju suštinski ista iskušenja, te u insistiranju kako bi se ljudi iz istih “zajednica” u stvari trebali mrziti. Ovo je polazna tačka u borbi protiv postojećih zajednica. Kada počnemo da se borimo za sopstvene interese vidimo kako i drugi rade istu stvar. Predrasude otpadaju, a naš bes se usmerava tamo gde bi trebao biti usmeren.

Mi nismo slabi zato što smo podeljeni. Podeljeni smo zato što smo slabi.

Postojeće zajednice postaju nebitne pod napadom, a pod napadom su kad postaju nebitne.

Rasizam i seksizam postaju neprivlačni kada se radnici i radnice različitih rasa bore protiv svojih klasnih neprijatelja rame uz rame. I borba postaje efektivnija kada se uključe i ljudi iz različitih “zajednica”.

Neće biti potrebe za zalaganjem za svim što se može kupiti i prodati – novcem – kada više ne bude potrebe za merenjem radnog vremena sadržanog u stvarima. Ovo se može dogoditi samo kada počnemo praviti i raditi stvari zato što postoji potreba za njima, a ne da bi ih mogli razmeniti.

Neće biti potrebe za državom da upravlja društvom, kada društvo ne bude bilo podeljeno na menadžment i radnike – kada ljudi počnu sami voditi svoje živote. Neće biti potrebe za nacionalnim i verskim zajednicama – a može postojati ljudska zajednica – kada društvo ne bude podeljeno na bogate i siromašne.

Način za stvaranje ovih uslova je u borbi protiv postojećih uslova.

Ova tendencija da se stvori zajednica borbom protiv postojećih uslova našeg života – i time protiv posla, novca, razmene, granica, nacija, vlade, policije, religije i rase – u određenim vremenima se nazivala “komunizam”.

POLITKA

“Što nama više vladaju, manje smo slobodni.”
Alarm

Vlast je model političke aktivnosti. Političari koji predstavljaju različite zemlje, regije ili “zajednice” međusobno se takmiče. Mi smo ohrabreni da podržavamo lidere sa kojima se najmanje ne slažemo, i zaista nikada nismo iznenađeni kada nas prevare.

Radničko poreklo ili radikalne ideje političara su beznačajne kada oni dođu na vlast. Bez obzira ko je na vlasti, vlast poseduje sopstvenu logiku.

Činjenica da je ovo društvo podeljeno u klase sa suprotstavljenim interesima znači da je uvek u riziku raspadanja. Vlast postoji da bi osigurala da se to ne dogodi.

Bilo da je vlast diktatorska ili demokratska, drži sve oružje u svojim rukama i upotrebila bi ga protiv sopstvene populacije da bi osigurala da nastavimo odlaziti na posao.

Ne tako davno, ekstremno nestabilna situacija u određenoj zemlji mogla se dezaktivirati nacionalizacijom celokupne industrije, stvaranjem policijske države, i to se nazvati “komunizmom”. Ova vrsta kapitalizma pokazala se slabije efikasnom i manje fleksibilnom od dobrog starog tržišnog kapitalizma. Sa padom Sovjetskog Saveza, više ne postoji Crvena armija koja bi maršom stabilizovala zemlje na ovaj način, i komunističke partije u celom svetu postaju obične socijal-demokratije.

Politička partija radničke klase je kontradikcija u izrazu – ne zbog toga što članstvo određene partije ne može biti većinski sačinjeno od radnika, nego zato što ona u najboljem slučaju može radničkoj klasi dati samo glas u politici. Time se pušta našim predstavnicima da prezentuju ideje o tome kako bi naši šefovi trebali upravljati društvom – kako mogu zarađivati novac i držati nas pod kontrolom. Bilo da zagovaraju nacionalizaciju ili privatizaciju, više socijalnog ili više policije (ili oboje), programi političkih partija su različite strategije rukovođenja kapitalizma.

Nažalost, politika postoji i izvan vlasti. Vođe zajednica, profesionalni aktivisti i sindikati, žele se postaviti između radnika i šefova kao posrednici, pregovarači, sredstvo komunikacije, predstavnici, i eventualno mirovnjaci. Oni se bore da zadrže ovu poziciju. Da bi to uradili, trebaju mobilizovati radničku klasu na kontrolisane načine da bi vršili pritisak na biznisu orijentisane političare, i u isto vreme da bi poslodavcima nudili radnu snagu spremnu za rad. Ovo znači da nas oni moraju rasturiti kada počnemo da se odupiremo. Nekada ovo rade sa iznuđivanjem koncesija, a ponekad i izdajom.

Političari nas uvek pozivaju da glasamo, da se povučemo i pustimo organizatore da pregovaraju, da formiramo redove iza političara i specijalista u vrsti pasivne participacije. Ovi nevladini političari nude vlastima način da se mirnim putem održi status quo, i za uzvrat dobijaju posao upravljanja našom bedom.

Političke grupe su birokratske. One se ugledaju na strukture posla, gde je aktivnost kotrolisana spolja. One stvaraju specijaliste za politiku. One se grade na podeli između vođa i vođenih, između predstavnika i predstavljenih, između organizatora i onih koji bivaju organizovani. Ovo nije stvar lošeg izbora u stvaranju organizacija, kojem bi lek bila velika doza participacije u demokratiji. Ovo je direktan rezultat onoga što političke grupe pokušavaju ostvariti – upravljanje delom kapitalističkog sistema.

Jedina stvar koja nas interesuje u vezi politike je njeno uništenje.

ANTI-POLITIKA

“Anarhizam nije predivna utopija, niti apstraktna filozofska ideja, nego društveni pokret radnih masa.”
Dyelo Truda Group

Kada se počnemo boriti protiv uslova naših života, potpuno nova vrsta aktivnosti se pojavljuje. Više ne čekamo političara da se pojavi i menja stvari za nas. Mi to činimo sami, sa drugim ljudima iz radničke klase. Kad god ova vrsta otpora radničke klase izbije, političari je pokušaju ugušiti poplavom peticija, lobiranja i izbornih kampanja. Ali kada se mi borimo za sebe, naša aktivnost izgleda potpuno drugačija od njihove. Mi uzimamo vlasništvo od veleposednika i koristimo ga za sebe. Koristimo militantne taktike protiv šefova i na kraju se borimo sa policijom. Mi formiramo grupe gde svako uzima deo u aktivnosti, i nema podele na vođe i sledbenike. Ne borimo se za naše vođe ili našu zemlju. Borimo se za sebe.

To nije krajnji oblike demokratije. Mi namećemo svoje potrebe društvu bez debate – potrebe koje su suprotne interesima i željama bogatih ljudi svugde. Ne postoji ravnopravan način u komunikaciji sa ovim društvom.

Ova tendencija borbe radničke klase da se izdigne izvan i protiv vlasti i politike, i da stvori nove forme organizacije koje naše poverenje ne daju ničemu osim sopstvenim sposobnostima, ponekad se nazivala “anarhizam”.

RAT

“Razorimo avenije gde bogati žive.”
Lucy Parsons

Dakle, mi smo u ratu – klasnom ratu. Ne postoji set ideja, predloga i organizacijskih strategija koje mogu doneti pobjedu. Ne postoji rešenje osim pobede u tom ratu.

Sve dok oni imaju inicijativu, mi smo razdvojeni i pasivni. Naš odgovor na uslove života je individualan: davanje otkaza, selidba u kraj gde je kirija niža, pridruživanje podkulturama i bandama, samoubistvo, kupovanje loto kartica, upotreba droge i alkoholizam, odlazak u crkvu ili džamiju.

Njihov svet se čini kao jedina mogućnost. Jedina mogućnost promene se doživljava na imaginarnom nivou – odvojena od naših života. Njihovi poslovi su uobičajeni, sa svim krizama i uništenjem koje podrazumevaju.

Kada pređemo u ofanzivu počinjemo prepoznavati jedni druge i borimo se kolektivno. Koristimo načine od kojih društvo preko nas zavisi da bi ga poremetili. Štrajkujemo, sabotiramo, bunimo se, dezertiramo, kujemo zavjere i preuzimamo vlasništvo. Stvaramo organizacije da bi uvećali i koordinisali naše aktivnosti. Razne vrste novih mogućnosti postaju otvorene.

Postajemo smeliji i agresivniji u ostvarenju sopstvenih klasnih interesa. Ovi ne leže u formiranju nove vlasti, ili stvaranju novih šefova. Naši interesi leže u okončanju našeg načina života – i sa tim društva koje se zasniva na tom načinu.

Mi smo radnička klasa koje želi da ukine najamni rad i klase. Mi smo zajednica ljudi koja želi da rasturi postojeću zajednicu. Naš politički program se sastoji u uništenju politike. Da bi to postigli, moramo ispostaviti subverzivne tendencije koje postoje danas sve dok ne preoblikujemo društvo svugde. To se vremenom nazivala “revolucija”.

 

http://kontraklasa.org/2016/10/17/politika-klase-o-partiji-klasnoj-svijesti-i-razumijevanje-trenutne-situacije/

Levica ovde simulira rat zaokruženih pozicija, bez obraćanja pažnje na konjukturu. Tako je najomiljenija diskusija sa liberalnim establišmentom, u kojoj mu se dokazuje da je liberalni establišment, dok analiza i kritika sadašnjice nedostaje. Ono što treba dovesti u pitanje ostaje neupitno. Levičari rešavaju pitanje naroda tako što jedni kažu da su za antifašistički narod NOB-a (iako je NOB bio proizvod jedinstvenih i neponovljivih okolnosti), dok drugi nemaju problema sa narodom kakav je sada (iako je danas to ovde dominantno oznaka etatističkih i pro-etatističkih oblika organizovanja).

Recimo, da li se može istovremeno biti protiv zidova namenjenih migrantima i za narod? Proizvođenje naroda podrazumeva stvaranje okvira podele na domaće i strance. Ne postoji svetski narod, postoji samo nacionalni narod. Pored toga, narod je izraz rešavanja, na način hibernacije, društvenih protivrečnosti u imaginarnoj i jezičkoj zajednici.

Sve je to proizvod straha da se bez naroda pada u izolaciju i individualizam, što je istina koja, nažalost, pokazuje koliko je ovde država-nacija ovlašćeni predstavnik kolektiviteta.

Posveta

U spomen na Gérarda Lebovicija, ubijenog iz zasjede u Parizu 5. ožujka 1984, u još nerazjašnjenom napadu.

Komentari o društvu spektakla

Kako god kritična bila situacija i okolnosti u kojima se nalazite, nikada ne očajavajte; u prilikama kad se treba bojati svega, ne treba se bojati ničega; kad smo okruženi svim opasnostima, ne treba ustuknuti ni od jedne; kad nemamo nikakvo oružje, treba računati na sva; kad smo iznenađeni, trebamo i sami iznenaditi neprijatelja.

Sun Tze, Umijeće Ratovanja

I

Ove Komentare zasigurno će odmah pročitati pedeset ili šezdeset ljudi; to je mnogo, moglo bi se reći, u doba u kojemu živimo, za tekst koji razmatra tako teška pitanja. No to je i zato što u nekim sredinama uživam ugled znalca. Treba isto tako imati u vidu da se od te zainteresirane elite skoro polovica sastoji od ljudi čiji je posao održavati sistem vladavine spektakla, dok se ona druga polovica sastoji od ljudi koji ustrajavaju na tome da čine posve suprotno. Morajući tako imati u vidu vrlo pozorne čitaoce različitih utjecaja, očito je da ne mogu govoriti posve slobodno. Ponajprije ću paziti na to da ne pružim previše informacije bilo kome.

Teška vremena obavezat će me na to da, još jednom, pišem na nov način. Neki elementi bit će namjerno ispušteni i plan će morati ostati pomalo nejasan. Bit će tu i namjernih zavođenja na krivi put, u maniru same naše epohe. Pod uvjetom da se tu i tamo ubaci nekoliko stranica, mogao bi se pojaviti ukupan smisao: tako se, prilično često, tajne klauzule dodaju onome što sporazumi otvoreno govore, kao što i neki kemijski agensi otkrivaju svoja nepoznata svojstva tek kada se povežu s drugima. Ipak, u ovom kratkom djelu bit će previše toga što je, avaj, lako razumjeti.

II

Godine 1967. u knjizi Društvo spektakla pokazao sam što je moderni spektakl u biti već bio: autokratska vladavina robne ekonomije koja je dosegla status neodgovorne suverenosti, kao i sklop novih tehnika upravljanja koje prate tu vladavinu. Za nemira 1968., koji su se u nekim zemljama protegnuli i na sljedeće godine, nigdje ne porazivši postojeću organizaciju društva, iz koje niče kao na spontan način, spektakl je posvuda nastavio jačati, što znači istodobno se širiti do krajnosti na sve strane, i zgušnjavati se u središtu. Čak je poprimio nove obrambene postupke, što se obično događa moćima kad budu napadnute. Kad sam počeo kritiku društva spektakla, odmah je, s obzirom na dani trenutak, zamijećen revolucionarni sadržaj koji se moglo otkriti u toj kritici i, dakako, osjetiti kao njezin najneugodniji element. Što se tiče samoga spektakla, ponekad su me optuživali da sam ga izmislio u potpunosti, a uvijek su me optuživali da sam se pretjerano zanio ocjenjujući dubinu i jedinstvo spektakla i njegovo stvarno djelovanje. Moram se složiti da su drugi, nakon što su objavili nove knjige o istoj temi, savršeno dokazali da se toliko toga moglo izbjeći. Oni su samo zamijenili sklop i njegovo gibanje tek jednim statičnim detaljem s površine fenomena, a originalnost svakog autora zadovoljila se time da odabere drugu, što je samim tim bilo manje uznemirujuće. Nitko nije htio pomutiti znanstvenu skromnost svoje osobne interpretacije time što bi joj dodao smione povijesne prosudbe.

Ali društvo spektakla ipak nije usporilo svoj hod. Ono hita, jer 1967. nije imalo više od četrdesetak godina iza sebe, ali iskoristilo ih je do kraja. Svojim razvojem, koji se još nitko nije potrudio proučiti, ono je otad svojim zadivljujućim pothvatima dokazalo da je njegova priroda onakva kakvu sam je opisao. Ta ustanovljena činjenica nema samo akademsku vrijednost, jer je nedvojbeno nužno prepoznati jedinstvo i artikulaciju aktivne snage koja čini spektakl, kako bismo odatle mogli istraživati u kojim smjerovima bi se ta snaga mogla kretati, s obzirom na ono što jest. Ta pitanja su od velikog interesa: u tim uvjetima odigrat će se nastavak sukoba u društvu. Budući da je spektakl danas zasigurno mnogo moćniji nego što je bio prije, što čini s tom dodatnom snagom? Dokle je napredovao, gdje ga ranije nije bilo? Ukratko, koje su njegove linije napredovanja u ovom trenutku? Vrlo je raširen nejasan osjećaj da se radi o brzoj invaziji koja obavezuje ljude da vode posve različit život; ali to se osjeća više kao neka neobjašnjena promjena klime ili neke druge prirodne ravnoteže, promjena o kojoj u neznanju znamo samo to da o njoj nemamo što reći. Štoviše, mnogi priznaju da je to civilizacijska invazija, uostalom neizbježna, pa čak žele i sudjelovati u njoj. Oni više vole ne znati pravu svrhu tog osvajanja i kako ono napreduje.

Želim spomenuti neke praktične posljedice, još malo poznate, koje proistječu iz tog brzog razvoja spektakla posljednjih dvadeset godina. Ne kanim ni u kojem aspektu pitanja ući u polemike, koje su danas vrlo površne i beskorisne; ne želim ni uvjeravati. Ovi se komentari ne bave moraliziranjem. Oni ne predviđaju ono što je poželjno, pa ni ono što je bolje od nečega drugoga. Oni samo bilježe ono što jest.

III

Danas nitko ne može u granicama razuma sumnjati u postojanje i moć spektakla; suprotno tome, može sumnjati da bi bilo razumno dodati nešto pitanju koje je iskustvo razriješilo na tako drakonski način. Le Monde od 19. rujna 1987. sretno je predstavio formulu „O onome što postoji, nema potrebe govoriti“, istinski zakon ovog vremena spektakla, koji barem u tom smislu nije zakasnio ni u jednoj zemlji.

Da je suvremeno društvo društvo spektakla, to je poznata stvar. Ljudi će uskoro uočavati one koji se ne budu isticali. Već su nebrojene knjige koje opisuju pojavu što karakterizira sve industrijske zemlje, a ne štedi ni zemlje koje zaostaju za svojim vremenom. Ali tu je smiješno što se knjige koje analiziraju tu pojavu, uglavnom kako bi je prezrele, i same moraju žrtvovati spektaklu kako bi postale poznate.

Točno je da će se ta spektakularna kritika spektakla, zakašnjela i, što je još gore, koja bi htjela „postati poznatom“ na istom području, čvrsto držati praznih općenitosti ili licemjernih žaljenja; tako praznom doima se i ona lažna mudrost koja paradira u novinama.

Ispraznu raspravu o spektaklu, naime o aktivnostima vlasnika svijeta, tako organizira on sam: sve se kaže o velikim sredstvima spektakla i na kraju se ništa ne kaže u njihovoj velikoj upotrebi. Često ga se više voli nazivati medijima, a ne spektaklom. Pod tim se želi opisati puko sredstvo, svojevrstan javni servis, koji bi s nepristranim „profesionalizmom“ upravljao novim bogatstvom masovnih komunikacija preko masovnih medija, komunikacijom napokon ostvarenom u jednosmjernoj čistoći, gdje se možemo u miru diviti već donijetim odlukama. Komuniciraju se poretci; a u savršenom skladu, oni koji ih zadaju u isti mah su oni koji će reći što o njima misle.

Moć spektakla, koja je tako bitno jedinstvena, koja centralizira po samoj sili stvari, a po svom duhu savršeno je despotska, često se zgraža nad time što se pod njezinom vladavinom stvorila politika-spektakl, pravda-spektakl, medicina-spektakl ili mnoštvo drugih iznenađujućih „medijskih ekscesa“. Tako spektakl ne bi bio ništa drugo nego medijski eksces, čija se priroda, koja je nedvojbeno dobra jer služi komunikaciji, ponekad zanese u eksces.

Gospodari društva često se žale da im njihovi medijski zaposlenici loše služe; još češće zamjeraju gledateljskom plebsu sklonost da se bez ograda odaje medijskim užicima. Tako se iza naizgled beskrajna mnoštva navodnih medijskih razlika skriva ono što je, baš naprotiv, rezultat konvergencije spektakla željene sa znatnom upornošću. Isto kao što logika robe vlada raznim konkurentskim ambicijama svih kapitalista, ili kao što logika rata vlada čestim modifikacijama naoružavanja, tako i stroga logika spektakla posvuda upravlja obilnom raznolikošću medijskih ekstravagancija.

Najvažnija promjena u svemu što se dogodilo posljednjih dvadeset godina jest upravo sam kontinuitet spektakla. To se ne odnosi na savršenost njegove medijske opreme, koja je već dosegla vrlo napredan stupanj razvoja: radi se jednostavno o tome da je dominacija spektakla odgojila generaciju koja se podvrgava njezinim zakonima. Posve novi uvjeti u kojima je ta generacija živjela tvore točan i obuhvatan sažetak svega što spektakl odsad zabranjuje, a također i svega što dopušta.

IV

Na čisto teorijskoj razini, onome što sam prije formulirao trebalo bi dodati tek jedan detalj, doduše dalekosežan. Godine 1967. razlikovao sam dva uzastopna i suparnička oblika moći spektakla: koncentrirani i raspršeni. I jedan i drugi lebde nad stvarnim društvom, kao njegov cilj i njegova laž. Koncentrirani spektakl, ističući ideologiju sažetu oko diktatorske ličnosti, postigao je totalitarnu kontrarevoluciju, i nacističku i staljinističku. Raspršeni spektakl, potičući najamne radnike da primjenjuju svoju slobodu biranjem u velikoj raznolikosti novih proizvoda koji im se nude, predstavljao je amerikanizaciju svijeta, koja je po nekim aspektima zastrašivala, ali i zavodila zemlje koje su mogle dulje održavati uvjete buržoaske demokracije tradicionalne vrste. U međuvremenu se uspostavio i treći oblik, razumnom kombinacijom prethodnih dvaju oblika i na općem temelju pobjede onoga koji se pokazao jačim – raspršenog oblika. Radi se o integriranom spektaklu, koji se otad teži nametnuti cijelom svijetu.

Dok su Rusija i Njemačka bile u velikoj mjeri odgovorne za oblikovanje koncentriranoga spektakla, a Sjedinjene Države za oblikovanje raspršenoga spektakla, čini se da Francuska i Italija danas predvode uspostavu integriranog spektakla. Pojava tog novog oblika može se pripisati igri niza poznatih povijesnih činjenica: važne uloge staljinističke partije i sindikata u političkom i intelektualnom životu, slabe demokratske tradicije, dugotrajne monopolizacije moći u rukama jedne vladajuće stranke i nužnosti da se ona okonča jednim iznenadnim revolucionarnim udarom.

Integrirani spektakl manifestira se u isti mah kao zgusnut i kao raspršen, a nakon tog plodnog ujedinjenja uspio je još jače primijeniti obje te kvalitete. Njihov prijašnji način upotrebe znatno se izmijenio. Što se tiče koncentriranog, upravljačko središte postalo je skriveno: više nema poznatoga poglavara ni jasne ideologije. A što se tiče raspršenog, utjecaj spektakla nikada prije nije obilježio ukupnost ponašanja i predmeta koji se društveno proizvode. Jer, konačni smisao integriranoga spektakla jest da se integrirao u samu stvarnost u mjeri u kojoj govori o njoj i preobražava je dok to čini. Rezultat toga jest da se ta stvarnost danas ne suprotstavlja njemu kao nešto strano. Dok je spektakl bio zgusnut, izmicao mu je najveći dio okolnog društva; kada je bio raspršen, izmicao mu je manji dio; danas mu ne izmiče ništa. Spektakl se proširio na cjelokupnu stvarnost i prožima je. Kao što se lako moglo teorijski predvidjeti, praktično iskustvo ostvarenja volje ekonomskog razuma bez ograničenja brzo će i bez iznimke pokazati daje postojanje falsifikata svijetom istodobno i postojanje svijeta falsifikatom. Osim doduše još važnog, ali osuđenog na svakodnevno smanjivanje, nasljeđa starih knjiga i zgrada, koje se sve više odabiru i vide u perspektivi toga kako odgovaraju spektaklu, više ni u kulturi ni u prirodi ne postoji ništa što nije preobraženo i zagađeno prema sredstvima i interesima moderne industrije. I sama genetika postala je u potpunosti dostupna vladajućim snagama društva.

Vladavina spektakla, koja danas čuva sva sredstva za falsificiranje cjelokupne proizvodnje, kao i percepcije, apsolutanje gospodar sjećanja, kao što je i neovisan gospodar projekata koji oblikuju dalju budućnost. Dakle, on vlada nesputano; on izvršava svoje sumarne presude.

U tim uvjetima može se vidjeti da se iznenada, s karnevalesknim veseljem, događa porodičan kraj podjele rada; utoliko je bolje došao što koincidira s općim gibanjem nestanka svake istinske kompetencije. Financijer ide pjevati, odvjetnik postaje policijski doušnik, pekar iskazuje svoj književni ukus, glumac postaje predsjednik, kuhar filozofira o kuharskim tehnikama kao da su prelomnice opće povijesti. Svatko se može pojaviti u spektaklu kako bi se javno, ili ponekad i potajno, posvetio posve drukčijoj aktivnosti od struke koju je naučio. Gdje je posjedovanje „medijskog statusa“ poprimilo beskrajno veću važnost od vrijednosti onoga što itko može doista napraviti, normalno je da taj status bude lako prenosiv, i da nosi pravo na bivanje zvijezdom, na isti način i bilo gdje. Te ubrzane medijske čestice češće vode vlastitu karijeru u statusno zajamčenom divljenju, Ali događa se da medijski prijelaz tvori paravan za mnoge pothvate, službeno neovisne, ali zapravo potajno povezane raznim od hoc mrežama. Tako se ponekad društvena podjela rada, kao i lako predvidljiva solidarnost njezine upotrebe, pojavljuje u posve novim oblicima: primjerice, danas se može objaviti roman da bi se pripremilo ubojstvo. Ti pitoreskni primjeri hoće reći i da se nitko više ne može osloniti ni na koga u svome poslu.

Ali najviša ambicija integriranog spektakla jest to da tajni agenti postanu revolucionari i da revolucionari postanu tajni agenti.

V

Društvo modernizirano do stadija integriranog spektakla karakterizira se kombiniranim učinkom pet glavnih značajki, a te su: neprekidno tehnološko obnavljanje, stapanje ekonomije i države; poopćena tajna; laž bez odgovora i vječna sadašnjost.

Pokret tehnološke inovacije već dugo traje i konstitutivan je za kapitalističko društvo, koje se ponekad naziva industrijskim ili postindustrijskim. Ali otkad je tehnološka inovacija iskusila svoje najnovije ubrzanje (nakon Drugog svjetskog rata), ona tim više pojačava autoritet spektakla, jer se njome pokazuje da je svatko potpuno izručen milosti stručnjaka, njihovim proračunima i njihovim procjenama koje uvijek ovise o tim proračunima. Stapanje ekonomije i države najuočljivija je tendencija ovoga stoljeća, a ona je postala pokretačem najnovijeg ekonomskog razvoja. Defenzivan i ofenzivan savez između tih dviju moći, ekonomske i državne, dao im je najveće zajedničke dobrobiti na svim područjima: za obje bi se moglo reći da jedna posjeduje drugu; apsurdno je suprotstaviti ih ili razlikovati njihove razloge za ludilo. Taj savez također se pokazao vrlo pogodnim za razvoj vladavine spektakla; oni zapravo od svog nastanka i nisu bili različiti. Tri preostale značajke zapravo su izravne posljedice te vladavine na njezinu integriranom stupnju.

Poopćena tajna stoji iza spektakla kao odlučna dopuna onome što on pokazuje i, ako se spustimo do korijena stvari, kao njegova najvažnija djelatnost.

Sama činjenica bivanja bez odgovora dala je laži posve novu kvalitetu. U isti mah istina je gotovo posve prestala postojati, ili se u najboljem slučaju vidi kao svedena na stanje hipoteze koja se nikada ne može dokazati. Laž bez odgovora učinila je da nestane javno mnijenje, koje je ponajprije postalo nemoguće čuti, a potom, vrlo brzo, uopće se i stvoriti. To očito vodi do važnih posljedica u politici, primijenjenim znanostima, pravu i umjetničkoj svijesti.

Konstrukcija sadašnjosti u kojoj je imobilizirana i sama moda, od odjeće do glazbe, koja hoće zaboraviti prošlost i koja ne odaje dojam da vjeruje u budućnost, održava se neprekidnim kružnim protokom informacija, što nas odmah vraća na vrlo kratak popis istih trivijalnosti objavljenih kao da su važne vijesti; dok tek rijetko, i u kratkim izljevima, protječu doista važne vijesti o onome što se uistinu mijenja. One se uvijek tiču osude za koju se čini da svijet izriče protiv svoje egzistencije; to su etape u njegovom programiranom samouništenju.

VI

Prva nakana vladavine spektakla bila je učiniti da nestane povijesna spoznaja općenito, a ponajprije gotovo sve informacije i svi razumni komentari o nedavnoj prošlosti. Dokazi su tako očiti da ih nema potrebe objašnjavati. Spektakl vješto organizira neznanje o onome što se događa, a odmah potom i zaborav onoga što se ipak moglo spoznati. Ono najvažnije je najskrivenije. Već dvadeset godina ništa nije bilo prekriveno tolikim poslušnim lažima kao povijest svibnja 1968. Možda bi se mogle izvući korisne lekcije iz demistificirajućih proučavanja tih dana i njihovih uzroka; ali to je državna tajna.

U Francuskoj, ima tome već desetak godina, predsjednik Republike, otada zaboravljen, ali tada još u prvom planu spektakla, naivno je izrazio radost koju je osjećao „znajući da ćemo odsad živjeti u svijetu bez pamćenja gdje, kao na površini vode, slika neprekidno slijedi za slikom“. To je povoljan učinak za onoga tko se bavi poslovima i zna se tu održati. Kraj povijesti daje ugodan odmor za svu sadašnju moć. On joj apsolutno jamči uspjeh sklopa njezinih pothvata, ili barem žamor o uspjehu.

Apsolutna moć potiskuje povijest to radikalnije što su njezini interesi ili obaveze važniji, a posebno o praktičnim mogućnostima ostvarivanja tih ciljeva. Kineski car Ts’in Che Hoang Ti dao je spaliti knjige, ali nije uspio uništiti sve. Staljin je u našem stoljeću dospio dalje u ostvarenju takvog projekta ali, unatoč raznim suučesnicima koje je pronalazio izvan granica svoga carstva, velik dio svijeta ostao je nedostupan njegovoj policiji, gdje su se smijali njegovim prijevarama. S posve novim postupcima i ovaj put djelujući globalno, integrirani spektakl imao je mnogo više uspjeha. Nesposobnost zaslužuje opće poštovanje; ne smije joj se više smijati. U svakom slučaju, postalo je nemoguće pokazati da se smijemo.

Područje povijesti bilo je ono pamtljivo, ukupnost događaja čije posljedice bi se dugo osjećale. Bila je to neodvojiva spoznaja koja je trebala trajati i pomoći razumijevanju, barem djelomičnom, onoga što bi se novo dogodilo: „vječan posjed“, rekao bi Tukidid. Stoga je povijest bila mjera istinske novosti, a tko prodaje novosti, ima sav mogući interes da uništi sredstvo za mjerenje. Kada se društvena važnost pripisuje samo onome što je samo trenutno i onome što će biti takvo za jedan trenutak, koji uvijek zamjenjuje drugu, identičnu trenutnost, može se reći da upotreba medija jamči svojevrsnu vječnost te nevažnosti, koja govori tako visokoparno.

Dragocjena prednost koju je spektakl izvukao iz tog izvlačenja povijesti izvan zakona, naime prednost da je cjelokupna povijest već osuđena na tajnost i da je uspio općenito potisnuti u zaborav povijestan duh u društvu, jest ponajprije sposobnost da prikrije vlastitu povijest, da prikrije sam napredak svoga nedavnog osvajanja svijeta. Njegova moć već se čini poznatom, kao da je oduvijek ovdje. Svi uzurpatori željeli su da se zaboravi kako su upravo došli.

VII

S uništenjem povijesti, i sami suvremeni događaji u isti su se mah udaljili na mitsku udaljenost, među neprovjerljive priče, statistike izvan nadzora, neuvjerljiva objašnjenja i neodržive razloge. Od svih besmislica koje se objavljuju u spektaklu, uvijek ima medijskih ljudi koji bi mogli odgovoriti nekim ispravcima ili kritikama. Ali one teško da su neobične, jer osim svoga krajnjeg neznanja, osim svoje kolegijalne i iskrene solidarnosti s općim autoritetom spektakla i s društvom koje ga izražava, njima je dužnost i zadovoljstvo nikada se ne udaljiti od tog autoriteta, čija se veličajnost ne smije povrijediti. Ne treba zaboraviti da sve medijsko, i po plaći i po drugim naknadama ili prihodima, uvijek ima gospodara, a ponekad i više njih, te da svaki medijski radnik zna da je zamjenjiv.

Svi stručnjaci su medijsko-državni i samo tako im se priznaje stručnost. Svaki stručnjak služi svome gospodaru, jer su sve stare mogućnosti neovisnosti malo-pomalo svedene na ništa putem načina organizacije sadašnjeg društva. Stručnjak koji služi najbolje, jest naravno stručnjak koji laže. Potrebu za stručnjacima imaju iz različitih motiva i falsifikator i neznalica. Kad pojedinac izgubi sposobnost da sam vidi stvari, o tome će ga stručnjak službeno obavijestiti. Prije je bilo normalno da postoje stručnjaci za etrušćansku umjetnost; oni su uvijek bili kompetentni jer etrušćanska umjetnost više nije na tržištu. Ali, na primjer, epoha u kojoj se smatra rentabilnim falsificirati slavna vina, može ih prodavati samo ako proizvede stručnjake za vina, koji nas vode u podrume da cijenimo njihove nove, prepoznatljivije mirise. Cervantes je primijetio da se „pod lošim ogrtačem često nalazi dobar pijanac“. Poznavalac vina često ne zna pravila nuklearne industrije, ali vladavina spektakla procjenjuje da, budući da neki stručnjak pravi budalu od njega što se tiče nuklearne industrije, neki drugi stručnjak bi to mogao činiti što se tiče vina. Na primjer, zna se kako se stručnjak za medijsku meteorologiju, koji najavljuje temperature ili kišu predviđenu u roku od četrdeset osam sati, osjeća sputanim obavezom da održava ekonomsku, turističku i regionalnu ravnotežu, u kojoj ljudi tako često putuju tolikim cestama, između jednako pustih mjesta; zbog toga on više uspijeva kao zabavljač.

Jedan aspekt nestajanja svake objektivne povijesne svijesti pokazuje se se u odnosu na bilo koji osobni ugled, koji mogu mijesiti i oblikovati po volji oni što kontroliraju svaku informaciju, bilo onu koja se prima, bilo onu – makar posve različitu – koja se šalje; oni, dakle, imaju sve dozvole za falsificiranje. Jer povijesni dokaz o kojemu se ništa ne želi doznati, u spektaklu više nije dokaz. Gdje osoba više nije ništa osim ugleda koji joj poput usluge pripisuje dobra volja nekog suda spektakla, nemilost može uslijediti u svakom trenutku. Loš glas protiv spektakla postao je vrlo rijedak. Ja sam jedan od posljednjih preživjelih koji ga posjeduje i koji nikada nije imao drukčiji glas. Ali i to je postalo neobično sumnjivo. Društvo se službeno proglasilo društvom spektakla. Biti poznat izvan odnosa spektakla, to je već jednako tome da se bude poznat kao neprijatelj društva.

Dozvoljeno je mijenjati cijelu nečiju prošlost, promijeniti je iz korijena, ponovno je stvoriti u stilu moskovskih procesa, a da se čak ne mora pribjeći tegobama sudskog procesa. Ubijati je danas jeftinije. Lažni svjedoci, možda samo nespretni – ali kakva sposobnost da se osjeti ta nespretnost preostaje gledaocima koji će biti svjedoci pothvata tih lažnih svjedoka? – i lažni dokazi, uvijek sjajni, ne mogu manjkati onima što vladaju integriranim spektaklom, ali ni njihovim prijateljima. Zato više nije moguće vjerovati nikome, ni o kome, ni u što što nismo spoznali sami, i to izravno. Ali zapravo, često više nema ni potrebe da se nekoga lažno optužuje. Onaj tko kontrolira mehanizam što upravlja jedinom društvenom verifikacijom koja se priznaje potpuno i univerzalno, može govoriti što hoće. Spektakl dokazuje svoje argumente jednostavno tako da ih vrti u krug: vraća se, ponavlja se, stalnim ponovnim potvrđivanjem na jedinom području gdje se išta može javno tvrditi i vjerovati, upravo zato jer su samo tome svi svjedoci. Vlast spektakla može i poricati bilo što, jedanput, tri puta, i reći da više o tome neće govoriti, te govoriti o nečemu drugome, dobro znajući da ne riskira nikakav oštar odgovor na vlastitom području, a ni na nekom drugom.

Jer, više ne postoji agora, opća zajednica, pa čak ni zajednice ograničene na posrednička tijela ili autonomne institucije, na salone ili kafiće, na radnike u jednom poduzeću; nema mjesta na kojem bi se rasprava o istinama što se tiču sudionika mogla trajno osloboditi razorne prisutnosti medijskog diskursa i raznih snaga organiziranih da ga prenose. Više ne postoji relativno neovisan sud onih koji tvore svijet znanja, na primjer, onih koji su nekoć ulagali svoj ponos u sposobnost provjere, približavajući se onome što se zvalo nepristranom činjeničnom poviješću, te koji su vjerovali barem da ona zaslužuje da se spozna. Više nema čak ni neporecive bibliografske istine, a informatizirani sažeci dosjea u nacionalnim knjižnicama uspjet će potisnuti i najsitnije njezine tragove. Zbunjujuće je pomisliti na to što je nedavno značilo biti javni službenik, liječnik, povjesničar, te na imperativne obaveze koje su priznavali, često, u granicama svoje stručnosti: ljudi više naliče svom vremenu nego svom ocu.

Ono o čemu spektakl može prestati govoriti nakon tri dana je isto kao da i ne postoji. Jer, on zatim govori o nečemu drugom i stoga je to ono što tada postoji na kratko vrijeme. Vidjet ćemo da su praktične posljedice toga goleme.

Vjerovalo se da se povijest pojavila u Grčkoj, s demokracijom. Može se dokazati i da su nestale istodobno.

Tome popisu pobjeda moći treba ipak dodati i jedan po nju negativan rezultat: država, u čiji mehanizam je trajno ugrađen znatan nedostatak povijesnih znanja, više se ne može voditi strateški.

VIII

Kad društvo koje se proglašava demokratskim dođe na stupanj integriranog spektakla, čini se kao da se posvuda smatra ostvarenjem krhkog savršenstva. Stoga više ne smije biti izloženo napadima, jer je krhko; uostalom, više se i ne može napasti, jer je savršeno kao što nijedno društvo nikada nije bilo. To društvo je krhko jer vrlo teško upravlja svojom opasnom tehnološkom ekspanzijom. No to društvo je savršeno prikladno za vladanje; dokaz tome je to što oni koji pretendiraju na vlast, žele vladati njime upravo kakvo jest, istim postupcima, te ga održavati gotovo istim onakvim kakvo jest. Prvi put u suvremenoj Evropi nijedna stranka ni frakcija više ne pokušava pretendirati na bilo kakve važne izmjene. Nitko više ne može kritizirati robu, ni kao opći sistem, niti kao bofl pogodan da ga direktori poduzeća trenutno bace na tržište.

Gdje god vlada spektakl, jedine organizirane snage su one koje žele spektakl. Dakle nitko više ne može biti neprijatelj onoga što postoji, niti prekršiti zakon šutnje koji se odnosi na sve. Riješili smo se te uznemirujuće koncepcije koja je prevladavala više od dvije stotine godina, prema kojoj se društvo može kritizirati i mijenjati, reformirati ili dizati revolucije. To nije postignuto pojavom novih argumenata, već naprosto zato što su argumenti postali beskorisni. Tim ishodom ne mjeri se opća sreća, nego strahovita snaga mreža tiranije.

Cenzura nikada nije bila savršenija. Nikada mišljenju onih koje se u nekim zemljama još uvjerava da su ostali slobodni građani nije bilo manje dopušteno da se izjasne, čak i kad se radi o izboru koji će utjecati na njihov stvarni život. Nikada prije nisu smjeli lagati tako besramno. Pretpostavlja se da gledalac ne zna ništa i ništa ne zaslužuje. Tko stalno gleda da vidi što će dalje biti, taj nikada neće djelovati: takav treba biti gledalac. Često se čuje da se navodi iznimka Sjedinjenih Država, gdje je Nixon na kraju ispaštao zbog niza ciničnih i nespretnih poricanja; ali ta posve lokalna iznimka, koja je imala neke stare povijesne uzroke, više ne stoji, jer je Reagan uspio nekažnjeno napraviti istu stvar. Sve što se nikad ne kažnjava zapravo je dopušteno. Stoga je zastarjelo govoriti o skandalu. Ugledni talijanski državnik, koji je istodobno predsjedao ministarstvom i paralelnom vladom zvanom P2, Potere Due, najdublje je sažeo razdoblje u koje je, nakon Italije i Sjedinjenih Država, ušao cijeli svijet: „Skandala je bilo, ali više ih nema.“

U Osamnaestom Brumaireu Louisa Bonapartea Marx je opisao ulogu koju je preuzela država u Francuskoj drugoga carstva, bremenita s pola milijuna državnih službenika:

„Tako je sve postalo predmetom vladina djelovanja, od mosta, školske zgrade, općinskog-seoskog vlasništva, do željeznice, nacionalnih dobara i pokrajinskih sveučilišta.“

Slavno pitanje financiranja političkih stranaka već se postavilo u tom razdoblju, jer Marx napominje da su „stranke koje se izmjenjuju u borbi za premoć, u zaposjedanju toga golemog zdanja vidjele glavni plijen osvajača“. Ipak, to opet odzvanja donekle bukolički i zastarjelo, jer se spekulacije države danas više tiču novih gradova i autocesta, podzemnog prometa i proizvodnje nuklearne energije, naftnih istraživanja i kompjutera, administracije banaka i socio-kulturnih centara, promjena „audiovizualnog krajolika“ i tajnog izvoza oružja, promocije nekretnina i farmaceutske industrije, agrarnih subvencija i mehanizma bolnica, vojnih kredita i tajnih fondova u sve većim odsjecima koji moraju upravljati brojnim servisima zaštite društva. Marx je na nesreću ipak predugo ostao aktualan dok u istoj knjizi podsjeća na vladu „koja ne donosi noću odluke koje želi provesti danju, nego odlučuje danju, a provodi noću“.

IX

Ova tako savršena demokracija sama stvara svog nepobjedivog neprijatelja, terorizam. Ona zapravo hoće da se o njoj sudi prema njezinim neprijateljima prije nego o njezinim rezultatima. Povijest terorizma napisala je država; dakle, ona mnogo govori. Gledatelji zacijelo ne mogu znati ništa o terorizmu, ali uvijek mogu znati dovoljno da bi ih se uvjerilo da im se, u odnosu na taj terorizam, sve drugo mora činiti prihvatljivijim, ili barem racionalnijim i demokratičnijim.

Modernizacija represije završila je tako što je donijela, ponajprije u pokusnom talijanskom iskustvu pod imenom „pokajnika“, profesionalne tužavatelje pod zakletvom; kad su se prvi put pojavili u 17. stoljeću, za vrijeme nemira Fronde, zvali su ih „svjedoci s potvrdom“. Taj spektakularni napredak pravde napunio je talijanske zatvore mnogim tisućama osuđenika koji su okajavali građanski rat koji se nije dogodio, svojevrsnu opsežnu oružanu pobunu koja nekim slučajem nikad nije izbila, puč istkan od tvari od koje su načinjeni snovi.

Može se vidjeti da tumačenje tajni terorizma kao da uvodi simetriju između proturječnih mišljenja; kao da se radilo o dvjema filozofskim školama koje zagovaraju apsolutno suprotstavljene metafizičke konstrukcije. Neki u terorizmu nisu vidjeli ništa više nego neke očite manipulacije tajnih službi; drugi su procjenjivali da, naprotiv, teroristima treba zamjerati samo njihov potpun nedostatak povijesnog razumijevanja. Primjenom malo povijesne logike moglo bi se vrlo brzo zaključiti da nema ničega proturječnog u tome da se smatra kako se ljudima kojima nedostaje bilo kakvo povijesno razumijevanje može lako manipulirati; njima je lakše manipulirati nego drugima. Isto tako, lakše je navesti „na pokajanje“ nekoga kome se može dokazati da se sve već unaprijed zna o tome o čemu je on vjerovao da govori slobodno. Neizbježna posljedica tajnih organizacijskih oblika vojnog tipa jest da je dovoljno ubaciti nekoliko ljudi na određene čvorove mreže kako bi se ona aktivirala, i tako se uklonilo mnoštvo ljudi. Kritika u tim pitanjima procjene oružane borbe treba ponekad posebno analizirati neku od tih operacija, ne dajući se zavesti općom sličnošću koja bi se na kraju nametnula svima. Uostalom, trebalo bi očekivati, kao logički vjerojatno, da službe zaštite države kane iskorištavati sve prednosti koje nalaze na području spektakla, koji se već dugo organizira upravo za to; naprotiv, teško je uočiti ono što je čudno i zvuči pogrešno.

Sadašnji interes represivne pravde na tom području doista se sastoji u što bržem poopćavanju. Za tu vrstu robe važna je ambalaža ili etiketa: bar code. Svaki neprijatelj demokracije spektakla isti je kao drugi, kao što su sve demokracije spektakla jednake. Tako više ne može postojati pravo azila za teroriste, pa će čak i oni koji nisu optuženi da su to bili, zacijelo to postati, a izručenje će brzo uslijediti. U studenom 1978., u slučaju Gabora Wintera, mladog tipografa kojega je vlada Savezne Republike Njemačke optužila uglavnom da je tiskao neke revolucionarne spise, gospođa Nicole Pradain, predstavnica javnog tužiteljstva je na prizivnom sudu u Parizu brzo pokazala da se „politički motivi“, jedini razlog odbijanja izručenja koje predviđa francusko-njemačka konvencija od 29. studenog 1951., u tom slučaju ne mogu primijeniti:

„Gabor Winter nije politički prijestupnik, već društveni. On odbacuje društvena ograničenja. Istinski politički prijestupnik ne odbacuje društvo. On napada političke strukture, a ne, poput Gabora Wintera, društvene strukture.“

Pojam prihvatljivog političkog zločina nije u Evropi bio priznat prije no što je buržoazija uspješno napala društvene strukture, ustanovljene ranije. Priroda političkog zločina nije se mogla odvojiti od raznolikih nakana društvene kritike. To je vrijedilo za Blanquija, Varlina, Durrutija. Dakle, danas se, kao da je riječ o ne baš skupoj raskoši, hini čuvanje čisto političkog zločina, koji nedvojbeno nitko nikada neće imati priliku počiniti, jer se više nitko ne zanima za to, osim samih političkih profesionalaca čiji zločini se gotovo nikada ne progone, te se više i ne zovu političkima. Svi prijestupi i zločini zapravo su društveni. Ali od svih društvenih zločina, nijedan se neće smatrati toliko zlim kao drska namjera da se promijeni nešto u društvu, koje je dosad bilo i previše strpljivo i previše dobro; društvo više ne želi da ga se okrivljuje.

X

Rastakanje logike uslijedilo je prema temeljnim interesima novog sistema vladavine, različitim sredstvima koja su djelovala uvijek se uzajamno podržavajući. Neka od tih sredstava uključivala su tehnička sredstva koja je spektakl iskušao i popularizirao; ali druga su više bila povezana s masovnom psihologijom podvrgavanja.

Na tehničkom planu, kada slika koju je konstruirao i odabrao netko drugi posvuda postane glavni odnos pojedinca prema svijetu, koji je prije toga sam gledao, sa svakog mjesta na koje je mogao otići, očito je da će ta slika tolerirati sve, jer se unutar iste slike može bez proturječja supostaviti bilo što. Struja slika nosi sve i opet netko drugi svojevoljno vlada tim pojednostavljenim sažetkom osjetilnog svijeta, netko drugi bira kamo će krenuti ta struja, a i ritam kojim će se morati iskazati, poput stalnog arbitrarnog iznenađivanja što ne ostavlja vremena za razmišljanje i posve je neovisno od onoga što gledalac može shvatiti i o čemu može razmišljati. U tom konkretnom iskustvu stalnog podvrgavanja nalazi se psihološki korijen tako općeg prianjanja uz ono što je tu; upravo odatle mu se onda ipso facto pridaje dovoljna vrijednost. Diskurs spektakla očito ušutkava i sve ono što mu ne odgovara, osim onoga što je doista tajno. On od onoga što pokazuje uvijek odvaja pripadan kontekst, prošlost, nakane i posljedice. Dakle, posve je nelogičan. Budući da mu nitko više ne može proturječiti, spektakl ima pravo proturječiti sebi samome, ispravljati svoju prošlost. Pokroviteljski stav njegovih sluga kada moraju objaviti novu verziju nekih činjenica, možda još lažniju, jest da treba ispraviti neznanje i pogrešna tumačenja javnosti, dok su dan prije s uobičajenom sigurnošću budno i žurno širili tu neistinu. Tako se poučavanje spektakla i neznanje gledalaca neopravdano vide kao suprotstavljeni činioci, dok zapravo proistječu jedan iz drugoga. Binarni jezik računala također je neodoljiv poticaj da se u svakom trenutku ono što je bilo programirano bez zadrške prema nečijim željama, smatra bezvremenim izvorom nadmoćne, nepristrane i totalne logike. Kakav napredak, kakva brzina, kako bogat rječnik za prosuđivanje o svemu! Političko? Društveno? Odaberite sami. Ali onaj tko je odabrao jedno, ne može odabrati drugo. Moj izbor se nameće. Smiju nam se i zna se za koga su ti programi. Stoga ne iznenađuje da bi učenici još od djetinjstva lako i sa zanosom trebali počinjati s apsolutnim znanjem informatike, dok unaprijed zanemaruju čitanje koje zahtijeva istinsko prosuđivanje prema svim aspektima i koje jedino može pružiti pristup golemom ljudskom iskustvu prije spektakla. Jer, razgovor je gotovo mrtav, a umrijet će i mnogi koji znaju govoriti.

Glavni uzrok dekadencije mišljenja suvremenog stanovništva jasno ovisi o činjenici da sav diskurs, iskazan u spektaklu, ne ostavlja mjesta za odgovor, a logika se društveno stvara samo u dijalogu. Ali isto tako, dok se proširilo poštovanje prema onome tko govori u spektaklu, za kojega se pretpostavlja da je važan, bogat, ugledan, koji je sam autoritet, širi se tendencija i među gledaocima da žele biti nelogični poput spektakla, kako bi naznačili da su individualan odraz tog autoriteta. Napokon, logika nije laka i nitko ih ne želi učiti njoj. Nitko tko se opaja drogama ne studira logiku, jer nema potrebu za njom i jer više nema mogućnosti za nju. Ta lijenost gledaoca također je i lijenost bilo kojeg intelektualca, preko noći stvorenog stručnjaka koji će u svakom slučaju pokušati prikriti uske granice svojih spoznaja dogmatskim ponavljanjem nekog nelogičnog argumenta autoriteta.

XI

Općenito se smatra da su oni koji su iskazali najveću nesposobnost u pitanjima logike upravo oni koji su se proglasili revolucionarima. Taj nepravedan prigovor dolazi iz prethodne epohe, kada su gotovo svi razmišljali uz minimum logike, uz upadljiv izuzetak kretena i vojnika, a kod njih se često miješala i loša vjera, poželjna jer se smatrala djelotvornom. Ali danas se ne može zanemariti činjenica daje intenzivna upotreba spektakla, što je trebalo i očekivati, učinila većinu suvremenika ideolozima, premda samo na mahove i fragmentarno. Manjak logike, naime gubitak sposobnosti trenutnog spoznavanja što je važno a što sporedno, ili se o tome uopće ne radi, uočavanja onoga što je neuskladivo ili pak što bi moglo biti komplementarno, svega što neka posljedica implicira i onoga što u isti mah isključuje; anesteziolozi-reanimatori spektakla tom su bolešću namjerno u visokoj dozi zarazili stanovništvo. Pobunjenici nisu ni na koji način bili i racionalniji nego potčinjeni. Radi se samo o tome da se ta opća iracionalnost kod njih jače ističe jer su oni, objavljujući svoj projekt, pokušali praktično djelovati, pa makar se to svodilo na čitanje nekoliko tekstova, pokazujući da shvaćaju njihov smisao. Posvećuju se raznim obavezama da bi nadvladali logiku, čak i na razini strategije, koja je upravo potpuno područje primjene logičke dijalektike sukoba; ali, kao i drugi, oni su lišeni obične sposobnosti da se upravljaju nesavršenim sredstvima formalne logike. Nema dvojbe što se tiče njih, dok se o drugima ne misli ništa.

Pojedinac kojega je duboko obilježila ta osiromašena misao spektakla, više nego bilo koji drugi element njegova iskustva, tako se od početka postavlja u službu uspostavljenog poretka, iako je njegova subjektivna namjera možda bila posve suprotna tom ishodu. U biti će slijediti jezik spektakla jer samo njega zna: samo na njemu je naučio govoriti. Nedvojbeno ce se htjeti pokazati neprijateljem njegove retorike, ali primijenit će njegovu sintaksu. To je jedan od najvažnijih momenata uspjeha vladavine spektakla.

Tako brz nestanak našeg prethodno postojećeg rječnika tek je jedan aspekt te operacije. On joj služi.

XII

Brisanje osobnosti fatalno prati uvjete egzistencije konkretno podvrgnute pravilima spektakla i tako je se sve više odvaja od mogućnosti da doživi autentična iskustva i time otkrije svoje osobne preferencije. Paradoksalno, pojedinac se neprekidno mora poricati ako mu je stalo da ga u tom društvu barem malo cijene. Ta egzistencija zapravo postulira uvijek promjenjivu vjernost, niz stalno varljivih prianjanja uz lažne proizvode. Radi se o tome da se brzo trči u korak s inflacijom obezvrijeđenih znakova života. Droga pomaže da se prilagodimo takvom poretku stvari, a ludilo pomaže da pobjegnemo od njega.

U svim poslovima tog društva, gdje je raspodjela dobara centralizirana na takav način da određuje, u isti mah na zloglasan i tajan način, samu definiciju onoga što bi moglo biti poželjno, pa proizlazi da se nekim osobama pripisuju osobine, ili znanje, a ponekad i poroci, savršeno imaginarni, kako bi se tim uzorcima objasnio zadovoljavajući razvoj nekih pothvata, a sve to samo da bi se prikrila, ili barem maskirala koliko je to moguće, funkcija raznih sporazuma koji odlučuju o svemu.

Ipak, unatoč svojim čestim namjerama i jakim sredstvima da dovede na vidjelo punu dimenziju brojnih navodno osebujnih ličnosti, današnje društvo mnogo češće pokazuje suprotno, i to ne samo u onome što je danas zamijenilo umjetnost ili raspravu o toj temi: potpuna nesposobnost sukobljava se s drugom, usporedivom nesposobnošću; nastaje panika i pitanje je samo koja će se prva raspasti. Događa se da odvjetnik, zaboravivši da u procesu sudjeluje samo kao čovjek posvećen određenoj stvari, dopusti da na njega utječe logičko razmišljanje odvjetnika suprotne strane, čak i ako je to razmišljanje možda bilo jednako šuplje kao njegovo vlastito. Događa se i da osumnjičenik, nevin, u trenutku prizna zločin koji nije počinio, samo zbog toga što je pao pod utjecaj logike hipoteze doušnika koji je htio da ga se okrivi (slučaj doktora Archambeaua u Poitiersu 1984.)

I sam McLuhan, prvi apologet spektakla, koji se doimao kao najuvjereniji imbecil svoga stoljeća, promijenio je mišljenje i napokon, 1976. priznao da „pritisak masovnih medija vodi u iracionalno“ i da postaje hitno promijeniti njihovu primjenu. Taj mislilac iz Toronta prije toga se desetljećima divio mnogim slobodama koje donosi to „globalno selo“, trenutno dostupno svima, bez muke. Za razliku od gradova, selima je oduvijek vladao konformizam, izolacija, sitničav nadzor, dosada, uvijek ista ogovaranja istih obitelji. Upravo tako se otad predstavlja sadašnja vulgarnost planete spektakla, na kojoj više nije moguće razlikovati dinastiju Grimaldi-Monaco ili Bourbon-Franco od one koja je naslijedila Stuarte. Ipak, nezahvalni učenici danas pokušavaju zaboraviti McLuhana i načiniti vlastita prva otkrića, nadajući se da će izgraditi svoju karijeru u medijskoj pohvali svih tih novih sloboda koje bi se mogle slobodno „birati“ iz efemernoga. Nedvojbeno će se odreći toga brže nego onoga koji ih je nadahnuo.

XIII

Spektakl ne taji da neke opasnosti okružuju čudesan poredak koji je ustanovilo. Zagađenje oceana i uništenje ekvatorijalnih šuma ugrožavaju obnavljanje kisika na Zemlji; njezin ozonski sloj popušta pred industrijskim napretkom; nuklearno zračenje nepovratno se akumulira. Spektakl zaključuje samo da to nije važno. On želi raspravljati samo o datumima i dozama. I samo u tome on uspijeva ohrabriti, što bi um prije spektakla smatrao nemogućim.

Metode demokracije spektakla vrlo su profinjene, za razliku od jednostavne brutalnosti totalitarnog diktata. Ime se može čuvati i kada se stvar potajno izmijeni (pivo, teletina, filozofi). Isto tako, može se promijeniti ime dok se stvar potajno nastavlja; npr. u Engleskoj je tvornica za preradu nuklearnog otpada Windscale promijenila ime u Sellafield kako bi se bolje prigušile sumnje nakon katastrofalnog požara 1957., ali ta toponimska prerada nije spriječila povećanje smrtnosti od raka i leukemije u svom okolišu. Engleska vlada, što smo demokratski saznali nakon trideset godina, tada je odlučila proglasiti tajnim izvještaj o katastrofi, za koji je procijenila, ne bez razloga, da će potkopati povjerenje javnosti u nuklearnu energiju.

Nuklearnoj industriji, vojnoj i civilnoj, potrebna je jača mjera tajnovitosti nego svima drugima, a kao što znamo, već je ima mnogo. Kako bi olakšali život, a to znači laži, znanstvenika koje su odabrali gospodari sustava, otkrila se i korisnost promjene mjernih jedinica, njihova variranja s obzirom na velik broj mjerila, njihove obrade kako bi se njima moglo žonglirati prema potrebi, uz pomoć mnogo brojaka koje je teško preračunavati. Tako za ocjenu radioaktivnosti imamo na raspolaganju sljedeće mjerne jedinice: kiri, bekerel, rendgen, rad alias centigrej, te rem, a ne zaboravimo ni skromni milirad, pa sivert, koji nije ništa drugo nego 100 rema. To nas podsjeća na manje jedinice engleske funte, čijom zamršenošću stranci nisu mogli brzo ovladati, u vrijeme kada se Sellafield još zvao Windscale.

Strogost i preciznost koje je u 19. stoljeću dosegla vojna povijest, a s njome i teoretičari strategije, shvatit ćemo ako znamo da se, kako se povjerljive informacije ne bi odavale neutralnim komentatorima ili neprijateljskim povjesničarima, o nekom ratnom pohodu obično pisalo ovako:

„Preliminarna faza sastojala se od niza čarki, u kojima se naša čvrsta prethodnica, koju su činila četvorica generala i jedinice pod njihovim zapovjedništvom, suprotstavi neprijateljskim snagama koje su brojale 13.000 bajuneta. U daljnjoj fazi razvila se linijska bitka, o kojoj se dugo raspravljalo, a u njoj je sudjelovala cjelokupna naša vojska sa svojih 290 topova i teškom konjicom od 18.000 sablji, dok je protivnik njoj suprotstavio snage koje nisu brojale manje od 3.600 pješačkih poručnika, četrdeset husarskih kapetana i osamdeset teških konjanika. Nakon izmjene napada i povlačenja sjedne i druge strane, bitka se na kraju može smatrati neodlučenom. Naši gubici, nešto manji od prosječnog broja koji se sreće u bitkama takva trajanja i intenziteta, osjetno su veći od gubitaka Grka na Maratonu, ali manji su od gubitaka Prusa kod Jene.“

Prema tom primjeru, stručnjak može steći neku maglovitu ideju o snagama koje su sudjelovale u bici, ali vođenje operacija zacijelo će ostati nedostupno svakoj procjeni.

Lipnja 1987. Pierre Bacher, pomoćnik direktora EDF, izložio je najnoviju doktrinu o sigurnosti nuklearnih centrala. Opremajući ih pregradama i filterima postalo je mnogo lakše izbjegavati velike katastrofe, lom ili eksploziju reaktora, što bi utjecalo na cijelo „područje“. Takve katastrofe uzrokuje pretjerano ograničavanje. Bilo bi bolje, svaki put kada se stroj otme kontroli, polako dekomprimirati, poprskavši ograničeno područje u promjeru od nekoliko kilometara, koje će svaki put biti posve drukčije, a slučajno će ga proširivati hirovi vjetrova. Otkriva se da su u posljednje dvije godine diskretni pokusi izvođeni u Cadaracheu na Drômi „konkretno dokazali da otpad – uglavnom plin – ne prelazi nekoliko promila, u najgorem slučaju jedan posto radioaktivnosti koja vlada unutar zidova“. Taj najgori slučaj vrlo je umjeren: jedan posto. Prije smo bili sigurni da nema nikakve opasnosti, osim u slučaju nesreće, koje su logički nemoguće. Prve godine iskustva promijenile su i to razmišljanje: budući daje nesreća uvijek moguća, treba izbjeći prekoračenje praga katastrofe, a to je lakše. Dovoljno je umjereno zagađivati, korak po korak. Kome nije jasno da je beskrajno zdravije napijati se nekoliko godina pijući 140 centilitara votke dnevno nego se odmah napiti poput Poljaka?

Zasigurno je šteta što ljudsko društvo nailazi na tako goruće probleme u trenutku kad je postalo materijalno nemoguće išta prigovoriti marketinškom diskursu, u trenutku kad moć, upravo zato što je spektaklom zaštićena od odgovora na njezine odluke i djelomična i neumjerena opravdanja, vjeruje da više ne treba misliti; i doista više ne zna misliti. Ne bi li i najuvjereniji demokrat više volio da smo mu odabrali inteligentnijega gospodara?

Na međunarodnoj konferenciji stručnjaka održanoj u Ženevi prosinca 1986. postavilo se posve jednostavno pitanje svjetske zabrane klor-fluorougljika (CFC), plina koji odnedavno, ali vrlo brzo, uništava tanak ozonski sloj koji štiti naš planet – sjetit ćete se o čemu govorim – od štetnih posljedica sunčevog zračenja. Daniel Verilhe, predstavnik podružnice tvornice kemijskih proizvoda Elf-Aquitaine, predsjedavajući francuskim izaslanstvom koja se čvrsto protivila toj zabrani, izrekao je vrlo razumnu napomenu: „Potrebne su barem tri godine da se pronađu eventualne zamjene, a troškovi bi se mogli povisiti četverostruko.“ Znamo da taj osjetljivi ozonski sloj, onako visoko, ne pripada nikome i nema nikakvu marketinšku vrijednost. Dakle, taj industrijski strateg mogao je svojim protivnicima ovim pozivanjem na stvarnost pokazati svu njihovu neobjašnjivu ekonomsku nebrigu: „Vrlo je opasno bazirati industrijsku strategiju na imperativima koji se odnose na okoliš.“

Oni koji su već odavno počeli kritizirati političku ekonomiju definirajući je kao „savršeno poricanje čovjeka“ nisu se prevarili. Upravo po tome ćemo je i prepoznavati.

XIV

Često se kaže daje znanost danas podvrgnuta imperativima ekonomske isplativosti; to je uvijek bilo točno. Nov je samo način kako je ekonomija sada otvoreno objavila rat ljudima; ne više samo mogućnostima našeg života, već i s mogućnostima našeg opstanka. Tu je znanstvena misao odabrala, odričući se velikog dijela svoje antirobovlasničke prošlosti, služiti vladavini spektakla. Prije no što je dospjela u tu situaciju, znanost je posjedovala relativnu autonomiju. Znala je promišljati svoj dio stvarnosti; tako je mogla u velikoj mjeri pridonijeti povećanju ekonomskih sredstava. Kada je svemoćna ekonomija poludjela, a vremena spektakla su upravo to, potisnula je posljednje tragove znanstvene autonomije, i na metodološkom planu i na planu praktičnih uvjeta aktivnosti „istraživača“. Više se ne traži da znanost razumije svijet niti da nešto poboljšava. Od nje se traži da odmah opravda sve što se čini. Jednako glupa na tom području kao i na svim drugima, koja ona eksploatira s najštetnijom nepromišljenošću, vladavina spektakla oborila je divovsko drvo znanstvene spoznaje samo da bi od njega istesala toljagu.

Kako bi poslušala taj konačni društveni zahtjev za očito nemogućim opravdanjem, bilo bi bolje više ne znati uopće misliti, već naprotiv, biti vrlo vješt u pogodnostima diskursa spektakla. Zapravo je znanost, bludnica naših bijednih dana, uz mnogo dobre volje u toj karijeri pronašla svoju najnoviju specijalizaciju.

Naravno, znanost lažnog opravdanja pojavila se s prvim simptomima dekadencije buržoaskog društva, s kanceroznim bujanjem pseudoznanosti nazvanih „humanističkima“, ali, na primjer, moderna medicina mogla se neko vrijeme smatrati korisnom, ali oni koji su pobijedili velike boginje ili gubu nisu bili isti oni koji su sramno kapitulirali pred nuklearnim zračenjima ili agronomskom kemijom. Brzo se uočava da današnja medicina, naravno, danas više nema pravo braniti zdravlje ljudi od patogenog okoliša, jer bi to značilo suprotstaviti se državi ili barem farmaceutskoj industriji.

No ne samo zbog toga što je dužna šutjeti, današnja znanstvena djelatnost priznaje to što je postala. To je i zato što ona vrlo često pati od izljeva i ispada. Objavivši u studenom 1985., nakon osmodnevnog eksperimentiranja na četvorici bolesnika, da su možda otkrili djelotvoran lijek protiv AIDS, profesori Even i Andrieu iz bolnice Lannec dva dana potom, kada su pacijenti pomrli, pobudili su ograde nekih liječnika, manje uznapredovalih ili možda zavidnih, zbog tako preuranjene objave onoga što se pokazalo pogrešnim prividom pobjede, tek nekoliko sati prije poraza. Dvojica liječnika branili su se bez neugode, tvrdeći da „napokon, bolje su lažne nade od nikakve nade“. Bili su takve neznalice da nisu shvatili kako je sam taj argument potpuno poricanje znanstvenog duha, te da je uvijek u povijesti služio prikrivanju profitabilnih sanjarija varalica i vještaca, u doba kada ih nisu trpali u ludnice.

Kad službena znanost, poput cjelokupnog ostatka društvenog spektakla, dođe dotle da unatoč materijalno moderniziranoj i obogaćenoj prezentaciji, samo preuzima vrlo stare tehnike putujućih glumaca – iluzionista, najavljivača i klauna – ne smijemo se iznenaditi kad vidimo kakav velik autoritet paralelno posvuda dobivaju gurui i sekte, zen u vakuum-pakovanju ili mormonska teologija. Neznanje koje je dobro služilo svim vlastima, uvijek su iskorištavali domišljati poduzetnici na rubu zakona. Koji je trenutak pogodniji od vremena u kojem je nepismenost tako napredovala? Ali tu stvarnost sa svoje strane poriče drugi dokaz čarobnjaštva. UNESCO je u vrijeme svog osnivanja prihvatio znanstvenu, vrlo preciznu definiciju nepismenosti, čiji zadatak je bio boriti se protiv nje u zaostalim zemljama. Kada je neočekivano ustanovljen povratak iste činjenice, ali ovaj put u zemljama koje se naziva naprednima, otprilike kao kad bi onaj tko očekuje Grouchyja vidio kako Blücher ulazi u bitku, bilo je dovoljno angažirati gardu stručnjaka, a oni su brzo razvili formulu neobranjivog napada, zamijenivši izraz nepismenost izrazom teškoće u jeziku: kao što „lažni patriot“ može doći u pogodan trenutak za održavanje neke nacionalne vrednote. Da bi čvrsto utemeljili ustrajnost neologizma među pedagozima, brzo se progura nova definicija, kao daje oduvijek prihvaćena, prema kojoj je, kao što se zna, nepismen bio onaj tko nikada nije naučio čitati, teškoće u jeziku u modernom smislu su stanje onoga tko je naučio čitati (čak i bolje naučio nego prije, što odmah hladnokrvno predlažu najnadareniji teoretičari i službeni povjesničari pedagogije), ali na nesreću to su ubrzo i zaboravili. To iznenađujuće objašnjenje izložilo se opasnosti da manje umiruje nego uznemiruje, jer, namjerno promašivši temu, nije vješto zaobišlo prvu posljedicu na koju bismo svi pomislili u znanstvenijim epohama: naime, znati da ta nova pojava i sama zaslužuje da bude objašnjena, budući da je se nije moglo uočiti, pa čak ni zamisliti prije najnovijeg napretka oštećene misli, kad analitična dekadencija istim korakom prati dekadenciju prakse.

XV

Prije više od stotinu godina Novi rječnik francuskih sinonima A.-L. Sardoua definirao je nijanse koje treba uočiti između riječi: fallacieux, trompeur, imposteur, séducteur, insidieux, captieux. One zajedno tvore svojevrsnu paletu boja koje odgovaraju portretu društva spektakla. Nije pripadalo ni njegovu vremenu, niti njegovu iskustvu stručnjaka da tako jasno izloži srodna, ali vrlo različita značenja opasnosti koje svaka grupa posvećena subverziji mora normalno očekivati, slijedeći, primjerice, ovu gradaciju: zavedena, provocirana, infiltrirana, manipulirana, preuzeta, podvrgnuta. U svakom slučaju, te bitne nijanse nikad se nisu pojavile kod doktrinara „oružane borbe“.

„Fallacieux (prijevaran), od latinskog fallaciosus, vješt u prijevari ili naučen na prijevaru, pun podlosti: definicija tog pridjeva jednaka je superlativu pridjeva trompeur (varav). Onaj koji vara ili na bilo koji način navodi u bludnju, jest varav: ono što se čini za varanje, iskorištavanje, navođenje u bludnju uz nakanu varanja smicalicama i uređajima načinjenima radi prijevare, jest prijevarno. Varav je generička i nejasna riječ; sve vrste dvosmislenih znakova i pojava su varave: prijevarno označava promišljenu laž, lukavstvo ili prijevaru; sofistički diskurs, izjava i razmišljanje su prijevarni. Ta riječ srodna je riječima obmanjivač, zavodnik, navodljivo, lukavo, ali nije jednoznačna s njima. Obmanjivač (imposteur) označava sve vrste lažnih pojava ili spletaka usmjerenih na prijevaru ili štetu; na primjer, licemjerje, klevetanje, itd. Zavodnik (séducteur) izražava radnju namijenjenu tome da se na nekoga utječe, da ga se zavede vještim i udvornim sredstvima. Navodljiv (insidieuz) označava radnju spretnog postavljanja zamke i navođenja u nju. Lukav (captieux) odnosi se na profinjenu radnju iznenađivanja i navođenja u zabludu. Prijevarno objedinjuje većinu tih značajki.“

XVI

Još uvijek novi pojam dezinformacije nedavno je uvezen iz Rusije, uz mnogo drugih izuma korisnih za upravljanje modernim državama. U velikoj mjeri upotrebljavaju ga pojedine sile, a ujedno i ljudi koji drže djelić ekonomske i političke moći, kako bi održali ono što je uspostavljeno, i to uvijek u protuofenzivnoj ulozi. Ono što se može suprotstaviti jedinoj službenoj istini mora biti dezinformacija koja potječe od neprijateljskih snaga, ili barem suparničkih, te bi morala biti namjerno lažna iz zlih pobuda. Dezinformacija ne bi bila jednostavno poricanje činjenice koja odgovara vlastima niti jednostavna potvrda činjenice koja vlastima ne odgovara: a to se naziva psihozom. Za razliku od čiste laži, dezinformacija mora nužno sadržavati određen dio istine, ali njega je namjerno preradio vješt neprijatelj. Zato je dezinformacija zanimljiva braniteljima vladajućeg društva. Moć koja govori o dezinformacijama ne smatra sebe apsolutno bez mane, ali zna da će svakoj kritici moći pripisati upravo tu pretjeranu beznačajnost koja je u naravi dezinformacije, i koja na neki način nikada neće odgovarati određenoj pogrešci.

Ukratko, dezinformacija je zla upotreba istine. Onaj tko je lansira, taj je kriv, a onaj tko u nju vjeruje, budala. Ali tko je onda vješt neprijatelj? Ovdje to ne može biti terorizam, jer on se ne izlaže opasnosti da ikoga „dezinformira“, jer je zadužen da ontološki predstavlja najgrublju i najmanje prihvatljivu pogrešku. Zahvaljujući svojoj etimologiji i suvremenim sjećanjima na ograničene sukobe, koji su sredinom stoljeća nakratko međusobno suprotstavili Istok i Zapad, koncentrirani spektakl i raspršeni spektakl, kapitalizam integriranog spektakla još uvijek širi privid da vjeruje da je kapitalizam totalitarne birokracije – predstavljene ponekad poput tajne baze ili nadahnuća terorista – njegov glavni neprijatelj, kao što ovaj drugi to isto govori za onog prvoga, unatoč bezbrojnim dokazima o njihovu savezu i dubokoj solidarnosti. Zapravo, sve uspostavljene sile, unatoč nekim stvarnim lokalnim suparništvima, ne zaboravljaju ono što je jednoga dana, sa strane subverzije i bez velikog uspjeha u prvi mah, rekao jedan od rijetkih njemačkih internacionalista nakon izbijanja rata 1914.: „Glavni neprijatelj je u našoj zemlji.“ Dezinformacija je na kraju ekvivalent onoga što su u diskursu društvenog rata 19. stoljeća predstavljale „zle strasti“. To je sve ono što je skriveno i izlaže se opasnosti da se suprotstavi čudesnoj sreći koju to društvo, a to se dobro zna, pruža onima koji imaju povjerenja u njega; sreću vredniju od raznih beznačajnih opasnosti ili tegoba. A svi koji vide tu sreću u spektaklu priznaju da se nema na čemu škrtariti u pogledu njezine cijene; neka drugi dezinformiraju.

Druga prednost koja se dobiva razotkrivanjem (a time ujedno i objašnjavanjem) pojedinačne dezinformacije jest da se kao posljedica toga ne može uzeti daje sadrži i jezik globalnog spektakla, jer on može s najvećom znanstvenom sigurnošću iscrtati ono područje na kojemu se nalazi sama dezinformacija: u svemu što možemo reći a što nam se neće svidjeti.

Nedavno se u Francuskoj, zacijelo pogreškom – ako nije bila namjerna varka – radilo na projektu službenog pripisivanja svojevrsne medijske oznake „garantirano bez dezinformacija“: to je pogodilo neke medijske profesionalce koji su još htjeli vjerovati, ili skromnije, koji su htjeli navesti druge da vjeruju, kako do sada nisu bili cenzurirani. No, pojam dezinformacije očito ne treba upotrebljavati defenzivno, a još manje statički defenzivno, tvoreći neki Kineski zid ili Maginotovu liniju koja bi trebala apsolutno pokriti prostor u kojemu je dezinformacija navodno zabranjena. Dezinformacija treba postojati, i to kao fluidna, tako da može dospjeti posvuda. Gdje jezik spektakla nije napadnut, bilo bi glupo braniti ga; a taj bi se pojam vrlo brzo istrošio kad bi ga se branilo usprkos dokazima, na temama koje bi naprotiv trebale izbjeći mobilizaciju pažnje. Štoviše, vlasti nemaju nikakvu potrebu jamčiti da neka precizna informacija ne sadrži dezinformacije. One nemaju ni sredstva za to: nisu toliko na cijeni, a samo bi potaknule sumnju u informaciju o kojoj se radi. Pojam dezinformacije dobar je samo u protunapadu. Treba ga održavati u drugoj liniji, a ubaciti ga kako bi se potisnula istina koja bi se mogla pojaviti.

Ako ponekad neka vrsta neregulirane dezinformacije zaprijeti da se pojavi, u službi nekih posebnih, trenutno sukobljenih interesa, da joj se povjeruje i da se otme kontroli, da se suprotstavi usklađenom radu nekoliko manje neodgovornih dezinformacija, ne znači da se treba bojati da se u njoj angažirani drugi manipulatori, stručniji ili suptilniji: to je jednostavno zato što se dezinformacija sada primjenjuje u svijetu u kojem više nema mjesta ni za kakvu provjeru.

Konfuzionistički pojam dezinformacije ističe se kako bi odmah, samim zvukom te riječi pobio svaku kritiku koja nije bila dovoljna da uništi razne agencije za organizaciju tišine. Na primjer, jednoga dana moglo bi se reći, kad bi se to činilo poželjnim, da je ovaj tekst pokušaj dezinformacije o spektaklu; ili bolje, a što je isto, da je to dezinformacija koja šteti demokraciji.

Suprotno onome što tvrdi njezina definicija u spektaklu, praksa dezinformacije može samo služiti državi ovdje i sada, pod njezinim izravnim vodstvom, ili pod inicijativom onih koji brane iste vrijednosti. Zapravo, dezinformacija počiva u svim postojećim informacijama, i to kao njihovo glavno obilježje. Imenuje ju se samo ondje gdje zastrašivanjem treba održati pasivnost. Gdje se dezinformacija imenuje, ona ne postoji. Tamo gdje postoji, tu se ne imenuje.

Dok su još postojale ideologije u sukobu, koje su proglašavale da su za ili protiv nekog poznatog aspekta stvarnosti, bilo je i fanatika i lažaca, ali ne i „dezinformatora“.

Sad kad, iz respekta prema konsenzusu spektakla, ili barem zbog volje za taštinom spektakla, nije dopušteno reći istinito čemu se netko protivi, ili još bolje, za što se zalaže sa svim njegovim posljedicama, nego često nailazimo na obavezu da se skriva jedna strana onoga što se zbog nekog razloga smatra opasnim u onome što se smatra dopuštenim, onda se prakticira dezinformacija; tobože nepromišljeno, ili iz zaborava, ili hinjenim lažnim razmišljanjem. Na primjer, na području rasprava nakon 1968, nesposobni obnovitelji, prozvani „pro-situs“, bili su prvi dezinformatori, jer su simulirali što je više moguće praktične manifestacije kroz koje se potvrđivala kritika koju su navodno prihvaćali; osim toga, uopće se ne stideći što su oslabili njezin izraz, nikada nisu nikoga citirali kako bi ostavili dojam da su sami nešto otkrili.

XVII

Obrćući slavnu Hegelovu formulu, još 1967. primijetio sam da je „u stvarno izokrenutom svijetu istina moment laži“. U proteklim godinama pokazao se napredak tog načela na svim područjima, bez iznimke.

Dakle, u razdoblju u kojemu ne može više postojati suvremena umjetnost, postaje teško procjenjivati klasičnu umjetnost. Tu, kao i drugdje, proizvodi se neznanje da bi ga se iskorištavalo. Dok se gubi i osjećaj za povijest i ukus, organiziraju se mreže za falsifikaciju. Dovoljno je držati stručnjake i procjenjivače vrijednosti, a to je lako, jer do bi se uspjelo u takvim poslovima, kao uostalom u svim poslovima, potrebno je prodati, jer prodaja čini svaku vrijednost autentičnom. Nakon toga, kolekcionari ili muzeji, posebno američki, opijeni falsifikatima, imaju interes održavati dobar ugled, kao što Međunarodni monetarni fond održava privid pozitivne vrijednosti ogromnih dugova stotinu država.

Falsifikat oblikuje ukus, a podržavajući falsifikat, svjesno se uništava mogućnost pozivanja na autentično. Čak se prerađuje istina, čim je to moguće, kako bi nalikovala falsifikatu. Amerikanci, koji su najbogatiji i najmoderniji, bili su glavni naivci te trgovine lažnom umjetnošću. To su isti oni koji su financirali radove na restauraciji Versaillesa i Sikstinske kapele. Zato Michelangelove freske moraju poprimiti žive boje crtanoga filma, a autentično pokućstvo Versaillesa zablistati zlatom što podsjeća na lažni „stilski“ namještaj Louis XIV koji se skupo prodaje bogatim Teksašanima.

Feuerbachov sud, prema kojemu njegovo vrijeme daje prednost „slici nad stvari, kopiji nad originalom, predstavi nad stvarnošću“ u potpunosti je potvrđen u stoljeću spektakla, i to na više područja na kojima je devetnaesto stoljeće htjelo ostati daleko od onoga što je već bilo njegova duboka priroda: od industrijske kapitalističke proizvodnje. Tako je i buržoazija vrijedno širila strog duh muzeja, originalnog predmeta, egzaktne povijesne kritike, autentičnog dokumenta. No danas ponajprije ono izmišljeno ima tendenciju da zamijeni ono istinito. U tom je smislu vrlo sretna okolnost da zagađivanje zbog automobilskog prometa traži zamjenu Marlyjevih konja i rimskih kipova na portalu Saint-Trophime u Arlesu plastičnim zamjenama. Sve će biti još ljepše nego prije, kako bi turisti mogli fotografirati.

Kulminacijska točka nedvojbeno je dosegnuta smiješnim falsifikatom kineske birokracije: kipovima goleme vojske Prvoga Cara: državnici u posjetu Kini pozivaju se da je pogledaju in situ. To dokazuje, budući da im se može tako okrutno rugati, da nitko od mnoštva njihovih savjetnika ne poznaje povijest umjetnosti u Kini ni izvan Kine. „Kompjuteri Vaše Ekselencije nemaju podataka o tome.“ Ta potvrda da se prvi put u povijesti može vladati bez ikakva znanja o umjetnosti i bez ikakva smisla za autentično ili za nemoguće, mogla bi sama biti dovoljna da shvatimo da će svi ti lakovjerni naivci ekonomije i administracije vjerojatno odvesti svijet u neku veliku katastrofu – ako to njihova praksa već nije pokazala.

XVIII

Naše društvo izgrađeno je na tajni, od „društava-štitova“ koja skrivaju dobra svojih članova, do „obrambene tajne“, koja danas pokriva golemo područje pune izvansudske moći države; od često strašnih tajni nekvalitetne proizvodnje, koje se skrivaju iza reklama, sve do projekcija varijanti ekstrapolirane budućnosti, na kojima samo vlast iščitava najvjerojatniji put onoga za što tvrdi da uopće ne postoji, proračunavajući reakcije koje će tajanstveno izazivati. S tim u vezi mogu se uputiti neke primjedbe.

Uvijek postoji velik broj mjesta, u velikim gradovima kao i u nekim prostorima na selu, koja su nedostupna, što znači da ih se skriva i čuva od pogleda javnosti; ona su stavljena izvan dosega nevino radoznalih i dobro zaštićena od špijunaže. Nisu posve vojna, ali su po vojnom modelu uspostavljena tako da ih ni stanovnici ni prolaznici ne mogu nadzirati, pa čak ni policija, koja je odavno shvatila da se njezine funkcije odnose samo na nadzor i represiju najobičnijih prekršaja. Tako u Italiji, kada je Aldo Moro bio zarobljenik Potere Due, nije bio zatvoren u više ili manje nepoznatoj zgradi, već jednostavno u zgradi u koju se nije moglo prodrijeti.

Sve veći broj ljudi obučava se za tajno djelovanje; uči ih se i vježba da rade samo to. To su specijalne jedinice naoružane povjerljivim arhivima, to jest tajnim zapažanjima i analizama. Drugi su naoružani raznim tehnikama za iskorištavanje i manipulaciju tim tajnim pitanjima. Na kraju, kad su u pitanju njihove „aktivne“ jedinice, mogu isto tako biti opremljeni drugim sredstvima za pojednostavljenje proučavanih problema.

Sredstva koja se dodijeljuju specijalistima za nadzor i utjecanje postaju sve veća, a opće okolnosti svake su godine sve povoljnije za njih. Na primjer, kada su novi uvjeti društva integriranog spektakla prisilili njegovu kritiku da ostane doista podzemna, ne zato što se skriva, nego zato što je skrivena teškom scenografijom frivolne misli, oni koji su zaduženi nadzirati tu kritiku i trebaju je poreći, mogu sada protiv nje primijeniti tradicionalna sredstva iz podzemnog miljea: provokacije, infiltracije i razne oblike uklanjanja autentične kritike u korist lažne, koju će postaviti umjesto prve. Nesigurnost raste u svemu, kad se opća varka spektakla obogaćuje mogućnošću pribjegavanja tisućama pojedinačnih varki. Neobjašnjeni zločin može se proglasiti samoubojstvom, u zatvoru kao i drugdje, a rastakanje logike omogućuje istraživanja i procese koji se survavaju u iracionalno i često su od početka iskrivljena apsurdnim autopsijama, koje provode osobiti stručnjaci.

Već dugo smo se navikli gledati ubijanja svakojakih ljudi bez suđenja. Poznate teroriste, ili one koje se takvima smatra, ubija se bez prikrivanja na teroristički način. Mossad će pripremiti umorstvo nekog iz Abou Jihada, engleski specijalci će uraditi isto sa Irccima, a paralelna policija GRL (Grupo Anti-Terorista de Liberación) sa Baskima. Oni koje su ubili navodni teroristi nisu odabrani bez razloga, ali uglavnom ne možemo biti sigurni da te razloge i znamo. Mogli bismo pomisliti da je kolodvor u Bologni dignut u zrak da bi se i dalje dobro vladalo Italijom; možemo znati što su „eskadroni smrti“ u Brazilu i da je mafija zapalila hotel u Sjedinjenim Državama da bi nekoga ucijenila. Ali kako znati kome bi mogli poslužiti „ludi ubojice iz Brabanta“?[1] Teško je primijeniti načelo Cui prodest? (Kome u korist?) u svijetu u kojemu je toliko interesa dobro skriveno. Ishod je da se u integriranom spektaklu živi i umire u točki sustjecanja nebrojenih tajni.

Medijsko-policijske glasine zadobivaju odmah, ili u najgorem slučaju ako se ponove tri ili četiri puta, neupitnu težinu odavno poznatih povijesnih činjenica. Prema legendarnom autoritetu dnevnoga spektakla, čudne osobe, uklonjene u tišini, ponovno se pojavljuju kao fiktivni preživjeli, čiji povratak će se uvijek moći prizivati i proračunavati, te dokazivati uz pomoć običnog nagađanja stručnjaka. Oni su negdje između Aherona i Lethe, ti mrtvaci koje spektakl nije propisno pokopao, nego ih smatra uspavanima i u očekivanju da ih netko poželi probuditi, sve njih, terorista koji je sišao s brda i gusara koji je doplovio s mora i lopova koji više nema potrebu krasti.

Tako se posvuda organizira nesigurnost. Vlast se vrlo često štiti lažnim napadima, čija medijska obrada čini da se gubi iz vida istinsko djelovanje: onaj bizarni udar pukovnika Tejera u Cortesu 1981., čiji neuspjeh je trebao prikriti drugi, moderniji, što znači bolje maskiran pronunciamento, koji je uspio. Jednako upadljiv, neuspjeh sabotaže ekološkog broda koju su poduzele francuske specijalne jedinice 1985. na Novom Zelandu ponekad se smatra lukavstvom, možda namijenjenom tome da skrene pažnju s mnogih novih namjena tih službi, navodeći da se povjeruje u njihovu karikaturalnu nespretnost u izboru ciljeva kao način obavljanja posla. Još uvjerljivije – gotovo posvuda se smatra da su geološka istraživanja nalazišta nafte u podzemlju grada Pariza, koja su se uz veliku buku provodila u jesen 1986., nisu imala nikakvu drugu namjeru nego da izmjere stupanj otupjelosti i sklonost podvrgavanju građana, provodeći navodno istraživanje na tako očito ekonomski neisplativom mjestu.

Vlast je postala tako tajanstvena da se, nakon afere sa ilegalnom prodajom oružja Iranu pod nadzorom SAD, možemo pitati tko doista vlada SAD, najjačom silom u svijetu koji nazivamo demokratskim? Tko sve može vladati demokratskim svijetom?

Zađimo još dublje: u svijetu koji je službeno tako pun poštovanja prema svim ekonomskim nužnostima, nitko zapravo ne zna koliko košta bilo koja proizvedena stvar: zapravo, najvažniji dio stvarne cijene nikada se ne izračuna, a ostalo se čuva kao tajna.

XIX

General Noriega postao je svjetski poznat početkom 1988. Bio je diktator bez titule u Panami, zemlji bez vojske, gdje je zapovijedao Nacionalnom gardom. Panama nije istinski suverena zemlja: iskopali su je zbog kanala, a ne kanal zbog nje. Njezina valuta je dolar, a prava vojska, stacionirana u njoj, također je strana. Tako je Noriega napravio cijelu svoju karijeru, savršeno jednaku onoj generala Jaruzelskog u Poljskoj, kao šef policije u službi okupatora. Uvozio je drogu u SAD, jer mu Panama nije donosila dovoljno prihoda, a kapital je izvozio u Švicarsku. Surađivao je s CIA protiv Kube, a da bi održao ekonomski privid svojih ekonomskih aktivnosti, američkim je vlastima, uvijek zabrinutim zbog problema droge, denuncirao određen broj svojih konkurenata. Njegov glavni savjetnik u pitanjima sigurnosti, na kojemu su mu zavidjeli u Washingtonu, bioje najbolji na tržištu: Michael Harari, bivši oficir Mossada, izraelske tajne službe. Kad su se Amerikanci poželjeli otarasiti te osobe, jer ga je nekoliko njihovih sudova neoprezno osudilo, Noriega je objavio spremnost da se brani tisuću godina, uz pomoć panamskog patriotizma, istodobno protiv svoga pobunjenog naroda i protiv stranaca; odmah je u ime antiimperijalizma pridobio javno odobravanje najtvrđih birokratskih diktatura Kube i Nikaragve.

Daleko od toga da bude tek panamsko čudo, general Noriega, koji prodaje sve i falsificira sve u svijetu koji čini upravo isto, bio je svojevrsna država, svojevrsni general, svojevrsni kapitalist, savršeni predstavnik integriranog spektakla, a i uspjeha u najrazličitijim smjerovima njegove unutrašnje i vanjske politike. On je uzor vladara našeg vremena. Najuspješniji među onima koji se posvećuju dolasku na vlast i ostajanju na vlasti, slični su njemu. Noriega nije proizvod Paname, već našega vremena.

XX

Za sve obavještajne službe, u skladu s preciznom Clausewitzevom teorijom rata, znanje treba postati moć. Odatle te službe crpe svoj sadašnji ugled, svoju osobitu pjesničku kvalitetu. Dok je inteligencija bila tako apsolutno progonjena spektaklom, koji ne dopušta da se djeluje i ne kaže mnogo o djelima drugih, ona se doimala gotovo kao da je našla utočište među onima koji analiziraju stvarnosti i tajno djeluju na te stvarnosti. Nedavno su otkrića što ih je Margaret Thatcher, dakako uzaludno, htjela zataškati jer ih je tako samo na neki način potvrdila, pokazala da su u Engleskoj te službe već bile sposobne srušiti ministra čiju politiku su procijenile opasnom. Opći prezir koji spektakl potiče tako opet daje, iz novih razloga, privlačnost onome što bi se u Kiplingovo doba moglo nazvati „velikom igrom“.

„Teorija urota u povijesti“ bilo je u devetnaestom stoljeću reakcionarno objašnjenje, pa i smiješno, jer je toliko jakih društvenih pokreta utjecalo na mase. Današnji pseudopobunjenici znaju to vrlo dobro, putem glasina ili putem nekih knjiga, te vjeruju da je taj zaključak istinit za vječnost; ne žele vidjeti stvarnu praksu svoga doba, jer je ona previše tužna za njihove hladne nade. Država to zna i igra na to.

U trenutku kada se gotovo svi aspekti međunarodnog političkog života, i sve veći broj onih koji se računaju u unutrašnju politiku, vode i nadziru u stilu tajnih službi, s lukavstvima, dezinformacijama, dvostrukim objašnjenjima – jedno može prikrivati neko drugo ili samo ostaviti takav dojam – spektakl se zadovoljava time da prikaže zamoran svijet nužne nerazumljivosti. Dosadan niz policijskih romana lišenih života i uvijek bez zaključka diči se dramatskom napetošću realistički izvedene borbe crnaca noću u tunelu.

Glupani vjeruju da je sve jasno kad televizija prikaže lijepu sliku i poprati je očitom laži. Poluelita se zadovoljava time što zna da je gotovo sve nejasno, dvosmisleno, „montirano“ u funkciji nepoznatih kodova. Ekskluzivnija elita željela bi znati istinu, prelijena za jasno razlikovanje u svakom pojedinom slučaju, unatoč svim povjerljivim podacima kojima ona raspolaže. Vjerojatno bi zato voljela spoznati metodu istine, premda to za nju ostaje uglavnom nesretna ljubav.

XXI

Tajna vlada ovim svijetom, i to ponajprije kao tajna vlasti. Prema spektaklu, tajna bi bila tek nužan izuzetak od pravila da se informacije obilno nude na cijeloj površini društva, isto kao što se vlast u ovom „slobodnom svijetu“ integriranog spektakla svodi tek na izvršni odjel u službi demokracije. Ali nitko doista ne vjeruje u spektakl. Kako gledaoci prihvaćaju postojanje tajne koja im jamči da ne mogu vladati svijetom čije glavne stvarnosti ne poznaju, ako se kojim slučajem od njih zatraži mišljenje o načinu postupanja? Činjenica je da se tajna gotovo nikome ne pojavljuje u svojoj nedokučivoj čistoći i u svojoj funkcionalnoj općenitosti. Svi priznaju da postoje malene zone tajne, rezervirane za stručnjake; a što se tiče stvari općenito, mnogi vjeruju da su oni unutar tajne.

La Boétie je u Traktatu o dobrovoljnom ropstvu pokazao kako moć tiranina nailazi na podršku u koncentričnim krugovima pojedinaca koji tu pronalaze korist ili misle da je pronalaze. Na isti način, mnogi političari i medijske osobe koji su polaskani time što se ne sumnja da su neodgovorni znaju mnogo toga putem veza i povjeravanja. Onaj tko je zadovoljan time što posjeduje povjerljive informacije nije sklon kritici, pa neće ni uočiti da će mu, unatoč svim povjeravanjima, glavni dio stvarnosti uvijek biti skriven. Dobrohotnom protekcijom svojih varalica, on zna malo više karata, ali one su možda lažne, a nikada neće spoznati metodu koja upravlja igrom i objašnjava je. Stoga se on odmah identificira s manipulatorima i prezire neznanje u kojem zapravo i on sudjeluje. Jer mrvice informacije koje se nudi tim intimusima lažljive tiranije zaražene su manipuliranim i neprovjerljivim lažima. One ipak zadovoljavaju one što dođu do njih, jer se osjećaju superiornima svima koji ne znaju ništa. Njihova uloga je samo da bolje potvrde vlast, a nikako da bismo je djelotvorno razumjeli. Te laži tvore povlasticu gledalaca u prvom redu: onih koji su dovoljno glupi da vjeruju kako mogu nešto razumjeti, ne služeći se onim što se od njih skriva, nego vjerujući u ono što im se otkriva!

Vlast je lucidna barem utoliko što vlastitim vladanjem, slobodno i bez spona, očekuje prilično velik broj katastrofa u bliskoj budućnosti; i to na ekološkom području, na primjer kemijskih, kao i na ekonomskom, na primjer bankarskih. Ona nas barem već neko vrijeme uvjerava da te iznimne nesreće tretira drukčije nego vještim manipuliranjem dezinformacijama.

XXII

Što se tiče ubojstava, sve veći broj onih koja su ostala posve nerazjašnjena u posljednja dva desetljeća (Kennedy, Aldo Moro, Olaf Palme, ministri ili bankari, jedan ili dva pape, te ostali koji vrijede više od svih njih) – jer ako se ponekad žrtvuje neki suučesnik, nikada se nije uspjelo doći do naručitelja – njihova serijska proizvodnja nosi svoj znak: očite laži, i to promjenljive, i službene deklaracije. Taj sindrom nedavno dobivene društvene bolesti brzo se proširio posvuda, i tako se, počevši od prvih uočenih slučajeva, spustio s državnih vrhova, iz tradicionalne sfere takvih atentata, a u isti mah uspeo se s dna, tradicionalnog mjesta ilegalne trgovine i ucjena, gdje se oduvijek vodio takav rat između profesionalaca. Te prakse teže se sresti na sredini svih društvenih poslova, kao da se državi ne gadi miješati u to, a mafija se pak uzdignula do toga; tako je na djelu svojevrsno stapanje.

Tu novu vrstu tajni pokušavalo se neobavezno objasniti nesrećama: nesposobnost policije, glupost sudaca, neoportuna novinarska otkrića, kriza rasta tajnih službi, lažno svjedočenje, iznenadni opći štrajk policijskih informatora. Edgar Allan Poe već je otkrio siguran smjer istine svojim slavnim razmišljanjem u Ubojstvima u ulici Morgue:

„Čini mi se da se tajna smatra nerješivom upravo iz istog razloga zbog kojeg bi je trebalo smatrati lako razrješivom – mislim na ekscesivni karakter pod kojim se javlja… U istraživanjima one vrste koja nas zanima ne treba se toliko pitati kako su se stvari dogodile, koliko proučavati po čemu se razlikuju od svega što se dosad dogodilo.“

XXIII

U siječnju 1988. kolumbijska narko-mafija objavila je saopćenje koje je trebalo ispraviti javno mnijenje o njezinom navodnom postojanju. Prvi zahtjev jedne mafije, kako bi se ona uopće mogla uspostaviti, jest, dakako, utvrditi da ona ne postoji ili da je postala žrtvom lažnih optužbi; to je njezina prva sličnost s kapitalizmom. Ali u ovim okolnostima, ta mafija je bila razdražena time što se samo nju ističe i otišla je dotle da je podsjetila na druge grupacije, koje bi htjele da se na njih zaboravi tako što se nju zlorabi kao žrtvenog jarca. Objavila je:

„Mi ne pripadamo birokratskoj i političkoj mafiji, ni mafiji bankara i financijera, ni mafiji milijunaša, ni mafiji velikih lažnih ugovora, ni mafiji monopola, ni mafiji nafte, ni medijskoj mafiji.“

Nedvojbeno se može ocijeniti da pisci te deklaracije imaju interes da utope svoju praksu u golemoj divljoj rijeci zločina i banalnih nezakonitosti koja čitavim svojim tokom natapa suvremeno društvo; ali pravedno je priznati da su to ljudi koji po svom zanimanju znaju više od drugih o onome o čemu govore. Mafija se u modernom društvu proteže gotovo posvuda. Ona raste jednako brzo kao i drugi proizvodi rada kojim društvo integriranog spektakla oblikuje svoj svijet. Mafija buja s golemim napretkom kompjutora i industrijske prerade hrane, s potpunom rekonstrukcijom gradova i sirotinjskim četvrtima, s tajnim službama i nepismenošću.

XXIV

Mafija je bila tek presađeni arhaizam, kad se počela iskazivati početkom stoljeća u SAD, s doseljavanjem sicilijanskih radnika; gotovo u isto vrijeme pojavila se i na zapadnoj obali SAD u ratovima bandi između tajnih kineskih društava. Utemeljena na opskurantizmu i bijedi, mafija se nije mogla presaditi u sjevernoj Italiji, činilo se daje osuđena na nestanak u modernoj državi. Bio je to oblik organiziranog zločina koji je mogao napredovati samo pod „zaštitom“ zaostalih manjina, izvan urbanog svijeta, kamo nije mogla prodrijeti kontrola racionalne policije i zakona buržoazije. Obrambena taktika mafije uvijek je mogla biti samo zastrašivanje svjedoka kako bi se neutralizirala policija i sudstvo te se vladalo u svojoj sferi aktivnosti, gdje je nužna tajnovitost. Ona je potom pronašla novo područje u novom opskurantizmu društva raspršenog spektakla, a potom i integriranog: s totalnom pobjedom tajnovitosti, općim unižavanjem građana, potpunom propašću logike i napretkom opće podmitljivosti i kukavičluka, poklopili su se svi povoljni uvjeti da ona postane moderna sila, i to u ofenzivi.

Američka prohibicija – dobar primjer pretenzija ovostoljetnih država da autoritarno kontroliraju sve, a i dobar primjer posljedica tih pretenzija – prepustila je organiziranom zločinu upravljanje trgovinom alkohola duže od jednog desetljeća. Mafija, koja se time obogatila i uvježbala, povezana je s izbornom politikom, s poslovima, s razvojem tržišta plaćenih ubojica, te s nekim detaljima međunarodne politike. Tako joj je vlada u Washingtonu činila usluge u Drugom svjetskom ratu kako bi ona njoj pomogla pri iskrcavanju na Siciliju. Alkohol je opet postao legalan i zamijenila su ga opojna sredstva, koja su otad glavna roba ilegalne potrošnje. Poslije je dobila znatnu važnost na području nekretnina, u bankarstvu, visokoj politici i državnim poslovima, a poslije i u industriji spektakla: televiziji, filmu i izdavaštvu. Isto tako je uključena i u glazbenu industriju, barem u SAD, gdje promocija ovisi o vrlo malom broju ljudi. Stoga se na njih lako može izvršiti pritisak, kupiti ih ili zastrašiti, jer oni očito raspolažu dovoljnim kapitalom, ili pak plaćenim ubojicama koje se ne može uhvatiti ni kazniti. Podmićujući disc-jockeye odlučuje se o tome što treba postati hit u izboru jednako bijedne robe.

Nema dvojbe da je mafija postala najjača u Italiji upravo uoči svojih američkih iskustava i pobjeda. Od razdoblja svoga povijesnog kompromisa sa paralelnom vlašću, ona je mogla ubijati suce i šefove policije: tu praksu možemo smatrati začecima političkog „terorizma“. U relativno neovisnim uvjetima, sličan razvoj japanskoga ekvivalenta mafiji dobro ocrtava duh vremena.

Varamo se svaki put kad nešto želimo objasniti suprotstavljajući mafiju državi: one nikada nisu suparnice. Ta teorija lako potvrđuje sve što su glasine u praktičnom životu i odveć lako pokazale. Mafija nije stranac u tom svijetu; ona se u njemu sasvim dobro snalazi. U vrijeme integriranog spektakla ona zapravo vlada kao model svih razvijenih komercijalnih poduzeća.

XXV

U novim uvjetima koji trenutno vladaju društvom pod željeznom čizmom spektakla zna se da je na primjer političko ubojstvo stavljeno u posve drugo svjetlo, na neki način prosijano. Posvuda ima više budala nego prije, ali ono beskonačno prikladnije jest to što im se može i govoriti budalasto. Medijska objašnjenja nije nametnuo nikakav dominantni strah. Naprotiv, upravo mirna egzistencija tih objašnjenja mora prouzročiti užas.

Kad je 1914., uoči rata (Raoul) Villain ubio (Jean) Jaurèsa, nitko nije sumnjao da je Villain, bez dvojbe nedovoljno uravnotežena osoba, vjerovao da je morao ubiti Jaurèsa, jer je on, u očima krajnje domoljubne desnice, koja je duboko utjecala na Villaina, izgledao kao netko tko će izvijesno štetiti obrani zemlje. Ti ekstremisti su naprosto potcijenili golemu moć domoljubne osjećajnosti socijalističke stranke, koja ju je odmah morala gurnuti u „sveti savez“, svejedno je li Jaurès bio ubijen ili su mu dali priliku da čvrsto ostane pri svome internacionalističkom stajalištu odbijajući rat. Da se takav događaj dogodio danas, novinari-policajci, zloglasni stručnjaci za „društvene činjenice“ i za „terorizam“, odmah bi rekli da je Villaine bio dobro poznat po tome što je u više navrata planirao ubojstvo, i to raznih ljudi koji mogu izražavati različita politička mišljenja, ali koji su slučajno bili fizički ili odijevanjem slični Jauresu. Psihijatri bi to potvrdili, a mediji, tek potvrdivši što su rekli psihijatri, samim time bi potvrdili njihovu stručnost i nepristranost neusporedivo ovlaštenih autoriteta. Poslije bi službena policijska istraga mogla ustvrditi da su upravo otkrili više časnih osoba spremnih posvjedočiti činjenicu da je taj isti Villain, ocijenivši da je jednoga dana bio loše poslužen u Chope du Croissant, u njihovoj prisutnosti obilato prijetio da će se uskoro osvetiti vlasniku cafea time što će na javnome mjestu ubiti jednu od njegovih najboljih mušterija.

To ne znači da se u prošlosti istina nametala često i odmah, jer je francusko pravosuđe na kraju oslobodilo Villaina. Strijeljan je tek 1936., kada je izbila španjolska revolucija, jer je bio toliko nepromišljen da je živio na Balearima.[2]

XXVI

Sveprisutan rast tajnih društava i mreža utjecaja reakcija je na imperativan zahtjev novih uvjeta za profitabilnim upravljanjem ekonomskim pitanjima, u vrijeme kada država drži prevladavajući udio u usmjeravanju proizvodnje, i kad potražnja za svim proizvodima izravno ovisi o ostvarenoj centralizaciji informiranja-poticanja u spektaklu, kojemu će se morati izravno prilagoditi i oblici raspodjele. Dakle, to je tek prirodan proizvod kretanja koncentracije kapitala, proizvodnje i raspodjele. Ono što se ne povećava, to mora nestati, a mogu se povećavati samo poduzeća s vrijednostima, tehnikama i sredstvima današnje industrije, spektakla i države. U krajnjem, to je poseban oblik razvoja koji je odabrala ekonomija našeg vremena i koji će posvuda nametnuti oblikovanje novih osobnih veza ovisnosti i zaštite.

Upravo na toj temi počiva duboka istina formule, dobro shvaćene u cijeloj Italiji, koju primjenjuje sicilijanska mafija: „Kad imaš novac i prijatelje, smiješ se pravosuđu.“ U integriranom spektaklu zakoni su uspavani; budući da nisu načinjeni za nove proizvodne tehnike i budući da im se može pobjeći u raspodjeli prema novim ugovorima. Više nije važno što misli javnost ili što više voli. Upravo to se skriva spektaklom tolikih anketa javnoga mnijenja, izbora i modernizacija. Ma tko pobijedio, vjerna klijentela dobit će najgore, jer se za nju proizvodi upravo to.

O „pravnoj državi“ govori se tek otkad je moderna država koju nazivamo demokratskom, općenito prestala to biti: uopće nije slučajno da je taj izraz populariziran tek poslije 1970. i to najprije upravo u Italiji. Na više područja zakoni se donose upravo da bi ih se moglo kršiti, i to oni koji za to imaju sva sredstva. Nelegalnost u nekim okolnostima, npr. u svjetskoj trgovini svakovrsnim oružjem, a češće i proizvodima visoke tehnologije, tek je popratna sila ekonomskog djelovanja, kako bi ono bilo još isplativije. Danas su mnogi poslovi nužno nepošteni poput stoljeća, a ne kao što je prije bilo, zato što bi ih obavljali ljudi koji su odabrali nepoštenje.

U mjeri u kojoj bujaju mreže promocije-kontrole kako bi ogradile i održavale područja za eksploataciju na tržištu, tako raste i broj osobnih usluga koje se ne mogu odbiti onima koji su u toku i koji su svjesno ponudili svoju pomoć; a to nisu uvijek policajci ni čuvari državnih interesa i sigurnosti. Funkcionalna suučesništva djeluju izdaleka i vrlo dugo, jer njihove mreže raspolažu svim sredstvima da nametnu te osjećaje zahvalnosti ili vjernosti koji su, nažalost, uvijek bili tako rijetki u slobodnoj djelatnosti buržoaskog vremena.

Od svog neprijatelja uvijek se nešto nauči. Treba vjerovati da su i državnici čitali napomene mladoga Lukacsa o pojmovima legalnosti i nelegalnosti; u trenutku kad su morali razmotriti brz dolazak nove generacije negativnoga – Homer je rekao da „naraštaji ljudi prolaze brzo poput lišća“. Dakle, državnici su se poput nas prestali opterećivati bilo kakvom ideologijom o tom pitanju; i istina je da prakse društva spektakla više uopće nisu sklone nikakvim ideološkim iluzijama te vrste. Na kraju, što se nas tiče, moglo bi se zaključiti da ono što nas je priječilo da se posvetimo samo jednoj ilegalnoj aktivnosti, jest činjenica da smo ih imali više.

XXVII

Tukidid u 66. poglavlju VIII. knjige Peloponeskog rata kaže o djelovanju jedne druge oligarhijske konspiracije nešto što ima mnogo sličnosti sa situacijom u kojoj se danas nalazimo:

„(Skupština i vijeće i dalje su se sastajali, premda nisu raspravljali ni o čemu što nisu odobrili urotnici); štoviše, svi su govornici bili iz urotničke stranke, a ono što su govorili, unaprijed su davali na razmotranje svojim prijateljima. Strah i broj urotnika zatvorili su usta svima drugima; kad bi se netko i usudio suprotstaviti, ubrzo bi bio ubijen na neki prikladan način, a nitko nije istraživao te zločine niti išta poduzimao protiv osumnjičenih. Ljudi su šutjeli. Bili su toliko zastrašeni da su se smatrali sretnima što su izbjegli nasilju čak i ako ne bi ništa rekli. Vjerovali su da je prevratnička stranka mnogo veća nego što je zaista bila i izgubili su samopouzdanje jer zbog veličine grada nisu mogli međusobno razgovarati i nisu mogli doznati kolik je doista broj urotnika. Iz istograzloga nitko nije mogao povjeriti se susjedu ipoduzeti mjere u svoju obranu, jer bi morao govoriti nekome koga ne poznaje, ili koga poznaje ali nema povjerenja u njega. U demokratskoj stranci svi su se sumnjičavo gledali i pitali se je li njegov susjed upleten u zbivanja. Doista, medu urotnicima bilo je ljudi za koje nitko ne bi pomislio da su sposobni pridružiti se oligarhiji (upravo zbog njih ljudi su sumnjali jedni u druge, što je bila najbolja pomoć nekolicini urotnika).“

Ako nam se povijest mora vratiti nakon ove pomrčine, što ovisi o faktorima koji su još u sukobu i tako o ishodu koji nitko ne može sa sigurnošću isključiti, ovi Komentari mogu poslužiti kao jedan sat povijesti spektakla, nedvojbeno najvažniji događaj koji se dogodio u ovom stoljeću, a također i onaj koji se najmanje pokušavalo objasniti. Vjerujem da bih se u drugim okolnostima mogao smatrati vrlo zadovoljnim svojim prvim djelom o toj temi i pustiti drugima da ga dalje prate. Ali, u vremenu u kojem živimo, čini mi se da nitko drugi to ne čini.

XXVIII

Iz mreže promocije-kontrole neprimjetno se prelazi na mreže nadzora-dezinformacije. Prije se kovalo urote samo protiv uspostavljenog poretka. Danas je kovanje urota u njegovu korist novi zanat koji se brzo razvija. U dominaciji spektakla kuju se urote da ga se održi i da se utvrdi ono što samo on može smatrati svojim dobrobitima. Ta zavjera dio je njegova vlastitog funkcioniranja.

Već se počelo postavljati nekoliko sredstava svojevrsnog preventivnog građanskog rata, prilagođenih različitim projekcijama proračunate budućnosti. To su „posebni eskadroni“, zaduženi da interveniraju na nekim točkama prema potrebama integriranog spektakla. Tako je za najgori slučaj bila planirana taktika šaljivo nazvana „Tri kulture“, u sjećanje na jedan meksički trg listopada 1968,[3] ali ovaj put bez rukavica, koje su se uostalom trebale primijeniti prije dana pobune. Osim tih ekstremnih slučajeva, da bi neobjašnjeno ubojstvo bilo dobro sredstvo vladanja, potrebno je samo da ostavi jak dojam ili da se događa dovoljno često: zna se samo da ta mogućnost postoji, te ona komplicira proračune na vrlo velikom broju područja. Više nema potrebe biti inteligentno selektivan, ad hominem. Možda bi bilo produktivnije postupati posve slučajno.

Tako su se složili fragmenti društvene kritike odgoja, koja više neće biti ograničena na sveučilišta i medijske profesionalce, te koju odsad treba držati daleko od tradicionalnih laži u toj raspravi; potrebna je nova kritika, napredna i primijenjena na nov način, od strane druge vrste profesionalaca, bolje obrazovanih. Ona se počinje pojavljivati, na vrlo tajnovit način, u lucidnim tekstovima, anonimnim ili potpisanim nepoznatim imenima – tu taktiku inače olakšava to što se svi usredotočuju na klaunove spektakla pa se stoga najviše divimo upravo nepoznatim ljudima – tekstovima ne samo o temama koje se nikada ne obrađuju u spektaklu, nego još i u argumentima čija ispravnost se čini očitijom zbog egzaktne originalnosti, koja proizlazi iz činjenice da nikada nisu upotrijebljeni, premda su očiti. Ta praksa može poslužiti barem kao prvi stupanj inicijacije za regrutiranje budnijih umova, kojima će se poslije reći više o posljedicama, bude li se to činilo prikladnim. A ono što će za neke biti prvi korak u karijeri, za druge će – one niže na ljestvici – biti prvi korak u zamku u koju će se uhvatiti.

U nekim slučajevima, o pitanjima koja prijete da postanu goruća može se stvoriti drugo kritičko pseudomišljenje; a između dva mišljenja koja bi se tako pojavila, pri čemu bi i jedno i drugo bili strani osiromašenim konvencijama spektakla, neobaviješteni sud mogao bi neodređeno oscilirati, a rasprava koja bi ih procijenila, pokretala bi se ponovno kad god bi bilo prikladno. Tu se najčešće radi o općoj raspravi o tome što se medijski skriva, a ta rasprava mogla bi biti vrlo kritična, u nekim pitanjima očito i inteligentna, ali ostajući začudo decentrirana. Teme i riječi su umjetno odabrane, uz pomoć kompjutera programiranih za kritičku misao. U tim tekstovima ima praznina, slabo vidljivih, ali ipak znatnih: točka nestajanja perspektive uvijek je nenormalno odsutna. Oni su nalik na fac simile neke slavne puške, kojoj manjka samo otponac. To je nužno lateralna kritika, koja vidi više stvari s više iskrenosti i pravednosti, ali postavljajući se sa strane. To nije zato što bi glumila nekakvu nepristranost, jer naprotiv, treba ostavljati dojam da mnogo optužuje, ali da se nikada ne čini da osjeća potrebu da iznese svoju stvar, te tako makar implicitno reći odakle dolazi i kamo bi htjela ići.

Toj vrsti lažne protunovinarske kritike može se pridružiti organizirana praksa glasina, o kojoj se zna da je prvotno svojevrstan divlji nusproizvod informacija spektakla, budući da svi barem nejasno osjećaju njezin varljiv karakter, pa stoga i imaju malo povjerenja u nju, što i zaslužuje. Glasine su nastale kao praznovjerje, naivne su i samozavaravajuće. Ali, nedavno je nadzor počeo uvoditi u stanovništvo ljude koji bi na dani znak poticali glasine koji njemu odgovaraju. Tu se odlučilo primijeniti u praksi zapažanja teorije formulirane prije više od trideset godina, a koja potječu iz američke sociologije publiciteta: teorija o pojedincima koje bismo mogli nazvati „lokomotivama“, tj. onima koje ljudi u njihovoj okolini slijede i oponašaju; ali prelazeći ovaj put sa spontanoga na kontrolu. Tako se pokrenulo budžetska ili izvanbudžetska sredstva za održavanje mnoštva pomoćnika; uz prethodne sveučilišne i medijske, sociološke i policijske stručnjake za nedavnu prošlost. Vjerovati da se još mehanički primjenjuju modeli poznati iz prošlosti, jednako je pogrešno kao i opće nepoznavanje povijesti. „Rim više nije u Rimu“, a mafija više nije svijet kradljivaca. A službe nadzora i dezinformacije malo sliče policijskom i potkazivačkom radu prošlosti – primjerice špijunima i denuncijantima Drugoga carstva – kao što današnje specijalne službe u svim zemljama malo sliče djelatnostima službenika francuske obavještajne službe glavnog štaba 1914.

Otkad je umjetnost mrtva, zna se da je postalo vrlo lako maskirati policajce u umjetnike. Dok su posljednje imitacije neodadaizma ovlaštene da se veličaju u medijima, a tako i neznatno promijeniti dekor službenih palača, poput kraljevskih dvorskih luda, vidi se da se u isti mah jamči kulturna maska svim agentima i suradnicima državnih mreža uvjeravanja. Prazni pseudo-muzeji ili pseudo-istraživački centri u kojima se radi na sabranim djelima nepostojećih osoba mogu se otvoriti čim fabriciraju ugled novinara-policajaca ili povjesničara-policajaca ili romanopisaca-policajaca.

Arthur Cravan nedvojbeno je vidio dolazak tog svijeta kada je u Maintenant napisao: „Na ulici će se vidjeti samo umjetnici i trebat će podnijeti sve muke svijeta da se na njima otkrije čovjeka.“ To je i smisao ovog novog oblika stare šale pariških mangupa: „Zdravo, umjetnici! Ako se varam, utoliko gore.“

S obzirom na stanje stvari, danas smo svjedoci kolektivnog autorstva u najmodernijim izdavačkim kućama, tj. onima s najboljom distribucijom. Autentičnost njihovih pseudonima potvrđuje se samo u novinama, oni ih razmjenjuju, surađuju, zamjenjuju jedan drugoga, uključuju nove umjetne mozgove. Zaduženi su izražavati životni stil i misao epohe, ne vlastitim htijenjem, nego po zapovijedi. One koji vjeruju da su uistinu neovisni književni radnici kao pojedinci, može se uvjeriti da se danas Ducasse posvađao s grofom de Lautreamontom, da Dumas nije Macquet i nikako ne valja brkati Erckmanna s Chatrianom, a da Censier i Daubenton više ne razgovaraju. Bilo bi najbolje reći da je ta vrsta modernih pisaca htjela slijediti Rimbauda, barem po onome „Ja, to je netko drugi“.

Tajne službe pozivane su u cijeloj povijesti društva spektakla da odigraju ulogu glavnoga kolodvora, jer u najjačem stupnju sažimaju u sebi značajke i izvršna sredstva sebi sličnog društva. Također su uvijek unaprijed zadužene prosuđivati o općim interesima toga društva, usprkos svom skromnom naslovu „službe“. Ne radi se o zloupotrebi, budući da vjerno izražavaju moral društva spektakla. Tako i nadzornici i nadzirani bježe na oceanu bez granica. Spektakl je uspio nametnuti pobjedu tajne i morat će uvijek biti u rukama stručnjaka za tajne koji, dakako, nisu jedini funkcionari koji moraju u različitim stupnjevima postići autonomiju od državne kontrole – koji nisu samo funkcionari.

XXIX

Opći zakon djelovanja integriranog spektakla, barem za one koji njime upravljaju, jest da, u tom okviru, sve što se može učiniti treba i učiniti. To znači da treba upotrijebiti svako novo sredstvo, bez obzira na cijenu. Nov uređaj postaje i svrha i pokretač sistema, te će biti jedini koji će moći primjetno izmijeniti njegov hod, kad god se njegova upotreba nametne bez daljnjeg razmišljanja. Zapravo, vlasnici društva žele prije svega održavati određeni „društveni odnos između osoba“, ali trebaju i provoditi neprekidnu tehnološku obnovu, jer to je bila jedna od obaveza koju su prihvatili sa svojim nasljedstvom. Taj zakon se stoga jednako primjenjuje na službe koje štite vlast. Sredstvo koje je upotrebljivo treba primijeniti, a njegova primjena pospješit će okolnosti koje su omogućile tu primjenu. Tako hitni postupci postaju rutinski.

Koherencija društva spektakla je na neki način opravdala revolucionare, jer je postalo jasno da se ne može izmijeniti ni najmanja pojedinost, a da se ne razbije cjelina. Ali u isti mah, ta koherencija je potisnula sve organizirane revolucionarne tendencije potiskujući društvena područja na kojima su se mogle manje ili više dobro izraziti: od sindikalizma do novina, od gradskog života do knjiga. Tako se mogla uvidjeti nestručnost i nepromišljenost koju je ta tendencija posve prirodno imala. A na pojedinačnom planu, prevladavajuća koherencija vrlo je sposobna ukloniti ili pak otkupiti eventualne iznimke.

XXX

Nadzor bi mogao biti mnogo opasniji kad ga ne bi vodila ambicija na putu prema apsolutnoj kontroli svega, do točke kada nailazi na teškoće koje potječu od njegova vlastitog napretka. Postoji proturječje između mase informacija prikupljenih o sve većem broju pojedinaca i vremena i agenata sposobnih analizirati ih, a da i ne spominjemo njihovo zanimanje. Obilje gradiva zahtijeva neprekidno rezimiranje: mnogo toga pritom nestaje, a ostatak je i dalje predug da bi ga se pročitalo. Provođenje nadzora i manipulacija nisu ujedinjeni. Posvuda se bori za podjelu dobiti, a stoga i za prioritetni razvoj ovog ili onog potencijala postojećeg društva nauštrb svih svojih drugih potencijala koji se ipak, pod uvjetom da budu „od istog brašna“, smatraju jednako uglednima.

I borba se vodi poput igre. Svaki agent obavještajne službe sklon je precjenjivati svoje doušnike, a tako i protivnike kojima se bavi. Svaka zemlja, a da i ne spominjemo brojne nadnacionalne saveze, danas posjeduje neodređeni broj policijskih službi i onih za kontrašpijunažu, te tajnih službi, državnih i paradržavnih. Postoji i mnogo privatnih tvrtki koje se bave nadzorom, zaštitom ili prikupljanjem informacija. Velike multinacionalne tvrtke prirodno imaju svoje vlastite službe, ali imaju ih i nacionalizirana poduzeća, čak i ona skromnih dimenzija, koja ipak vode neovisnu politiku na nacionalnom planu a ponekad i internacionalnom. Može se opažati kako se grupacija međunarodne nuklearne industrije suprotstavlja naftnoj grupaciji, premda su i jedni i drugi vlasništvo iste države i, štoviše, dijalektički su povezani svojom posvećenošću da održavaju visoke cijene nafte na svjetskom tržištu. Svaka služba sigurnosti pojedine industrije bori se sa sabotažama unutar sebe i organizira ih kod svojeg suparnika: tko uloži velike interese u podmorski tunel govori o nesigurnosti trajekta i možda plaća novinare ne bi li osjetili isto, i to bez predugog razmišljanja; tvrtku koja konkurira Sandozu ne zanimaju podzemne vode u dolini Rajne. Ono što je tajno, tajno se i nadzire. Kao što svaki od tih organizama, organiziranih s mnogo profinjenosti oko onih koji su zaduženi za raison d’Etat, teži za svoj račun svojoj privatnoj hegemoniji smisla. Jer, smisao se gubi s nestankom poznatog centra.

Moderno društvo, koje je sve do 1968. išlo iz uspjeha u uspjeh i uvjerilo se da je voljeno, otada je moralo odustati od tih snova; sada više voli da ga se boje. Dobro zna da se „njegov izgled nevinosti nikad više neće vratiti“.[4]

Dakle, tisuću urota u korist uspostavljenog poretka sukobljava se i bori posvuda, uza sve jače prepletanje mreža i tajnih pitanja i akcija, u procesu njihove brze integracije sa svim granama ekonomije, politike i kulture. Stupanj upletanja u nadzor, dezinformacije i sigurnosne aktivnosti stalno se povećava u svim zonama društvenog života. Opća urota postala je tako gusta da se gotovo iznosi na vidjelo; svaka njezina grana može početi ometati ili uznemirivati drugu, jer svi njezini profesionalni konspiratori na kraju promatraju jedni druge ne znajući točno zašto, ili se sreću slučajno, ne prepoznajući se sa sigurnošću. Tko hoće promatrati koga? Za čiji račun, navodno? A stvarno? Pravi utjecaji ostaju skriveni, a u konačne nakane može se samo sumnjati uz prilične teškoće, jer ih se gotovo nikad ne razumije. Kao što nitko ne može biti siguran da nije zaveden ni izmanipuliran, ali tek u rijetkim trenucima i sam manipulator može znati je li pobijedio. Uostalom, naći se na pobjedničkoj strani manipulacije znači samo da smo mudro odabrali stratešku perspektivu. Taktički uspjesi tako mogu zavesti velike sile u živi pijesak loših putova.

U istoj mreži, prividno težeći istom cilju, oni koji tvore tek jedan dio mreže nužno ne znaju hipoteze i zaključke drugih strana, a ponajprije svoje upravljačke jezgre. Dovoljno dobro poznata činjenica da sve obavijesti o bilo kojem promatranom predmetu mogu biti posve imaginarne, ili bitno pogrešne, ili vrlo neadekvatno protumačene, u velikoj mjeri komplicira proračune istražitelja i čini ih nepouzdanima; jer ono što je dovoljno da se nekoga osudi, nije sigurno kad ga treba upoznati ili iskoristiti. Budući da su izvori informacija suparnici, takvi su i falsifikati.

Polazeći od tih uvjeta provedbe kontrole, može se govoriti o tendenciji njezine sve manje rentabilnosti, u mjeri u kojoj se približava ukupnosti društvenog prostora i stoga povećava svoje osoblje i svoja sredstva. Jer tu svako sredstvo teži razviti neku svrhu. Nadzor nadzire sebe sama i kuje urote protiv sebe sama.

Na kraju, njegovo glavno stvarno proturječje jest da nadzire, prožima i utječe na odsutnu stranu: onu za koju se pretpostavlja da želi potkopati društveni poredak. Ali gdje je vidimo na djelu? Jer, doista, nikada uvjeti nisu bili posvuda tako ozbiljno revolucionarni, ali samo još vlade to misle. Negacija je bila tako savršeno lišena svoje misli da se već davno raspršila. Tako je postala tek nejasna prijetnja, ali ipak vrlo uznemirujuća, a nadzor se pak lišio najboljeg područja svoga djelovanja. Tu snagu nadzora i intervencije vode upravo prisutne nužnosti njihove primjene, kako bi stigle na samo područje prijetnje i unaprijed je pobijedile. Zato će nadzor imati interes da sam organizira polove negacije koje će formirati bez diskreditiranih sredstava spektakla, kako bi utjecao – ovaj put ne na teroriste, nego na teorije.

XXXI

Baltasar Gracian, dobar poznavalac povijesnog vremena, vrlo prikladno je rekao u Dvorjaninu:

„I djela i riječi moraju biti u skladu s vremenom. Valja željeti kad se može; jer ni godišnja doba, ni vrijeme, ne čekaju nikoga.“

Ali Omar Khayam je manje optimističan:

Govoreći jasno i bez parabola,
Mi smo figure u igri koju nebo igra;
Zabavlja se s nama na šahovnici bitka,
A poslije se vraćamo, jedan po jedan,
u kutiju ništavila.

XXXII

Francuska revolucija dovela je do velikih promjena u umijeću ratovanja. Tek nakon tog iskustva Clausewitz je mogao postaviti distinkciju po kojoj je taktika upotreba snaga u borbi kako bi se postigla pobjeda, dok je strategija upotreba pobjeda kako bi se postigli ciljevi rata. Evropa je odmah, i to dulje vrijeme, bila podvrgnuta posljedicama toga. No teorija je uspostavljena tek poslije, i razvijena je nejednoliko. Odmah se razumjelo pozitivne značajke do kojih je dovela duboka društvena preobrazba: zanos, pokretljivost vojske koja je živjela od zemlje, postignuvši relativnu neovisnost o trgovinama i opskrbnim konvojima, rast broja vojnika. Ti praktični elementi jednoga dana našli su protuuteg stupanjem u akciju sličnih elemenata s protivničke strane: francuske armije borile su se u Španjolskoj s jednakim narodnim zanosom; u Rusiji su naišle na zemlju u kojoj nisu mogle živjeti; nakon ustanka u Njemačkoj suprotstavila im se nadmoćna vojska. Prevrat u novoj francuskoj taktici, koja je bila osnova na kojoj je Bonaparte utemeljio svoju strategiju – sastojao se u upotrebi pobjeda unaprijed, poput kupnje na kredit: od početka zamisliti manevar i njegove razne varijante kao posljedice pobjede koja još nije postignuta ali će to zasigurno biti prvim udarom – tako je proistekao iz prisiljena napuštanja pogrešnih ideja.

Ta taktika morala se naglo otarasiti tih pogrešnih ideja, u isti mah shvaćajući, popratnom igrom drugih navedenih novina, da su one sredstvo tog oslobađanja. Francuski novaci nisu bili sposobni boriti se na fronti, što znači ostati u svom redu i pucati na zapovijed. Oni su se htjeli razviti u strijelce i pucati po volji. Paljba po volji je i bila upravo jedina djelotvorna, jedina je doista koristila vatrenu moć puške, što je bilo odlučno u toj epohi sukoba vojski. Ipak, vojna misao posvuda je odbacivala taj zaključak na kraju tog stoljeća, a rasprava o tom pitanju produžit će se i dobrim dijelom sljedećeg stoljeća, usprkos stalnim primjerima iz vojne prakse i neprekidnom napretku dometa i brzine punjenja puške.

Slično tome, uspostava vlasti spektakla jest tako duboka društvena preobrazba da je radikalno izmijenila umijeće vladanja. To pojednostavljenje, koje je tako brzo donijelo praktične plodove, više se nije razumijevalo teoretski u znatnijoj mjeri. Stare predrasude su obnovljene, upozorenja su postala beskorisna, pa čak i tragovi skrupula iz drugih vremena još u misli brojnih vladara sprečavaju to shvaćanje koje cjelokupna praksa svakodnevno uspostavlja i potvrđuje. Nisu samo potčinjeni bili uvjeravani da su u biti još u svijetu kojega nema, nego i sami vladari ponekad apsurdno vjeruju da to na neki način vrijedi i za njih. Događa im se da počinju vjerovati u dio onoga što su potisnuli, kao da je to i dalje stvarnost, te bi trebalo ostati prisutno u njihovim proračunima. Ta zaostalost neće još dugo trajati. Oni koji su toliko postigli bez muke, ići će nužno dalje. Ne treba vjerovati da se u okolini istinske moći može trajno, poput arhaizma održavati one koji nisu dovoljno brzo shvatili svu plastičnost novih pravila svoje igre, i njezin prostor barbarske veličine. Sudbina spektakla sigurno nije u tome da završi u prosvijećenom despotizmu.

Moramo zaključiti da slijedi neizbježna smjena u kooptiranoj kasti koja služi interesima vlasti i upravlja zaštitom te vlasti. Na taj način, inovacija se dakako nikada neće izložiti na pozornici spektakla. Ona se pojavljuje samo kao munja koju se prepoznaje samo kad udari. Ta smjena, koja će odlučno okončati djelovanje ovog vremena spektakla, djeluje diskretno i konspirativno, čak i što se tiče ljudi već postavljenih u samu sferu moći. Ona će odabrati one koji će sudjelovati u toj osnovnoj nužnosti: da jasno znaju koje prepreke su prešli i za što su sposobni.

XXXIII

Isti Sardou rekao je i ovo:

„Uzaludno se odnosi na subjekt; uzalud se odnosi na objekt; beskorisno je bez koristi za ikoga. Radi se uzaludno kad se radi bez uspjeha, kad se gubi vrijeme i trud; radi se uzalud kad se radi, a da se ne postigne traženi cilj, zbog nedostataka u radu. Ako ne mogu dovršiti svoj posao, radim uzaludno; beskorisno gubim svoje vrijeme i svoj trud. Ako moj obavljen posao nema učinak koji sam očekivao, ako nisam postigao svoj cilj, radio sam uzalud; to znači da sam napravio nešto beskorisno… Kaže se i da je netko radio uzaludno kad ne primi naknadu za svoje djelo ili kad ono nije prihvaćeno; jer u tom slučaju radnik je gubio vrijeme i trud, nikako ne ustanovivši unaprijed vrijednost svoga rada, koja inače može biti vrlo visoka.“

Slobodno vrijeme (kao dokolica) nije rezultat nerada ili nerad sâm, nego zaseban i autonoman entitet. Pogrešna je predodžba da sloboda znači „slobodu-od rada”. Sloboda je „sloboda-za rad”. Ili za „ne-rad”, također.

1. teza: Slobodno vrijeme nije besposlica, nego dokolica.

Slobodno vrijeme je do te mjere ideologiziran pojam da tek uz veliki napor možemo doći do izvornog pojma “slobodnog vremena”, a to je – dokolica. Slobodno vrijeme kao dokolica sasvim je drugačije od slobodnog vremena koje se poima kao besposličarenje ili nezaposlenost. Slobodno vrijeme je preduvjet svake duhovne aktivnosti, bilo da se radi o filozofiji (za koju se, i povijesno-filozofijski, kaže da je “nastala iz dokolice”) ili o umjetnosti ili o nekoj drugoj vrsti “duhovne igre” koja (na ovaj ili onaj način) barata s realitetom pritom ga neizbježno mijenjajući. Štoviše, slobodno je vrijeme preduvjet samo-ostvarenja čovjeka, pa i sâmo ostvarenje čovjeka.

2. teza: Rad nije proizvođač slobodnog vremena, nego proizvod slobodnog vremena.

Rad, u svom idealnom obliku, proizlazi iz potrebâ i interesâ onoga tko radi. Potrebâ – i materijalnih i duhovnih; interesâ – i materijalnih i duhovnih. Svatko bi trebao raditi onoliko koliko treba i onako kako želi.

U tom smislu, slobodno vrijeme (kao dokolica) nije rezultat nerada ili nerad sâm, nego zaseban i autonoman entitet. Pogrešna je predodžba da sloboda znači “slobodu-od rada”. Sloboda je “sloboda-za rad”. Ili za “ne-rad”, također. Ali, i kao “rad” i kao “ne-rad”, slobodno vrijeme u smislu dokolice jest ispunjeno vrijeme, a ne prazan hod između dvije točke koje definira izrabljivački rad. Najprije imamo slobodu i slobodno vrijeme, a potom rad i radno vrijeme. Tek je zaborav ljudske biti izokrenuo taj odnos.

Napomene uz 1. i 2. tezu:

1. napomena. Teze da “slobodno vrijeme nije besposlica, nego dokolica” i da “rad nije proizvođač, nego proizvod slobodnog vremena” – krajnje su nesuvremene. Jer naravno: tome danas nije tako (ako je ikada uopće i bilo tako). Ove su teze bile izrečene u obliku prezentske tvrdnje, ali bi – s obzirom na naše ovdje i sada – trebale biti formulirane kao “kondicionalni imperativ”: trebalo bi da bude tako kako je rečeno. Ovdje se prije radi o “onome što može biti i drugačije” (kako je Aristotel odredio predmet praktičke filozofije), negoli o “onome što ne može biti drugačije nego što jest”, “onome što je nužno, vječno i nepropadljivo” (kako je Aristotel odredio predmet teoretske filozofije).

2. napomena. I u onome kako jest i u onome kako bi trebalo da bude – slobodno vrijeme i rad su nedvojbeno su-pripadni. Veza između slobodnog vremena i rada je očigledna, jer je upisana već u pojmove slobodnog vremena i rada. Ali to ne znači da je tom konstatacijom problem njihove povezanosti riješen. Jer: zbog različitih shvaćanja, različitih teorijskih konceptualizacija i različitih društvenih konteksta u kojima se oni pojavljuju, njihova povezanost nije samorazumljiva, niti jednoznačna. Različitost pogledâ na slobodno vrijeme i rad, te njihov međusobni odnos počivaju ponajprije na različitim početnim pozicijama s kojih im se pristupa: filozofskim, svjetonazorskim, moralnim ili ideološkim pozicijama. Temeljna dihotomija je ona između kapitalizma i emancipacijske kritike kapitalizma, pri čemu je ova potonja u određenom (ali ključnom) segmentu – utopijska.

3. teza: Kapitalizam nužno implicira otuđeni rad.

Kako nas je poučio Karl Marx, rad unutar kapitalističkog sistema nužno je – otuđeni rad. Radnik je depriviran najprije od sredstava za proizvodnju, potom je postao dio pogona čiju cjelinu ne može, pa i ne smije sagledati, otuđen je od svoga proizvoda, otuđen je i od su-radnika, a konačno su mu oduzeta i sredstva za puko preživljavanje ili se barem za njih treba grčevito boriti, s permanentnim osjećajem zakinutosti.

O pojedinim aspektima tog procesa Marx je podrobno izvještavao u dugim pasažima Kapitala i u drugim spisima. Ali ne samo Marx. Günther Anders govori o tome kao o bolesti modernog čovjeka-radnika u industrijskom kapitalizmu, koju naziva “čaplinitisom”, pozivajući se, dakako, na Chaplinovog radnika na tvorničkoj traci iz filma Moderna vremena, koristeći to kao alegoriju za život modernog radnika i modernog čovjeka uopće.

Otuđeni rad implicira i ontološki (a u određenom smislu i meta-fizički) status otuđenosti. Otuđenje radnika u suvremenom svijetu rada adekvatno je otuđenju čovjeka uopće u suvremenom svijetu uopće. Jer: sistem rada je istodobno i proizvođač i rezultat općevladajućeg sistema života, u njihovom circulus vitiosus-u.

4. teza: Kapitalizam se ne može reformirati.

Protiv ove teze govori koncept tzv. “kapitalizma s ljudskim licem” ili “napretka u svijesti slobode” u okvirima kapitalističkog sistema. Ali njegov je kratkotrajni (socijalno-tržišni) dah u nekim zemljama Zapada već minuo, dok je u drugima na izdisaju.

Reforma znači prolaženje kroz nove i drugačije faze kapitalizma, te razvijanje novih kapitalističkih strategija. Ono što ostaje jest – nepromjenjiva suština kapitalizma, koja počiva na otuđenom radu robova, profitu gospodara i metodama prikrivanja ovog temeljnog odnosa.

Današnji kapitalizam, u osnovi, nije drugačiji od kapitalizma u fazi industrijalizacije. Ali nije ta industrijalizacija bila ono najgore. Gora od nje je – kaže Anders – automatizacija, fenomen koji on razmatra na primjeru razvoja kapitalizma u drugoj polovici 20. stoljeća, kada se ubrzava znanstveno-tehnološki napredak, ali se istovremeno ulazi i u novu (slobodno se može reći: višu) fazu otuđenoga rada.

Automatizacija se ne tiče više samo “automatiziranog” čaplinovskog radnika na pokretnoj traci. Ovdje se sada radi o onom radniku koji je u još “prisnijem” odnosu sa strojem, više je vezan uz njega i od njega je, zapravo, usisan. To je onaj radnik čija je sloboda gotovo u potpunosti oduzeta, jer u tom odnosu čovjeka i stroja gotovo da nema više ni naznake autonomije i kreativnosti čovjeka. To je onaj radnik koji nadgleda rad stroja, pri čemu je njegova moć nad strojem ustvari prividna. Njegovo je da – čeka. On čeka da se nešto dogodi, ako uopće i može pretpostaviti što bi se moglo dogoditi. To “čekati da se nešto (određeno) dogodi” više je “čekati da li će se nešto (uopće) dogoditi”, a to je opet više “čekati nešto (nepoznato i neodređeno)”.

Budući da ni industrijalizacija, ni automatizacija više ne pokrivaju čitavo polje kapitalističkog izrabljivanja današnjice, potrebno je prepoznati i imenovati novu, recentnu fazu kapitalizma koja je ujedno i nova faza percepcije i eksploatacije rada. Radi se o – virtualizaciji. Danas se rad, proizvodnja i robe sve više sele u sferu ne-materijalnog: bilo da govorimo o medijskoj industriji (industriji entertainmenta i infotainmenta ) ili o informatičkoj industriji (ali ne u hardverskom, nego u softverskom smislu) ili o trgovačkoj industriji ili o bankarsko-burzovnoj industriji.

Naravno, stari oblici izrabljivanja nisu nestali (pogoni zapadnjačkih kompanija u istočnim i južnim zemljama “trećeg svijeta” ekstreman su primjer za to, iako “hard labour” nije ni na Zapadu relikt prošlosti), ali danas možda više nisu dominantni. Danas vjerojatno više ljudi radi u “virtualnom” negoli u industrijsko-automatiziranom sektoru. No, postajanje rada “virtualnim” ne znači i da su metode eksploatacije postale “virtualnima”: krv, znoj i suze su još uvijek itekako stvarni.

5. teza: Otuđeni rad implicira otuđeno slobodno vrijeme.

Ono što kapitalistički sistem nudi svojim robovima kao “slobodno vrijeme” nikada nije odvojeno od kapitalističke koncepcije i organizacije rada. Rad u sistemu i rad za sistem, koji radniku predstavlja brigu, nadopunjuje se (a ne ukida) razbibrigom koja je raspoređena na trenutke razbibrige, a ti su trenuci uvijek već preparirani od strane sistema.

Tlačiteljska industrija rada produžava se u jednako tlačiteljsku industriju slobodnog vremena. Kapitalizam usisava i programira slobodno vrijeme. Svaki čovjek koji živi unutar globalnog kapitalističkog sistema – a to su (možda s izuzetkom novootkrivenih plemena u amazonskim ili papauansko-novogvinejskim prašumama) danas doista svi, čak i stanovnici Kube

ili Sjeverne Koreje – bez obzira na profesiju, socijalni status ili nešto treće, prvenstveno je potrošač, topovsko meso kapitalizma. Bio ili ne bio proizvođač dobara, odnosno robâ, posjedovao ili ne posjedovao sredstva za proizvodnju i sredstva za puku egzistenciju – svaki je čovjek instrumentalizirani i manipulirani potrošač, čija potrošnja uglavnom nadilazi njegove potrebe, jer se upravo potrebe najintenzivnije proizvode: ponajviše u industriji slobodnog vremena.

Nitko nije isključen, nitko ne može pobjeći. Ali naravno: sistem najviše ugrožava one koji najviše trpe od strane sistema: obezvlašćene, obespravljene, obesmišljene. Tu možemo navesti nekoliko primjera.

Nakon odlaska s radnog mjesta, radnik – smatra se – stječe slobodno vrijeme. No, na putu kući, prije nego što ga zarobi televizor, prošetat će ili se provozati gradskim prijevozom kroz urbane pejzaže koji su potpuno zagađeni marketinško-propagandnim porukama koje djeluju i na svjesnoj i na nesvjesnoj razini. Tako će konzumirati svoje slobodno vrijeme, te iskusiti pervertiranu slobodu spoznaje svijeta oko sebe, karikaturu onog teoretskog, motrilačkog. Ako dolazi i odlazi na radno mjesto automobilom, možda će biti djelomično pošteđen ovako programirane spoznaje svijeta, ali će se voziti u vozilu koje nije samo koristan objekt ili znak poboljšanja životnog standarda, nego i simbol njegove ovisnosti o sistemu: bilo kad plaća ratu kredita za automobil ili kad puni rezervoar na benzinskoj pumpi jednog od tržišnih monopolista. U svakom slučaju, na putu kući, radnik će otići u dućan, odnosno šoping-centar, gdje će iskusiti jedinu slobodu izbora koja mu preostaje: izbor između različitih proizvoda, omogućen onom pervertiranom slobodom spoznaje u krajnje zagađenom socijalnom okolišu.

Tome pridolaze i drugi oblici potrošnje slobodnog vremena. Zabava, primjerice – sistem entertainmenta, kao sub-sistem kapitalizma – za koju Ernst Bloch kaže da je “nadomjestak za ono što je nepostignuto u kapitalističkoj životnoj borbi u njezinim oblicima na koje se pristaje”. Prije svega – sport, za koji Bloch kaže da se “korisno upotrebljava za varku”. Iako je Bloch mislio prvenstveno na “kolektivnu varku pretfašističkog i fašističkog oblikovanja slobodnog vremena u smislu gimnastike”, čiji je cilj da “radna snaga ne dopre do svijesti o sebi ni u vrijeme svojeg odmora” – tome ovdje možemo pridružiti i suvremeni, zapravo gladijatorski, oblik sporta, sportsku industriju koja na okrutan način okupira tijela i duše natjecatelja i gledatelja.

Nadalje: odlazak (ili, bolje rečeno, bijeg u prirodu), kao jedan od načina provođenja, odnosno potrošnje slobodnog vremena, također je zaposjednut od strane sistema. Čak i kada nastupi prividan smiraj, izdvojenost i osamljenost – na planini ste, u šumi – zapravo ste između X i Z (posla danas i posla sutra; ovog radnog tjedna i sljedećeg radnog tjedna), vaše Y (slobodno vrijeme) je sputano, sve i ako nije izravno programirano. Također: ili ste u domašaju vaše mobilne mreže, što je priličan problem za oslobađanje vremena, ili niste u domašaju vaše mobilne mreže, što je opet problem, jer nešto sigurno propuštate, iako ne znate što.

Oni Andersovi “čekači” (o kojima je on pisao u “zlatno doba” industrijsko-automatizacijskog kapitalizma, šezdesetih i sedamdesetih godina 20. stoljeća) – koji ili čekaju nešto za što se ne zna kad će se i da li će se uopće dogoditi ili, pak, čekaju a ne znaju što čekaju – danas zapravo više i ne čekaju. Nema više vremena za čekanje; vrijeme je potpuno ispunjeno: radno vrijeme programiranim i nadziranim poslom, a slobodno vrijeme programiranim i nadziranim odmorom i zabavom.

Čak i oni koji, naizgled, rade dalje od kapitalističkog izrabljivača, primjerice znanstveni i sveučilišni radnici, nisu pošteđeni. Egzistencija znanstvenih i sveučilišnih radnika također je samljevena mašinerijom čiji motor predstavlja kapitalistička ekonomija. “Sve je više posla, sve je manje vremena” – često se čuje i od onih čija djelatnost (theoria) treba da živi od slobodnog vremena. Kako je to moguće u jednom poslu koji se može, manje-više, slobodno oblikovati, uključujući i tzv. radno i tzv. slobodno vrijeme? Evo kako.

Kao prvo, institucije – koje ravnaju životom pojedinaca i zajednica, a koje su, čini se, neizbježne (od odgojno-obrazovnih, preko zdravstvenih, do ekonomsko-političkih) – takve su da oblikuju, upravo zadaju cjelokupni svijet života i svaku individualnu egzistenciju; hijerarhijski, dakako, vertikalno: od vrha do dna; a onda i po svim horizontalama. One počivaju na fiksaciji, fiksiranju, efikasnosti, eficijentnosti – važnim konceptima za razumijevanje naravi sistema u kojemu jesmo.

Kao drugo, sistem gospodari ne samo vremenom pojedinca, nego i vremenom uopće. Vrijeme je zaposjednuto, kolonizirano od strane sistema. Vrijeme, taj vrhovni konstrukt ljudske kulture i civilizacije, koji je (upravo zato što je konstrukt) podložan manipulacijama, zaposjednut je od strane vladajućeg sistema.

Kao treće, u tome zasigurno važnu ulogu igra moderna tehnologija (prvenstveno ona informacijsko-komunikacijska); ona je jedan od glavnih faktora u preobrazbama i prilagodbama kapitalizma, kako onim starijim, tako i onim novijim i recentnim.

Sve u svemu, Günther Anders rekao je jednu važnu stvar: tko je proleter – danas se ne određuje samo prema tome kakav mu je životni standard, nego i prema tome kakav mu je standard slobode. Lišenost sredstava za proizvodnju i egzistencijalnog minimuma danas stupa u drugi plan pred pitanjem: U kojoj smo mjeri lišeni slobode? Odgovor je porazan.

6. teza: Rad se ne može humanizirati, nego ga treba ukinuti.

Ovu su tezu — u dva različita vremena i sa različitih ideoloških pozicija, ali na sličan način — zastupali Paul Lafargue (Pravo na lijenost) i Bob Black (Ukidanje rada).

Unutar kapitalističkog sistema, koji je u svojoj suštini ne-human (ili anti-human), nemoguće je provesti bilo kakvu reformu rada u pravcu njegove humanizacije. Ako je to nemoguće, a promjena je, iz perspektive humaniteta, neizbježna, pa i neodgodiva – onda rad treba ukinuti.

Lafargue stoga ismijava “neobično ludilo kojim je opsjednuta radnička klasa: ludilo koje se zove – ljubav prema radu”. Ismijava i paradoks da je velika Francuska revolucija, boreći se za slobodu, iznjedrila “pravo na rad” kao revolucionarno načelo, iako je rad upravo porobljavajući i ne može biti drugačiji. Stoga Lafargue, u blažem obliku, zagovara skraćenje radnog vremena na dva do tri sata dnevno, a u oštrijem obliku – ukidanje rada i “pravo na lijenost”.

Lafargovski, ponešto naivan, ali nipošto posve bez-vezan stav promovira i Bob Black. On kaže: “Nitko ne bi trebao raditi. Nikad. Rad je izvor gotovo sve bijede u svijetu. Gotovo svako zlo koje možeš navesti proizlazi iz rada ili iz života u svijetu stvorenom za rad. Ukoliko želimo prestati patiti, moramo prestati raditi. Pod tim ne mislim kako bismo se trebali prestati baviti stvarima, već to znači stvarati nove načine življenja bazirane na igri. (…) Igra ne znači pasivnost. (…) Jer kada se oporavimo od iscrpljenosti uzrokovane poslom, svi osjećamo potrebu za djelovanjem.”

Ljevičarskim zahtjevima za punom zaposlenošću Black suprotstavlja punu nezaposlenost; trockističkoj permanentnoj revoluciji Black suprotstavlja permanentno zabavljanje; a njegova vizija života i rada kao igre podazumijeva “ludičku revoluciju”, odnosno “veselje, kreativnost, društvenost, zajedništvo”.

7. teza (djelomično pobijanje 6. teze): Rad se ipak mora humanizirati.

Usuprot korisnim upozorenjima i savjetima lafargovskog i blekovskog tipa – čovjek i čovječanstvo ne mogu čekati na povijesno/epohalno ozbiljenje ne-otuđenog (ili raz-otuđenog), humaniziranog rada ili, pak, bez-radne dokolice. Gdje smo i što smo danas – zahtijeva jedan bliži, dosežniji odgovor.

Već je i subvertiranje sistema otuđenog rada korak ka raz-otuđenju rada. To se, pak, može činiti ili različitim metodama građanskog neposluha, koji je više utjeha negoli stvarno rješenje, ili razvijanjem drugačijeg pogleda na rad i samog drugačijeg rada u socijalnim oazama, u kojima će rad zaono bolje i dobro biti istovremeno rad protiv onoga što je anti-humanizirajuće. Koncept rada kao zabave i strastvenog djelovanja, u manje radikalnom obliku negoli kod Blacka, pronalazimo i u Hakerskoj etici Pekke Himanena, koji promovira novu etiku, politiku i ekonomiju rada, primjerenu spomenutom procesu virtualizacije rada.

U svakom slučaju, rad se mora humanizirati zato što treba sačuvati humanum od iščeznuća, razviti alternativne oblike preživljavanja u anti -humanom sistemu. Ne u smislu zavodljive, ali u bîti konzervativne parole “Reforma, a ne revolucija”, nego u smislu jedne druge parole: “Preživljavanje do revolucije”.

8. teza: Filozofijsko mišljenje nastaje iz slobodnog vremena, a utopijsko mišljenje iz rada.

Ovo je povratak na početak – na 1. i 2. tezu. Rečeno je da filozofija nastaje iz dokolice, odnosno slobodnog vremena, kao i svaka druga duhovna djelatnost. I to je točno. Ali ne radi se samo o nastanku filozofije u staroj Grčkoj, kad je podjela rada, koja počivala prvenstveno na robovskom radu, omogućila nastanak filozofske aristokracije koja se onda mogla posvetiti “višemu”, “nadgradnji”. Radi se također i o Camusovom liku “svakodnevnog Sizifa” koji, nakon pet ili šest dana intenzivnog i besmislenog rada, dolazi kući i u iznenadnom se trenutku slobodnog vremena zapita o smislu života.

No, filozofijsko (ili filozofično) mišljenje – bilo da je učeno ili spontano – uvijek je sabiruća, svjeto-okupljajuća i produbljujuća umna djelatnost, koja je stoga u osnovi konzervativna. I uvijek nastaje, kako je rečeno, iz slobodnoga vremena, kada se zaista stekne slobodno vrijeme ili se silom prilika (i privremeno) vrijeme oslobodi.

Nasuprot tome stoji utopijsko (ili utopično) mišljenje, koje je uvijek transcendirajuća, svjeto-mijenjajuća i proširujuća umna djelatnost, pa je stoga u osnovi subverzivno. Ono proizlazi direktno iz tegobe rada i tegobe života uopće, kada se traži što preči izlaz iz onoga danog. Iako bi, jamačno, bilo pretjerano nazvati “mišljenjem” sve forme refleksije koje su utopične, pod utopiju i utopijsko mišljenje sklon sam podvesti i individualnu vjeru u bolje sutra, i zajednički “san čovječanstva” o boljem svijetu, i kritičku filozofiju nade, koja je zapravo jedino pravo utopijsko mišljenje.

9. teza (djelomično pobijanje 8. teze): Filozofijsko mišljenje i utopijsko mišljenje nužno su upućeni jedno na drugo.

Iako je prethodno kazano na koji se način razlikuju filozofijsko i utopijsko mišljenje, treba reći da su oni različiti prvenstveno po svojim smjerovima: dolje–gore, unutra–van, desno–lijevo.

Filozofija i utopijsko mišljenje susreću se u ljudskoj umnoj i djelatnoj naravi (napinju je i razapinju, ali također okupljaju i zaokružuju), pa ih je teško razdvojiti, kao što je teško povući demarkacijske linije unutar same ljudske naravi.

Utopijsko je mišljenje u krajnjoj liniji filozofično, kao što je i filozofija u krajnjoj liniji utopična. Jer: nema transcendiranja bez poznavanja onoga što se treba transcendirati. Kao što nema ni upoznavanja onoga predležećeg bez misaonog, pa i imaginativnog “poznavanja” onoga što još nije, ali bi moglo biti.

10. teza: Utopijski ciljevi su nužni koliko je nužan opstanak čovjeka i čovječanstva.

Ono što još nije, ali bi moglo biti (i, štoviše, trebalo bi da bude) – i to ne samo kao drugačije, nego i kao bolje – zahtijeva više od konzervacijskog filozofijskog pristupa, a pogotovo više od suvremenog “znanstvenog” pristupa, koji je i filozofijski u onoj mjeri u kojoj se filozofija danas mjeri prema suvremenom idealu znanosti.

Pored egzaktne znanosti prirode, društva, ekonomije ili politike, koja u srži i u krajnjim konzekvencama destimulira kreativni potencijal čovjeka – pored nje, a u određenom smislu i protiv nje – treba nam utopijsko mišljenje kao “vesela znanost”.

U ranije rečenom trebalo je postati jasno da “utopija” nije “puko snatrenje”, nego djelatna snaga povijesti. Utopija, o kojoj je ovdje riječ, nije samo mogući put ka oslobođenju čovjeka, nego i samo-ozbiljenje, pa i sâmo ozbiljenje čovjeka.

Isto to (samo-ozbiljenje i sâmo ozbiljenje) bilo je spomenuto i kad je bilo riječi o slobodnom vremenu. Ne slučajno. Jer: slobodno vrijeme – koje se ovdje misli – utopijski je cilj; u pozitivnom, najpozitivnijem smislu utopije.

“Utopija slobodnog vremena” – koju skicira, primjerice, Bloch – aktivna je slika jedne aktivne budućnosti čovjeka; suprotna, dakle, kapitalistički induciranoj “utopiji slobodnog vremena” u liku neke neradničke “zemlje Dembelije”, koja je do karikature dovedena u Big Brother Showu, gdje se slobodno vrijeme ostvaruje kao totalno nadzirana dosada.

11. teza: Utopijske snove treba sanjati na javi.

Mnogo toga se polaže u utopijsko mišljenje, i u smislu utjehe i u smislu nade; takoreći, i unatrag i unaprijed. No, utopijske projekcije nisu naprosto “slobodnolebdeće”. Sve one su bile i još uvijek jesu vezane uz društveno-političko-ekonomski realitet; štoviše, izviru iz njega i pružaju određene odgovore na pitanja s kojima se borimo (oduvijek i tko zna koliko još) i teorijski i praktički.

Krajnji cilj promišljanja ove vrste je – jedan utopijski cilj. No, dostižniji (iako još uvijek utopijski) cilj ovakvog promišljanja jest – dati prilog razobličavanju tlačiteljskog globalnog ekonomsko-političkog sistema i pritom huškati na akciju uperenu protiv njega. To, pak, nije moguće bez utopijskog transcendiranja zadanih horizonata.

Pozivajući se na 7. tezu (“Rad se mora humanizirati”), ovdje treba dodati: u helderlinovskim “oskudnim vremenima”, čovjek se mora humanizirati, kako se ne bi nepovratno de-humanizirao.

Osim raz-otuđujućeg rada u zavjetrini sistema (koji je sve manje moguć), na raspolaganju su još neke strategije. Bloch govori o “upropaštenim, ali ne beznadnim” starijim oblicima slobodnog vremena, s njihovim subverzivnim potencijalom, kao što su pučka svečanost, amaterstvo i teatar (tj. umjetnost u širem smislu). Sve to je preživjelo ne samo do Blochovog, nego i do našeg današnjeg vremena, a ako se dodatno prevede na naš jezik, Blochova će poruka biti posve jasna.

Pritom od pomoći može biti i Gramscijev pojam “kulturne hegemonije”, zaposjedanja područja kulture od strane alternativne ili, bolje rečeno, avangardne kulture. U blažoj, ali jednako subverzivnoj formi, o tome je govorio i Hakim Bey, zalažući se za koncept i praksu privremenih i trajnih “autonomnih zona” unutar opustošenog krajolika kapitalističke “kulture”.

No, u svakom slučaju, klonuće ljudskoga duha bi za svaku utopijsko-transcendirajuću tendenciju bilo porazno. Sačuvati dušu, duh i duhovitost – ne tonući istodobno u pasivnost i trivijalnost – preduvjet je svakog pomaka. Bloch kaže: “Oslobađajućoj pomoći svojstveno je da se može i smiješiti.”

Stoga je, kako po pitanju rada, tako i po pitanju slobodnog vremena – pored Marx/Engelsove parole “Proleteri svih zemalja – ujedinite se!” – dobro izgovoriti i njezinu parafrazu koju je izrekao Bob Black: “Proleteri svih zemalja – opustite se!”

Oštri se retorika, semantička polja mobilišu,reči se sudaraju, spajaju, nekoliko puta menjaju strane, iskorišćene shodno najboljim namerama trenutka.

Činjenica da su se svi složili da koriste iste nagoveštava nešto mnogo više od borbe političkih crkava.

Tako se svedoči povratku „naroda“ kroz svaka balava usta buržujskih demokrata, levog fronta nacionalnog fronta. Ono što je sigurno je da su svi oni na strani „naroda“.

Narod koji se ovde priziva služi mitskom opštem interesu, koji nije ništa drugo nego interes buržoazije – njen kapitalistički interes (nacionalni i internacionalni).

„Narod“ je sada i uvek negacija klasa i njihovih borbi, nasilja, eksploatacije i uslova života.

Naposletku, kazaćemo, svi smo na istom brodu: Francuska! Problem je samo u tome što su tamo i oni koji veslaju, i oni koji bičuju.

Dug je put do paklene domovine akumulacije.

Tako je „narod“ vaskrsao sa njegovim snovima o velikim zidinama i genetskoj klasifikaciji.

Ovaj „narod“ uglavnom ima belu kožu, uglavnom je beli muškarac, bez svoje plavuše, ali na kraju to nije ni bitno, fikcija prekriva svojim neprozirnim velom klasne odnose, na trenutak, još jedanput.

Istorije su dobre za „narod“, bezobličnu i nerazlučivu masu, pokornu i tlačenu, koja sanja samo o tome da je ostave na miru.

Nakon demokratsko-republikanske dogme, kapitalizam (najbolje od rasizama i autoritarizama) se stara o tome da svakoga smesti tamo gde mu je mesto.

Kažete da ste ekploatisani? tlačeni? poniženi? prezreni? Ceo dan rintatre za šefa? Imate usrani posao, izvan svake logike? Ceo život ste potrošili na preživljavanje? Nije važno! Deo ste „naroda“ i nacija je tu da vas zaštiti.

Nacija koja ponovo privlači „dobar narod“ za sledeći svetski rat (ekonomski sukob svih protiv svih) i čini da on prizna da je negde drugde gore, moramo biti realni, moramo biti kompetetivni, i: Od čega će da radi moja klima na leto? Neophodno je da „mi“ potražimo „naš“ uranijum. Prodamo oružje zbog „našeg BDP-a“ i naših penzija. Sendvič ili porcija pirinča?

„Narod“ želi da se penzioniše kad mu je volja, želi da bude slobodan, deluje da je tako. Posebno će biti slobodan da odmagli sa usranom penzijom. I opet biti slobodan da skapa na ulici, ili slobodan da radi do osamdesete, za drugi deo istog „naroda“ i njegove nacije.

„Narod“ je divan, uglavnom zato što ne postoji. Obuhvata toliko mnogo ljudi da ni ne znamo o čemu pričamo, i to je lepo … za neke.

Vosstanie.org

Preveo Nikola

2016.

U ovom svetu, ali ne od ovog sveta

Žil Dove raspravlja o svom eseju Kapitalizam i komunizam iz 1972, marksizmu i državno-kapitalističkim zemljama XX veka, kao i o poziciji radnika i radnica danas.

U ovom svetu, ali ne od ovog sveta

Beleška engleskog izdavača

Ovo je napisano za prijatelje iz Litvanije koji su želeli da objave esej Kapitalizam i komunizam iz 1972 (on može da se pročita na Džon Grejovom sajut «For communism»). Neki delovi predstavljenog teksta (i nekoliko pasusa pozajmljenih iz našeg teksta Revisiting the East and Popping in at Marx mogu da budu posebno interesantni ljudima koji žive u eks-birokratskim – ili državno-kapitalističkim – zemljama, ali opšte teme koje ovde otvaramo tiču se svakoga kome je stalo do radikalne kritike ovog sveta.

Pobednicima ide sav plen

Istoriju pišu pobednici. U 1970, komunizam je bio sinonim za ono što je postojalo u SSSR i drugim sličnim režimima. Danas on nema drugo društveno prihvatljivo značenje osim onog koje se odnosi na ono što je postojalo u SSSR-u i sličnim režimima. Za ljude koji žive u nekadašnjim birokratskim zemljama, komunizam je postao odvratna reč, simbol represije (što je samo po sebi loše) u ime slobode (što čini stvar još gorom).

Kakogod, isto toliko konfuzije postoji i u zapadnim zemljama koje nikada nisu bile deo «socijalističkog» bloka. Na primer, u Francuskoj koja i dalje ima zvaničnu (iako sve manje popularnu) takozvanu Komunističku partiju, ili u Engleskoj u kojoj se KPVB (Komunistička partija Velike Britanije – prim.prev) raspala nakon 1991, teško je isto kao i u Litvaniji da se postavi komunističko pitanje. Kritički pogledi na kapitalizam su česti u svakodnevnom medijskom i akademskom govoru, ali na komunizam se više ne obraća ozbiljno pažnja, niti kao na pretnju niti kao na obećanje. Konfuzija je dovršena marginalnošću.

Nazad u SSSR

Pošto teško da se više i jedan zemlja zove socijalističkom, najviše ljudi, uključujući i dosta radikala/ki, smatraju beskorisnim debate o prirodi SSSR.

Oni/e greše. Sistem koji je vladao Litvanijom 45 godina i Rusijom 70 godina bio je, naravno, birokratski, pandurski i totalitarni režim, ali bio je takođe i jedna varijanta kapitalizma, te moramo da razumemo zašto je to tako, ukoliko želimo da razumemo kako bi buduća revolucija mogla da izgleda u Litvaniji i Rusiji, isto kao i u Engleskoj ili SAD.

Kapitalizam nije samo sistem dominacije u kome manjina prisiljava ljude da rade za njihovu korist. Novac je u 1950, u Vilniusu kao i u Pitsburgu, kupovao radnu snagu, koja je radila zato da bi uvećala pare nagomilane u centrima vrednosti koji se zovu kompanije ili korporacije. Ove firme ne bi mogle da rade da nisu na društveno prihvatljivom nivou gomilale vrednost. Ovaj nivo svakako nije bio isti u Vilniusu, kao u Pitsburgu. Poput firmi iz Pitsburga, litvanskim firmama se upravljalo kao da su one odvojene jedinice, ali (za razliku od Pitsburga) njih nije mogao da prodaje ili kupuje privatnik. Ipak, litvanska kompanija koja je proizvodila cipele, nije samo proizvodila cipele kao objekte namenjene ispunjavanju funkcije: ona je morala da napravi najbolju profitnu iskorištenost svog novca koji je bio investiran u proizvodnju cipela. «Stvaranje vrednosti» bilo je isto toliko važno u Vilniusu kao i u Pitsburgu. Te cipele nisu besplatno davane stanovništvu Pitsburga ili Vilniusa, koji bi ih potom obuklo i dalje odšetalo. U oba grada, stanovništvo je plaćalo svoje cipele, ili bi hodalo bez njih.

Naravno, litvanska država je mogla da odluči da subvencioniše cipele i prodaje ih po nižoj ceni, odnosno po ceni nižoj od proizvodne. Ali u svakoj zemlji, vrednost je na kraju morala da se ostvari na tržištu. Ruski, istočnonemački i litvanski planeri nastavljali su da izvrću pravila profitabilnosti, ali tu igru nisu mogli da večno igraju. Ova pravila su sebe na kraju potvrdila, preko slabog kvaliteta, nestašica, crnog tržišta, menadžerskih čistki, itd. Država je štitila kompanije Vilniusa od bankrota. Ali to je bilo veštačko. Niko ne može dugo da vara logiku valorizacije. Jedna, deset, hiljadu firmi bi moglo da bude spašeno od zatvaranja, sve dok jednog dana celo društvo ne bankrotira. Da je engleska, belgijska ili francuska država nastavila da subvencioniše svaku neprofitabilnu kompaniju od ranih dana industrijalizacije, u Engleskoj, Belgiji ili Francuskoj kapitalizam sada ne bi funkcionisao. Ukratko, «zakon vrednosti» funkcionisao je na vrlo različite načine u «birokratskom» i «tržišnom» kapitalizmu, ali važio je u oba sistema. (Niko ne poriče kapitalističku prirodu Bahreina ili Konga, gde su kapitalistički oblici dosta drugačiji od kanadskih, ili italijanskih. O stvaranju i razgradnji vrednosti u SSSR, vidi Aufheben, br.9, 2000.)

Poput svojih zapadih verzija, uspon i pad državnog kapitalizma zavisio je od klasnih konflikata i kompromisa, u čijem centru je bila neophodnost da radna snaga radi profitabilno. Ovo je nakon 1945, u SSSR i u Istočnoj Evropi, uzelo poseban oblik stalne političke represije udružene sa zaštićenim poslovima (i u fabrici i na kolektivnoj farmi), koji su postizali vrednosnu akumulaciju uprkos niskoj produktivnosti. Na kraju krajeva, ruski birokratski kapitalizma jeste dugo radio.

Nije čitav sistem kolapsirao zato što je postao previše represivan, te je dozlogrdio ljudima, već se to desilo onda kada je klasni kompromis prestao da bude društveno produktivan – posebno kada nije mogao da podnese pritisak svetskog tržišta kojim je dominirao mnogo dinamičniji Zapad.

Megamašina

Otkako smo u 1972. napisali prvu verziju Kapitalizam i komunizam, (mejnstrim ili «duboka») ekološka kritika kapitalizma postala je poprilično uobičajena. «Antiindustrijalizam» je nastao na «bogatom» Zapadu gde se lako vide neumerenosti konzumacije i otpada. Ali neizbežno je bilo da se on razvije i u često osiromašenim Istočno Evropskim zemljama, u kojima je nesputani «razvoj proizvodnih snaga» takođe doveo do katastrofe: Černobil se desio pre Fukušime.

Antiindustrijska kritika ukazuje na suštinski element kapitalizma, ali na kraju promašuje celu metu.

Industrija svakako jeste u centru sveta u kome mi danas živimo i teško je da se zamisli neindustrijski kapitalizam. «Postindustrijsko društvo» je mit danas, isto kao što je to bio i u 1970. Ipak, industrija nije centar kapitalizma. Mi se ne suočavamo sa megašinom koja samu sebe gura i ima svoju volju, već sa odnosima između radne snage i kapitala, koji su uzrok i posledica tehničko-birokratsko-industrijskog bekstva od naletanja na budućnošću. Takođe, ovaj postepen razvoj ili neobuzdano širenje nije samopogonsko (ništa više nego što je to spektakl u situacionističkom smislu). Osnovna pokretačka snaga megamašine jeste odnos kapitala/rada. Čak i pre nego što je privatizovan i pretvoren u multinacionalu, kompanija EDF u vlasništvu francuske države, kao jedna od najboljih (odnosno najgorih) primera birokratske tehnostrukture i izrazito uspešnog lobista za nuklearnu energiju, morala je da zastane pred teškoćama u radnoj produktivnosti i profitabilnosti. Veliki biznis želi više fabrika i mašina, onda kada one donose više vrednosti: u suprotnom, ostavlja ih da trunu, izmešta se negde drugde ili miruje. Kapitalizam treba pronalazače, ali odluke donose investitori.

(Slično, bilo bi podjednako pogrešno da se smatra da je novac osnovni pokretač sadašnjeg sveta. Novac je svuda, ali on nije srž sistema. Ono što je osnovno jeste stvaranje i akumulacija vrednosti kroz proizvodni rad. Novac dolazi odande (i ide u tom smeru) gde direktno ili indirektno komanduje zaposlenom proletarijatu. Bankari žive od zidara, a ne obrnuto.

Tendencija ka stalnom rastu ide daleko unazad kroz ljudsku istoriju, te se manifestovala u dobru i zlu na različite načine: piramide i carske zgrade, religije, umetnosti, itd. Industrija i platni rad dala mu je do tada nezabeležen impuls: sa postojanjem radne snage kao robe – što implicira relativno slobodno tržište – došla je opsesija maksimalnom proizvodnjom, uštedom radnog vremena, novcem kao beskrajnim protokom, masovnim konzumiranjem i planiranim zastarevanjem. Danas je kapital taj koji strukturiše stalni rast. Birokratsko-vojno-industrijski kompleks nećemo da razmontiramo preuzimanjem industrijskog čudovišta, hiperprodukcijom i prekomernom konzumacijom kao takvima. Mi ćemo da ih se oslobodimo jedino putem oslobađanja od sveta novca i vrednosnog sistema zasnovanog na platnom radu.

Ekološki reformisan kapitalizam je nemoguć. Hajde da se ostavimo iluzija o smanjivanju rasta, prestanku rasta ili polaganom rastu. Kapitalizam je eskalacija: on ne prestaje da eskalira. Samokontrola nije kapitalistička osobina ili vrlina.

Klasa i klasna borba

Odnos kapital/rad vlada postojećim svetom, pa ipak često manji vladari dođu u centar pažnje, u srcu Afrike, isto kao i u Njujorku. Kakogod, naglasak na klasi ili klasnoj borbi nije naša centralna tačka. A.Smit (1776) i D.Rikardo (1817) obznanili su postojanje klasa. U ranom 19.veku, lucidni buržoaski istoričari interpretirali su Francusku revoluciju kao nukleus klasnog konflikta (vidi Marksovo pismo J.Vejdemajer, 5.mart, 1852). Trajnost klasne borbe (ili njeno suzbijanje) ne zavisi od nas. Naš «problem» nije da li ona postoji ili ne, već da li može da se završi i to komunističkom revolucijom koja mora da započne u društvu oblikovanom i razdvojenom interakcijom proletera/ki i buržoazije. Naša briga je klasna borba koja će da bude u stanju da proizvede nešto više od samog svog nastavljanja.

Da li ovde postoji kontradikcija, i to suštinska?

DA. Ali pravo pitanje je da li ova kontradikcija može da se razreši… ili ne može.

Pa gde su onda ti proleteri?

Zar nema sve manje i manje fabričkih radnika/ca?

U Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi i Japanu njihov brojčani pad je neporeciv. U 1950-im, fizički radnici činili su ništa manje od 70% radne snage u Engleskoj: četrdeset godina kasnije bilo je više univerzitetskih predavača nego rudara (M.Savage i A.Majls, The Re-Making of the English Working Class 1840-1940, Routledge, 1994). Do velike promene došlo je zbog premeštanje fabričke proizvodnje u Aziju i (u manjem stepenu) Latinsku Ameriku. Ipak, nemojmo da poverujemo da danas u starim industrijskim zemljama svi predaju, kucaju u tastaturu, komuniciraju, programiraju…. ili žive na socijalnoj pomoći. Savremeno moderno društvo nije podeljeno između sve veće srednje klase i sve manje nestajuće nekadašnje radničke klase. Nije slučajno da je ideja potklase postala popularna u isto vreme kada je iz mode ispala ideja klasnog društva: tamo gde se strahovalo od radničke klase kao nosioca istorijske promene (što je ona naravno i bila), potklasa može bezbedno da se smatra tužnim zaostatkom mrtve prošlosti, kojom će da se manipuliše putem bogatstva i policijskom aktivnošću. Nestajanje proletarijata nije dokumentovano činjenicama. U Francuskoj, fizički rad i niži kancelarijski rad – poslovi koje obavljaju oni/e što mogu da se nazovu «prolovima» – čine oko 60% radne populacije. Pored toga, u prošlosti je samo nekoliko zemalja (na primer Engleska i Nemačka) imalo u sebi većinu fabričkih radnika/ca.

Ipak, statistike ne pričaju celu priču. Čim se industrijski proletarijat pojavio na istorijskoj sceni, on je izbacio svoj program. Već u 1840-im, uprkos svom malom broju (pogotovo u Engleskoj), bila je prisutna komunistička perspektiva: suzbijanje platnog rada, kapitala, novca, Države. Iz ove tačke gledišta, ne postoji suštinska razlika između engleskog rudara ili pariskog proletarizovanog zanatlije iz 1845. i indijskog radnika/ce u kol centru, ili kalifornijskog kamiondžije iz 2011. Sve («objekivni» ili «subjektivni» uslovi) koji su odvukli rudara ili zanatliju ka nekoj komunističkoj akciji, ili koji su stajali kao prepreka takvoj akciji u 1845, mogu da se pronađu, u različitim oblicima ali sa istim efektom i u slučaju radnika/ce u kol centru ili kamiondžije u 2011. U pogledu istorijskih šansi, kao i u pogledu društvenih prepreka ili inercije, ono što njih četvoro imaju zajedničko je važnije od onoga što ih razdvaja. Tu je centralna tačka za nas. Ni jedna nova revolucionarna teorija to neće da dokaže ili obori i ništa ne garantuje da će današnji prolovi kao revolucionari/ke da budu veći ili bolji od onih iz prošlosti.

Procenat radnika/ca nije faktor koji može da se otpiše, ali velika promena leži negde drugde. Zadnjih trideset godina, zapadnoevropska, američka i japanska radna snaga prestala je da vrši važan pritisak na kapital. To nije zbog toga što su oni izgubili svoju ekonomsku funkciju, već zato što su bili poraženi nakon svojih nerevolucionarnih, ali ipak militantnih borbi između 1960. i 1980. Naravno, zato što su poraženi (u fabrici i na ulici) buržoazija je bila u stanju da izmesti i prebaci dobar deo proizvodnje. Kapitalisti iz Hong Konga i birokrate iz kontinentalne Kine nisu probijale svoj put na zapadno tržište: Azija je postala (jedan deo) svetske radionice samo onda nakon što su zapadni i japanski radnici/e izgubili/e u 1960-im i 1970-im. Ali igra nije gotova.

Nije problem to što u Kanadi i Italiji prolovi sada imaju da izgube više od «svojih lanaca», zato što su uhvaćeni u konzumaciju i kredit, te time «integrisani» u kapitalizam, dok u Bangladešu ili Kini prolovi imaju da izgube samo svoje lance, te se time uklapaju u definiciju revolucionarnog proletarijata iz Komunističkog manifesta. Berlinski radnici/e u čeličani iz 1919. uživali su u «boljem» životu od lankširskih tekstilnih radnika/ca iz 1850-ih, pa ipak i oni/e su se bunili/e protiv šefova i države. U Evropi ili SAD, isto kao i u Aziji, danas je problem moguće udruživanje između zaštićenog rada i nesigurne radne snage, između «privilegovanih» radnika/ca i brutalno iskorištavanih radnika/ca. Revolucija može da se dogodi samo kao kombinacija reakcije protiv kapitalizmom pruzrokovane bede i reakcije protiv bogatstava koje prodaje isti taj kapitalizam. Komunistička revolucija je udruženo odbijanje onog najgoreg nametnutog od strane kapitalizma i onog najboljeg što on nudi i što želi da mi sanjamo. Ova fuzija pretpostavlja društveni kontekst u kome dva oblika realnosti, beda i bogatstvo, koegzistiraju i suočavaju se, kako bi proleteri mogli da napadnu oboje. Verovatnije je da će se ovo ukrstiti u Denveru nego u Kinšasi ili Dubaiju, ili u Šangaju pre nego u udaljenoj kineskoj provinciji gde roba i platni rad još nisu pretvorili društvo u potpune kapitalističke odnose. (To ne znači da su seoske ili takozvane «nazadne» oblasti udaljenije od komunizma od «modernih». Na neke načine one su možda i bliže: pošto ih je svet novca manje prožeo, oni će da imaju manje toga čega trebaju da se reše. Poenta koju izvodimo jeste da te oblasti neće da iniciraju komunistički ustanak. Ali oni će da odigraju svoju ulogu, i to neophodnu, u revolucionarnom procesu.)

Od Marksa do marksizma

Postoji oblast koje ne može da se izbegne, a koja nije pravilno obrađena u našem tekstu iz 1972. Mi smo dosta toga uzeli od Marksa i osoba koje sebe nazivaju marksistima. Kako se vizija ljudi poput Marksa odnosi spram nakaznosti što su sebe u 20.veku nazivale «komunistima»?

Lenjinizam i staljinizam bili su potpuno drugačiji od onoga što je Marks pokušavao da postigne, ali naravno postoji i veza. Državno organizovani kapitalizam je nesumnjivo suprotstavljen duhu Marksove životne aktivnosti i pisanja, ali može da se tvrdi da je odgovarao nekim njihovim aspektima. Na primer, jedno od Marksovih glavnih dela, prvi deo Kapitala (jedini koji je dovršio) ne završava sa komunističkim zaključkom (kako da se dođe do sveta bez robe, Države i rada), već sa oduzimanjem vlasništva od vlasnika putem podruštvljavanja kapitalizma koju donosi istorijska nužnost. To je daleko od afirmacije komunizma o kojoj čitamo u Marksovim ranim tekstovima, kao i u njegovim brojnim beleškama o miru¹ i «primitivnim» društvima koje je pravio u svojim kasnijim godinama (koliko znamo ništa od toga nije objavio).

U kasnim 1960-im i 70-im «povratak Marksu» bio je neophodan za bolje razumevanje onoga što smo doživljavali. (Za bolje razumevanje tog perioda i našu pozadinu, vidi The Story of Our Origins (prevedeno iz La banquise, 1983) i What’s it all about?, 2007).

Ovo je značilo povratak celokupnoj revolucionarnoj istoriji i razmišljanju i uključivalo je levu opoziciju u Trećoj internacionali («italijanska» i «nemačko-holandska» levica), ali i anarhizam pre i posle 1914. Nasuprot tvrdnjama Marksovog antibakunjinovskog pamfleta iz 1872(jednog od njegovih najslabijih dela), sredinom 19.veka se dogodio stvarni rascep unutar revolucionarnog pokreta između onoga što je apsurdno postalo poznato kao marksizam i anarhizam. Kasnije je, naravno, ovaj rascep postao još gori.

Čitalac/teljka eseja Kapitalizam i komunizam shvatiće da mi ne dodajemo mrvice Bakunjina velikim oblastima Marksa (ili obrnuto). Mi samo pokušavamo da procenimo i Marksa i Bakunjina, isto kao što su sami Marks i Bakunjin morali da procene, recimo Babeufa ili Furijea.

Postojala je progesivistička dimenzija kod Marksa: delio je devetnaestovekovno verovanje da je danas «bolje» nego juče, a da će sutra sigurno da bude bolje nego danas. Držao se linearnog shvatanja istorije, te je izgradio deterministički kontinuitet od primitivnih zajednica do komunizma. Doprineo je pogledu na ranu istoriju po kome onda kada su ljudske grupe bile u stanju da stvore više od onog što je neophodno za trenutno preživljavanje, ovakav višak stvora mogućnost za eksploataciju, pošto je to istorijska nužnost. Manjina je prisilila većinu da radi i preuzela je bogatstvo. Hiljadama godina kasnije, zahvaljujući kapitalizmu, ogromno širenje proizvodnje stvorilo je drugu mogućnost: kraj eksploatacije. Dobra svih vrsta toliko su brojna da je postalo apsurdno da manjina ima monopol nad njima. A organizacija proizvodnje je toliko podruštvljena da je postalo besmisleno (čak i kontraproduktivno) da njome upravlja grupica vladara od kojih svaki upravlja svojim privatnim biznisom. Buržoazija je bila istorijski neophodna: nakon toga njihovo sopstveno postignuće (rast moderne ekonomije) pretvorilo ih je u parazite. Kapitalizam je samog sebe učinio beskorisnim. I istorija se tako pomerila iz neimaštine ka blagostanju.

Istina, ovakav intelektualni model Marks nikada nije opisao, ali on je pozadinska logika mnogih njegovih tekstova i (što je još važnije) mnogih njegovih političkih aktivnosti. Nije to bila slučajnost ili greška što je podržao nemačku nacionalnu buržoaziju i jasno reformističke sindikalne ili partijske vođe: smatrao ih je izvršiocima pozitivne promene koja će na kraju da donese komunizam. Nasuprot tome, nipodaštavao je pobunjenike poput Bakunjina, za koje je smatrao da stoje van stvarnog istorijskog pokreta.

Usput, važni anarhistički mislioci poput Kropotkina i Eliza Rekloa (obojica su bili poznati profesionalni geografi) takođe su podržavali determinističke poglede, sa većim naglašavanjem društvene organizacije nego proizvodnje. Za njih, svetsko širenje industrije i trgovine stvorilo je potencijalno univerzalno ljudsko i otvoreno društvo u kome etničke razlike, granice i Države postaju besmislene. U dobrom delu anarhističkog, kao i marksističkog razmišljanja, društvo je prestalo da se smatra rezultatom odnosa između bića i klasa, a smatralo se da će revolucija da se dogodi zbog univerzalnog kretanja ka ujedinjenom čovečanstvu. Ovo je više bilo tehnološko nego društveno objašnjenje istorije.

Ipak, Marks nije bio samo deterministički Marks, on je pokazivao i trajni duboki interes za ono što se nije uklapalo u linearni sled istorijskih faza. Mnogo je pisao o samorganizovanim seoskim komunama koje su imale kolektivno vlasništvo nad zemljom, te je jasno zamislio mogućnost preskakanja kapitalističke faze u Rusiji. Štagod Kropotkin mislio o Marksu, dosta ideja ruskog anarhiste odražava ideje slavnog londonskog izgnanika.

Ipak, koliko znamo, ovakvi uvidi su kasnije odbačeni od reformističkih i revolucionarnih marksista. Marksizam je postao ideologija ekonomskog razvoja. Ukoliko kapitalizam postaje sve više podruštvljen, sve je manje potrebe za revolucijom: organizovane mase će na kraju da dovedu (uglavnom nenasilno) do kraja buržoasku anarhiju. Da sumiramo, socijalizam ne raskida sa kapitalizmom: on ga dovršava. Radikali/ke se razlikuju od zagovornika postepenog razvoja jedino u tome što uključuju nužnost nasilja u ovaj proces. U eseju Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma (1916), Lenjin je dosta toga bazirao na činjenici da su veliki nemački koncerni i karteli već bili organizovani i centralizovani sa vrha: ukoliko se buržoaski menadžeri zamene radničkim i ukoliko se ovakovo racionalno planiranje proširi od svakog privatnog trusta² na celu industriju, biće promenjena i generalna društvena fabrika. Ovo nije raskid sa robom i ekonomijom.

Svaka ekonomska definicija komunizma ostaje unutar opsega ekonomije, odnosno razdvojenost proizvodnog vremena i prostora ostaje odvojena od ostatka života. Komunizam nije zasnovan na ispunjavanju onakvih potreba kakve danas postoje ili čak onakvih kakve bi mogli da zamislimo u budućnosti. On je svet u kome ljudi stupaju u takve odnose i činove koje omogućavaju da prehrane, neguju, grade kuće, podučavaju … sami sebe. Komunizam nije društvena oganizacija. On je aktivnost. On je ljudska zajednica.

Kapital i rad danas

Srce problema jeste interakcija između dve bazične komponente kapitalizma: kapitala i platnog rada. Nema svrhe pitati se koja od njih određuje onu drugu. Ne postoji jedna varijabla koja bi bila glavna za evoluciju celine. Istina, ukoliko plate porastu previše u odnosu na produktivnost, kapital je nefunkcionalan. I obrnuto, ukoliko su plate previše oborene, kapital takođe ispada iz ravnoteže. Naravno, razlikuje se nivo optimalne, poželjene, prihvatljive ili nedovoljne profitabilnosti u 1851. i 2011, isto kao što se on razlikuje u Turinu i Harbinu u 2011. Nivo plata mora da bude dovoljan da plati reprodukciju radne snage, odnosno da izdržava radnika/cu i njegovu porodicu. Važan parametar jeste do kog stepena poslovni ciklus zavisi od radničke konzumacije i očigledno je da je taj stepen mnogo veći u Turinu, nego u Harbinu.

Nakon 1980, buržoaski kontranapad bio je uspešan… čak i previše. Sistematično negiranje uloge rada (odnosno sistematsko smanjivanje radne snage i obaranje radnih troškova) donosilo je profit u kratkoročnim terminima, ali se pokazalo štetnim za profite na duge staze. Globalni rast svetske trgovine i proizvodnje tokom zadnjih trideset godina zamutio je ono suštinsko: i dalje nema dovoljno profita za sve. Zaista ogromne promene koje je doneo neoliberalizam tiču se uglavnom kontrole, informacija i menadžmenta, ali one nisu stvorili «treću industrijsku revoluciju» one društvene širine i istorijskog uticaja koji može da se poredi sa tejlorizmom³, fordizmom⁴ i kejnzijanizmom⁵ (vidi Gopal Balakshrisnan «Speculations on the Stationary State, New Left Review, septembar-oktobar 2009). Dosta francuskih kompanija je u 2004. povećalo svoje godišnje profite za 55% uglavnom zato što su se oslobodile manje unosnih sektora. Pitanje je koliko još nedovoljna profitabilnost može da se nadomesti strategijom što daje korist samo manjini ukopanoj na strateškim položajima (sve razvijeniji hajtek biznis, kompanije sa snažnim vezama sa javnom potrošnjom, te poslednji ali ne zadnji – finansijski sektor). Tu nema ništa novo. Ono što zovemo udruženom ekonomijom ili državnim monopolističkim kapitalizmom iz perioda 1950-80 takođe je bilo zasnovano na stalnom transferu novca iz celokupnog biznisa ka nekoliko srećnih kompanija. Ali napuštanje takvog sistema donelo je ograničenje dinamike: najmoćnije firme nisu više u stanju da uzimaju više od svog udela profita ukoliko celokupna profitabilnost opada.

Današnja teška buržoaska nedoumica nije povratak u ravnotežu perioda pre 1970. Ništa više nego što je to u 1930-im bio povratak na slobodnu kapitalističku trgovinu koja je nestala krajem 19.veka. Današnja buržoaska dilema jeste da se izmisli novi društveni ugovor u kome će prema radu da se ophodi na takav način da se sistem gurne napred. Sredstva da se ovo dosegne razlikovaće se u Turinu i Harbinu, ali cilj će da bude sličan u oba grada.

Isto kao što se dogodilo u 1920-im, ono što danas nedostaje jeste čvrsta društvena baza: platni rad se proširio bez odgovarajuće masovne konzumacije. U 1960. Fordovi radnici su kupovali automobile (često Fordov model) i francuski radnici u Renou su kupovali jeftinog renoa. Danas simbol svetskog rasta jeste proizvodnja «made in China» dobara koju većina kineskih radnika/ca ne može da si priušti, a koju potrošači iz SAD kupuju na kredit. Za razliku od 1950-ih, kapitalizam 21.veka ne može da se kreće akumuliranjem novca na jednoj strani (kapital) i direktnim smanjivanjem troškova na drugoj strani (rad). A još manje spekulativnim dramatičnim profitima napravljenim na uštrb «stvarne» ekonomije. Ukoliko postoji jedna lekcija koja treba da se nauči od Kejnsa, to je da je rad istovremenom i trošak i investicija.

Nema ništa od ekološki reformisanog kapitalizma

Postoji razlika između ranog 21.veka i 1930-ih i 40-ih. Savremeni kapitalizam ne može da izbegne pitanje svog prirodnog okruženja. Vrednost se ne proizvodi iz vazduha (u stvari «čist» vazduh je postao redak). Virtualnost može da bude uzbudljiv naučnofantastični mit, ali nema kapitalizma bez proizvodnje (i to puno proizvodnje), tj. bez mnogo otpada. Nužnost svake izdvojene firme da maksimalizuje produktivnost podrazumeva nepoštovanje za ono što je van fabričke kapije i tendenciju da se prema prirodi ophodi kao prema sirovom materijalu koji treba da se obradi i iskoristi. (vidi Murdering the dead. Amadeo Bordiga on capitalism & other disasters Antagonism, London 2001). Ekolozi ukazuju na suštinu kada ponavljaju da zapadnjački način života ne može da se proširi na 6 ili 9 milijardi ljudi.

Ovim ne kažemo da će sada kapitalizam da se suoči sa neprevazilazivim prirodnim ograničenjem, zato što će ekološki faktori konačno da prisile ljudsku vrstu da se oslobodi kapitalizma, i da milijarde zemljana mogu i hoće da izvrše ekološku revoluciju (tamo gde radnička klasa nije uspela da izvrši komunističku revoluciju). Nažalost, istorija ne poznaje takva neprevazilaziva ograničenja. Civilizacije se u stvari menjaju zbog društvenih (socijalnih) razloga. Kapitalizam može da se zaustavi jedino u zavisnosti od proleterske volje i mogućnosti da ga transformiše u nešto potpuno drugačije. U suprotnom sistem će da pronađe načine i sredstva da se dalje bori. Možda će jednog dana da eksplodira nuklearna centrala koja će da pobije polovinu stanovništva Njujorka ili Tokija, dok će druga polovina da preživi u podzemlju. Nikada «smrtonosna kriza» ili «konačna kriza» nije uništila kapitalizam. To neće da uradi ni ekološka katastrofa.

Proletarijat kao kontradikcija

Do sada, većinu vremena, čak i kada su bili/e militantni/e, proleteri/ke su se borili da poboljšaju svoj položaj u društvu: rad pokušava da izvuče maksimum iz kapitala, a ne da poruši dvojstvo rad/kapital. Objavljivanje ovoga jeste osnovni uslov za razumevanje onoga sa čime komunistički pokret mora da se suoči.

Ipak, ništa nećemo da razumemo ukoliko ne uspemo da ovo stavimo u kontekst. Neporecivi duboki reformistički trend koji je dominirao više od 150 godina potvrdio se u vezi sa – i naravno njima se ojačavao – radikalnim pokušajima vršenim od male (a nekada i velike) proleterske manjine koja je ciljala ka onome što možemo da nazovemo komunizmom. Ni jedna druga društvena grupa se nije trajno ponašala na ovaj način.

To je bilo tako, a i dalje jeste tako, zato što su proleteri/ke istovremeno smešteni unutar i van kapitalizma, i shodno tome se i ponašaju. Oni su u ovom svetu, ali nisu od ovog sveta. Buržoazija živi, napreduje i ostaje unutar društvene logike koja im koristi. Na drugoj krajnosti društvenog spektra, mnoge grupe pate od trenutnog poretka stvari, ali su toliko isključeni iz njega da imaju malo potencijalne snage da ga unište: oni mogu da učestvuju u njegovom suzbijanju, ali teško da će da oni to da započnu. Samo proleteri/ke to mogu…

… što ne znači da hoće. Hajde da se ne pretvaramo da bilo koji bazični konflikt u fabrici ili na ulici, pogotovo ako postane nasilan, može u sebi da sadrži semena komunističke promene: istorija evidentno ukazuje na suprotno. Ali sposobnost radne snage da se brani «protiv širenja kapitala», kao što je to Marks naveo, jeste uslov njegove sposobnosti da ga napadne. Suprotstavljanje represiji i eksploataciji nije isto što i dokrajčivanje represije i eksploatacije. Ipak nesposobnost da se odbrani jeste siguran znak potpune bespomoćnosti. Pogrešno je odbacivanje onoga što se zove zahtevi-za-punim-stomakom.

Istina je da zahtevi za-punim-stomakom neće uspeti da ujedine proletere/ke. U najboljem slučaju, oni će da ujedine proletere/ke u jednoj zemlji i to samo za kratko. Kratkoročni interesi (traženje više para, manje rada, ili borba da se očuvaju poslovi) retko se podudaraju, u stvari često su u suprotnosti. Približavanje će da se dogodi samo kada se bude borilo protiv platnog rada i društva zasnovanog na njemu.

Kontradikcija između reformističkih organizacija (koje su često na kraju postajale kontrarevolucionarne, kao što je to pokazala nemačka socijaldemokratija u 1919. i kasnije staljinizam) i radikalnih manjina takođe je konflikt između reformizma i radikalnosti unutar proletarijata, štaviše i unutar svakog/e pojedinačnog/e proletera/ke.

Original tekst http://www.troploin.fr/node/15

Prevod Komuna X

 

KOMUNIZACIJA

Podnaslovi:

–  Zašto “komunizacija”? …

– Par reči o samoj reči…

– Komunizacija ukratko…

= Da li je ona program? …

– “Samoemancipacija proletarijata je kolaps kapitalizma.” …

– Da li je ona nešto novo? …

– Da li će da bude tranzicionog perioda? …

– A šta sa nasiljem i uništenjem države?

– Ko će da budu komunizatori?

– Revolucija svakodnevnog života…

– Udaljene budućnosti i «ovde i sada» …

– «Zajedničko» ?

– Zajednica…

– Bez para? …

– Kritika posle večere …

– Neimaština naspram blagostanja … Jednakost… Univerzalnost…

– Nema bekstva od kontradikcija …………………………….

Šta je ranije podrazumevano i šta mi sada podrazumevmo pod «komunizacijom»? U stvari, često smo se bavili ovom temom, na primer u našim odgovorima na pitanja nemačke grupe Revolucionarna vremena1 (Revolution Times) koji su na engleskom objavljeni pod imenom O čemu se tu radi? (What’s it all about?) (2007), kao i u drugim tekstovima, uključujući Doprinos kritici političke autonomije (A contribution to the Critique of political autonomy) (2008).

Ukoliko govorimo o komunizaciji a ne samo o komunizmu, to nije zato da bi izmislili novi koncept kojim bi obezbedili konačno rešenje za revolucionarnu zagonetku. Komunizacija označava ništa manje do sadržaje i procese buduće revolucije. Na primer, samo komunizacija daje smisao našoj kritici demokratije.

U skorijim godinama, komunizacija je postala jedna od trendi radikalnih reči, čak i van onoga što je bilo poznato pod nazivom «komunizatori» (communisateurs na francuskom).

Što se nas tiče, ne smatramo se ništa više delom ovakve komunišuće struje nego što se osećamo bliskim – ili udaljenim – od dobrog broja drugih komunističkih grupa.

Pitanje komunizacije dalje je zakomplikovano pojavljivanjem teorija zajedničkog, prema kojima duboka društvena promena dolazi iz kolektivnog korištenja i širenja onoga što se već smatra zajedničkim izvorima i aktivnostima (poput sistema otvorenih polja u još postojećim tradicionalnim društvima i slobodnog pristupa softveru u modernim društvima). Drugim rečima, ovo «kreativno zajedničko» bi nam obezbedilo postepen i miran prelazak u pravcu ljudske zajednice.

Taksativno osporavanje teorija koje smatramo nepotpunima ili pogrešnima zamaglilo bi naše centralne tačke. Pošto želimo da se držimo dalje od bilo kakvog ratovanja rečima, esej koji će da usledi pokušaće da obradi komunizaciju što je direktnije moguće.

Par reči o samoj reči

U engleskom jeziku, sama reč se dugo koristi, kako bi ukazala na nešto mnogo drugačije od onoga čime se mi ovde bavimo. Komunisati bilo je čest sinonim za sovjetisati, odnosno u potpunosti sprovesti program komunističke partije u lenjinističkom (a kasnije i staljinističkom) duhu: «Osnovni zadatak Kominterne jeste da traži šanse da komuniše Evropu i Severnu Ameriku» (R.Service, Trotsky. A biography, Macmillan, 2009, 282) Ovo je bila definicija Vebster rečnika u 1961. i 1993, a ugrubo i Vikipedijina u 2010. Naravno, mi ne pričamo o tome.

Ređe, komunizacija je korištena kao sinonim za radikalnu kolektivizaciju, posebno se odnoseći na  Španiju u periodu 1936-39, kada su radnički ili seoski kolektivi upravljali fabrikama, farmama, seoskim i gradskim oblastima. Iako je ovo povezano sa značenjem koje mi dajemo komunisanju, većina ovih iskustava izmislila je lokalne valute, ili uzela radno vreme kao sredstvo razmene. Ovi kolektivi su funkcionisali kao radnička preduzeća, za dobrobit ljudi, ali ipak preduzeća.

Mi ciljamo na nešto drugo.

Nije sigurno ko je prvi upotrebio reč u značenju za koje je ovaj esej zainteresovan. Koliko mi znamo, to je bio Dominik Blank (Dominique Blanc): verbalno između 1972-74, a u pisanoj formi u tekstu Svet bez novca (Un Monde sans argent), objavljenom u tri knjižice tokom 1975-76. od strane OJTR (ista grupa je objavila Blankovu Militantnost, najviši stepen otuđenja (Militancy, the Highest Stage of Alienation)). Ko god da je izmislio reč, njena ideja je bila vremenski aktuelna u malom krugu ljudi oko knjižare Staro pristanište (La Vieille Taupe, 1965-72). Nakon dešavanja iz maja 1968, vlasnik knjižare, Pjer Žilome (Pierre Guillaume), nekada član grupa «Socialisme ou Barbarie2» i «Pouvoir Ouvrier3», ali takođe neko vreme blizak G.Deboru (koji je i sam bio član S.ou B. tokom 1960-61), konstantno je gurao ideju revolucije kao komunišućeg procesa, možda bez korištenja ove fraze. Ipak, D.Blank je prvi javno naglasio njen značaj. Tekst Svet bez novca je ukazao da razlika između komunističke revolucije i svih reformističkih varijanti nije u tome da revolucija podrazumeva ustanak, već da ovaj ustanak mora da započne sa komunisanjem društva…ili on neće da ima komunistički sadržaj. U tom pogledu, Svet bez novca ostaje suštinski značajan esej.

Ukratko

Ideja je jednostavna, ali nekada je jednostavnost jedan od najtežih ciljeva za postizanje. Ona znači da je revolucija komunistička jedino ukoliko menja sve društvene odnose u komunističke, a ovo može da se uradi jedino ukoliko taj proces započne u početnim danima revolucionarnog ustanka. Pare, platni rad, preduzeće kao izolovana jedinica i pol za akumulisanje vrednosti, radno vreme kao odsečeno od ostatka našeg života, proizvodnja zarad vrednosti, privatno vlasništvo, državne agencije kao medijatori duštvenog života i sukoba, razdvojenost između učenja i činjenja, potraga za maksimalnim i najbržim cirkulisanjem svega – sa svim tim mora da se završi, a ne da se njima upravlja od strane kolektiva, ili da se pretvore u društveno vlasništvo: oni moraju da se zamene sa oblicima života koji su komunalni, bez novca, bez profita, bez države. Ovom procesu će da treba vremena da se završi, ali on će da započne na početku revolucije koja neće da stvori preduslove za komunizam: ona će da stvori komunizam.

«Oni koji su stvorili teoriju komunizacije odbili su predstavljanje revolucije u terminima oblika organizacije i umesto toga su težili da zahvate revoluciju u terminima njenog sadržaja. Komunizacija je podrazumevala odbijanje shvatanja revolucije kao događaja u kome radnici/e preuzimaju moć, nakon čega sledi period tranzicije: umesto toga ona je trebala da se shvati kao pokret koga karakterišu neposredne komunističke mere (poput besplatne distribucije dobara) kako zarad sopstvenih postignuća, tako i zarad uništavanja materijalne baze kontrarevolucije. Ukoliko se, nakon revolucije, buržoazija razvlasti, ali radnici/e i dalje ostanu radnici/e, koji/e proizvode u odvojenim preduzećima, čije preživljavanje zavisi od odnosa spram tog radnog mesta i razmene sa drugim preduzećima, tada ne pravi veliku razliku to da li je ta razmena samoorganizovana od strane radnika, ili joj direktive daje «radnička država»: ostaje kapitalistički sadržaj i pre ili kasnije će da se ponovo pojave konkretne kapitalističke uloge ili funkcije. Nasuprot tome, revolucija kao komunišući pokret će da uništi – prestajući da ih stvara i reprodukuje – sve kapitalističke kategorije: razmenu, pare, robu, postojanje odvojenih preduzeća, državu i – najvažnije – platni rad i samu radničku klasu.» (Endnotes, #2, 2010)

Da li je to program?

Mi ne pričamo o planu koji treba da se ispuni jednog dana, o projektu odgovarajućem potrebama proletarijata (i na kraju same ljudske vrste), ali koji će da stoji van njega, poput arhitektovog projekta na tabli za crtanje, pre građenja kuće. Komunisanje zavisi od toga šta proletarijat jeste i šta on radi.

Glavna razlika između Marksa i utopijskih socijalista jeste u Marksovoj glavnoj brizi: izrabljivačkom odnosu rad-kapital. Zato što je proletar/ka srce i telo kapitala, on ili ona u sebi nosi komunistički potencijal. Kada kapital prestane da kupuje radnu snagu, rad postaje ništa. Tako svaka duboka društvena kriza otvara mogućnost proleterima/kama da pokušaju i izmisle «nešto drugo». Većinu vremena, u stvari skoro sve vreme, njihova reakcija je daleko od komunizma, ali ipak postoji mogućnost prodora, kao što je to dokazano nizom pokušaja kroz moderno doba, od engleskih ludita iz 1811. do grčkih pobunjenika/ca iz 2008.

Zato bi bilo besmisleno da se zamišlja potpuno drugačije društvo ukoliko ne uspevamo da razumemo sadašnje društvo i to kako možemo da pređemo iz jednog u drugo. Moramo da razmotrimo šta komunizam jeste, kako on može da se ostvari i ko bi bio u najboljoj poziciji da izvrši istorijsku promenu.

«Samoemancipacija proletarijata jeste kolaps kapitalizma.»

Situacionistička internacionala je svojevremeno predložila da se «bez iluzija vratimo nazad proučavanju klasičnog radničkog pokreta» (#7, 1962). Da bi se suočili sa našom prošlošću, moramo da raskrstimo sa legendom o proletarijatu uvek spremnom za revoluciju… no nažalost zavedenom ili izdatom. Ipak, raspršavanje mitova ne znači da ćemo da okrenemo udarac na drugu stranu, tvrdeći da su se radnici/e do danas borili/e samo za reforme, uzdizali/e rad, verovali/e u industrijski progres čak i više od buržuja, te sanjali/e o nekakvom nemogućem radničkom kapitalizmu. Ovakva istorijska rekonstrukcija zamenjuje jedan mit simetrično suprotstavljenim drugim, podjednako pogrešnim. Zadnjih dve stotine godina proleterskog iskustva ne može da se podeli u dva potpuno oprečna perioda, odnosno u prvi, zaključen sa krajem 20.veka, tokom koga je proletarijat jedino bio u stanju da se bori za društvene programe koji bi mogli da se okarakterišu kao «kapitalistički», te drugu fazu (današnju), u kojoj će sama evolucija kapitalizma da donese poništavanje «radničko-kapitalističke» opcije, a jedina alternativa sa kojom će proletarijat da se souči postaće krajnje jednostavna: komunistička revolucija ili pad u varvarstvo.

Istorijski dokazi ponuđeni za ovakvu teorijsku podelu su klimavi.

Štaviše, odnosno preciznije, greška leži u samom pitanju.

Do sada se nije dogodila ni jedna komunistička revolucija. Ta očigledna činjenica niti dokazuje… niti osporava da je do danas takva revolucija bila nemoguća.

U svojoj analizi Klasne borbe u Francuskoj (1850), Marks postavlja ono za šta veruje da je opšti istorijski princip:

«Čim se podigne, klasa u kojoj je skoncentrisan revolucionarni interes društva pronalazi sadržaj i materijal za sopstvenu revolucionarnu aktivnost u sopstvenoj situaciji: da se obore neprijatelji, da se preduzmu mere zahtevane od borbenih potreba: to guraju posledice sopstvenih dela. Ona ne čini nikakva teorijska istraživanja sopstvenog zadatka.»

Potom se Marks pita zašto u demokratskoj revoluciji iz februara 1848:

«francuska radnička klasa nije postigla ovaj nivo; ona je još bila nesposobna da dovrši sopstvenu revoluciju.

Razvoj industrijskog proletarijata je, uopšteno, uslovljen razvojem industrijske buržoazije. (..) (Ali u 1848) industrijska buržoazija nije vladala Francuskom. (..) Borba protiv kapitala u njegovom razvijenom, modernom obliku – u njegovom nesumnjivom aspektu, borba plaćenog industrijskog radnika/ce protiv industrijske buržoazije – u Francuskoj je nepotpun fenomen (..)Ništa nije razumljivije od toga da je pariski proletarijat težio da obezbedi unapređivanje svojih interesa, paralelno sa interesima buržoazije (..)!»

Citiranje nije dokaz i možda je Marks pogrešio, ali bar shvatimo pravilno njegov stav. Iako je on smatrao potpuno razvijeni industrijski kapitalizam kao neophodan uslov za proletersku revoluciju, on nije smatrao da proleteri/ke mogu i da će da se bore samo za reforme tokom određenog perioda, sve dok neka vrsta potpune zrelosti ili dovršenosti kapitalizma ne ostavi samo jednu otvorenu opciju: revoluciju.

Prorezivanje istorije u faze jeste dosta korisno, osim onda kada ono postane potraga za «konačnom» fazom.

U prošlosti, teoretičari «poslednje» ili «smrtonosne krize» usmeravali su se ka demonstriranju (obično pomoću ponavljanja šeme drugog dela Kapitala) da će ta faza da dođe onda kada  kapitalizam ne bude više mogao da se strukturalno reprodukuje. Sve što su oni zaista pokazali jesu stvarne fundamentalne kontradikcije, ali, kao što je Marks pisao, kontradikcije ne znače nemogućnost. Sada se demonstracija pomera dalje od šema i predstava, te se vidi nemogućnost reprodukcije u samom odnosu kapitala-rada. Ukratko, komunistička revolucija (ili stvarni pokušaj da se ona izvede) do sada nije bila moguća, pošto dominacija kapitala nad društvom još nije bila dovoljno dovršena: postojalo je određeno usmerenje radničkog pokreta da razvije socijalističke i staljinističke partije, sindikate, reformističku politiku; tako da je radnička klasa morala da bude reformistička i najdalje dokle je mogla da dobaci bio je kapitalizam kojim bi upravljali/e radnici/e. Sada bi tome došao kraj: potpuna stvarna dominacija kapitala uništava mogućnost bilo čega drugog osim komunističkog pokušaja.

Pomalo smo zabrinuti zbog zavodljivosti teorije katastrofe. Kada je izbila 1914. i čak još više nakon 1917, komunisti su rekli da ljudska vrsta ulazi u epohu ratova i revolucija. Od tada smo videli mnogo više ratova od revolucija, a ni jednu komunističku revoluciju. I vrlo smo svesni zamki teorije «dekadencije». Jedino će uspešna komunistička revolucija jednog dana da dozvoli svojim učesnicima da kažu: «Videli smo poslednje dane kapitalizma». Do tada, jedina istorijska prepreka reprodukciji trenutnog društvenog sistema doći će od samih proletera/ki. Ne postoji doba u kome je revolucija strukturalno nemoguća, niti doba kada revolucija postaje strukturalno moguća/neizbežna. Sve varijacije «poslednje krize» obezvređuju istoriju: one traže jednosmernu ulicu koja bi mogla da blokira izlaze ka nekomunističkim putevima. Ipak, istoriju čine raskršća, revolucija je jedna mogućnost među drugim nerevolucionarnim mogućnostima. Šematizacija istorije gubi svoju relevantnost kada objavljuje kraj evolucije – u ovom slučaju, kapitalističke evolucije – i tvrdi da je ona teorija koja dovodi do kraja svake teorije.

Kao zaključak svog eseja Teorija kolapsa kapitalizma (The teory od the collapse of capitalism) iz 1934, a nakon detaljne studije o neizbežnosti velikih kriza, Anton Panekok piše:

«Radnički pokret ne treba da očekuje konačnu katastrofu, već mnoge katastrofe, političke – poput ratova, te ekonomske – poput kriza koje iznova izbijaju, nekad pravilno, nekad nepravilno, ali koje u celini, sa rastom veličine kapitalizma, postaju sve razornije i razornije. (..) I pošto sadašnja kriza oslabi, javiće se nove krize i nove  borbe. U ovim borbama radnička klasa će da razvija svoju snagu da se bori, otkrivaće svoje ciljeve, obučavaće se, učiniće se nezavisnom i naučiće da svoju sudbinu uzme u svoje ruke, odnosno samu društvenu proizvodnju. U ovom procesu postignuće se uništenje kapitalizma. Samoemancipacija proletarijata jeste kolaps kapitalizma.»

Koncept komunizacije dovoljno je sam po sebi važan, bez da se koristi za jačanje neke nove varijante teorije «poslednje faze kapitalizma». Nije naš problem da dokazujemo da smo ušli u potpuno novu epohu u kojoj proletarijat može da se isključivo bori za komunizam. Mi želimo da pokušamo da definišemo konkretne procese komunističke revolucije.

Novina?

Moderni proletarijat koji se javio u Engleskoj krajem osamnaestog veka nagoveštava komunistički pokret. On je bio aktivan u danima Spartakističke lige4, Tomasa Mincera5 i Žerara Vinstenlija. Pedeset godina pre Marksa, planovi Grahusa Babeufa imali su malo veze sa rastom industrije.

Zbog svoje razdvojenosti od sredstava proizvodnje (što nije bio slučaj sa kmetovima, ili seljacima zakupcima, koliko god oni siromašni bili), proleter/ka je razdvojen/a od sredstava preživljavanja. Takva radikalna rasposedovanost jeste preduslov da kapital učini njihov rad profitabilnim. Ali to takođe podrazumeva da je, od ranih dana, proletarijat sposoban za revoluciju koja će da završi sa vlasništvom, klasama i radom kao aktivnostima odvojenim od ostatka života.

Tema komunizacije stara je koliko i proleterske borbe kojima su proleteri/ke pokušavali da se oslobode. Kad god su ove borbe bile u društvenoj ofanzivi, one su implicitno a nekada i eksplicitno težile ka ljudskoj zajednici koja uključuje mnogo više od boljih radnih uslova, ili samo zamenjivanja eksploatacije nad čovekom eksploatacijom nad prirodom. Logika ili namere pariskih komunara iz 1871, španskih pobunjenika/ca iz 1936, ili turinskih pobunjenih radnika/ca iz 1969, nije bila da «razvijaju proizvodne snage», niti da upravljaju istim fabrikama bez šefova. Upravo je njihov neuspeh gurnuo sa strane ciljeve zajedništva i solidarnosti, osporio svaki plan ponovnog ujedinjenja čoveka i prirode i vratio nazad u prvi plan ono što je odgovaralo potrebama i mogućnostima kapitalizma. Istina, borbe iz prošlosti su zaista pokušale da ubace nekoliko komunističkih promena, odnosno promena koje su raskidale sa suštinom kapitalističke strukture. Ali ograničenje je bila nametnuto spolja, kao i samonametnuto: proleteri/ke su retko odlazile dalje od pobunjeničke faze, pošto je većina ustanaka brzo bila slomljena ili presečena. Kada su pobunjenici/e uspevali/e da izdrže, oni/e jesu pokušali/e da žive i stvore nešto mnogo drugačije od kapitalizma kojim upravljaju radnici/e. Ograničenja ovih pokušaja (posebno u Španiji 1936-39) nisu bila samo posledica nedostatka društvenog programa, već bar u istoj meri i činjenice da su Država i antirevolucionarne snage u svojim rukama zadržale političku moć.

Ono što je Roza Luksemburg u 1903. nazvala «progresom i stagnacijom marksizma» može da nam pomogne u razumevanju zašto je bilo potrebno toliko vremena da jasna «komunišuća» vizija postane eksplicitna. Na početku kapitalizma, 1830-e i 1840-e bile su doba dalekovidih komunističkih uvida. Marksovi Manuskripti iz 1844. su izražavali verovatno najoštriju društvenu kritiku, toliko oštru da sam autor nije mislio da je neophodno da je proširi (tekst je objavljen samo 1932). Tada, kako se radnički pokret razvijao protiv pobedničke buržoazije, komunistička intuicija se okrenula ka demonstracijama i izgubila je dosta od svoje vizionarske snage: konkretni predlozi Komunističkog manifesta iz 1848. bili su kompatibilni sa radikalnom buržoaskom demokratijom, komunizam je samo nagovešten u prvom delu Kapitala (1967) i on teško da se pojavljuje u Kritici Gotskog programa (1875). Marksova briga o «stvarnom pokretu» odvela ga je ka potrazi za «istorijskim zakonima», a njegova kritika političke ekonomije se približila kritičkoj političkoj ekonomiji. (Ipak on nikada nije izgubio predstavu komunizma, što se jasno vidi u njegovom interesu za ruski mir6: «Ukoliko revolucija izbije u pravom trenutku, ukoliko koncentriše sve svoje snage kako bi obezbedila pun prostor seoskim zajednicama, one će uskoro da se razviju kao element regeneracije ruskog društva, kao i element nadmoćnosti nad zemljama porobljenim kapitalističkim sistemom.» (1881) )

Ipak, čim je proletarijat ponovio svoj napad na buržoasko društvo, revolucionarna teorija je povratila svoje radikalno kretanje: Komuna iz 1871. je pokazala da državna moć nije adekvatan revolucionarni instrument.

No «lekcija» pariske Komune je bila zaboravljena sve dok, nekoliko decenija kasnije, rađanje sovjeta i zborova nije obnovilo ono o čemu je Marks pisao 1871.

U 1975-76 Svet bez novca nije izbegao problem toga kako se Marks odnosio prema komunizaciji (reči i koncepta koji on nikada nije koristio):

«To što Marks i Engels nisu govorili o komunističkom društvu bilo je zbog, bez sumnje paradoksalno, činjenice da je ovakvo društvo, udaljenije tada nego sada, bilo teže da se zamisli, ali takođe i zbog činjenice da je bilo prisutnije u umovima tadašnjih revolucionara. Kada su u Komunističkom manifestu govorili o ukidanju platnog sistema, razumeli su ih oni čiji su eho bili. Danas je teže da se zamisli svet oslobođen od države i robe zato što su oni postali sveprisutni. Ali postavši sveprisutni izgubili su svoju istorijsku nužnost.

Marks i Engels su možda manje od Furijea zahvatili prirodu komunizma kao oslobođenja i harmonizacije emocija. Furije, ipak, ne ide dalje od platnog sistema, pošto, među drugim stvarima, on i dalje želi da se plaća doktorima, čak iako je to zbog zdravlja zajednice, pre nego zbog bolesti njihovih pacijenata.

Marks i Engels, ipak, bili su dovoljno precizni da izbegnu odgovornost za birokratiju i finansijski sistem «komunističkih» zemalja koji im se pripisuju. Prema Marksu, dolaskom komunizma novac odmah nestaje i proizvođači prestaju da razmenjuju svoje proizvode. Engels priča o nestajanju robne proizvodnje kada dođe socijalizam.»

Komunistički pokret mnogo duguje vremenu u kome postoji. U našem ranom 21. veku, bili bi naivni ako bi verovali da smo mudriji od naših prethodnika zato što mi shvatamo koliko destruktivne mogu da budu proizvodne snage. Isto kao što je priroda kapitalizma nepromenljiva, isti je slučaj sa prirodom i programom proletarijata. Ovaj program, ipak, ne može da pobegne od konkretnih potreba i misaonih navika svog vremena.

Na kraju 18.veka, u zemlji obogaljenoj siromaštvom, glađu i ekstremnom nejednakošću, sa i dalje malim brojem fabričkih radnika/ca, Babeuf se zalagao za ravnopravni, uglavnom seoski komunizam. Njegova glavna briga bila je da svi budu nahranjeni. To je bilo neizbežno, i naravno bilo je prirodno za muškarce i žene koji/e su trpili/e eksploataciju da sebe zamišljaju kao nove Prometeje, te da izjednače kraj eksploatacija sa pokoravanjem prirode.

Stotinu godina kasnije, kada je industrijski rast stvorio novi tip siromaštva, besposlenosti i nemanja vlasništva, revolucionari su videli rešenje u radničkom «razvijanju proizvodnih snaga» koje će da bude u korist masa, tako što će da proizvodi najbitnije za život i da oslobodi ljudsku vrstu od lanaca nužnosti. Glavna briga nije bila samo da se svi nahrane, da imaju krov nad glavom, zdravstvenu brigu, već i da budu u poziciji da uživaju slobodno vreme, kao i kreativne aktivnosti. Kako je kapitalizam razvio «sredstva društveno slobodnog vremena, s ciljem da se za celo društvo smanji radno vreme na minimum», revolucija će da bude u mogućnosti da «svačije vreme oslobodi za sopstveni lični razvoj.» (Marks, Grundrusse, 1857-58)

Još jedan vek kasnije, ekologija je glavna reč. Niko ozbiljno ne veruje u od-fabrike-doveden ili od radnika-organizovan raj, nova javna ortodoksija proglašava da je industrijski san postao noćna mora, tako da ima malo dobiti u raskrinkavanju opčinjenosti tehnikom ili zagovaranju obnovljive energije ili zelene gradnje.

Ideja komunizacije kao revolucije koja stvara komunizam – a ne preduslove za komunizam – jasnije se javlja kada kapitalizam zavlada nad svime, ekstenzivno u smislu prostora (globalizacija o kojoj se mnogo govori) i intenzivno u smislu proboja u svakodnevni život i ponašanje. To nam pomaže da zahvatimo revoluciju kao proces koji od svog samog početka započinje sa odbacivanjem onoga čega želi da se reši i koji u isto vreme od samog početka stvara nove načine života (čije će zaokruživanje naravno da potraje). To je najbolji mogući odgovor na neizbežno pitanje: «Zašto sada da se priča o komunizaciji?»

Neko može da se zapita zašto ova ideja jedva da se javila u Italiji između 1969-77, kada je ta zemlja više od bilo koje druge došla u prelomnu revolucionarnu tačku. Deo odgovora može da se pronađe u realnosti autonomije italijanskih radnika/ca tog doba, u teoriji i praksi. Operaizam7 je više naglašavao revolucionarnog «subjekta» ili delatnika, nego sadržaj revolucije, tako da se konačno sadržaj ograničio na samu autonomiju. To je bilo povezano sa ograničenjima operaizma, čiji je cilj bio da se stvori ili stimuliše organizacija (od vrha ka dole, partijski vođena, ili od dole ka gore, zasnovana na zborovima). To može da bude razlog zašto je bogatstvo praktičnih komunističkih kritika i ponašanja proizvelo tako malo sinteze teoretisanja komunizacije. Na stranu hipoteze ovakvog tipa, bilo bi riskantno da započinjemo sa velikim generalizacijama kako bi objasnili (neuspehe) avanture teorije u jednoj konkretnoj zemlji putem uspona i padova klasne borbe u toj zemlji. Nema ništa zabavno u glumljenju proroka prošlosti, osim ukoliko se ne uživa u opijenosti rečima.

Tranzicija?

Mi ništa ne bi imali da zamerimo konceptu tranzicije ukoliko bi on samo naglašavao očigledno: komunizam se neće ostvariti u jednom trenutku. Ipak, ovaj koncept podrazumeva mnogo više of toga, kao i nešto skroz drugačije: ne samo tranzicioni trenutak, već potpuno razvijeno tranziciono društvo.

Koliko god bili problematični Marksovi radnički vaučeri, njegova Kritika Gotskog programa (1875) bar je pokušavala da opiše društvo bez novca, odnosno bez plaćenog rada. Njegova šema na-vremenu-zasnovane valute trebala je da bude privremeni način nagrađivanja ljudi, na osnovu njihovog doprinosa stvaranju zajedničkog bogatstva. Kasnije, kada su socijaldemokrate i lenjinisti prigrlili ideju tranzicije, oni su zaboravili cilj tranzicije, a njihova jedina briga postalo je vođenje planske ekonomije. (Iako anarhisti/kinje obično odbacuju tranzicioni period, oni/e naglašavaju upravljanje, bilo preko radničkih sindikata, bilo preko konfederacije komuna: u najboljim slučajevima, kada ukidanje plaćenog rada ostaje deo programa, ono je samo posledica podruštvljavanja proizvodnje, a ne jedan od njenih izvora.)

Očigledno je da će tako duboka i sveobuhvatna transformacija poput komunističke da traje decenijama, možda i nekoliko generacija, pre nego što preuzme ceo svet. Do tada, ona će da se kreće između dve faze i ostaće ranjiva na unutrašnje propadanje i/ili destrukciju spolja, pogotovo što različite zemlje i kontinenti neće istom brzinom da razvijaju nove odnose. Neke oblasti mogu dugo vremena da zaostaju. Druge mogu da prođu kroz privremeni haos. Ali suština je da komunišući proces mora da počne čim pre. Što ova transformacija bude bliže Prvom Danu i što dublje krene od samog početka, veće su šanse da će da uspe.

Dakle postojaće «tranzicija» u smislu da komunizam neće da se postigne preko noći. Ali neće da postoji «tranzicioni period» na način koji je postao tradicionalno marksistički: period koji više nije kapitalistički, ali nije još ni komunistički, period u kome će radnička klasa i dalje da radi, ali ne više za profit ili šefove, već za sebe: ona će da nastavi da razvija «proizvodne snage» (fabrike, potrošačka dobra, itd.) pre nego bude u stanju da uživa u potpuno dozrelim plodovima industrijalizacije. Ali ovo nije program komunističke revolucije. On to nije bio u prošlosti, a nije ni danas. Nema potrebe da se nastavi razvoj industrije, pogotovo ne industrije kakva je danas. Mi ovo ne govorimo zbog ekološkog pokreta ili antiindustrijske mode u radikalnim krugovima. Kao što je to neko rekao pre četrdeset godina, polovina fabrika moraće da se zatvori.

Neke oblasti možda zaostanu, a druge možda padnu u privremeni haos. Ukidanje novca prouzrokovaće bratske, neprofitne, kooperativne odnose, ali nekada će da se javi razmenjivanje ili crno tržište. Niko ne zna kako ćemo da se razvijemo iz lažnog kapitalističkog blagostanja u nove načine života, ali neka niko od nas ne očekuje da će taj prelaz svuda i sve vreme da bude gladak i miroljubiv.

Prilagodićemo, na primer, naše prehrambene navike, kao što prilagođavamo naše ukuse: promenjene okolnosti ide zajedno sa menjanjem uma, kao što je napisano 1845. u trećoj tezi o Fojerbahu8. Naša namera nije da stvorimo novog čoveka, plemenitog, razumnog, uvek sposobnog i spremnog da gospodari svojim žudnjama, sa stalnim poštovanjem jasnih prehrambenih pravila. Pre otprilike jednog veka, kestenje je bilo glavna hrana nekih seoskih oblasti u centralnom francuskom masivu. Takva «sirotinjska» dijeta ne može da se poredi sa raznolikošću na koju smo navikli u «bogatim» zemljama. Ali budućnost nije nigde zapisana. Mogli bi više da uživamo u ograničenijem izboru jela, nego u sadašnjem izobilju što se prodaje u supermarketima.

Nasilje i uništenje Države

Kako bi se nabrzaka podsetili, skočimo nazad kroz vreme.

Zbog razloga koje ne možemo ovde da analiziramo, komunari iz 1871. nisu mnogo promenili društvenu fabriku9: to, plus što je pobuna bila izolovana samo u jednom gradu, sprečilo je komunare da zaista utiču na ostatak sveta, uprkos iskrenoj narodnoj podršci u Parizu.Vojna nadmoć Versaja nije bila zbog većeg broja trupa ili boljeg oružja: njihov red i poredak, zalaganje za vlasništvo i antiradnički program bili su jasnije shvaćeni, promovisani i za njih su se više borili buržoaski političari, nego što su se lideri Komune borili za komunalizam i socijalni republikanizam.

U Rusiji 1917, nasuprot komunarima, boljševici su jasno znali šta žele – osvajanje vlasti – vakuum moći im je omogućio da je preuzmu. Pobunjenici/e su završili/e sa državnom mašinerijom koja se već raspadala, nisu se trudili ni pokušali da promene društvenu strukturu, dobili su građanski rat i na kraju su stvorili novu državnu moć.

Radnička pobuna u Španiji, tokom jula 1936, neutralisala je državnu mašineriju, ali je u roku od nekoliko nedelja prepustila nazad moć reformističko-konzervativnim silama. Zbog toga su sve društvene transformacije bile ograničene pritiskom ponovo uspostavljenog državnog aparata, koji je za manje od godinu dana okrenuo svoju policiju protiv radnika/ca.

U šezdesetima radikalni talas se suprotstavljao instrumentima sile, ali nije nikada raskrstio sa njima. Francuski generalni štrajk učinio je bespomoćnim centralne političke organe, sve dok pasivni stav većine štrajkača nije omogućio Državi da povrati svoju ulogu. Vakuum moći nije mogao da traje duže od par nedelja i morao je ponovo da se popuni.

Ovaj kratki pregled nas podseća da, ukoliko je na apstraktnom nivou neophodno da se razdvoje socijalne i političke sfere, u stvarnom životu ovakva podela ne postoji. Naši neuspesi iz prošlosti nisu bili socijalni ili politički: oni su bili i jedni i drugi. Boljševička vlast se ne bi pretvorila u vlast nad proletarijatom da je on menjao društvene odnose, a u Španiji nakon 1936. podruštvljavanje se ne bi završilo kao katastrofa da su radnici/e zadržali moć koju su osvojili na ulicama tokom jula 1936.

Komunizacija znači da revolucija neće da bude sled faza: prvo raspuštanje i uništenje državne moći, a potom društvena promena.

Dok su spremni/e da priznaju ovaj princip, popriličan broj drugova/arica, «anarhista/kinja» ili «marksista/kinja» ima odbojnost spram ideje komunizacije, za koju se boje da će da pokuša da promeni društvenu fabriku, a da neće da se trudi da uništi državnu moć. Ovi drugovi/arice promašuju poentu. Komunizacija nije čisto ili jedino socijalna, te zbog toga nepolitička ili samo marginalno politička. Ona podrazumeva javnu borbu – isto kao i ličnu – protiv organa represije. Revolucija je nasilna. (Usput, koja je to demokratska revolucija izvojevana samo sa miroljubivim sredstvima?)

U osnovi, komunizacija slabi kontrarevolucionarne snage uklanjajući im podršku. Pokretačka snaga komunizatora neće nastajati zbog ustreljivanja kapitalista, već zbog razdvajanja kapitalista od njihove funkcije i moći. Komunizatori neće da nišane neprijatelje, već da podrivaju i menjaju društvene odnose. Razvoj odnosa koji ne uključuju novac i profit proširiće se kroz celo društvo, i ponašaće se kao podstrekivači što šire liniju razdvajanja između Države i rastućih sektora populacije. Naš uspeh suštinski će da zavisi od sposobnosti naše ljudske zajednice da bude društveno ekspanzivna. To je osnova svega.

Ipak, društveni odnosi su utemeljeni u zgradama, objektima, u bićima od krvi i mesa, te istorijska promena nije ni neposredna niti automatska. Neke teškoće moraće da se otklone: ne samo da se ukaže na njih, već da se završi sa njima. Trebaće nam više od građanske neposlušnosti: pasivni otpor nije dovoljan. Ljudi moraju da zauzmu stav, neki će da zauzmu stav protiv komunizacije, a revolucionarno isprobavanje snage nije samo borba rečima. Države (diktatorske ili demokratske) jesu ogromna koncentracija naoružane moći. Kada se ova naoružana sila oslobodi protiv nas, što veći bude borbeni duh pobunjenika/ca, to će veći balans snaga da se odvoji od državne moći i biće manje krvoprolića.

Pobunjenički proces ne sastoji se samo od toga da se jednog dana okupiraju zgrade, podižu barikade i puca iz oružja, a da se to sve zaboravi sledećeg. On implicira više od same spontanosti i ad hok kratkotrajnog ujedinjavanja. Ukoliko ne postoji kontinuitet, naš pokret će danas da uzleti ka visinama, a sutra će da se sruši. Dobar broj pobunjenika/ca moraće da ostane organizovan i dostupan u vidu naoružanih grupacija. (Pored toga, niko nema talenat i želje za sve). Ali ukoliko ove grupacije budu funkcionisale kao tela specijalizovana za oružanu borbu, ona će da razviju monopol nad društveno legitimnim nasiljem i uskoro ćemo da imamo «proletersku» policijsku silu, zajedno sa «proleterskom vladom», «narodnom armijom» itd. Revolucija neće dugo da poživi.

Nema sumnje da će sa ovim morati da se bavi na vrlo konkretan način, poput toga šta da radimo sa policijskim dosijeima kada ih nađemo. Mada revolucija može da u izuzetnim slučajevima koristi postojeće policijske arhive i podatke bezbedonosnih agencija, u suštini ona će da ih odbaci, kao i sve vrste kriminalnih podataka.

Revolucija nije politička. Ona je antipolitička.

Komunizacija uključuje uništenje države, te stvaranje novih administrativnih procedura, koje god one oblike uzeli. Jedna dimenzija doprinosi drugoj. Ni jedna ne može da uspe bez druge. Ili se one kombinuju, ili obe propadaju. Ukoliko se proleteri/ke ne reše političkih partija, parlamenta, policijskih organa, vojske, itd. sva socijalizacija, koliko god bila dalekosežna, pre ili kasnije će da bude slomljena, ili će da izgubi svoju snagu, kao što se dogodilo u Španiji nakon 1936. Sa druge strane, ukoliko je neophodna oružana borba protiv policije i vojske isključivo vojna, kao jedan front potiv drugog, te ukoliko pobunjenici/e ne preuzmu takođe i društvenu bazu države, oni će samo da stvore kontraarmiju, pre nego što budu poraženi/e na bojnom polju, kao što se to dogodilo u Španiji nakon 1936. Samo ono-što-pretenduje-da-postane-Država može oružjem da porazi Državu.

Komunistička revolucija ne razdvaja svoja sredstva od svojih ciljeva. Posledično, ona neće prvo da preuzme (ili raksrsti sa) političku moć, a tek onda na drugom mestu da menja društvo. Obe ove stvari će da se dešavaju u isto vreme i guraće jedna drugu, ili će obe da propadnu.

Komunizacija može da se desi jedino u društvu pritisnutom masovnim zaustavljanjima rada, velikim uličnim demonstracijama, široko rasprostranjenim okupacijama javnih zgrada i radnih mesta, neredima, pobunjeničkim pokušajima, gubitkom kontrole države nad sve većim i većim grupama ljudi i oblastima, drugim rečima ustankom dovoljno moćnim da obezbedi društvenu transformaciju koja će da ide dublje od dobijanja malih pogodnosti. Suprotstavljanje antirevolucionarnim naoružanim organima uključuje našu sposobnost da ih demorališemo i neutrališemo, kao i da im se suprotstavimo kada oni napadnu. Kako sila komunizacije raste, ona razvija svoje prednosti, podiže uloge i sve manje i manje se oslanja na nasilje, no samo nerealno optimistički pogled može da poveruje u veliku društvenu promenu bez krvoprolića (nasilja).

Na Svetskom socijalnom forumu u Karakasu 2006, Džon Holovej (John Holloway) je objavio: «nije problem da se kapitalizam odbaci, već da se on više ne stvara». Naravno ovo je jedan aspekt komunizacije, podjednako dobro sažet i od jednog od likova iz knjige Ursule Legvin «Čovek praznih šaka» (1974): naš cilj nije toliko da izvedemo revoluciju, koliko je da budemo revolucija. Baš tako. Ali teorija Džona Holoveja o «menjanju sveta bez preuzimanja moći» prazni taj proces od bilo kakve konkretne realnosti zbog negiranja njegovog antagonizma spram Države. Poput Holoveja, mi ne želimo da preuzmemo moć. Ali za razliku od njega  i mnogih njegovih sledbenika, mi znamo da državna moć neće da nestane samo usled pritiska miliona lokalnih kolektiva: ona nikada neće da umre prirodnom smrću. Naprotiv, u njenoj je prirodi da mobiliše sve dostupne resurse kako bi odbranila postojeći poredak. Komunizacija neće da ostavi sa strane državnu moć: ona će morati da je uništi.

Čartistički moto: «Miroljivi ukoliko možemo, nasilni ako moramo» jeste tačan samo u onoj meri u kojoj razumemo da ćemo da budemo primorani da se ponašamo «nasilno».

U revolucionarnim vremenima, društveno nasilje i društveno stvaralaštvo su nerazdvojivi: kapacitet proletera/ki da kontrolišu sopstveno nasilje zavisiće od sposobnosti ovog nasilja da bude isto toliko kreativno, koliko i destruktivno. Da bi uništenje države (mi želimo da uništimo moć, a ne da je preuzmemo) bilo više od puke fraze, negativni činovi moraju takođe da budu i pozitivni. Ali ne stvaranjem nove policije, vojske, parlamenta, itd, već stvaranjem novih savetodavnih i administrativnih tela, direktno zavisnih od društvenih odnosa.

Ko?

«Proleterski pokret je nezavisni pokret velike većine, u interesu te velike većine (..)» (Komunistički manifest). Obe fraze su suštinske: nezavisni pokret i velike većine. Kada se to kaže, to ne znači da je skoro svako proleter/ka, niti da svaki proleter/ka može da igra istu ulogu u komunišućem procesu. Neki/e su pogodniji/e da iniciraju promenu, što ne znači da će oni/e da budu «vođe» revolucije. Naprotiv, oni/e će da uspeju samo u onoj meri u kojoj će postepeno da gube svoju specifičnost. Ovde upadamo u neizbežnu kontradikciju na kojoj se ceo argument zasniva, ali to nije kontradikcija koja ne može da se prevaziđe.

Ne živimo u društvu u kome su svi eksploatisani i u kome svi imaju isti bazični interes za potpunom promenom, a samim time i istu želju i sposobnost da primene ono što bi, kada bi mu se svi/e pridružili/e, na kraju bio miroljubiv proces: Kastoriadis nas uverava da bi se samo 3 do 5% ljudi suprotstavilo, ali da nema sumnje da bi i oni uskoro sve shvatili.

Mi ne živimo ni u postindustrijskom društvu, niti u postklasnom društvu, a samim tim ni u društvu nakon radničke klase. Ukoliko je rad postao nebitan, možemo onda da se zapitamo zašto su se kompanije zadnjih dvadeset godina trudile da pretvore stotine miliona žitelja Zemlje u radnike/ce u fabričkoj liniji, bageriste/kinje i kompjuterske radnike/ce. Rad je i dalje centar naših društava, a oni/e koji su u svetu rada – bili/e trenutno zaposleni ili ne – imaće veću društvenu moć bar u prvim danima ili nedeljama komunizacije.

Kontradikcija može da se reši zato što, za razliku od buržoazije koja je žudila za političkom moći u 1688. (Slavna revolucija porodila je ono što je postalo poznato kao engleska parlamentarna demokratija) ili u 1789, radništvo nije vladajuća klasa i nema mogućnost da to postane, niti sada niti onda.

Generalni štrajk, masovni haos i neredi razbijaju uobičajeni protok društvene reprodukcije. Ovo prekidanje automatizma i verovanja prisiljava proletere/ke da izmisle nešto novo što podrazumeva subjektivnost i slobodu: o opcijama mora da se odluči. Svako mora da pronađe svoje mesto, ne više kao izolovana individua, već u interakcijama koje su proizvod zajedničke stvarnosti. Kada samo železničari idu u štrajk, oni teško da će da gledaju nešto van sopstvenih zahteva: oni to jednostavno ne moraju. U komunišućoj situaciji, širina obustavljanja rada otvara mogućnost za železničare da se pomere ka drugoj vrsti aktivnosti o kojoj odlučuju i koju organizuju sami i sa drugima: na primer, umesto da ostave vozove u mirovanju, mogu da ih pokrenu – naravno besplatno – kako bi prevezli štrajkače ili demonstrante iz jednog u drugi grad. To takođe znači otpočinjanje drugačijeg razmišljanja i ponašanja u vezi sa železničkim sistemom, bez da se više veruje u inženjerska dostignuća zarad progresa samog po sebi, niti da se više čvrsto drži stava da su «super brzi vozovi super zato što su brzi».

Odluka šta da se radi sa super brzim vozovima i autobusima ne može da bude samo odluka železničkih inženjera i vozača autobusa, ali ipak neko vreme individue koje su se time bavile biće stručnije u njihovom upravljanju i njihovom popravljanju. Njegova ili njena uloga biće specifična i privremena. Uspeh komunizacije zavisi od nestajanja prethodnih socioloških razlika i hijerarhija: razdvojene profesionalne distance će da idu zajedno sa rasparčavanjem mentalnih blokada o ličnoj sposobnosti i aspiraciji. Ovaj proces će da bude kompleksniji nego što mi to očekujemo, kao i nepredvidljiviji: iskustva bilo kog velikog društvenog pokreta (Nemačka 1918, Španija 1936, Francuska 1968, Argentina 2001, da navedemo samo nekoliko) nam pokazuje kako eksplozivno može da bude ono što još nije zabeleženo, kada se situacija otme kontroli i kada se ujedno stvore i zastoji i proboji. Jedna stvar vodi ka drugoj početnoj tački daljeg razvoja. Naš konkretan primer postavlja pitanje nestajanja razlika između «javnog» i «privatnog» prevoza, što zauzvrat vraća suštinsku temu o tome gde mi živimo i na koji način, pošto su današnja sredstva kretanja uslovljena urbanim rasparčavanjima na specifične oblasti rezervisane za administraciju, boravak, rad, rekreaciju, itd.

Revolucija svakodnevnog života

Kako je to jednom primetio poljski pisac Vitold Gombrović, problem sa filozofima jeste što oni ne mare za oblačenje i telefone. Ovakvo zapažanje teško da može da se primeni na Ničea, koji nije bio revolucionar, ali koji je odbijao da «tretira kao nebitne, stvari koje zaslužuju da se shvate veoma oziljno – prehrana, smeštaj, duhovna dijeta, tretman bolesnih, čistoća, vreme!» (Ecce Homo, 1888). Naravno, svakodnevni život je taj koji ćemo da menjamo: kuvanje, jelo, putovanje, susretanje sa ljudima, oslanjanje na sebe, čitanje, odmaranje, stvaranje i vaspitavanje dece, raspravljanje o našoj sadašnjosti i budućnosti… što znači davanje svakodnevnom životu njegovo najdublje značenje. Na žalost, pošto je od 1968. ta fraza postala vrlo pomodna, «svakodnevni život» obično je bio ograničen na vreme-prostor van rada, kao da su ljudi odustali od nade da će da promene ekonomiju i platni rad, te su se usmerili ka alternativnim delanjima i manje ambicioznim promenama: ka osećanjima, porodici, seksu, vezama, hrani, odnosima, kulturi, prijateljstvu, itd.

Nasuprot tome, komunizacija će da se bavi malim činjenicama postojanja onako kako treba: kao sa refleksijama i manifestacijama «velikih» činjenica. Pare, platni rad, kompanije kao izdvojene jedinice i središta sakupljanja vrednosti, radno vreme odvojeno od ostatka našeg vremena, proizvodnja orijentisana na profit, konzumacija zasnovana na što novijim stvarima, agencije koje se ponašaju kao posrednici u društvenom životu i konfliktima, ubrzana maksimalna cirkulacija svega i svakoga… svaki od ovih momenata, činova i mesta mora da se transformiše u kooperativne, beznovčane, neprofitne i nedržavne odnose, a ne samo da se njima upravlja putem kolektiva ili da se pretvore u javno vlasništvo.

Odnos kapital – rad strukturiše i reprodukuje društvo, a ukidanje ovog odnosa je osnovni uslov svega ostalog. Ali bili bi naivni ako bi čekali na potpuno nestajanje korporativnog sistema, novca i čežnje za profitom, pre započinjanja menjanja školstva i stanovanja. Lokalno delovanje doprinosiće promeni u celini.

Na primer, komunisanje takođe podrazumeva menjanje naših ličnih odnosa prema tehnici, te naših zavisnosti od posredovanja i posrednika. Buduće društvo u kome bi ljudi osećali stalnu potrebu za psiholozima, terapeutima i lekarima samo bi dokazalo svoj neuspeh u gradjenju ljudske zajednice: i dalje bi bili nesposobni da obrađujemo tenzije i konflikte pomoću protoka i međuigre društvenih odnosa, ukoliko bi želeli/e da ove konflikte rešavaju profesionalci/ke.

Komunizacija je uništavanje represivnih (i samorepresivnih) institucija i navika, kao i stvaranje nekomercijalnih veza koje pokušavaju da budu sve čvršće: «Nakon određene tačke, nema povratka. Tu tačku promene moramo da dohvatimo.» (Kafka)

Stvaranje, kruženje i korištenje proizvoda bez uključivanja novca podrazumeva rušenje zidova privatnog parka kako bi se u njemu igrala deca, ili sađenje bašte u centru grada. Ono takođe podrazumeva napuštanje rascepa između asfaltne gradske džungle i prirodnog sveta koji je danas pretvoren u predstavu i mesto odmora, u kome (umereno) mučenje desetodnevnim putovanjem u pustinju nadoknađuje sve težu kompulsivnu subotnju vožnju u prenatrpane supermarkete. Ono znači sticanje više iskustva u društvenim odnosima koji su do sada bili privatni i za koje se plaćalo.

Komunizam je antropološka revolucija u smislu da se bavi onim što je Marsel Maus (Marcel Mauss) analizirao u Poklonu (The Gift) (1923): obnovljenom sposobnošću da se daje, prima i uzvraća. To znači da se naše najbliže komšije neće da tretiraju kao stranci, ali takođe i da drvo kraj puta neće da se smatra delom zaduženja opštinskih radnika/ca. Komunizacija je proizvodnja različitih odnosa sa drugima i sa samim/om sobom, u kojoj solidarnost nije stvorena zbog moralne dužnosti koja nam je spoljašnja, već pre iz praktičnih činova i međuodnosa.

Među drugim stvarima, komunizacija će da bude slabljenje sistematske razlike između učenja i činjenja. Mi ne kažemo da je neznanje blagoslov, ili da je par nedelja posvećenog (samoukog) učenja dovoljno za svakoga da bude u stanju da prevodi sa arapskog na engleski, ili da svira čembalo. Iako učenje može da bude zabavno, ono često uključuje dug i težak rad. Ono sa čim će komunizam da završi jeste dugogodišnje zatvaranje omladine u učionice (trenutno od 15 do 20 godina u takozvanim naprednim društvima). U stvari, moderne škole su potpuno svesne nedostataka takve apsurdnosti, te pokušavaju da premoste ovakvu prazninu putem umnožavanja šema vanškolskih aktivnosti i iskustva rada. Ovi tretmani imaju malo efekta: rascep između škole i ostatka društva zavisi od druge podele, koja ide dublje i strukturalna je u odnosu na kapitalizam: podele između rada (to jest plaćenog i proizvodnog rada) i onoga što se dešava van radnog mesta i što se tretira kao nešto što nije rad (rad u domaćinstvu, uzgajanje dece, odmor, itd, koji su svi neplaćeni). Samo će prevazilaženje rada kao izdvojenog vremena-prostora da promeni ceo proces učenja.

Ponovo, a nasuprot većini utopija kao i modernih totalitarnih režima, komunizacija se ne pretvara da promoviše «vrli novi svet» pun novih muškaraca i žena, jednakih u talentima i dostignućima svojih bića, koji/e su u stanju da zavladaju svim poljima saznanja od renesansnog slikanja do astrofizike i čije će žudnje na kraju uvek da se, u harmoničnom saglasju, spoje sa žudnjama drugih jednako dobrih ljudskih bića.

Udaljene budućnosti i «ovde i sada»

Danas bi se samo par ljudi složilo sa onim što je Viktor Serđ (Victor Serge) (tada boljševik koji je živeo u Moskvi) pisao u 1921: «Svaka revolucija žrvuje sadašnjost za budućnost». Iako je suštinski važno da razumemo kako će komunizacija da učini upravo suprotno od onoga u šta je Serđ verovao, ovakvo razumevanje nam ne daje celu sliku.

Jedna od dominantnih tvrdnji 1960-ih i 70-ih, ili bar tvrdnja koje se najbolje seća, bilo je odbacivanje revolucije koja odlaže svoje ispunjenje u uvek neuhvatljivoj budućnosti.

U godinama koje su usledile, kako je radikalni talas postepeno opadao, ostao je naglasak na ovde i sada, iako oslobođen od subverzivnog sadržaja i svrhe, te ograničen na težnju ka malim promenama u našem svakodnevnom životu. Kada dovoljno ojačaju miroljubive doze relativne slobode, one su komptibilne sa novcem i plaćenim radom – a nekada ih i učvršćuju. Svako može danas da tvrdi da određen stepen samoupravljanja sopstvenim komšilukom, svojim telom, svojim roditeljstvom, svojom seksualnošću, svojom hranom, svojim navikama i odmorom doprinosi plemenitoj transformaciji društva, u stvari plemenitijoj od nekadašnje staromodne društvene revolucije. Naravno, reformatori svakodnevnog života tvrde da rade za širu promenu putem umnožavanja lokalnih promena: oni smatraju da ljudsko osnaživanje, korak po korak, preuzima sve više i više društvenih oblasti, sve dok se buržoaska vlast ne učini suvišnom, a država bespomoćnom. Nekadašnji situacionista Raul Veneigam je sa par reči uhvatio ovu viziju (što je takođe i naslov njegove knjige iz 2010): «Država više nije ništa, neka bude sve».

Nakon «šezdeset i osme» a nasuprot staljinističkom, maoističkom i trockističkom građenju partije, radikalna misao morala je da se bori sa redukcijom revolucije na preuzimanje političke moći i sa odlaganjem stvarnih promena na vreme koji nikada ne dolazi.

Trideset godina kasnije, staljinizam je nestao, gradnja partija nije više u modi, a sve je teže da se razlikuju nekadašnji trockisti od trenutnih radikalnih levičara. Dok gura milone u ili iz rada, današnji sveobuhvatni kapitalizam češće navlači hedonističku nego puritansku masku. On okreće formulu Viktora Serđa naglavačke: «Ne žrtvujte sadašnjost…! Živite i komunicirajte ovde i sada!»

Komunisanje će naravno da eksperimentiše sa novim načinima života, ali ono će da bude mnogo više od proširivanja socijalno bezopasnih privremenih ili trajnih «autonomnih zona» u kojima nam je dozvoljeno da se igramo i koje obezbeđuju da ne prelazimo njihove granice – to jest sve dok poštujemo postojanje plaćenog rada i prepoznajemo darežljivost Države.

Zajedničko?

Marksističko-progresivistički pristup stalno je omalovažavao prekapitalističke forme, kao da one nisu sposobne da doprinesu komunizmu: samo se za industrijalizaciju verovalo da utire put ka proleterskoj revoluciji.

U prošlosti i u još mnogim aspektima sadašnjosti, popriličan broj stvari i aktivnosti niko ne poseduje, a uživaju ih mnogi. Pravila koje je definisala zajednica postavljaju ograničenja na privatno vlasništvo. Delenje pluga, neograđena polja i zajednički travnjaci bili su česti u seoskom životu. Seoski javni sastanci i zajedničko odlučivanje nisu bili neuobičajeni – uglavnom su se ticali manje bitnih pitanja, ali nekada i važnih tema.

Pored toga što mogu da nam obezbede vredne uvide u to kako bi potencijalni budući svet mogao da izgleda, te naravno da doprinesu njegovom dolasku, ove navike i prakse nisu u stanju da same po sebi obezbede taj dolazak. Pre jednog veka, ruski mir nije imao niti snagu niti nameru da revolucionariše društvo: seoska kooperacija zavisila je od društvenog sistema i političkog poretka koji su bili van dosega seoske autonomije. Danas, milioni kooperativa dosežu svoje granice kada pokušaju da se igraju multinacionala – osim ukoliko se ne pretvore u velike biznise.

Naša kritika progresivizma ne znači podršku tradiciji nasuprot modernosti. Društveni običaji imaju mnoge represivne osobenosti (posebno, ali ne samo, u vezi sa ženama) koji su isto toliko antikomunistički kao i dominacija novca i platnog rada. Komunizacija će da uspe kritikovanjem i modernosti i tradicije.
Da pomenemo samo dva skorija primera – dugotrajna pobuna u Kabiliji i ustanak u Oaksaki dokazali su kako kolektivne veze i skupštine mogu da se ponovo rode i ojačaju narodni otpor. Komunizacija će da uključi oživljavanje starih oblika zajednice, a njihovim će povratkom ljudi da dobiju više nego kada su ih koristili u prošlosti. Vraćanje nekadašnjih kolektivnih običaja će da pomogne komunišući proces putem transformisanja ovih običaja.

Zajednica

U modernom dobu predlagane su bezbrojne i raznovrsne vizije budućeg komunističkog sveta, od strane Silvijana Marešala (Sylvian Marechal), G.Babeufa, Marksa, čak i Artura Remboa u 1871, zatim Kropotkina i mnogih anarhista/kinja, holandskih komunista/kinja zbora u 1930-im, itd. Njihove najčešće osobine mogu da se sažmu u sledećim jednačinama:

Komunizam =

direktna demokratija =

ispunjenje potreba =

zajednica + izobilje =

jednakost

Pošto je samoorganizovana ljudska zajednica zamišljena kao istorijski subjekt budućnosti, veliko pitanje je da se zna kako će ona sebe da organizuje. Ko će da je vodi: svi, nekolicina ili niko? Ko će da odlučuje: kolektiv ili mudra manjina? Hoće li ljudska vrsta da delegira odgovornost nekolicini osoba i ukoliko hoće, kako će to da uradi?

Nećemo ovde da se vraćamo na kritiku demokratije, koju smo izvršili u drugim esejima, već ćemo da se fokusiramo na jednu tačku: pošto većina revolucionara/ki (marksista/kinja i anarhista/kinja) pre svega smatraju komunizam kao novi način organizovanja društva, oni su prvenstveno zainteresovani da pronađu najbolje moguće organizacione oblike, drugim rečima institucije, bilo stabilne ili promenljive, kompleksne ili ekstremno jednostavne. (Individualistički anarhizam je samo još jedan oblik organizacije: koegzistencija egoa koji su slobodni i jednaki pošto je svaki nezavisan od drugih.)

Mi započinjemo iz druge tačke gledanja: komunizam se tiče isto toliko aktivnosti ljudskih bića, koliko i njihovih međuodnosa. Način na koji se ona odnose jedno spram drugog zavisi od toga šta ona čine zajedno. Komunizam organizuje proizvodnju i ne boji se institucija, ipak on pre svega nije ni institucija ni proizvodnja: on je aktivnost.

Naredni odeljci daju samo nekoliko elemenata posvećenih tome kako rad može da se transformiše u aktivnost.

Bez novca

Komunisanje nije samo obezbeđivanje dostupnosti svega svima bez da za to iko plaća,  u smislu da smo samo oslobodili instrumente proizvodnje i oblike potrošnje od njihovog robnog oblika: učinili kupovinu jednostavnom… bez novčanika ili Viza kartice.

Postojanje novca često je objašnjavano (tužnom, ali neizbežnom) potrebom da se imaju sredstva za distribuisanje stvari koje su previše retke da bi se davale besplatno: boca šampanjca mora da ima cenu zato što se proizvodi tako malo šampanjca. Ali opet, iako se svakog dana proizvode milioni «džank fud» artikala, ukoliko ne dam 50 dinara za kesicu semenki, verovatno ću da imam problema sa obezbeđenjem.

Novac je više od neprijatnog ali ipak neophodnog instrumenta: on materijalizuje način na koji se aktivnosti međusobno saodnose, kao i način na koji se ljudska bića međusobno povezuju. Mi nastavljamo da merimo objekte, poredeći i menjajući ih na osnovu prosečnog radnog vremena (realnog ili pretpostavljenog) neophodnog da se oni naprave, što logično vodi ka procenjivanju činova i ljudi na isti način.

Dvojnost upotrebne i razmenske vrednosti rođena je iz situacije u kojoj svaka aktivnost (i objekt koji proizlazi iz njih) prestaje da se doživljava i ceni na osnovu onoga što ona konkretno jeste, bilo da se radi o hlebu ili krčagu. Od tog trenutka, gomila hleba ili taj krčag postojali su prvenstveno kroz njihovu mogućnost da budu međusobno razmenjeni i prema njima se odnosilo na osnovu onoga što su imali zajedničko: uprkos njihovim različitim konkretnim prirodama i korištenjima, oboje su bili uporedivi rezultati iste prakse – rada uopšte, ili apstraktnog rada – koji može da se redukuje na univerzalni i kvantitativni element, odnosno na prosečan ljudski trud neophodan da proizvede taj hleb i taj krčag. Aktivnost je pretvorena u rad. Novac je kristalisani rad: on daje materijalni oblik zajedničkoj suštini.

Sve do današnjeg dana, skoro sva društva su samo u radu otkrila sredstvo za organizovanje zajedničkog života, a novac povezuje ono što je razdvojeno podelom rada.

Par milenijuma nakon što je nastao «apstraktni rad», kapitalizam je na svetskoj skali proširio preduslove za proletarijat, to jest za one koji nemaju apsolutno ništa i koji mogu da žive jedino prodajući svoju radnu snagu na slobodnom tržištu. Pošto je proleter roba na kojoj se zasniva čitav robni sistem, on ili ona u sebi nosi mogućnost podrivanja sistema. Proleterska revolucija može da stvori novi tip društvene interakcije u kojoj bića i stvari neće da moraju da se porede i kvantifikuju kako bi se proizvodili i cirkulisali. Novac i roba neće više da budu put ka univerzalnosti.

Komunizacija neće da ukine razmensku vrednost a da čuva upotrebnu vrednost, zato što jedno podrazmeva drugo.

U većini ustanaka, u Pariskoj komuni ili Oktobru 1917, stalni naoružani borci bili su plaćeni kao vojnici revolucije, što oni i jesu bili.

Od ranih dana i sati buduće komunističke revolucije, učesnici/e neće da trebaju, koriste ili primaju novac kako bi se borili ili hranili, zato što dobra neće da budu redukovana na količinu nečega što će da se poredi sa drugim količinama. Cirkulacija će da bude zasnovana na činjenici da je svaka akcija i osoba specifična i da ne treba da se meri sa drugima kako bi obezbedila svoje postojanje.

Površne kritike kapitalizma kritikuju finansije i hvale ono što je poznato kao «realna» ekonomija, ali danas auto ili vreća brašna imaju upotrebu samo zato što se tretiraju (i prema njima se tako ponaša) na osnovu njihovih troškova proizvodnje u novčanim terminima – u suštini na osnovu radnog vremena uključenog u njih. Ništa danas suštinski ne postoji van svojih troškova. Nezamislivo je za roditelje koji imaju sina i kćer, da kupe auto kao rođendanski poklon za kćer, a majicu za sina. Ukoliko to urade, svako će njihovu ljubav prema deci da meri na osnovu odgovarajuće količine novca potrošene na svako od njih. U današnjem svetu, ako objekti, činovi, talenti i osobe hoće da postoje u društvu, moraju da se porede i redukuju na suštinu koja je ujedno i zajednička i merljiva.

Kada gradimo kuću, postoji razlika između toga da obezbedimo da zidarima ne nedostaje cigle i maltera (za šta sigurno možemo da tvrdimo da će komunistički zidari da paze) i finansiranja planirane gradnje (što je osnova u sadašnjem društvu). Komunizacija će da bude naše navikavanje na brojanje fizičkih realnosti bez vraćanja na računovodstvo. Zidarska olovka (ili kompjuter najverovatnije) nije isto što i dvostruka knjiga računovodstvenog odeljenja.

Proizvodni čin u komunističkoj revoluciji nikada neće da bude samo proizvodni. Jedan pokazatelj ovoga, među mnogima, biće činjenica da će razmatrani proizvod da bude specifičan: odgovaraće potrebama koje su lično izražene (bilo od strane u tom trenutku direktnog proizvođača, bilo od strane drugih) i zadovoljavanje potrebe neće da bude odvojeno od samog proizvodnog čina. Zamislimo, na primer, koliko će da se promeni izgradnja kuća čim nestane standardizacija. Proizvodnja bez produktivnosti će da znači da će svaka individua uključena u projekt da bude u poziciji da daje svoje mišljenje u vezi sa proizvodom i metodama. Stvari će da budu mnogo sporije nego u današnjoj industrijalizovanoj građevinskoj industriji. Učesnici u projektu će možda čak da požele da žive u objektu nakon njegove izgradnje. Hoće li to da bude potpuni haos? Recimo samo da vreme neće da se računa i da slučajevi u kojima projekt nije dovršen, u kojima je sve napušteno usred posla – možda i zato što će proizvodnja neophodnih materijala takođe da funkcioniše bez prinicipa produktivnosti – neće da bude problem. Ponovo, to je zbog toga što će aktivnost da pronađe svoje opravdanje u samoj sebi, nezavisno od proizvodnog rezultata.

Uopšteno, može da se kaže da komunizacija zamenjuje kruženje dobara između «povezanih proizvođača» sa kruženjem ljudi iz jedne u drugu aktivnosti.» (Bruno Astarian)

Kritika nakon večere

«U komunističkom društvu, u kome niko nema samo jednu ekskluzivnu sferu aktivnosti, već svako može da se kvalifikuje u delatnosti u kojoj želi, društvo reguliše opštu proizvodnju i tako mi omogućava da radim jednu stvar danas, a drugu sutra, da lovim ujutro, pecam popodne, uzgajam stoku naveče, kritikujem nakon večere, onako kako mislim, bez da postanem lovac, ribar, stočar ili kritičar.» (Marks, Nemačka ideologija, 1845)

Zbog svoje naivnosti ova izjava je ismevana od strane buržoazije, a napadana je od strane radikala zbog prihvatanja problematičnih aktivnosti – lova naravno – odnosno zbog prihvatanja čovekove dominacije nad životinjama. Još usmerenija kritika bi mogla da zapita zašto Marks čuva filozofiju ili umetnost za veče, za kraj, kao da za to nema vremena dok se proizvodi hrana, što u Marksovoj viziji kao da čini veći deo dana…

U 1845, Marks nije obezbedio plan za budućnost i ubacivao je svoje predrasude i pretpostavke svog vremena. Ali to i mi radimo danas i bili bi pretenciozni kada bi mislili da smo se oslobodili predrasuda.

Najvredniji aspekt ove izjave jeste ideja da ljudi koje će da žive u komunističkom svetu neće da budu vezani za trgovinu ili obaveze kako bi preživeli, što i dalje ostaje sudbina za većinu nas. Kada to nije slučaj, često smo prisiljeni na pokretljivost: najgore poslove, najlošiju platu i najnižu društvenu poziciju obično dobijaju najmanje kvalifikovani i oni su prvi koje će da budu otpušteni i ubačeni u šemu za dodatnu obuku. Osim toga, «multitasking» je način da se radnici/e učine produktivnijima.

Sve dok rad kao takav postoji, odnosno kao vreme/prostor predviđen za proizvodnju (i zarađivanje para), ostaće hijerarhija veština. Jedino će otvaranje proizvodnih aktivnosti ka ostatku života da promeni situaciju. Među drugim stvarima, ovo podrazumeva kraj sadašnjeg radnog mesta kao specifičnog odvojenog prostora, u kome je samo onima koji tu rade dopušteno da u njemu budu.

Oskudica nasuprot obilja: oslobođeni Prometej?

Za mnoge komuniste/kinje (ponovo, za većinu marksista/kinja i za dobar deo anarhista/kinja), početni razlog eksploatacije čoveka nad čovekom je bilo pojavljivanje viška u proizvodnji u društvima koja su još bila izmučena oskudicom. Glavni prinicipi ovog argumenta mogu da se sumiraju na sledeći način. Hiljadama godina manjina je bila u stanju da prisili većinu da radi za dobrobit nekolicine privilegovanih koji su za sebe držali dobar deo viška. Na sreću, uprkos svojim nekadašnjim i sadašnjim strahotama, kapitalizam sada donosi nečuveno i stalno rastuće bogatstvo: time prastara potreba (i želja) za eksploatisanjem i dominacijom gubi svoj raniji objektivni uzrok. Siromaštvo masa više nije preduslov da obrazovanje, dokolica i umetnost budu užitak isključivo ekonomskih, političkih i kulturnih elita.

Zato je logično da cilj (koji je delila većina varijanti radničkog pokreta) treba da bude stvaranje društva blagostanja. Nasuprot kapitalizmu koji nas prisiljava da radimo bez ispunjavanja naših potreba i koji distribuiše svoje proizvode na najneravnopravniji način, revolucija mora da za svakoga organizuje masovnu proizvodnju korisnih dobara. I ona to može, zahvaljujući slavljenom «razvoju proizvodnih odnosa».

Pored toga, industrijalizacija organizuje i ujedinjuje radničku klasu u tolikoj meri da će ona da ima sredstva da obori vladajuću klasu i izvede revoluciju koju su rimski robovi ili seljaci kasnog srednjeg veka pokušavali, ali nisu bili sposobni da je ostvare.

Štaviše, a ovo nije sporedna tačka, ukoliko je novac izvor sveg zla i ukoliko je neimaština ultimativni uzrok novca, takva vizija veruje da će dosezanje faze blagostanja da transformiše ljudski rod. Onda kada ljudi budu pravilno hranjeni, sa obezbeđenim kućama, školama, obrazovanjem i brigom, antagonizmi i stavovi «borbe za preživljavanjem» postepeno će da nestanu, individualizam će da se povuče pred altruizmom, ljudi će da se dobro ophode jedni prema drugima, tako da neće da imaju motiv, samim tim ni želju za pohlepom, dominacijom ili nasiljem. Jedino pravo pitanje koje ostaje jeste kako da se adekvatno upravlja društvom blagostanja: na demokratski način, ili preko vođa? Putem Kropotkinovog beznovčanog sistema samopomaganja pomoću dobara koja su mnogobrojna i sa demokratski distribuisanim dobrima koja nisu mnogobrojna? Ili putem neke vrste računanja rada/vremena kao što su to predložili holandski zboraši u 1930-im? Odgovor koji su obično davali anarhisti/kinje i nelenjinistički komunisti/kinje jeste društvo «povezanih proizvođača» koje vode radnički kolektivi. Bez obzira na detalje, sve ove šeme opisuju drugačiju ekonomiju, ali ipak ekonomiju: one započinju sa pretpostavkom da je društveni život zasnovan na nužnosti distribuisanja sredstva na najbolji mogući način kako bi se proizvodila dobra (razlika u odnosu na buržoasku ekonomiju leži u plemenitom i demokratski odlučenom interesu za sve).

Baš ovde mi molimo za razliku

Ljudi moraju da jedu (sa drugim neophodnostima)… ili će da umru, u to nema sumnje. Osnovne potrebe postoje. Tako da, naravno, mi težimo društvu koje pošteno, jasno i ekološki kombinuje resurse sa potrebama. Ono što osporavamo jeste tvrdnja da se ljudski život u osnovi sastoji od ispunjavanja potreba i da se, logično, revolucija u osnovi sastoji od stvaranja društva u kome su zadovoljene fizičke potrebe. Ljudska bića isključivo zadovoljavaju – ili ne uspevaju da zadovolje – svoje potrebe unutar društvenih međuodnosa. Samo u ekstremnim okolnostima mi jedemo kako ne bi gladovali. U većini slučajeva, mi jedemo u društvu drugih (ili odlučujemo da jedemo sami ili nam se to predlaže, ili smo prisiljeni na to, što su isto društvene situacije). Držimo dijetu. Možemo da se prejedemo ili preskočimo obrok. To je istina i za skoro sve druge društvene činove. Nasuprot široko rasprostranjenom popularnom pogrešnom verovanju, «materijalistička koncepcija istorije» (izložena npr. u Nemačkoj ideologiji) ne kaže da svetom vlada ekonomija. Ona tvrdi nešto dosta drugačije: društveni odnosi zavise od načina na koji mi proizvodimo naše materijalne preduslove za život, a ne, recimo, od naših ideja i ideala. A mi u povezanosti sa drugim bićima proizvodimo te materijalne preduslove (u većini društava to su klasni odnosi). Plug, sekač ili kompjuter ne determinišu sami po sebi istoriju. U stvari, «materijalistička koncepcija» objašnjava trenutnu vlast ekonomije kao istorijski fenomen, koji nije postojao u Atini petsto godina pre nove ere  i koji neće da postoji nakon komunističke revolucije.

Najvažnije ljudsko pitanje, odnosno revolucionarno pitanje, nije da se otkrije kako da se premosti rascep između resursa i potreba (kako bi to ekonomisti rekli), niti kako da se veštačke i ekstravagantne potrebe preokrenu u prirodne i razumne (kao što bi to ekolozi voleli da uradimo). Ono je u razumevanju osnovnih potreba onakvim kakve one zaista jesu. Komunizam očigledno uzima u obzir osnovne potrebe, posebno u svetu u kome je milijardu ljudi pothranjeno. Ali kako će da bude rešeno ovo suštinsko prehrambeno pitanje? Kao što je Hic Salta objašnjavao u 1998, prirodna potreba da se uzgaja hrana, na primer paradajz, udružiće se sa rađanjem društvenih veza koje će takođe da donesu uzgajanje povrća. Komunizatori neće da kažu: «Hajde da uzgajamo paradajz zato što moramo da se nahranimo». Pre, oni će da zamisle i izume način da se sretnu, povežu i budu zajedno, način koji će da uključuje uzgajanje povrća i proizvodnju paradajza. Možda će za uzgoj paradajza da bude potrebno više vremena nego u kapitalizmu, ali takva mogućnost neće da bude vrednovana u terminima troška rada/vremena i uštede.

«Kada se komunističke zanatlije međusobno povežu, teorija, propaganda, itd, jeste njihov prvi rezultat. Ali u isto vreme, kao rezultat ovog povezivanja, oni dobijaju novu potrebu – potrebu za društvom – i ono što se javlja kao sredstvo postaje cilj.» (1844 Manuskripti)

Tipična osobina onoga što smo obično zvali «ekonomijom» jeste proizvodnja dobara odvojenih od potreba (koje mogu da budu «prirodne» ili «veštačke», autentične ili izmanipulisane, što u ovom trenutku nije od suštinskog značaja), pre nego što se ona ponude na tržišu na kome će da se kupuju kako bi se konzumirala.

Obično su se «socijalizam» ili «komunizam» zamišljali kao simetrično suprotni ovakvoj ekonomiji: oni će da počnu od ljudskih potreba (ovog puta stvarnih i o kojima se kolektivno odlučilo) na osnovu kojih će da se proizvodi i pošteno distribuiše.

Komunizam nije nova «ekonomija», čak i ako je ona regulisana, od-dole-ka-gore, decentralisana i samoupravna.

Da iskoristimo reči K.Polanija (K.Polanyi) u Velikoj transformaciji (The Great Transformation) (1944), kapitalizam je oslobodio proizvodnju sredstava za preživljenje od društvenog života i prirode. Polani, koji nije bio marksista, a sigurno ni komunista, nije bio suprotstavljen postojanju tržišta, ali on je analizirao instituciju ekonomskog procesa kao odvojenog sistema sa sopstvenim zakonima kretanja. Velika transformacija, koja je napisana nakon Velike depresije, podudarila se sa kapitalističkim naporima da regulišu tržišne sile. U poslednjim decenijama, javio se obnovljeni interes za Polanijev naglasak na «oslobađanju»: mnogi reformatori bi želeli da se ekonomija dovede pod društvenu kontrolu, kako bi se stvorio održiv odnos sa prirodom. Nažalost, kao što to liberali ispravno naglašavaju, mi ne možemo da imamo prednosti kapitalizma, bez njegovih defekata: njegova regulacija je prethodeći korak njegovom preforsiravanju. Ako hoćemo da se udaljimo od poremećenih kapitalističkih ograničenja, moramo da odemo dalje od samog tržišta i ekonomije kao takve, tj. dalje od kapitala i platnog rada.

Kao što smo napisali u sekciji «revolucija svakodnevnog života», komunizacija će da odgovara antropološkoj promeni, sa ponovnim naglaskom na organskim vezama koje su oštećene kada je ekonomija postala dominantna i nad društvom i nad prirodom.

Ravnopravnost

Ne bi bilo komunističkog pokreta kada ne bi bilo našeg spontanog besa nakon što ugledamo rolsrojs kako se vozi kroz sirotinjske kvartove. Silvijan Marešal, Babeufov drug, napisao je u Manifestu jednakih (Manifesto of the Equals) (1796):

«Dosta je bilo individualnog vlasništva nad zemljom: zemlja nikome ne pripada. Mi zahtevamo, mi želimo zajedničko uživanje u plodovima zemlje: plodovi pripadaju svakome.

Objavljujemo da ne možemo više da trpimo činjenicu da velika većina radi i znoji se za najmanju manjinu.

Dugo i predugo, manje od milion individua preuzimalo je ono što pripada 20 miliona pripadnika/ca njihove vrste, njima jednakih.»

S.Marešalova izjava je potvrđivala postojanje ljudske vrste čiji su pripadnici/e slični/e i koji/e treba da imaju poštenu raspodelu dostupnih resursa.

Komunizacija zahteva bratstvo, koje među drugim stvarima uključuje uzajamnu pomoć o kojoj je govorio Kropotkin, te ravnopravnost koju je izražavao stih Internacionale: «Od silnih nama nema dara, krvnici su nam car i bog!».

Ali ravnopravnost se neće postići bavljenjem knjigama. Dok god mi merimo kako bi podelili i «izjednačili», nejednakost će sigurno da postoji. Komunizam nije «poštena» distribucija bogatstava. Čak ako i, posebno na početku i pod pritiskom okolnosti, naš prioritet može ponekad da bude delenje dobara i resursa na najravnopravniji način (koji, dopadalo se to nama ili ne, uključuje neki oblik određivanja pravednog), naš osnovni motiv i pokretač neće da bude najbolji i najpošteniji način da distribuišemo dobra, već ljudske veze i aktivnosti koje će da proizađu iz njih.

Univerzalnost

Odakle dolazi moćna pokretačka snaga i izdržljivost kapitalizma? Nesumnjivo iz njegovog čudesnog i uvek obnovljivog kapaciteta da izmišlja napredne načine za iskorištavanje rada, povećanje proizvodnje, sakupljanje i kruženje bogatstva. Ali takođe i iz svoje fluidnosti, svoje sposobnosti da zameni rigidne forme, ponovo oblikuje hijerarhiju i poništi zagarantovane interese kada mora, a ne zaboravimo i njegovu prilagodljivost na najrazličitije doktrine i režime. Ovakva plastičnost nema svog istorijskog prethodnika. On proizlazi iz činjenice da kapitalizam nema drugi motiv nego da stvara apstraktnu vrednost, maksimalizuje svoj protok, te eventualno pokrene i akumulira predstave pre nego proizvode.

Ovaj aspekt je dovoljno dokumentovan tako da ne moramo da idemo u detalje. Ono što je ovde važno jeste da kapitalistička civilizacija razvija ekstremni individualizam, dok stvara univerzalnost vrsta, što je takođe neki oblik slobode (čega je demokratija politička realizacija): on hrani i favorizuje novi oblik ljudskog bića potencijalno razdvojenog od lanaca tradicije, zemlje, rođenja, porodice, religije i utvrđenih dogmi. U dvadeset i prvom veku, moderna stanovnica Londona jede bananu koja je uzgojena u Zapadnoj Indiji (u kojoj je bila tokom praznika prošle nedelje), gleda argentinski film, na internetu četuje sa ženom iz Australije, iznajmljuje koreanski auto, a iz svoje dnevne sobe ima pristup bilo kom klasičnom ili apsolutno avangardnom umetničkom delu, kao i svakoj filozofskoj školi. Kapitalizam joj prodaje ništa manje od beskonačnosti mogućnosti. Pobeda za budale, mogli bi da prigovorimo, pošto je sačinjena od pasivnosti i spektakla u situacionističkom smislu, umesto zaista doživljenog iskustva. Naravno… Ipak, koliko god lažno bilo ovo osećanje dobijanja moći, ono «radi» u društvenom smislu pošto je u stanju da stvori emocije, čak i strasti.

Pogrešili bi kada bi pretpostavili da u periodu u kome je komunizacija moguća i kada se pokušava, automatski i brzo se eliminiše privlačnost lažnog bogatstva – materijalnog ili duhovnog. Dva veka modernog kapitalističkog razvoja naučili su nas koliko resursa ovaj sistem ima. U teškim vremenima, društvena kreativnost neće da bude samo na našoj strani:  u nameri da kontroliše oluju, kapitalizam će takođe da se zalaže za autentičnost i kolektivnost. On će individui da omogući šanse da ide dalje od atomiziranog selfa. On će da predloži kritike «formalne» demokratije, odbranu planete Zemlje kao zajedničkog nasleđa, suprotstaviće saradnju nadmetanju i korištenje oduzimanju. Ukratko, pretvaraće se da menja sve… osim kapitala i platnog rada.

Komunistička perspektiva uvek je naglašavala neograničeni razvoj ljudskih potencijala. Materijalno govoreći: svako treba da bude u prilici da uživa sve plodove sveta. Ali takođe to je potrebno i u «ponašajnom» polju, kako bi osoba promovisala, harmonisala i ispunila svoje talente i želje. Nadrealisti («apsolutna sloboda») i situacionisti («život bez ograničenja») otišli su čak i dalje, te su veličali subverzivne vrline neposlušnosti.

Najrazvijeniji oblici kapitalizma danas okreću ovu kritiku nazad na nas. Trenutna Politička korektnost i Carstvo dobra podrazumevaju puno prostora za provokaciju, za verbalne ili često realne prekršaje. Pogledajmo sve te ekrane koji nas okružuju: u poređenju sa 1950-im, granica je sve više zamućena između onoga što je svetovno i sveto, zabranjeno i dozvoljeno, lično i javno. Engleski čitaoci/teljke su morali da čekaju do 1960-ih kako bi mogli da kupe necenzurisanu verziju Ljubavnika lejdi Čaterli: pedeset godina kasnije, široko je rasprostranjena onlajn pornografija, šta god se pod tim podrazumevalo, (prema nekim podacima 12% svih sajtova i 25% internet pretraga tiču se pornografije). Savremena kontrarevolucija mnogo će manje da se odnosi na moralni poredak nego što je to bilo u 1920-im ili 30-im, i često će da ima «liberalno slobodarski» i dopušteno-prestupnički ukus. Na drugoj strani, trijumf komunizacije će da bude u stvaranju načina života koji će da teže da budu univezalni, ali kojima neće da dominira zavisnost, virtualnost i javna izloženost.

Neizbežne kontradikcije

Komunizacija će da bude moguća zato što oni koji čine svet takođe mogu da ga raščine, zato što je klasa rada (bilo da su njeni članovi trenutno zaposleni ili bez posla) takođe i klasa kritike rada. Za razliku od eksploatisanih u pretkapitalističkim vremenima, oni koji rade za platu mogu da prekinu eksploataciju, zato što komodifikovani muškarci i žene imaju sredstva za rušenje carstva robe. Mi govorimo o dvojstvu radnička klasa / proletarijat: o klasi, kao što je to Marks naveo 1844, koja nije klasa, a ima kapacitet da poništi klasna društva.

Marksisti često okreću ovu definiciju u formulašku dijalektiku. Nemarksisti se tome podsmevaju: francuski liberal Rejmond Aron (Raymond Aron) govorio je kako je «radnička klasa» vredna lepog imena «proletarijata» samo onda kada se ponaša na (revolucionaran) način koji odgovara marksistima. Ko god ozbiljno uzima ovu definiciju ne može da izbegne očigledno: ovo dvojstvo je kontradiktorno. Oni/e koji/e upravljaju modernim sredstvima proizvodnje i tako imaju mogućnost da podriju svet, takođe su oni sa legitimnim/legalnim interesom za «razvijanje proizvodnih snaga», uključujući i one potpuno destruktivne, i koji/e su često uhvaćeni, svesno, ne samo u odbrani sopstvenih plata, loših uslova rada i poslova, već takođe i industrije, ideologije rada i mita o progresu.

Nemamo drugi teren od ovakve kontradikcije Ona je dramatično eksplodirala u januaru 1919, kada je nekoliko hiljada spartakističkih10 pobunjenika/ca otišlo da se bore, okruženo kvazi nezainteresovanošću nekoliko stotina hiljada berlinskih radnika/ca. Komunizacija će da bude pozitivno rešenje ove kontradikcije, u kojoj će proleteri/ke da budu u stanju i da budu spremni/e da reše društvene krize prevazilazeći kapitalizam. Tako, komunizacija će da bude i podvlačenje crte uspeha proletara/ki sa samim/om sobom.

Do tada, i kao doprinos ovom rešenju, komunistička teorija moraće da objavi ovu kontradikciju, a proleteri/ke da se bave njom.

Za dalje čitanje

(Objavili smo esej takođe i na francuskom o Komunizaciji, što je dostupno na našem sajtu. Engleska verzija je mnogo kraća, ali i drugačija: nekoliko pasusa je prošireno.)

Najvažnije za čitanje:

Koliko znamo Un monde sans argent nije preveden na engleski, osim kratkih izvoda objavljenih u SPGB magazinu Socijalistički standard (Socialist standard) (Jul 1979): John Gray «For communism» sajt: reocities.com

Bruno Astarian, Crisis Activity & Communisation, 2010: hicsalte-communisation.net (sa drugim tekstovima B.Astariana o komunizmu)

Pozadinske informacije o tome kako je ideja «komunizacije» postala ekplicitna tokom 1970-ih:

The Story of Our origins (deo članka iz La Banquise, #2, 1983)

Za kompletan članak: Re-collecting Our Past: libcom.org

(Takođe: Are the Revolutionaris One Counter-revolution Behind? Iz La Banquise #3, 1984: libcom.org)

I:

Endnotes #1 i #2: 56a Infoshop, 56 Crampton St., London SE 1 7 3 AE, UK; i endnotes.org

Theorie Communiste (R.Simon, 84300 Les Vigneres, Francuska). Među ostalim tekstovima, Communisation vs socialization: meeting.communisation.net)

TPTG (Ta Paidia Tis Galarias, ili «Deca na galeriji», grčka grupa), The Ivory Tower of Theory: a Critique of Theorie Communiste & “The Glass Floor”: libcom.org

A.Pannekoek, The Theory of the collapse of capitalism (1934): Marxist.org

O ruskoj i španskoj revoluciji: When Insurrections Die (1999), na Troploin sajtu. (Dostupno na srpskom na sajtu Kontrapunkta: www.kontra-punkt.info – prim.prev)

V. Serge’s The Anarchists & the Experience of the Russian Revolution (1921), je uključeno i V. Serge zbornik Revolution in Danger, Redwords, London, 1997.
O mir-u ruskom narodnjaštvu: F. Venturi, The Roots of Revolution: A History of the Populist & Socialist Movement in 19th Century Russia, prvi put objavljeno 1952.
O demokratiji: The Implosion of Democratist Ideology, 1989: “For Communism” vebsajt; i A Contribution to the Critique of Political Autonomy, 2008, dostupno na našem sajtu.
Marx, pismo Veri Zasulić, mart 1881; i : “If the Russian Revolution becomes the signal for a proletarian revolution in the West, so that both complement each other, the present Russian common ownership of land may serve as the starting point for a communist development.” (uvod za izdanje Komunističko manifesta iz 1882);  takođe još jedno pismo V. Zasulić, od strane Engelsa, iz od 23.aprila, 1985.
Group of International Communists of Holland (GIK), Fundamental Principles of Communist Production & Distribution (1930): reocities.com
S. Maréchal, Manifesto of the Equals (1796) : marxists.org

Prevod Komuna X

Kraći tekst o trenutnim dinamikama onoga što smo nazvali „razdobljem nereda“. Napisan je pre dešavanja u Brazilu. Ovo dešavanje spada u četvrtu dinamiku „razdoblja nereda“ i postavlja pitanje stadijuma krize u kome se nalazimo (Brazil i Turska su čuda MMF-a). Ali naravno, analiza takve povezanosti nije obrađena u ovom tekstu.

Od Švedske do Turske: neravnomerne dinamike razdoblja nereda

Društvena eksplozija u Turskoj čini od presudne važnosti bliže ispitivanje trenutnih dešavanja i onoga što se stvara, te pitanja koje su nova ograničenja stvorena u razdoblju koje nazivamo razdobljem nereda i kako će ta ograničenja da budu prevaziđena Kombinacija dešavanja u Švedskoj i Turskoj, njihovo vremensko podudaranje, potvrđuje postojanje dve dinamike klasne borbe, koje se razvijaju svaka sa svojom relativnom autonomijom. Ne možemo da zanemarimo činjenicu da ranije predviđeni susret između ovakvih praksi teško da će da bude harmoničan i on će da postavi pitanje kako se dva istorijski proizvedena „subjekta“, koja u svojoj trenutnoj aktivnosti nemaju ništa zajedničko, odnose jedan spram drugog. Pitanje, ipak, iz perspektive revolucije, jeste kako se, na osnovu ovog predviđenog susreta, stvara nužno prevazilaženje tih subjekata, kako se njihova borba transformiše u preduzimanje komunističkih mera protiv kapitala, odnosno u preispitivanje svih društvenih uloga koje čine društvo, u komunizaciju.
Postoji i treća dinamika: odbrambeni pokreti za plate, koji se dešavaju uglavnom na periferiji, odnosno u Kini i Jugoistočnoj Aziji, inkorporirani u međunarodnu akumulaciju kapitala putem neoliberalizma. Susret ove dinamike sa druge dve još nije uočljiv. Postoji i četvrta dinamika koja se tiče razvoja kontradikcija u latinoameričkim zemljama, koje su uspele da uključe otpor neoliberalizmu u državu (Čile je značajan izuzetak; pokret društveno konstruisane kategorije „omladine“ spada pod dinamiku nereda). Ova četvrta dinamika je trenutno još više nerazvijena, iako može da postane posebno interesantna u budućnosti za nas u Grčkoj. U tekstu niže raspravljamo o prve dve od ove četiri dinamike.
Sa jedne strane imamo nerede „isključenih“; sa druge, od 2011. došlo je do niza nereda čiji najbitniji element, u pogledu kompozicije, jeste uključenost takozvanog „srednjeg sloja“ i njegov „demokratski“ diskurs koji je suštinski za stvorene pokrete. Neredi isključenih se javljaju u zemljama koje su visoko u kapitalističkoj hijerarhiji. Sa druge strane, neredi kojima dominira demokratski vidokrug, koji je politički određujući za srednji sloj i formirajući za pokrete „trgova“, dešavaju se uglavnom u zemljama druge zone i takozvanim „razvijajućim ekonomijama“. Činjenica da Španija kao zemlja koja ne pripada ovoj zoni, jeste deo ove grupe, sugeriše da kriza potvrđuje narušavanje podele, koje se već dešavalo tokom toka ovog kruga akumulacije kapitala (od kriza 1970-ih do otprilike 2008). Ove dinamike još nisu pokrenute u samoj svojoj srži (SAD – Nemačka). Okupiraj Volstrit pokret, iako je dao ime drugoj dinamici, samo se marginalno uklapa: on je bio aktivistički pokret (Blokupiraj u Nemačkoj takođe), a ne masovni pokret, poput onih u Španiji, Grčkoj, ili u „arapskom proleću“ i trenutnom pokretu u Turskoj.
Oni što su radikalno isključeni iz zvaničnog kruga proizvodnje dodatne vrednosti (to je njihov način integrisanja u kapitalističko društvo: uključenost isključenošću) ne artikulišu bilo kakav (politički) diskurs, njihov jedini jezik je krađa i destrukcija. Oni ništa ne traže pošto im je jasno da je traženje bemisleno (u suprotnom bi imali zahteve), oni već znaju da država neće da sprovede njihovu integraciju, ali će da pokuša da upravlja sa njima kao sa viškom stanovništva. Kako kriza/restrukturisanje koji su pokrenuti 2008, dalje nastavi da lomi „socijalne izdatke“ jasno im je da će ovakvo upravljanje da postaje sve više represivno. U stvari, oni se guše u „zatvoru bez rešetaka“ (kada ne smeš da si priuštiš napuštanje kraja u kome živiš i kad si stalno nadgledan od strane policije – tada si zatvoren). Unutar ovakvog „zatvora“, odnosi u zajednici ne mogu da ponude spas od svakodnevne mizerije i u određenom stepenu oni/e ulaze u paralelnu ekonomiju razmene, sitan kriminal, odnosno u neformalne institucije koje reprodukuju surovu, represivnu hijerarhiju (da ne pominjemo položaj žena). Tako, napadajući svoj zatvor, napadajući sve državne institucije koje ih čine doživotnim zatvorenicima, oni/e svojom pobunom izazivaju svoje društvene uloge unutar „zatvora“ u kojima žive.
Srednji sloj se buni zato što postaje propadajući srednji sloj (Grčka, Španija), ili zato što im nije dozvoljeno da postanu srednji sloj (arapsko proleće), ili zato što trpe mnogo veću represiju i mnogo su više ekonomski pritisnuti u poređenju sa periodom pre krize (Turska), što podrazumeva ne samo njihov niži-nego-što-bi-„trebao“-da-bude prihod, već i druge društvene odnose, komodifikaciju i ograđivanja javnih prostora, roda, politike ili politike-i-religije (što su u slučaju arapskih zemalja aspekti iste stvari), rase, itd. Pitanje srednjeg sloja je otvoreno teorijsko pitanje. Sama njegova definicija je promenljiva: tradicionalna definicija srednjeg sloja uključuje kategorije malih vlasnika sredstava proizvodnje i tradicionalne individualističke profesije (doktori, advokati, itd). Danas, ipak, kako da definišemo srednji sloj? Takva društvena stratifikacija je u velikoj meri prisutna unutar plaćanja i samozapošljavanja (odnosno zaposlenih koji doprinose delom svojih plata sistemu socijalne zaštite) i zasnovana je na nečijoj poziciji unutar proizvodnog procesa, plati, pristupu kreditu, itd. Posledično tome, mase osiromašenih nezaposlenih, de fakto siromašna omladina i privremeni radnici, smanjuju „status“ onoga što bi moglo da se nazove srednjim slojem i smanjuju njihov politički uticaj unutar države.
Ove dve dinamike, neredi isključenih i pokreti masovnih okupacija javnih prostora, u kojima fludni srednji sloj igra glavnu ulogu, ukrstili su se u Grčkoj u februaru 2012 (mada u ovom slučaju srednji sloj je već propadao). Ukrštanje je posledica osobenosti Grčke. Ne može se ignorisati da se pre „Sintagme 2012“, desio „Decembar 2008“. Decembarski neredi iz 2008, kao i studentski neredi u Čileu i Kanadi, zapisani su unutar dometa praksi koje variraju između ove dve dinamike. U tim neredima „omladina“ se javila kao društveno konstruisan subjekt koga su činili muškarci i žene kojima su sva vrata zatvorena, koji neće napredovati na društvenoj skali, ali koji, u isto vreme, ne smatraju sebe strukturalno isključenima poput „problematičnih“ iz Stokholma i Londona.
Važna su pitanje postavljena aktuelizacijom razdoblja nereda, povezano sa Švedskom i Turskom:
a)Da li će država da bude u stanju da izgradi saglasnost proletarijata u zemljama prve zone za upravljenje usmereno protiv isključenih? Ova tendencija izgleda da se stvara kao gotovo neizbežan odgovor ns aktuelizaciju dinamike zbog dešavanja u Švedskoj (javljanje EOL-e, kao i jačanje političkog uticaja UKIP u Engleskoj, direktno su povezani sa ovim problemom, javljanje koje nije moglo da se odigra nakon nereda iz 2011, koji su bili mnogo više beli). Neredi u Švedskoj apdejtuju krizu integracije proletarijata u proces proizvodnje dodatne vrednosti, kao krizu imigracije. Dolazi na red pitanje nove vrste fašizma, orijentisane ka stvaranju „evropskog identiteta“, sa suštinski rasističkim sadržajem.
B) Koja je unutrašnja dinamika upijanja „srednjeg sloja“ u proletarijat, ne samo kao situacije, već i kao aktivnosti? Da li postoji šansa da se prakse „komune“, odnosno onih koji su se branili na trgovima i pokušali da spasu svoju klasnu pripadnost, susretnu sa destruktivnim praksama isključenih? Do danas, jedini takvi pokazatelji jesu konfliktni susret iz marta 2006, u Francuskoj, tokom anti-CPE pokreta, što je događaj koji je već zastareo i koji se odigrao pre krize, kao i dešavanja iz 12.marta 2012 u Grčkoj, susret koji je pri svemu tome upijen u konfontaciju vezanu za „memorandum“ i koji nije mogao da traje nakon poraza svog specifičnog zahteva. Šta može da bude rezultat „demokratskih pokreta“ koji, bar do danas, ne mogu da se uključe u državu? Ovi pokreti u sebi sadrže određenu dozu „komunitarizma“. Njegova početna tačka je odbrana državnog vlasništva (ništa nije „zajedničko“, ono što nije privatno, onda je državno vlasništvo) koje treba da se koristi na osnovu same njegove definicije, odnosno kao element koji podržava reprodukciju radne snage. Trgovi ili parkovi su prostori „slobodnog“ vremena. Činjenica da je nezaposlenost značajno povećana zbog krize/restrukturisanja omogućava da značajan broj ljudi bude stalno prisutan na takvim mestima tokom pokreta. Činjenica da se oni koji imaju posao pridružuju nakon posla nije iznenađujuća; naveče i tokom noći mnogo više ljudi je prisutno. Ono što je važno jeste da se stvara „zajednički život u okupaciji“. „Život u okupaciji“ svakako je slika iz budućnosti koja prelazi horizont pokreta. Ipak, to ne može da se prikaže kao opšta praksa u tom stepenu da pokret zaista ne dovodi u pitanje strukturu koja podržava razliku između javnog i privatnog prostora, odnosno, na kraju, sveukupnost kapitalističkih odnosa. Ne treba potcenjivati „zajednice borbe“, „komunističke gestove“ zato što u njihovom uopštavanju oni postaju pozitivan horizont, ali u fazi u kojoj se danas nalazimo u obavezi smo da tragamo za: sa jedne strane onim šta opterećuje pokret i ne dozvoljava napor da se ti elementi uopšte, a sa druge strane koji elementi njegovog sadržaja su u isto vreme uzroci njegovog kraja. Učesnici/e u ovim pokretima, nasuprot neredima isključenih, smatraju jako bitnim da teritorijalizuju svoje prisustvo (nešto što nije nepovezano sa značajem iznajmljivanja koje dodatna vrednost u modernom kapitalizmu traži; eksploatacija ima definišuću ulogu u vidu klasne borbe). Putem „okupiranja“ oni traže pravo na svoje materijalno postojanje, kao subjekt koji se suprostavlja državi, za koju smatraju da je uslužna za njihove potrebe. Nije najmanje važna činjenica da su komunu od policije branili uglavnom mladi, muški i siromašni delovi proletarijata, što je doživljeno putem borbi sa pandurima (razlika u ovoj ulozi se pojavila i u Turskoj takođe, iako u manjem stepenu u odnosu na Egipat). Zahtevi su nužno traženi, kako bi se nešto konkretnije od „demokratije“ donelo na zamišljeni pregovarački sto (za koji učesnici ne mogu da prihvate da više ne postoji, stalno tražeći od vlade da objavi svoje postojanje). Ovaj proces, zbog vladinog odbijanja da pregovara o bilo čemu, prirodno završava u tome da se preispituje i sama vlada. Pošto kompozicijom pokreta dominira srednji sloj, on nužno zahteva rušenje vlade i takav zahtev, usled nedostatka „partije radničke klase“, podrazumeva da će ona da bude zamenjena drugom vladom (onom koja će da bude u stanju da podrži postojanje i reprodukciju kvaliteta života za kakav veruju da zaslužuju). Ovakva unutrašnja tendencija ne smatra se kontradiktornom sa komunitarnim karakteristikama okupacije, koje su i pored toga narušene kao konstitutivni i formativni elementi pokret kada se ostvare politički ciljevi. Egipat i Tunis su to pokazali, naravno, pad vlade je značio kraj ovih pokreta. U stvarnosti, ono što se na početku činilo kao pobeda pokazalo se da je poraz, stvorene su nove policijske države, a restrukturisanje se normalno nastavilo, urušavanjem pogodonosti, povećavanjem cena hrane, itd. Ipak, pokreti u Egiptu i Tunisu nisu bili u stanju da ponovo stanu na svoje noge, nakon što je postignut njihov početni cilj, koji je održavao njihovo jedinstvo. Turska, sledeći događaj u ovakvoj dinamici, koji uprkos svojoj različitosti pripada istoj šemi, kao društveni pokret mora da se suoči sa drugim aspektom situacije. Politička moć vlade je veća u odnosu na Egipat i Tunis. Jedinstvo pokreta je zasnovano na transformaciji države u policijsku državu tokom zadnjih godina. Pitanje je: može li srednji sloj da se upije u proletarijat, kao aktivnost koja dovodi u pitanje kapital, ukoliko ovi pokreti ne završe sa svojim političkim pobedama (odnosno sa svojim, u realnosti, porazom)? Njihov poraz, koji se provlači kroz njihovu političku pobedu, nužno na površinu donosi postojeće razlike. Deo pokreta pokušava da nastavi sa pobunom, koja kakogod guvi narodnu podršku (odnosno međuklasnu podršku, u smislu da je klasa odnos, a ne kategorija). Bez masovnog učešća isključenih i siromašnih, kako ovaj proces pobune može da se nastavi? Da li je to moguće?
Dok se piše ovaj tekst pokret u Turskoj i dalje traje. Njegova osobenost, dodata činjenici da je on događaj od globalnog značaja, određuje tačku u kojoj se nalazimo. A tu se nalazimo: u pobuni koja je izbila u još jednoj policijskoj državi. U pobuni koja ima malo izgleda da „pobedi“ na osnovu svog sadržaja i od takvog značaja upravo zbog tog razloga.
Praksa „komune“ koja kao svoj nužni horizont ima bolje upravljanje buržoaskom državom, horiznot koji se na kraju dovodi u pitanje, susreće se sa pobunom isključenih u činjenici da isključeni nemaju čak ni horizont „pobede“. Rezultat ovakvog susreta, koji će, među drugim stvarima, da bude odlučen interakcijom između praksi komune i praksi svakodnevnog preživljavanja onih koji su strukturalno isključeni iz zvaničnih kruženja proizvodnje dodatne vrednosti, u velikoj meri će da odluči rezultat klasne borbe u razdoblju nereda.

Prevod Komuna X

Druga kriza svetske privrede novoga veka izbila je za prvog
svetskog rata, koji je buknuo zbog imperijalističke konkurencije.
Obezvređenju kapitala do kojeg dolazi za vreme krize kao i nje­govoj koncentraciji i centralizaciji, su se priključila fizičko raza­
ranje sredstava za proizvodnju i radne snage i s tim povezano premeštanje ekonomskog odnosa snaga iz evropskih zemalja u
Ameriku. Sjedinjene Države postale su najveći izvoznik i poveri-
lac sveta. Teritorijalne promene koje je doneo rat, isključenje
Rusije iz svetske privrede, kapitalistička politika reparacija, mo­netarni slom i slom svetskog tržišta otežali su ponovnu izgradnju
u daleko većem razmeru no što je to slučaj pri „čisto ekonom­skoj” krizi. Evropska privreda je tako sporo oživljavala da se,
s izuzetkom Amerike, kriza koja se ulivala u prvi svetski rat
otegnula sve do drugog svetskog rata. Posebnom položaju Ame­rike bio je time već unapred dat ograničeni rok, koji je istekao
1929. godine. Američki slom gonio je celokupnu svetsku privre du u sve veće rastrojstvo.
Ne može se reći da kapital nije nastojao da pomoću američ­kih zajmova, dalekosežnog kartelisanja, racionaliziranja proizvod­nje i inflacije izađe iz krize; ali bez ikakvog uspeha. Ukazaćemo
samo na tada najsiromašniju i najbogatiju kapitalističku zemlju,
i navešćemo da je industrijska proizvodnja Nemačke od 1929.
do 1932. godine opala za 50%, da je broj nezaposlenih 1932.
iznosio sedam miliona, te da je nacionalni dohodak od 73,4 pao
na 42,5% milijardi maraka. U Americi je nacionalni dohodak
1932. takođe pao za polovinu, od 87,5 na 41,7 milijardi dolara,
a 16 miliona nezaposlenih značilo je smanjenje industrijske proiz­vodnje za 50%. Kriza svetske privrede tolikog obima prevazilazila je sva dotadašnja iskustva i nije se mogla, kao prava posleratna kriza, svoditi na okolnost rata.
Pristalice Marxove teorije kriza svih nijansa videle su u
dugoj krizi potvrdu svoje kritike kapitala i tražili savlađivanje kri­ze ili reformom ili odstranjenjem kapitalističkog sistema. Statička
teorija opšte ravnoteže stajala je bespomoćno pred krizom, jer se
postulirani mehanizam izravnanja nije mogao opaziti. Pošto su
se vlade kapitalističkih zemalja, pre svega, pouzdale u dejstvo
privredne deflacije i nisu dirale u privredna zbivanja, kriza se nije
ni mogla svoditi na pogrešnu državnu privrednu politiku, tako
da nije preostalo ništa drugo nego da za krizu učine odgovornim
radnike, koji nisu pristajali na snižavanje nadnica. Postojanost
krize i nezaposlenost, koja je sve više uzimala maha, prinudili
su buržoasku ekonomiju da najzad, ipak pristupi svojoj reviziji,
koja je ušla u istoriju kao „kejnezijanska revolucija”.

Ne okrećući se, uopšte uzev, protiv neoklasične teorije,
Keynes je utvrdio kao dan jasno stanje stvari da se tradicionalna
teorija ne podudara sa datom situacijom. Teorijski implicirano
stanje pune zaposlenosti izgledalo mu je sad kao mogućna, ali
ne i nužna pretpostavka ekonomske ravnoteže. Sayevo gledište
da se ponuda i tražnja uvek moraju pokrivati, spoznata je sad sa
stogodišnjim zakašnjenjem kao zabluda, pošto „štednja” ne vodi
nužno do novih investicija. Budući da proizvodnja ima da služi
potrošnji, koja se, međutim, smanjuje sa sve većom zasićenošću,
mora se smanjiti i širenje proizvodnje, a samim tim i širenje tržiš­ta rada. Tako su se u sazrelom kapitalističkom društvu mogle
preduzeti sve manje rentabilne nove investicije, što se nije izmenilo ni pri radikalnom smanjenju nadnica. Mada je i dalje ostalo
tačno da niske nadnice daju visoke profite i time podstiču na
nova ulaganja, ipak je, s obzirom na teškoće koje su takvim sma­njivanjima nadnica stajale na putu, i usled dugoročnog neminov­nog pada stope akumulacije, ne samo pogrešno već i opasno bez­voljno se prepustiti ekonomskom toku stvari. Depresija bi se mo­rala suzbijati ekspanzionom politikom što bi je pokrenula vlada,
koja bi se, s jedne strane, oslanjala na inflacionu monetarnu poli­tiku, a, s druge, na javne radove na račun deficita državnog
budžeta.
Mada je Keynes pokušao da objasni kretanje kapitala iz varirajuće profitabilnosti kapitala, on zapravo nije razvijao nikakvu
teoriju kriza. Prema njegovom shvatanju, sve manja sklonost ka
potrošnji, do koje dolazi usled društvenog bogatstva, smanjuje
volju za akumulacijom i pobuđuje kapitaliste da svoj novac ne
pretvaraju u kapital. Ako bi oni dalje investirali, to bi mogli
činiti samo uz opadajuću profitnu stopu, čija je, međutim, donja
granica — postojeća kamatna stopa. Da bi se izašlo iz depresije,
bilo bi potrebno da se dobro poznata sredstva za suzbijanje krize
povežu s novim sredstvima. Nadnice se moraju sniziti putem in­flacije, profitna stopa poduprti obaranjem kamatne stope, te pre­
ostali broj nezaposlenih apsorbovati javnim izdacima, dok se
usled svih tih mera ne obrazuje nova konjunktura, čime bi se pri­vreda za dalju etapu mogla prepustiti automatizmu tržišta. Pošto je Keynesu uglavnom bilo stalo do savlađivanja aktuelne krize,
ostala je ta, s njegovom teorijom povezana dugoročna tendencija
samo filozofski ornament, kome se nije pridavao nikakav nepo­sredni značaj. Njegova teorija je uporno ostajala na tlu stacionar­ne ravnoteže i nije bila u stanju da udovolji dinamici sistema.

Kejnezijanska teorija nužno se odnosila na nacionalnu eko­nomiju a ne na kapitalističku svetsku privredu, pošto se poželjne
intervencije vlade mogu vršiti samo u nacionalnom okviru. Istina,
s time se povezala nada da povećanje proizvodnje u pojedinim
zemljama može povoljno uticati na svetsku trgovinu, te da inter­
nacionalna konkurencija time gubi na oštrini. Zahtevane mere za
otklanjanja nezaposlenosti silile su na vraćanje klasičnoj makro-ekonomiji, koja se bavila ukupnim društvom i privrednim agrega­tima, nasuprot gotovo isključivo negovanoj mikroekonomiji, koja
se bavila samo delimičnim analizama posebnih privrednih pro­cesa. Praktični predloži, bilo koje vrste, nisu, razume se, bili ni­
kakva nova otkrića, već obnavljanje mahinacija koje su se za
cvetanja
laissez-fairea
bile našle u zadnjem planu. Uprkos ogrom­noj upotrebi novoiskovane ekonomsko-tehničke terminologije, iza
zahteva „nove ekonomije” krio se obični kapitalistički princip
uvećanja profita posredstvom državnih zahvata u tržišne odnose.
Nužnost državnih zahvata u privredu, diktirana krizom, po­
stala je u rukama privrednih teoretičara uskoro virtualnošću dr­žavnog usmeravanja privredom. Mišljenje, tradicionalno preovlađujuće, da svi javni izdaci imaju neproizvodan karakter, smatrano
je sada zabludom i naglašeno da oni, kao i privatne inicijative,
unapređuju proizvodnju i dohodak. Prema Alvinu Hansenu, od
parkova, bazena za plivanje, igrališta isto tako pritiče realni do­
hodak kao i od podizanja fabrike koja proizvodi radio-prijemnike.
[. . .] Javni izdaci sa zaposlenošću povisuju i nacionalni doho­dak. [.. .] Cak i ratom izazvano izostajanje novih investicija mo­že imati za posledicu tražnju u posleratnom periodu, koja na­cionalni dohodak isto tako uvećava kao i nova ulaganja privatne
industrije. Ukratko, ako nedostajanje novih ulaganja vodi do na­
zadovanja privrede, tada jedino vlada može povećati nacionalni
dohodak, posredstvom javnih izdataka”.164 Pošto ekonomisti ne
razlikuju privredu od kapitalističke privrede, ostaje im nepoznato
i to da su proizvodnost i „kapitalistički proizvodan” dve različite
stvari, da su javni, kao i privatni izdaci samo onda proizvodni
kad proizvode višak vrednosti, a ne zato što imaju za posledicu
materijalna dobra ili udobnosti.
U predstavama savremenih ekonomista privatni kapital i vla­da podjednako doprinose nacionalnom dohotku, te jedno i drugo
zahvata iz velike „reke” dohotka. Iako doprinos vlade počiva na porezima i zaduženju, uvećanje dohotka postignuto javnim izda­cima odnelo bi prevagu nad s time povezanim teretom kamata.
Inflacionističke posledice ne bi trebalo očekivati sve dok bi bilo
mogućno rastuću količinu novca izravnati ravnomernim porastom
proizvodnje i realnog dohotka. Da bi to dokazao, on upućuje na
takozvani „princip akceleracije” i na „princip multiplikacije” ili
na kombinaciju jednog i drugog, ćije dejstvo bi se moglo mate­matski obrazložiti pod određenim izmišljenim pretpostavkama.
Da li su rezultati tih „principa” u stvarnosti isti ili slični, to se,
dabome, ne može dokazati, pošto tome protivstoji empirijska
kompleksnost privrednih procesa. Ali i kao teorijski dokaz ne
proizlazi više od razumljivog saznanja da, kao i svi drugi izdaci,
i državni mogu voditi do daljih privatnih izdataka, tako da je
ukupna kupovna snaga iznad iznosa prvobitnih državnih izdataka.
Alvin Hansen je osporio da njegova teorija može biti uvršćena u običnu granu teorije nedovoljne potrošnje. Po njegovom
shvatanju, kriza ne rezultira iz nedovoljne tražnje potrošnih doba­ra, nego iz prekomernog investiranja koje spontano nastaje. Po­
što dinamika sistema brže tera napred proizvodnju sredstava za
proizvodnju od društvene potrošnje, povećanje potrošnje bi se mo­ralo uzdići do dominirajućeg principa — da bi se izbegla prekomerna proizvodnja. U modernom kapitalističkom društvu investi­cije više ne određuje potrošnja, a teorije kružnog toka klasičnih i
neoklasičnih ekonomista, s njihovom ravnotežom ponude i traž­nje, protivreče stvarnom stanju. Potrošnja je funkcija akumula­cije, iz koje proizlazi ciklus krize kao neminovan ishod kapitali­stičke ekspanzije. Da bi se izbegla nezaposlenost i prekomerna
proizvodnja, morala bi se, posredstvom javnih izdataka, povećati
javna potrošnja:
u nekoj vrsti mešovite privrede, u kojoj su odno­si cena sa novčanim i fiskalnim merama tako integrisani da se
privreda može i dalje progresivno razvijati.
Ovoj „revoluciji” u teorijskoj ekonomiji bila je već prethodi­la odgovarajuća joj i iz nužnosti nastala praksa. U raznim zemlja­ma je dobila različite oblike. Dok je, na primer, u Sjedinjenim
Državama pomoć za nezaposlene iz javnih sredstava stala na put
primetnom radikalizovanju radnog stanovništva, program pribav­ljanja posla u Nemačkoj dobio je oblik naoružanja, da bi se poni­štili rezultati prvog svetskog rata i krizna situacija savladala im­perijalističkim putem na račun drugih naroda. Time je integracija
tržišne privrede s državnim usmeravanjem privrede služila, s
jedne strane, odbrani postojećeg političkog stanja a, s druge strane pokušaju da se ono slomi. Opšta krizna situacija i oprečni
kapitalistički interesi ukrstili su suzbijanje krize s nizom imperija­lističkih pustolovina i socijalnih rasprava, koje su, više ili manje,
zahvatile sve zemlje i najzad završile drugim svetskim ratom, ko­ji je integrisane države i privredu snažno unapredio. Potpuno
razvijena mešovita privreda nastupila je najpre kao ratna privreda
i okončala na izgled permanentno krizno stanje uništenjem ogrom­nih kapital-vrednosti i međusobnim ubijanjem proizvođača.
Tek posle rata je „nova ekonomija” postala ideologijom vla- dajuće klase, pošto se državno uticanje na privredu, u haosu posle-
ratnog doba, nije moglo ukinuti. S izuzetkom Amerike, svet se u
očima buržoazije nalazio u stanju najveće rastrojenosti i, da ne bi
pao u potpunu anarhiju, bili su mu potrebni politički i vojni
zahvati. Privredne funkcije države, stvorene za vreme rata i kri­ze, mogle su se samo izmeniti, ali ne i odstraniti. Smesta nastala
konfrontacija pobedničkih sila pri raspodeli ratnog plena i stva­ranju novih sfera uticaja je državnim institucijama i dalje ostavlja­la veliki uticaj na privredna zbivanja. Tek obeležene granice mora­le su biti obezbeđene, i obnavljanje kapitalističke svetskc privrede
trebalo je pripremiti državnim sredstvima. Sve veći deo društve­ne proizvodnje odlazio je za te svrhe, i tako su se državni budže­ti i dalje nadimali od poreza i zaduženja.
Predstava da „zreli” kapitalizam neminovno naginje stagnaciji i sve većoj nezaposlenosti, koja se može suzbiti samo javnim
izdacima, ostala je opšte dobro „nove ekonomije”. Činjenica pune
zaposlenosti za vreme rata, važila je kao dovoljan dokaz da držav­ni zahvati mogu stvoriti isto stanje pod svim uslovima, da državno-integrisana privreda može okončati krizni ciklus i omogućiti
neprekidnu ekspanziju privrede. Za obuhvatanje privrednog rasta
ekonomskom analizom bilo je potrebno izgraditi dinamičnu teo­riju koja se mogla staviti uz statičku teoriju ravnoteže. Pored
ostalih, i R. F. Haarod i E. D. Domar pokušali su da dinamiziranjem kejnezijanskog modela determinacije dohotka i pomoću
principa akceleracije i multiplikacije pruže teorijski dokaz o mo­gućnosti postojanja ravnotežne stope rasta privrede.
Ova stopa rasta bila je, s jedne strane, određena sklonošću
ka štednji, a, s druge strane, za to potrebnim kapitalom i njegovim prinosima.

Ovaj rast bi, međutim, značio napuštanje ravno­težne situacije i imao bi tendenciju da se u jednom udarenom smeru autonomno kreće i time postaje sve nestabilniji. Pošto nove
investicije imaju dvostruki karakter time što, s jedne strane, po­većavaju dohodak, a, s druge strane, umnožavaju kapacitet pro­izvodnje, pri čemu jedna strana predstavlja tražnju a druga po­nudu, stopa rasta koja jemči privrednu stabilnost mora dovesti
u sklad sve veći kapacitet proizvodnje sa sve većom tražnjom.
Da bi to bilo mogućno, nije dovoljno postići ravnotežu između
štednje i investiranja, već investicije moraju, da bi se izbegla
nezaposlenost, nadmašiti uštede. Tako je privredni rast sredstvo
da se predupredi nezaposlenost, ali i izvor nove nezaposlenosti
čim taj rast odstupi od putanje ravnotežnog razvitka.
Ako je statička ravnoteža već bila saznata kao iluzija, onda
se još manje poverenja moglo pokloniti ravnomernoj stopi raz­vitka. Ali ono što autonomni proces rasta ne može postići, mo­glo bi se ostvariti njegovim svesnim usmeravanjem. Privreda i
njen razvitak mogli bi se, prema Paulu Samuelsonu, ,uporedi ti
s točkom koji, neposednut, gubi ravnotežu, ali, ako se upravlja
ljudskom rukom, može se održavati u stanju stabilnosti. Na isti
način bi se putanja rasta Haarod-Domara, koja bi u
laissez-faire
odnosima bila nestabilna, mogla stabilizovati kompenzirajućom
i izjednačujućom novčanom i poreskom politikom mešovite pri­vrede”.167 Iako ,,u neegzaktnoj nauci kao što je ekonomija ništa
nije nemogućno”, ipak bi danas „stepen verovatnoće neke velike
krize proširenog i sve oštrijeg nazadovanja, kao u godinama
1830, 1890. i 1870, bio toliko smanjen da gotovo i ne po­stoji”.
Ovo uverenje kao da je u stvarnom privrednom razvitku
našlo svoje opravdanje i uzgred je još imalo tu „zaslugu što je
dokazalo da je, pored drugih mogućnosti razvitka, data i moguć­nost rasta bez poremećaja ravnoteže, što su razni istraživači ra­nije osporavali (na primer Marx u svojoj teoriji sloma). Time
je problem kapitalističke dinamike bio za buržoasku ekonomiju,
bez zadatka ravnotežnog posmatranja, na zadovoljavajući način izložen i našao svoj izraz u neo-neoklasičnoj teoriji, u kojoj se
statička analiza povezala sa dinamičkom.

Teorije rasta su se, međutim, manje bavile privrednim zbi­
vanjima razvijenih zemalja koliko pitanjem kapitalističkog razvit­ka nerazvijenih nacija, koje je nametnuo ishod drugog svetskog
rata. Svakako, na ovo pitanje se moglo brzo i lako odgovoriti,
iako je ostvarivanje predloga datih u odgovorima, naime da se
nadoknadi proces izvršen u razvijenim zemljama, naišlo na nesa­
vladive teškoće. Pa ipak je bavljenje nedovoljnim razvitkom
otvorilo novu granu teorije ekonomije, koja je pokušala da ćelom
svetu razjasni uspeh mešovite privrede. No, kako ta evolucionistička teorija razvitka nema ničega zajedničkog
s
problemom
kriza, možemo je ovde zanemariti.
S gledišta Marxove teorije kriza, posleratna konjunktura
koja je otpočela s izvesnim zadocnjenjem nije iznenadila, budući
da funkcija krize jeste da stvori preduslove za jedan novi polet.
Time nije rečeno da je svaka kriza u stanju da pripremi novi pe­riod akumulacije; ona može takođe dostići samo stanje relativne
stagnacije, kao u slučaju mnogih zemalja posle prvog svetskog
rata, te u granicama te stagnacije izazvati novu krizu. Sa sve ve­ćim destruktivnim snagama kapitala, rat kao kriza postaje pre­preka bržem oporavljanju i samo se lagano može pretvoriti u
novu ekspanziju. Pod takvim okolnostima, nastavljanje i dalje s
državnim zahvatima u privredu je neophodnost, i stvarno se po­javljuje kao bitni instrumentarij novoga poleta.
Vodi li stagnacija kapitalističke privrede do državnih za­
hvata da bi se privreda ponovo pokrenula i savladala nezaposle­nost, time nije rečeno da se najzad nastala nova konjunktura ima
isključivo zahvaliti tim zahvatima. Ona je mogla nastati uspo­
stavljanjem kapitalističke profitabilnosti, što se zbiva jednovremeno i relativno nezavisno od tih zahvata, kao što je bio slučaj
i u ranijim krizama kad je država deflacionističkom politikom
krizno stanje pre pooštrila nego oslabila. Ako je pokušaj da se
ograničenjem državnog budžeta poboljša prof i labilnost kapitala
bilo nedovoljno sredstvo, onda ni povećanje javnih izdataka ne
pruža garanciju za savladavanje krize. U oba slučaja dalja progre­
sivna akumulacija, na kraju krajeva, zavisi od izmenjene strukture
kapitala i od stope viška vrednosti koja može oploditi uvećava­
jući kapital. Nema sumnje da se proširenje proizvodnje kapitala
posle drugog svetskog rata može objasniti samo još neslomljenom
ili obnovljenom ekspanzionom snagom kapitala,
a ne proizvodnjom, podstaknutom od strane države. Ali time se povezuje ga­
rancija jedne nove krize usled prekomerne akumulacije i nužnost
daljih državnih zahvata.

S gledišta „nove ekonomije”, međutim, nije se više moglo
računati na dovoljnu autonomnu ekspanziju kapitala, čime se da­lji razvitak kapitala mogao zamisliti samo u obliku mešovite pri­vrede. Jedna skeptična manjina ekonomista i dalje se čvrsto drža­la
laissez-faire
principa, ii u mešovitoj privredi videla raspadanje
tržišne privrede, koje na kraju mora dovesti do sloma privatnog
kapitalizma. Dugotrajni prosperitet u zapadnim zemljama, koji
se nije mogao neposredno objasniti državnim zahvatima, potisnuo
je
kejnezijanska
uverenja opet u pozadinu, pa je u akademskom
svetu mikroekonomija ponovo zauzela dominirajuće mesto. Učeš­će države u privredi nije se smatralo samo suvišnim već da je
ono sprečavalo slobodno kretanje kapitala, dakle, smatrano je
elementom koji sprečava razvitak. Svakako, ova nova kapitalistič­ka samosvest ostala je vezana za preovlađujući prosperitet, pa
kao što „nova ekonomija” nije mogla potpuno odstraniti
laissez-faire
učenje, tako ni ovo poslednje nije bilo u stanju da „novu
ekonomiju” prisili na povlačenje samo zbog činjenice prosperi­teta. Mešovita privreda bila je već postala nepromenljivi oblik
modernog kapitalizma, iako je vrsta mešavine ostala promenljiva. Državni zahvati mogli su se uvećati ili smanjiti, već prema
iskrsavanju potreba i dalje nekontrolisanog privrednog razvitka.
Neočekivano brza i neprestana ekspanzija zapadnog kapitala,
u kojoj su privredna nazadovanja bila dovoljno kratkog roka da
bi se pojam depresije pretvorio u pojam recesije, i u kojoj je uče­šće državom podstaknute proizvodnje zaostajalo za opštim poveća­njem proizvodnje, ne samo što je izmenila karakter kejnezijanske
teorije nego je zahvatila i marksizmu obavezna ekonomska shvatanja, da bi najzad dovela do raznih novih revizija Marxove teorije
kapitala i kriza. Gotovo se nado vezujući, uopšte uzev, na kejnezi-jansku teoriju o nedovoljnoj tražnji kao uzroku stagnacije, niz
autora zastupao je gledište da kapitalističke teškoće ne proističu iz nedostajanja već iz izobilja viška vrednosti. Za proizvod­nju viška vrednosti povoljne promene u strukturi kapitala, na primer pojeftinjenje postojanog kapitala kao rezultat moderne tehnologije, te samovlasno manipulisanje cenama povezano s monopolizovanjem, daju proizvodnju viška vrednosti što prevazilazi
mogućnosti akumulacije koja se može potrošiti samo putem jav­nih izdataka. Kako kapitalistički način proizvodnje isključuje po­većanje potrošnje radnog stanovništva, koje odgovara rastućem
kapacitetu proizvodnje, privreda se koleba između stanja stagna­cije i stanja savlađivanja te stagnacije politikom rasipanja posred­stvom istraživanja prostora, naoružanja i imperijalističkim pustolo­vinama. Tako izobilje profita, doduše, ne otklanja krize, ali ove
nemaju ničeg zajedničkog sa zakonomernošću kriza koja proizlazi iz
padajuće profitne stope. Time su se ovi autori, iako drugim pu- tevima, vratili uverenju Tugan-Baranowskog i Hilferdinga, naime,
da kapitalu nisu postavljene nikakve objektivne granice, pošto se,
uprkos antagonističkoj raspodeli, proizvodnja može neograničeno
proširivati, iako jedan njen deo mora biti „neracionalno” straćen.
Ne upuštajući se ovde u unutrašnje protivrečnosti ovih teo­rija, ipak neka bude primećeno da su se one mogle oslanjati
samo na očigledan polet zapadnog kapitala, koji je omogućio ne
samo dalju akumulaciju pri istovremenom poboljšanju životnog
položaja radnog stanovništva, nego je ostao neokrnjen usled nara­slih javnih izdataka. I drugačije nego što je bilo pretpostavljeno
za vreme depresije, nisu dodatni javni izdaci održavali privredu
sposobnu za život, nego su visoki profiti dopuštali luksuz rasip­ničke proizvodnje, a povrh toga navodno pretvaranje kapitaliz­ma u „društvo izobilja i potrošnje” .
Svakako, period prosperiteta zahteva objašnjenje, koje se mo­
že naći samo u datim privrednim procesima. Za marksizam je
opšte objašnjenje prosperiteta jednostavno priznanje činjenice da
ima dovoljno profita da se akumulacija progresivno nastavi, kao
što kriza i depresija dolaze od nepostojanja te situacije. Konkret­no, iako samo naknadno, svaki konjunkturni talas može se utvr­diti na osnovu privrednih pojava koje u njemu nastupaju. Dugu
depresiju predratnih godina su karakterisali opšte nedostajanje pro­fita i krajnje niska stopa akumulacije i dezinvesticije, ali ne zbog toga što bi se proizvodnost rada odjednom presudno bila smanji­
la, nego zato što postojeća proizvodnost nije bila dovoljno velika
da bi naraslom kapitalu zajemčila dalju profitonosnu ekspanziju.
Prosečna profitna stopa postojeće strukture kapitala bila je preni­
ska da bi pojedine kapitale pokrenula na proširenje vlastite pro­
izvodnje posredstvom proširenja aparata proizvodnje, iako njima
pad prosečne profitne stope ne izgleda kao takav, nego kao sve
veća teškoća oko prodaje robe. Zahtevi postavljeni profitu od
strane kapitala — naduvenog fiktivnim i spekulativnim kapital-
-vrednostima — ne mogu se zadovoljiti postojećom profitnom ma­
som, te je smanjenje profita za svaki pojedini kapital, koje odatle
rezultira, vodilo, uz izostajanje dalje ekspanzije, u opšte krizno
stanje.
Izlaz iz te situacije je u njenom preokretu, u strukturi kapi­
tala i masi viška vrednosti koja omogućuje dalju akumulaciju. Kom­binacija neprekidnog uništavanja kapitala za vreme dugog perioda
depresije s ogromnom akceleracijom toga procesa, usled razaranja
kapital-vrednosti za vreme rata, zatekla je preživeli kapital u izmenjenom svetu u kojem je data profitna masa dobro došla veoma
smanjenom kapitalu i u odgovarajućoj meri uvećala njegovu renta­bilnost. Istovremeno je ratom forsirani tehnički razvitak dopuštao
značajno povišenje proizvodnosti rada, koja je, u vezi s izmenjenom strukturom kapitala, profitabiinost kapitala dovoljno podigla
da bi uvećala proizvodnju i aparat proizvodnje.
Američki kapital za vreme rata nije bio u stanju da akumuli­ra, pošto je otprilike polovina nacionalne proizvodnje bila upotrebljena za ratne svrhe. Posleratno doba bilo je period podiza­nja propuštene akumulacije i s time povezanog obnavljanja sred­stava za proizvodnju, iz čega je proizašla konjunktura u kojoj se
nezaposlenost povremeno mogla svesti na neophodni minimum.
„Između godine 1949. i 1968. narastao je za 50% kapital koji
je stajao nasuprot svakom radniku, odakle je proisteklo povišenje
proizvodnosti rada sa 2,3 procenta u 3,5 procenata. Pošto je
porast proizvodnosti premašao porast nadnica, profitna stopa ka­pitala, iako relativno niska, ipak je ostala stabilna.” Obnova
evropske i japanske privrede bila je delom pripremljena i finansirana američkim liferacijama i kreditima, koji su oživeli američki
robni izvoz i za rastuću proizvodnju stvorili tržišta daleko iznad onih potrebnih za vlastitu akumulaciju. Državnom izvozu kapi­tala pridružio se pri prvom znaku profitonosne proizvodnje privat­ni izvoz kapitala, pre svega u obliku direktnih investicija, koje su
internacionalizovale akumulaciju američkog kapitala i olakšale
njegovo oplođavanje. Novostvoreni kapital u zemljama što su se
obnavljale mogao se poslužiti razvijenom tehnikom i postigao je
— pri jednovremenom održavanju nadnica na niskom nivou —
na raznim područjima proizvodnje konkurentsku sposobnost na
svetskom tržištu.
Proizvodnost rada rasla je, na primer, u Nemačkoj godišnje
za 6 procenata, a četvrtina ukupne proizvodnje uložena je u do­datni kapital. S izuzetkom Engleske, ni u drugim evropskim zem­ljama nije bilo bitno drugačije, dok je u Americi stopa akumulaci­je ostala ispod svoga istorijskog prošeka. Više profitne stope u
evropskim zemljama, koje su brže akumulirale, ubrzale su ame­rički izvoz kapitala, a ovaj, opet, ukupan privredni razvoj ze­malja — uvoznica. Ishodom rata stvorene okolnosti dovele su do
ogromnog uvećanja multinacionalnih kompanija, najvećim delom
američkog porekla, koje su opšti proces koncentracije kapitala
aktuelnim stapanjima i sporazumima još ubrzale. Ne ulazeći dalje
u tu poznatu priču, koja je nadaleko slavljena kao „privredno
čudo” i do ekscesa dokumentovana, neka ipak bude rečeno da se
ona nije odnosila ni na šta drugo do na ubrzanu stopu akumu­lacije, koja je baš svojim ubrzanjem terala stopu profita naviše, da
bi s ukupnom proizvodnjom srazmemo uvećala i udeo potrošnje.
„Nova ekonomija” bila je, međutim, razvijena kao odgovor
na prividno beskonačno krizno stanje. Postojala su dva smera
kejnezijanizma;
jedan koji je računao na savladavanje krize držav­nim zahvatima (pump-priming), da bi posle postignute ekspanzije
opet pustio da privreda ide svojim tokom, i, drugi, koji je bio
uverenja da je ‘kapitalizam već dostigao stacionarno stanje, te su
mu time potrebni stalni državni zahvati. Stvarni razvitak nije po­
tvrdio ni ovaj ni onaj pravac, već je doveo do konjunkture pri
istovremenom daljem postojanju privrednog usmeravanja od stra­ne države. U zapadnoevropskim zemljama je pri tom bila reč o
forsiranom ubrzanju akumulacije, tako da se „socijalna tržišna
privreda” nije razlikovala od „mešovite privrede”. U Americi,
pak, i dalje je postojala nužnost da se nivo proizvodnje održava
stabilnim pomoću javnih izdataka, što je dovelo do daljeg, iako
sporog, porasta zaduživanja države.
Ovo stanje moglo se obrazložiti i imperijalističkom politi­kom Amerike, a kasnije ratom u Vijetnamu. No, kako nezapo­slenost nije pala ispod četiri procenta ukupno zaposlenih, a ka­
pacitet proizvodnje nije bio potpuno iskorišćen, više je no verovatno da bi bez „javne potrošnje”, naoružanja i ljudske klanice
broj nezaposlenih bio daleko veći no što je u stvarnosti bio.
I kako otprilike polovina svetske proizvodnje otpada na Ameriku,
nije se moglo govoriti o nekom potpunom savladavanju svetske
krize, uprkos poletu u zapadnoj Evropi i u Japanu, a pogotovo
ako se uzmu u obzir nerazvijene zemlje. Ma koliko konjunktura
i bila živahna, ona se ipak odnosila samo na delove svetskog
kapitala, ne dovodeći do opšteg poleta koji bi obuhvatio svetsku
privredu.
Ali nastranu to: ono što je „nova ekonomija” zastupala bila
je tvrdnja da je kapitalistička kriza prestala da bude nužnost, po­
što bi svako privredno nazadovanje moglo biti sprečeno merama
vlade sa suprotnim dejstvom. Krizni ciklus je stvar prošlosti, jer
svako nazadovanje proizvodnje privatne privrede može biti izravnato odgovarajućim povećanjem proizvodnje podstaknute od strane
države. Ceo arsenal sredstava za usmeravanje privrede stoji sad
na raspolaganju, da bi garantovao privrednu ravnotežu i ravnotež­ni razvitak. Ekspanzivna monetarna politika za stimulisanje pri­vatnih investicija, varijacije oporezivanja, ugrađeni stabilizatori,
kao što je osiguranje nezaposlenih, zajedno s pokrivanjem defi­cita javnih izdataka, garantovali su ravnomeran tok privrede s
punim zaposlenjem i stabilnim cenama, koje vlada treba samo da
zaželi pa da time postanu realnost.
Ukoliko je reč o tezi kompenzirajućeg usmeravanja privrede
od strane države, marksistička kritika ima samo da ukaže na ka­rakter kapitalističke proizvodnje kao proizvodnje profita, pa da
to shvatanje prikaže kao iluziju. Time mu ipak ne treba osporiti
svako dejstvo. Kao što ekspanzija privatnog kredita može oživeti
privrednu delatnost preko tačke koja bi joj bila postavljena bez
kredita, tako i povećanje javnih izdataka postignuto uz pomoć
kredita može u prvi mah imati povoljno dejstvo na ukupnu
privredu. Granice za obe mere postavlja data proizvodnja profita.
Na osnovu tih granica mogao se u apstraktnoj teoriji razvitka
kapitala izuzeti kredit a da se time teorija ni najmanje ne obezvredi. Tamo gde nema profita, ni kredit se neće tražiti, a gde
privreda nazduje, retko će se odobriti kredit. Istina, kapitalistička
proizvodnja je odavno proizvodnja zasnovana na kreditu, a da time nije nimalo izmenila zakonitost kriza. Dok proširenje kredit­nog sistema može biti moment koji odgađa krizu, pri izbijanju
krize, usled veće siline obezvređenja kapitala, on postaje momen­tom koji pooštrava krizu, iako obezvređenje na kraju krajeva
opet postaje sredstvom za savladavanje krize.

Pomoću kredita proširena proizvodnja pods taknuta od države
već kazuje da privatno proširenje kredita nije moglo sprečiti kri­zu. Pošto bi jedna od države podstaknuta proizvodnja, koja bi
konkurisala privatnom kapitalu, sve više otežavala privrednu pozi­ciju privatnog kapitala, a da time ne bi ništa izmenila na niskoj
profitabilnosti, to nije reč o takvoj od države pods taknutoj pro­
izvodnji koja izlazi na tržište da bi se tamo realizovala i akumu­lirala, nego o proizvodnji za „javnu potrošnju”. Ta „javna potroš­nja” u svim se vremenima podmiruje oporezivanjem radnika i ka­pitala koji proizvodi višak vrednosti, da bi zadovoljila kapitalističko-opštedruštvene potrebe. Proširenje „javne potrošnje” deficit­nim finansiranjem može se izmiriti samo odbitkom od viška vred­nosti i smanjenjem privatne potrošnje; istina, usporeno, pošto
se ono finansira ne dodatnim oporezivanjem, već dugoročnim uzi­
manjem privatnog novčanog kapitala ili zaduženjem države.
Ceo problem svodi se na kraju na prostu činjenicu da ono
što se troši ne može biti akumulirano, tako da rastuća „javna po­
trošnja” ne može biti sredstvo da stopu akumulacije koja je došla
do zastoja ili se smanjuje preokrene u njenu suprotnost. Ako je
tome ipak tako, onda ne na osnovu javnih izdataka, nego na
osnovu krizom izvršenog obnavljanja profitabilnosti kapitala, koje
je dovoljno zamašno da, i pored povećanih javnih izdataka, do­vede do nove ekspanzije. To se ne menja ni time što državnim
izdacima potpomognuto oživljavanje privrede postaje podstrek za
dalju ekspanziju, pošto se
sama ekspanzija
može Dostići samo
aktuelnim uvećanjem j>rivatnog viška vrednosti. Inače od države
podstaknuta proizvodnja može samo dovesti do daljeg opadanja
akumulacionc stope.
Mešovita privreda kazuje da je deo nacionalne proizvodnje i
sada kao i ranije proizvodnja profita privatnog kapitala, dok se
manji deo sastoji iz od države podsta’knute proizvodnje, koja ne
donosi nikakav višak vrednosti. Ukupnoj proizvodnji stoji time na
raspolaganju smanjena profitna masa. Kako država, uopšte uzev,
ne rasoolaže sredstvima za proizvodnju i sirovinama, ona se mora
poslužiti neupotrebljenim kapitalom da bi pokrenula državnu pro­
izvodnju, tj. posredstvom državnih porudžbina raznim preduzećima koji traženi proizvod prodaju državi. Ova preduzeća moraju
oploditi svoj kapital, a radnici koje su zaposlila dužni su proizve­sti višak vrednosti. Ovaj „višak vrednosti” se, međutim, ne ,,realizuje” na tržištu u razmeni s drugim robama, nego pozajmlje­nim novcem vlade. Sami proizvodi bivaju ili upotrebljeni ili
straćeni.
Kapitalistima koji rade s državnim porudžbinama život je
olakšan, jer su se oslobodili briga oko proizvodnje i realizacije.
Njihov dohodak nalazi svoj ekvivalent u oporezivanju i u držav­nom dugu. Tako s državnim porudžbinama blagosloveni deo kapi­tala realizuje svoj profit isto onako kao i onaj deo kapitala koji
s profitom proizvodi za tržište. Izgleda kao da bi od države podstaknuta proizvodnja uvećala ukupni profit. Ali u stvarnosti je
samo na tržištu realizovani višak vrednosti novoproizvedeni višak
vrednosti, dok se višak vrednosti „realizovan” kupovinama države
odnosi na višak vrednosti u prošlosti opredmećen u novčani
kapital.
Kad bi kriza potpuno i uopšte uništila profitabilnost kapita­la, kapitalistička proizvodnja bi time prestala. Stvarno i na naj­dubljoj kriznoj tački ostaje jedan deo kapitala profitonosan, da
bi produžio proizvodnju, iako u ograničenoj meri. Drugi deo biva
žrtvovan krizi i time doprinosi održanju profitabilnosti kapitala
koji dalje proizvodi. Kad bi se prepustilo da taj proces ide svojim
tokom, kao što se to u krizama 19. veka uveliko događalo, onda
bi se posle kraćeg ili dužeg perioda stradanja stvorilo stanje u ko­me kapital, sa izmenjenom strukturom i višim stepenom eksploata­cije, može preko visine akumulacije dostignute pre krize napre­dovati ka daljoj akumulaciji. U okolnostima novijeg datuma ovaj
„proces ozdravljenja” za društvo je odveć riskantan i iznuđava od
države zahvate da bi se predupredili socijalni potresi.
Obezvređenje kapitala putem konkurencije, i poboljšanje
profitabilnosti pomoću koncentracije kapitala, usled već dostignu­te visoke koncentracije kapitala gube veliki deo svoga dejstva,
osim ako se ne prošire van nacionalnog okvira na svetsku privre­du, što mora dovesti do ratobornih objašnjavanja. Pošto koncentrisani kapitali nikako ne uzimaju u obzir društvene potrebe ni
u njihovoj kapitalističkoj nameni, te potrebe moraju biti obezbeđene političkim putem, na primer državnim subvencijama, da bi
se održale neophodne grane proizvodnje i pored njihove nedo­
voljne profitabilnosti.

Od države podstaknuta proizvodnja je oblik državnog usmeravanja privrede koji se odnosi na preraspodelu ukupnog društve­nog profita, ne menjajući išta na njegovoj veličini. Pošto dodatna
proizvodnja ne daje dodatni profit, ona ne može služiti akumu­laciji kapitala. Kriza, međutim, proizlazi iz nedovoljne akumula­cije; to je situacija koja se ne da ukinuti proizvodnjom koju
podstiče država. Pod pretpostavkom jednog kapitalizma nespo­sobnog za dalju akumulaciju, dakle jedne permanentne krizne si­tuacije, koja kao mogućnost može postati stvarnost, iz suzbijanja
krize pomoću neprofitonosnih javnih izdataka, putem deficitarnog
finansiranja, dobija se sledeća slika: država kupuje pozajmljenim
novcem proizvode koji inače ne bi bili izrađeni. Ova dodatna pro­
izvodnja ima neposredni pozitivni efekt na ukupnu privredu, a
pri tom se to ne bi mogla dovesti u vezu s telkuoim, čisto Spe­kulativnim modelima multiplikatora, koji se zasnivaju na neodrži­voj buržoaskoj privrednoj teoriji. Po sebi se razume da svaka no­va investicija, svejedno odakle dolazi, mora uvećati privrednu delatnost, ako u isti mah ne vodi do dezinvesticija, koje njen efekt,
opet, potiru. Proizvodi se izrađuju, radnici su zaposleni, i opšta
tražnja mora se povećati srazmerno novim investicijama. No, ka­ko povećani deo proizvodnje ne daje nikakav profit, u vezi s teš­koćama akumulacije kapitala ništa se ne menja. Međutim, ove
teškoće
najpre
samo postoje a ne uvećavaju se od države pod-
staknutom proizvodnjom.
Pošto, pod našom pretpostavkom, privatni kapital ne akumu­lira a od države podstaknuta proizvodnja kao proizvodnja za „jav­nu potrošnju” ništa ne doprinosi akumulaciji, održanje postignu­tog nivoa proizvodnje sili na neprekidne dodatne državne izdatke,
na stalan rast zaduženja države. S kamatnim obavezama prihvaće­nim od strane državnog budžeta nameće se neophodnost srazmer­no većeg oporezivanja privatnog kapitala. Naravno da su ta kama­tna plaćanja izvor dohotka za poverioce države i kao takva opet
odlaze u potrošnju ili se nanovo ulažu, bilo u privatnu privredu
bilo ponovo u državne papire. Ali ovde je reč samo o jednoj te
istoj sumi, koja je izda ta kao profit, da bi se na drugom mestu
pojavila kao kamata. Kako kapital koji ne akumulira ne može
prosto biti izjednačen sa stacionarnim stanjem, nego implicira
regresivno stanje, s neprekidnim nazadovanjem privrede, mora
proizići nužnost sve dalekosežnijih državnih zahvata, koji u sve većoj meri idu nauštrb svakoj novoj mogućnosti poleta privatnog
kapitala. Kompenzirajuća od države podstaknuta proizvodnja po­staje time od prvobitnog sredstva za olakšanje krize sredstvom
za njeno produbljenje, pošto jednom rastućem delu društvene pro­izvodnje oduzima njen kapitalistički karakter, naime sposobnost
da proizvodi dodatni kapital.

S tom slikom neprestanog kriznog stanja treba samo da se
pokaže da neprofitonosna od države podstaknuta proizvodnja, da­leko od toga da je sredstvo za savladavanje krize, tokom vremena
mora dovesti u pitanje sam kapitalistički način proizvodnje. Među­tim, pošto kriza iz same sebe razvija elemente za svoje savlada­vanje, gubi se nužnost stalno sve veće od države podstaknute
proizvodnje; apstrahujući to da će vlade — kao kapitalističke vla­de — iz svojih vlastitih potreba od države podstaknutu proiz­vodnju tamo prekinuti gde ona počinje da postaje kobna po si­stem. Da bi se kapitalistička privreda održala, mora se ne samo
proizvoditi nego se više profita mora proizvesti. Kad bi se profit
mogao uvećati prosto dodatnom proizvodnjom, onda bi se kapital
za to sam pobrinuo i ne bi mu bila potrebna intervencija države.
Buržoaska ekonomija ne misli u kategorijama proizvodnje
vrednosti i viška vrednosti. Za nju profil navodno nije određu­jući moment privrede i njenog razvitka, štaviše, ona osporava egzi­stenciju profita. „Ono što se obično naziva profitom”, piše, na
primer, Paul Samuelson, „nije ništa drugo do kamate, rente,
nadnice pod jednim imenom.”173 Tamo gde se između nadnice i
profita ne pravi razlika, tu i odnos između proizvodnje i proiz­vodnje profita ostaje u tami, i svaka vrsta delatnosti predstavlja
se jednakovrednom u nacionalnom dohotku, od kojega svaki,
srazmerno svome doprinosu, dobiva svoj udeo. U ukupnoj pro­izvodnji izraženoj u novcu iščezava razlika između profitonosne
i neprofitonosne proizvodnje, te od države podstaknuta proizvod­nja stapa se s privatnom u amalgamu odnosa cena, u kojem su
sve mačke sive. Ukupni društveni proizvod pojavljuje se kao na­cionalni dohodak, u kojem je izbrisano suprotno kretanje proiz­vodnje i proizvodnje profita. Tako buržoaska ekonomija ne može
da sagleda posledice svojih vlastitih preporuka.
Pa ipak „nova ekonomija” polaže pravo na čast da je prona­šla ključ za savladavanje problema kriza. Tek kasnije se ispostavi­lo da se ona kiti tuđim perjem, da stvarno savladavanje krize nema nikakve veze sa
kejnezijanskim
mehanizmom savladavanja
krize. Ali zato joj se, kao što je već rečeno, ne može osporiti
svako ekonomsko dejstvo, pošto njena primena jedne nove ko­njunkture stvarno može da služi kao pods trek, ako postoji mo­gućnost takve konjunkture. Po sebi, dodatna od države podstaknuta proizvodnja ne može uvećati društveni višak vrednosti, pri
opsežnom razvoju ona ga mora smanjiti. I pored toga može s tim povezano proširenje proizvodnje, kao i svako proširenje kre­dita, stanje kriza oslabiti, pošto se njen negativni uticaj na uku­pan profit može zapaziti tek kasnije. Ako kapital u međuvremenu
uspe da se izbavi krize, to može izgledati kao rezultat državne
intervencije, iako bi te intervencije ostale bez uspeha bez samo­
voljnog poboljšanja uslova za oplođenje kapitala. Pa ipak od dr­žave podstaknuta proizvodnja pruža privatnom kapitalu
neposred­no
širi prostor i povoljnije tie za vlastita nastojanja da se iz osku­dice profita dođe do akumulacije.
Stoga nije nikakva protivrečnost u fiskalno-političkim me­tama vlade videti moment koji slabi krizu a i onaj koji je pooštrava. Dodatna proizvodnja omogućena deficitnim finansiranjem pred­
stavlja se kao dodatna tražnja, ali to je tražnja posebne vrste,
pošto ona doduše izlazi iz povećane proizvodnje, ali je reč o
povećanoj ukupnoj proizvodnji bez odgovarajućeg povećanja ukup­nog profita. Dodatna tražnja sastoji se iz novca koji je država
usmerila u ekonomiju: iz kredita vlade. Ona je pri svem tom
neposredno dodatna tražnja koja oživljava ukupnu privredu i mo­že postati polaznom tačkom jedne nove konjunkture, ako njoj
nasuprot ne stoje nesavladive granice. Ali samo pod takvim okol­nostima neprofitonosna ekspanzija proizvodnje može da prokrči
put profitonosnoj ekspanziji a da time ne izgubi svoj kapitalističko-neproizvodni karakter. Upravo kapitalističko-neproizvodna pri­roda od države pods taknute proizvodnje postavlja njenoj primeni
u kapitalističkom društvu definitivne granice, koje se utoliko brže
dostižu ukoliko kapital duže ostaje u stanju krize.
Na svaki način, od države podstaknuta proizvodnja biva
omogućena ne samo državom nego i njenom kreditnom sposob­nošću. Dakle, snosi je privatni kapital. Pozajmljeni novac koji se
upotrebljava za povećanje tražnje je privatni kapital. Tako sam
privatni kapital finansira deficit i spreman je da ga finansira za­
to Što on ne može delati ili misliti prema ukupnom društvenom
stanovištu. Novac stavljen vladi na raspolaganje donosi kamate, a
kamate su za neku grupu kapitala dovoljan povod za pozajmljinema nikakve veze sa
kejnezijanskim
mehanizmom savladavanja
krize. Ali zato joj se, kao što je već rečeno, ne može osporiti
svako ekonomsko dejstvo, pošto njena primena jedne nove ko­njunkture stvarno može da služi kao podstrek, ako postoji mo­gućnost takve konjunkture. Po sebi, dodatna od države podstaknuta proizvodnja ne može uvećati društveni višak vrednosti, pri
opsežnom razvoju ona ga mora smanjiti. I pored toga može stim povezano proširenje proizvodnje, kao i svako proširenje kre­dita, stanje kriza oslabiti, pošto se njen negativni uticaj na uku­pan profit može zapaziti tek kasnije. Ako kapital u međuvremenu
uspe da se izbavi krize, to može izgledati kao rezultat državne
intervencije, iako bi te intervencije ostale bez uspeha bez samo­voljnog poboljšanja uslova za oplođenje kapitala. Pa ipak od dr­žave podstaknuta proizvodnja pruža privatnom kapitalu
neposred­no
širi prostor i povoljnije tie za vlastita nastojanja da se iz osku­dice profita dođe do akumulacije.
Stoga nije nikakva protivrečnost u fiskalno-političkim me­tama vlade videti moment koji slabi krizu a i onaj koji je pooštrava. Dodatna proizvodnja omogućena deficitnim finansiranjem predstavlja se kao dodatna tražnja, ali to je tražnja posebne vrste,
pošto ona doduše izlazi iz povećane proizvodnje, ali je reč o
povećanoj ukupnoj proizvodnji bez odgovarajućeg povećanja ukup­nog profita. Dodatna tražnja sastoji se iz novca koji je država
usmerila u ekonomiju: iz kredita vlade. Ona je pri svem tom
neposredno dodatna tražnja koja oživljava ukupnu privredu i mo­že postati polaznom tačkom jedne nove konjunkture, ako njoj
nasuprot ne stoje nesavladive granice. Ali samo pod takvim okol­nostima neprofitonosna ekspanzija proizvodnje može da prokrči
put profitonosnoj ekspanziji a da time ne izgubi svoj kapitalističko-neproizvodni karakter. Upravo kapitalističko-neproizvodna pri­roda od države pods aknute proizvodnje postavlja njenoj primeni
u kapitalističkom društvu definitivne granice, koje se utoliko brže
dostižu ukoliko kapital duže ostaje u stanju krize.
Na svaki način, od države podstaknuta proizvodnja biva
omogućena ne samo državom nego i njenom kreditnom sposob­nošću. Dakle, snosi je privatni kapital. Pozajmljeni novac koji se
upotrebljava za povećanje tražnje je privatni kapital. Tako sam
privatni kapital finansira deficit i spreman je da ga finansira za­
to Što on ne može delati ili misliti prema ukupnom društvenom
stanovištu. Novac stavljen vladi na raspolaganje donosi kamate, a
kamate su za neku grupu kapitala dovoljan povod za pozajmljivanje novca državi. Ako je ovaj proces jednom u toku, onda i
njega proizlazi sve veće poresko opterećenje još profitonosnog
proizvodećeg kapitala, koji je time uvučen u finansiranje defici­ta. Tako država stavlja u pokret jedan proces koji ukupan kapital,
kao novčani kapital i kao proizvodni kapital, navodi na to da bu­de deo neprofitonosne proizvodnje. Kako jedan deo kapitala, kao
što je već primećeno, čak i za vreme krize pravi profite ne pretva­rajući ih u dodatni kapital, to se ovom delu kapitala profitabilnost
još više kreše usled sve proširenije državne proizvodnje, čime se
vremenom nemanje volje za preduzimanje novih investicija pretva­ra u objektivno nemanje mogućnosti za to. U tom smislu — bez
autonomnog obnavljanja profitonosne akumulacije — od drža­ve podstaknuta proizvodnja kao
posledica
krize mora postati uz­rokom njenog daljeg produbljenja.

Pozitivno dejstvo državnih zahvata u privredu time je samo
privremene prirode i preokreće se u svoju suprotnost ako ne dođe
do očekivanog oživljavanja profitonosne proizvodnje, ili se ono
odveć dugo odlaže. Predstavnici „nove ekonomije” imali su, kako
se to kaže, „sreće” što je nova konjunktura, koju oni
nisu
očeki­vali, nastajala uporedo s državnim zahvatima. Da to nije bio slučaj
proširenje proizvodnje od strane države bi takođe imalo najpre
dejstvo njenog oživljavanja, koje bi se, međutim, tokom vreme­
na progresivno smanjivalo, i na kraju samo postalo preprekom u
savladavanju krize. Ako se
kejnezijanizam ne može učiniti odgo­vornim za tadašnji prosperitet, onda on ne sadrži ni instrumentarijum za savladavanje krize, i kapitalistička zakonitost kriza ide
svojim vlastitim putem, kao što je to bio slučaj i pre pojavljivanja
„nove ekonomije”.
Dugi period poleta bio je, međutim, dovoljno izrazit da bi se
— slično kao i na kraju stoleća — moglo očekivati da konjunk­turni ciklus ima tendenciju da izgubi svako posebno obeležje, či­me bi periodi depresije, koji su postajali blaži, mogli biti otklo­njeni skromnijim merama vlade. I dalja prekidanja ekspanzije ne
bi bila ništa drugo do „recesije rasta”, koje ne idu nauštrb već
dostignutom stanju proizvodnje; ili proste pauze u povećavanju
proizvodnje. Pri nastupanju takvih pauza dovoljna bi bila državna
monetarna i fiskalna politika da bi se ponovo ukinuo nastali ras­korak između tražnje i ponude, i prokrčio put daljem rastu. Relativno nazadovanje finansiranja deficita javnih izdataka,
omogućeno bržim razvojem profitne proizvodnje, pojačavalo je
uverenje da zajedničko delovanje tržišne privrede s državnim usmeravanjem privrede mogu problem kriza jednom zauvek
ukloniti. Ako je oporezivanje zbrisalo veliki deo nacional­nog dohotka, u Americi, na primer, 32 procenta, u Saveznoj Re­publici Nemačkoj 35 procenata, državni izdaci ipak nisu rasli brže od ukupne proizvodnje. Ako se zaduživanje države i dalje
uvećavalo, to je ipak bivalo sporijim tempom. U Americi je, na
primer, državni dug iznosio 278,7 milijardi dolara u 1945. godini
a 493 milijarde dolara u 1973. Kamatne obaveze povisile su se
od 3,66 milijardi dolara (1945) na 2,21 milijardu dolara (1973).
Udeo kamatnih troškova u nacionalnom proizvodu ostao je, među­
tim, isti, naime 1,7 procent. Ovi su se odnosi različito razvijali
u pojedinim zemljama. Nas ovde intersuje ovo; ako ukupna pro­
izvodnja brže raste, teret kamata može se održavati stabilnim
pomoću sve većeg zaduženja države. Narasli udeo države u ukupnom nacionalnom proizvodu
predstavlja odbitak od ukupnog viška vrednosti; deo viška vredno­sti koji ne može ući u akumulaciju privatnog kapitala. Ali pri­vatna akumulacija kapitala koja se i pored toga vrši može ovaj
deo viška vrednosti održavati
relativno stabilnim dok on, iako sporo, apsolutno
raste. Nastali odnos između od države podstaknute proizvodnje i ukupne proizvodnje, između zaduženja države
i nacionalnog dohotka, može da bude takav da se proizvodnja,
pri nepromenjenoj stopi akumulacije, s relativno nižom profitnom
stopom neprekidno uvećava. Ali ovaj odnos je krajnje osetljiv,
upravo zbog relativno niske profitne stope, na koju neprekidna
akumulacija još u suprotnom pravcu utiče. Akumulacija, s jedne
strane, diže proizvodnost rada, s druge strane, s njome skopčani
viši organski sastav kapitala pritiskuje profitnu stopu. Svaki
novonastali raskorak između profitabilnosti i akumulacije mora
deo viška vrednosti koji pripada državi i koji je do sada bio
podnošljiv, učiniti faktorom koji otežava daiju akumulaciju. Ta­ko je prva reakcija privatnog kapitala pri padanju već niske pro­fitne stope — zahtev za kresanjem javnih izdataka, ili za uspo­stavljanjem takvog odnosa između od države podstaknute proiz­vodnje i ukupne proizvodnje koji ne bi krnjio interese akumulacije.

S akumulacijom kapitala povećava se i njegova osetljivost
prema profitu. Da bi se izbegao pritisak padajuće prosečne profit­ne stope i osiguralo oplođavanje naraslog kapitala, kapital koji
se monopolizira pokušava da cene svoje ponude prilagodi vlasti­
tim potrebama za profitom, te da svoju akumulaciju učini nezavisnom od zbivanja na tržištu. Naravno, to je mogućno samo u od­ređenim granicama. Pošto se ni ukupni društveni proizvod ni
ukupna vrednost ne mogu povećati manipulisanjem cenama, mo­nopolski profit može proizići samo iz daljeg pada profita konkurišućih kapitala što podležu prosečnoj profitnoj stopi. U onoj meri
u kojoj je monopolski profit iznad prosečnog profita, on ovaj
poslednji smanjuje i time neprekidno razara svoju vlastitu osnovu.
Time monopolski profit teži ka prosečnom profitu, a to je pro­ces koji se, istina, može usporiti međunarodnim proširenjem
monopola. Ali to neravnomerno prisvajanje ukupnog društvenog
viška vrednosti ne može uticati na njegovu veličinu, osim ako
monopolizovanje obuhvata ne samo određivanje cene nego i pro­ces proizvodnje u tom smislu da uništenje konkurišućih kapitala
vodi do istovremenog porasta proizvodnosti rada a time do viška
vrednosti.
Daleko više nego u
laissez-faire
-odnosima razvitak kapitala u
mešovitoj privredi i pod uticajem monopola određen je brzo ra­stućom masom viška vrednosti. Pošto porast proizvodnje isključu­
je ravnomeran porast profita i time mora rasti brže od profita
da bi ovaj održavao adekvatnim zahtevima akumulacije, akumulaciona stopa može se usporiti samo pod pretećim dejstvom krize.
Nasuprot tome akumulacija pretpostavlja ponovo dovoljne profite.
Ali, kako god se monopolistički profit može za duže vreme posti­zati na račun opšteg profita tako se i opšti profit znatno vreme
može održavati na račun ukupnog društva. Sredstva za tu svrhu
nalaze se u državnoj monetarnoj i fiskalnoj politici.

Akumulacija kapitala ne predstavlja čak nikakav problem
dokle god postoje za to potrebni profiti. Ona je dugo vremena
ostvarivana u velikoj nezavisnosti od zahvata države. Primena
državne monetarne i fiskalne politike radi uticanja na privredu
ukazuje na stanje u kojem je akumulacija postala problem, koji
se bez svesnog uticanja na privredne procese nije mogao duže
vreme savladati. Problem je, jednom reči izražen — profit. Svaki
kapital se mora brinuti za vlastiti profit, ali baš zato što on to
čini dolazi do krize prekomerne akumulacije, čije periodično po­javljivanje društvo sve teže podnosi. Posledice krize — prekomerna proizvodnja i nezaposlenost — mogu biti ublažene povećaniem
državnih izdataka, ali uzrok krize, naime nedostaianje profita koji
sprečava dalju akumulaciju, ne može se time otkloniti. I sada,
kao i ranije, ostavljeno je kapitalu da se iskobelja iz krize. Da
se kapitalu ne bi činile dodatne teškoće, uvećani javni izdaci tinansiraju se putem deficita. Oporezivanje kapitala može se time
isprva u priličnoj meri zadržavati, kako se višak vrednosti potre­ban za akumulaciju ne bi dalje ograničavao. To, međutim, izaziva
inflacioni proces, koji, kad je jednom u toku, određuje dalji razvi­tak kapitalističke proizvodnje.
Inflacija spada u arsenal
kejnezijanizma.
Bržim porastom
cena u odnosu na nadnice uvećava se profit neophodan za ekspan­ziju, a ubrzanim stvaranjem novca smanjuje se kamatna stopa,
što olakšava investicije. Na inflaciju se tu gledalo kao na sred­stvo za uvećanje viška vrednosti, i u tome se nalazila njena svrsishodnost. Višak vrednosti dobijen inflacijom ravan je smanjenju
vrednosti radne snage, plus transfer viška vrednosti od novčanog
kapitala proizvodnom kapitalu, čime se akumulacija može u od­govarajućoj meri podići.
Injekcije novca pozajmljenog od vlade odnose se na besprofitnu proizvodnju. Iako njeni
finalni proizvodi
ne spadaju u
područje ,,javne potrošnje” i time se ne pojavljuje na robnom
tržištu, njihova proizvodnja neposredno povećava ukupnu tražnju.
Narasla novčana suma koja ulazi u promet dopušta time povećanje
cena i za količine robe koje se odnose na privatnu potrošnju. Za
vreme rata ovaj proces postaje očevidan. Da bi se izbegla inflacija
koja bi proizašla iz sve manje ili nepromenjene količine robe pri
novčanom dohotku poraslom usled ratne proizvodnje, vlade pribegavaju prisilnoj štednji i racioniranju sredstava potrošnje. Ma­da u blažoj formi, umnožavanje novca usled finansiranja deficita
je inflatorni proces koji se ne može zaustaviti, pošto ništa ne
stoji na putu povišenju cena koje je omogućeno povećanom koli­činom novca.
Nasuprot uvećanoj sumi novca koja ulazi u promet stoji najpre nepromenieni ukupni višak vrednosti, koji se pokazuje u ne­koj datoi količini robe. Povećanje cena omogućeno prirastom nov­ca poboljšava profitabilnost kapitala. Višku vrednosti ostvarenom
u proizvodnji dodaje se deo koji je rezultat povišenih cena ili
gubitka kupovne moći novca. Time ne samo što je smanjena vrednost radne snage zaobilazno preko prometa nego je smanjen i
udeo onih slojeva stanovništva koji žive od viška vrednosti, da
bi se udeo kapitala u odgovarajućoj meri povećao. Ovde je reč
o drugoj raspodeli ukupnog društvenog proizvoda u korist kapita­la, koja na samom ukupnom proizvodu ne može ništa izmeniti.
Tek kad dodatni iz prometa povučeni višak vrednosti uđe u akumulaciju i s većom proizvodnošću rada uveća društveni proizvod,
uvećana profitna masa pretvorila se iz novčanog oblika u oblik
kapitala. Inače poboljšana profitabilnost vodi samo daljem padu
privatne tražnje i većem neupotrebljenom kapitalu.

Realni inflacioni dobici koji pripadaju kapitalu samo su
drugi oblik obezvređenja radne snage koje donosi svaka kriza.
Ako je tradicionalno do toga bilo dolazilo deflatornim putem,
sada dolazi inflatornim; ne smanjenjem nadnica, nego povećanjem
cena, ili kombinacijom jednog i drugog sredstva. Uvećanju profita
putem inflacije postavljene su, međutim, neprekoračive granice,
pošto smanjenje vrednosti radne snage ima apsolutne granice, pa
čak ni te ne mogu biti dostignute usled protivnapada radnika.
Uz to, za povećanu ukupnu tražnju vezuje se i tražnja radne sna­ge, te se već time ograničava obaranje nadnica usled inflacije cena.
Kriza se može smatrati tek onda savladanom kad se ekspan­zija kapitala vrši bez smanjenja vrednosti radne snage i kad se
nova konjunktura povezuje s rastućim nadnicama. To se ne da
postići „javnim izdacima” vlade, pošto oni, na kraju krajeva, ne
mogu ništa drugo do rastući deo viška vrednosti koji se nalazi
u novčanom obliku ugasiti u „javnoj potrošnji”. Ako se i pored
toga pribegava toj politici, onda je to zato što nema drugog izbo­ra; osim ako kapital pristaje na rizik velike nezaposlenosti i jed­nog većeg razaranja kapitala od onoga koji rezultira iz „javne po­trošnje”. Ovde je reč o jednom kao neminovno uzetom i regulisanom uništenju kapitala u očekivanju da će sistem iz sebe razvi­ti uslove dalje progresivne akumulacije kapitala; dakle, nije reč
o kontroli društva, nego o kontroli krize.
Da rastući javni izdaci ne bi postali faktor produbljenja kri­ze, kapitalu mora poći za rukom da rastuće zaduženje države drži
u granicama koje su mu postavljene datom proizvodnjom viška
vrednosti, i ujedno da stvori uslove za dalju akumulaciju, tj. da se
profit brže uveća no što se gubi u besprofitnoj proizvodnji. Ovde
je, međutim, uvek reč o troškovima dodatne od države podstaknute proizvodnje radi smanjenja nezaposlenosti, a ne o udelu u višku
vrednosti koji je državi potreban za druge svrhe, a koji se po
svima uslovima odbija od ukupnog viška vrednosti. Pošto je udeo
države u ukupnom višku vrednosti stalno rastao i bez dodatne od
države podstaknute proizvodnje, njegovo uvećanje proizvodnjom
podstaknutom od strane države je dalja prepreka koja otežava
akumulaciju kapitala, ali prepreka koja se može ukloniti ako ka­pital uspe da svojom daljom akumulacijom odstrani nezaposlenost.

To, međutim, iziskuje stopu akumulacije pri kojoj se apsolutni
broj radnika koji proizvode višak vrednosti toliko povećao da se
njegovo s višim organskim sastavom kapitala povezano relativno
nazadovanje u stanju pune zaposlenosti ukida. Stopa akumulacije
koja se približava ovome stanju dostignuta je za vreme konjunktu­ra nekih evropskih zemalja i dovela je do uvoza radne snage, koji
je, svakako, ukazivao na to da u drugim zemljama nezaposlenost
i dalje postoji. U Sjedinjenim Državama nezaposlenost se stabili-
zovala na oko četiri odsto ukupno zaposlenih — zvanično utvr­đeni procent, koji je sad smatran kao ,formalan” a da ne ide
nauštrb pojmu pune zaposlenosti.
činjenica da je dodatna od države podstaknuta proizvodnja,
ukoliko dolazi do izražaja u deficitu državnog budžeta, dosad obu-
hvatala samo manji deo ukupne proizvodnje, i druga činjenica da
se njeni troškovi najpre ograničavaju na ukamaćenje kredita odo­brenog državi, što, dakle, iziskuje samo mali deo kapitala koji
nestaje u „javnoj potrošnji”, pomerila je s tim povezano optere­ćenje privatnog kapitala za kasnije i nije imala nikakvo neposred­no negativno dejstvo. Svakako da je novac pozajmljen vladi dobio
oblik državnog duga, iza kojeg ne stoji ništa drugo do obećanje
vlade da će se jednog dana odužiti, a poveriocima u međuvremenu
plaćati kamate. Novčani kapital koji je uložila vlada nije upotrebljen kao kapital i time se održavao, nego je kao „javna potrošnja”
nestao sa sveta. Ako državni dug treba da bude otplaćen — što
svakako ne mora biti slučaj — to onda može uslediti samo novim,
u proizvodnji nedavno ostvarenim viškom vrednosti, što, među­
tim, ništa ne men ja na tome da je u zaduženju države izraženi vi­šak vrednosti bez traga iščezao a nije srazmemo ušao u akumula­ciju kapitala.
Iz toga izlazi da država pomoću povećanih javnih izdataka
može suzbiti krizu samo trošenjem kapitala. Ali to trošenje se
predstavlja kao porast proizvodnje i zaposlenosti, što se svojim
besprofitnim karakterom ne odnosi više na kapitalizam te je time
ravna prikrivenom obliku eksproprijacije kapitala od strane
države, koja je posredstvom novca jedne grupe kapitalista kupila
pravo na proizvodnju neke druge grupe i gleda da obe zadovolji
time što jednoj obezbeđuje ukamaćenje a drugoj profitabilnost nje­nog kapitala. Međutim, dohoci koji se ovde pojavljuju kao kama­ta i profit mogu se podmiriti samo iz tekućeg proizvedenog
ukupnog društvenog viška vrednosti, iako se podmirenje može
i dalje odlagati, tako da — s gledišta društva — novac dobijen od proizvodnje podstaknute od strane države ima da važi kao odbitak
od ukupnog profita i time kao smanjenje dela viška vrednosti
potrebnog za akumulaciju. Ako je kriza rezultat nedostajanja
viška vrednosti, onda se ona ni u kom slučaju ne može savladati
uvećanjem toga nedostajanja.

Tačno je, naravno, da nedovoljni profit koji se predstavlja
kao kriza neće biti neposredno ni uvećan ni smanjen od države
podstaknutom proizvodnjom, i da se proizvodnja, zaposlenost i
dohoci ipak povećavaju upravo zato što se sredstva za proizvod­nju i radne snage stavljaju u pokret, što bez državne intervencije
ne bi bio slučaj. Taj deo proizvodnje, primenjenih sredstava za
proizvodnju i sredstava potrošnje koja ulaze u potrošnju radnika,
nema kapitalistički karakter ako se taj proces posmatra s gledišta
ukupnog kapitala. On i dalje zadržava kapitalistički karakter za
pojedine profitirajuće kapitale koji su s tom proizvodnjom u vezi.
Ali profit koji njima pripada uslovljava smanjenje profita svih
drugih kapitalista, a time i njihove pokušaje da svoje gubitke po­
sredstvom povišenja cena prevale na leđa ukupnog stanovništva.
Podelom gubitka profita u od države podstaknutoj proizvodnji
na celo društvo ostaje snošljivo za duže vreme, a da time ne pre­staje da snižava ukupan profit.
Ovde nije mesto da se upuštamo u dalje implikacije od drža­ve podstaknute proizvodnje. Nama je u ovom času samo stalo
do toga da imamo u vidu da se zakonitost krize kapitala ovim
putem ne može ukinuti. Ma kakvo bilo dejstvo od države pod­staknute proizvodnje u doba krize, ona nije nikakvo sredstvo
za povećanje profita, a samim tim ni instrument za savladavanje
krize. Nastavljanje ove proizvodnje može samo proširiti besprofitni deo ukupne proizvodnje i time njen kapitalistički karakter po­stupno razarati. Ali svaki prosperitet se zasniva na uvećanju viška
vrednosti za dalju ekspanziju kapitala. Kapitalu se tako mora s
priznanjem odati čast da je on iz svoga samorazvitka sebi stvorio
konjunkturu nedavne prošlosti, ali time i pretpostavku za jednu
novu krizu.
To se, međutim, mora reći uz izvesnu ogradu. Kao što se
poslednja velika kriza razlikovala od prethodne i po svome tra­janju, proširenosti i žestini na jedinstven način potresala svet,
tako je ova, posle drugog svetskog rata, nastala konjunktura
imala naročiti karakter kojim se razlikovala od ranijih konjunktu­ra. Ona je od početka bila povezana sa izvanrednim rastom kre­dita a time i novca, koji je rastuću proizvodnju ostavljao daleko iza sebe, a konjunkturu gonio napred i održavao putem inflacije.
Povećanje kredita je pojava svakog prosperiteta i njegovo ubrza­nje je, prema Marxu, simptom približavanja krize. I u buržoaskoj
privrednoj teoriji je brza ekspanzija kredita i s time povezana in­flacija cena smatrana kao znak malaksavajuće konjunkture, kojoj
mora slediti period privrednog nazadovanja, pošto su proširenju
kredita, zbog obaveza banaka prema rezervama, postavljene de­finitivne granice. Sto su te granice bile bliže, ponuda kredita biva­la je skuplja, a tražnja se smanjivala, usled čega je i inflatornom
dejstvu visoke konjunkture došao kraj. Međutim, ako konjunktu­ru treba održati, a ona to ne može sama po sebi, tj. odgovaraju­ćom profitnom stopom koja akumulaciju goni napred, onda se
ona ipak može produžiti pomoću daleko manje ograničene držav­ne monetarne i kreditne politike na teret sve veće inflacije.

Politikom „jeftinog novca”, koja, s jedne strane, smanjuje
opšti teret dugova i olakšava plaćanje kamata državnog duga, a,
s druge strane, tražnji kredita od strane države dodaje kredit
industrije i potrošača, proizvodnja se mogla brzo unapređivati na
račun sve veće zaduženosti i rastuće inflacije. U Sjedinjenim Drža­vama, na primer, realni ukupni proizvod između godine 1946. i
1970. narastao je za okruglo 130 odsto, izraženo, međutim, u
novcu — za 368 odsto. Ukupna zaduženost — isključujući za­duženost države — porasla je u istom periodu za 798 odsto.
Kao što i tražnja kredita od strane države za finansiranje deficita
javnih izdataka, i privatna ekspanzija kredita povećava privrednu
delatnost preko tačke koja bi joj u nedostatku tog kredita bila
postavljena, a da se time ne bi moglo ništa izmeniti na proizvod­nosti rada i viška vrednosti, koji se razvijaju nezavisno od ekspan­zije kredita. Kao i državno finansiranje deficita, i ubrzanje pri­vatne zaduženosti zasniva se na očekivanju da rastućoj proizvodnji
nisu postavljene nikakve granice, te da se ona može proširivati
proporcionalno ekspanziji kredita.
Gde se ta proporcionalnost krije, ne da se, međutim, utvrdi­ti. U očekivanju neprekidne i sve veće proizvodnje, te višeg do­hotka koji odatle proizlazi, a i terana nužnošću ekspanzije na
oplođavanje kapitala, opšta konkurencija probija -se i posredstvom
kreditnog sistema i ide u susret opasnosti da kredit razvije da­leko preko baze date aktuelnom društvenom proizvodnjom. Sva­kako, za davaoce kredita se opasnost smanjuje dalekosežnom mo­gućnošću svojevoljnog obrazovanja cena i uračunavanjem mogu­ćnih gubitaka kamatne stope, što po sebi opet povisuje cene.

Delom se rizik prevaljuje na ukupno stanovništvo, tim što se kapi­talističkim dužnicima dopušta da zaduženje i teret kamate odbiju
od svojih poreza. Pa ipak, inflatorni kredit izmiče državnoj mone­tarnoj i kreditnoj politici, pošto sama inflacija, usled uticaja dr­žave na kamatnu stopu, radi protiv poskupljenja kredita, i pošto
se tražnja kredita može povećati i sa višim kamatnim stopama.
Naravno da vlada može time što uskraćuje povećanje bankovnih
rezervi zaustaviti ekspanziju kredita, što bi, međutim, stavilo u
pitanje konjunkturu koja je samoj vladi potrebna. Gde god bi
se na tom putu pokušalo sprečiti inflaciju, nazadovanje privrede,
koje otud proizlazi, primoravalo je na obnavljanje inflatorne kre­ditne politike.

Ako je izvanredno povećanje privatnog zaduženja bilo sred­stvo za održanje konjunkture, usled čega se porast državnog za­duženja mogao usporiti, monetarna i kreditna inflacija je bila i preduslov i posledica prosperiteta koji se u dalekosežnoj meri ima
odnositi na buduće profite, a ako ili ne bude, mora se slomiti.
Pošto se inflatornom razlikom između obrazovanja cena i obra­zovanja nadnica profit može uvećati, i pritisak akumulacije na
profitnu stopu manje se zapažao. Međutim, iz toga je jedino pro­izišla — bar za Ameriku, kao što je rečeno —, profitna stopa ko­ja se stabilizovala na srazmerno niskom nivou, i koja sama, bez
državne politike inflacije, proizvodnju ne bi u toj meri pro­širila kao što je stvarno bio slučaj. Svakako, inflacija sadrži
svoje vlastite protivrečnosti; od sredstva koje privredu oživljava
ona može postati sredstvo koje privredu razara, budući da se
realne protivrečnosti kapitalističke proizvodnje ne mogu odstrani­ti finansijskom tehnikom. Ako proširenje privatnih kredita naiđe
na granicu postavljenu mu datom profitabilnošću kapitala, onda
prestaje i konjunktura koju ono unapređuje, te goni na novu od
države podstaknutu proizvodnju da bi nazadovanje privrede za­ustavilo, a da ga time ne bi moglo otkloniti.
S gledišta „nove ekonomije”, inflatorna monetarna i kreditna
politika bila je sredstvo za savladavanje krize i za uspostavljanje
pune zaposlenosti. Ubrzo je, međutim, iščezla iluzija o novostvore­noj i na stabilnosti cena zasnovanoj ravnoteži, ako i ne na osnovu
teorijskog saznanja, ono ipak na osnovu empirijskog činjeničkog stanja. Ekonomist A. W. Phillips je u jednom istorijskom istra­živanju odnosa između nadnica i stepena zaposlenosti u Englesko, učinio ne mnogo neočekivanu konstataciju, da se rastuće nadnice
i cene povezuju s opadanjem nezaposlenosti a opadajuće nadnice i cene sa povećavanom nezaposlenošću. Shodno običaju ekonomi­sta, ova konstatacija bila je slikovito predstavljena takozvanom Phillipsovom krivuljom
, koja promenu nadnica i cena pokazuje
kao funkciju zaposlenosti. To treba navodno da pokaže da rastuća
zaposlenost stalno implicira inflaciju nadnica i cena, pa se tako
ima samo birati između inflacije i nezaposlenosti.

Na osnovi Pbillipsove krivulje
izračunato je, na primer, za
posleratnu Ameriku da bi nezaposlenost bez inflacije zahvatila
6—8 procenata radnog stanovništva, međutim, stopom inflacije
od 3 ili 4 odsto mogla bi se svesti na 4 ili 4,5 procenta. Tako se
imao ne samo izbor između nezaposlenosti i inflacije, nego i mo­gućnost da se državnim zahvatima uspostavi za konjunkturu ne­ophodna ravnoteža između nezaposlenosti i inflacije. Svaki prekomerni porast nezaposlenosti mogao bi biti ukinut njoj odgovara­jućom daljom inflacijom, što, u očima ekonomista, odista nije pre­
visoka cena za permanentnu konjunkturu; već i zbog toga nije što,
prema zastupnicima funkcionalnih finansija,
„inflacija ni na koji
način ne ide nauštrb kupovne snage stanovništva. Pogrešno bi bi­lo pretpostaviti da s inflacijom povezani gubitak kupovne snage
pojedinog kupca predstavlja i društveni gubitak, pošto je očevid­no: ono što jedan gubi, drugi moze da dobije. Gubitak kupca je
dobitak prodavca. Ako kupac i prodavač pripadaju istom dru­
štvu, društvo ne registruje ni gubitak ni dobitak. I tako je ve­
ćina ljudi istovremeno kupac i prodavač, gubici i dobici se za njih
većim delom međusobno potiru. Ukoliko se raspodela dohotka pri tom promeni, promena bi većim delom bila neutralna i ni u kom
slućaju veća no što bi bila i bez inflacije.”174
Ovo ravnodušno falsifikovanje stvarne funkcije inflacije do­
puštalo je predstavnicima „nove ekonomije” da u inflatornoj
konjunkturi sa stabilizovanom nezaposlenošću nađu potvrđenu
istinitost svoje teorije, dok se jednog dana rastuća stopa inflacije
nije povezala sa sve većom nezaposlenošću i razotkrila pogrešnost te teorije. Time je buržoaska ekonomska teorija dospela u drugu
krizu, ako se prva vidi u opštoj pometenosti, koja je prethodila
kejnezijanizmu i koju je on navodno savladao. Pokazalo se da
kontrolne mere razvijene iz Keynesove teorije nisu samo ograniče­ne i sa dve oštrice, nego i ostaju podvrgnute protivrečnostima
imanentnim kapitalističkom sistemu. Učenje o narodnoj privredi,
koje je, po Paulu Samuelsonu
kejnezijanizmom postalo od jedne setne — „jedna vedra nauka”, vratilo se opet u svoju prvobit­nu setnost. ,,U eri posle Keynesa”, kaže Samuelson, „raspolažemo
instrumentima monetarne i poreske politike, da bi se stvorila ku­povna snaga neophodna za izbegavanje velikih kriza. Niko ko je
dobro obavešten neće biti zabrinut zbog razmera javne zaduže­nosti: dokle god ukupni društveni proizvod i poreska sposobnost
nacije idu ukorak s porastom plaćanja kamata za javne dugove,
ovaj problem se svodi na brigu sedamnaestoga reda, i niko neće
probdeti noći zbog rastuće automacije ili konjunkturnih ciklusa.
Pri svem našem triumfalnom samozadovoljstvu ostaje, međutim, avet koja nas progoni: usporena inflacija. Ona je novi bič, o či­jem postojanju teoretičari pre 1914. nisu ni slutili. [. . .] Prema
našem današnjem znanju, mi doduše znamo kako se može izbeći
hronična recesija, ili kako se vodi neophodna emisiona politika.
Ali mi još ne znamo kako prići inflaciji izazvanoj rastom troškova
a da terapija ne nanese bezmalo isto toliko štete koliko i sama
bolest.

Samuelson potpuno gubi iz vida da su „strašni bič inflacije”
i „trijumfalna monetarna i poreska politika” jedno isto, i da se
inflaciji ne može doskočiti inflacijom. On, u stvari, razlikuje dva
tipa inflacije; prvo, onu koja proizlazi iz prevelike tražnje koja tera cene u vis i može se lako savladati smanjenjem dohotka; i dru­go, inflaciju ponude najnovijeg vremena, koja proizlazi iz „pritiska
nadnica kao i pokušaja džinovskih preduzeća da stopu dobitka
održe neokrnjenu”; za ovu inflaciju se još nije našlo nikakvo rešenje, jer iskustvo uči da državna kontrola nadnica i cena ima
samo kratkoročno dejstvo.
Pošto je kapitalistička kriza izvedena iz nedovoljne tražnje,
koja je, eto, savladana „trijumfalnom monetarnom i poreskom
politikom”, ne vidi se kako to savladavanje krize sad, sa svoje
strane, postaje inflatornim kriznim stanjem, koje ponovo treba
da se predstavi u rastućoj nezaposlenosti. Da bi se to novo krizno
stanje ukinulo, profit i nadnice morali bi se sada, prema Samuelsonu smanjiti, što bi bezuslovno opet dovelo do nedovoljne traž­nje koju bi time trebalo iznova savlađivati „trijumfalnom mone­tarnom i poreskom politikom”
Samuelson drži za „očitu istinu to što se nivo cena mora
podizati ako svi elementi koštanja rastu brže od obima proizvod­nje”. Ali zašto ne raste obim proizvodnje? Zato što „nad­nice rastu brže od prosečne proizvodnosti rada”, odgovara
Samuelson.
Ali zašto proizvodnost rada ne raste brže od nadnica?
Pošto povećanje proizvodnosti rada zavisi od tehničkog razvitka,
a ovaj od akumulacije kapitala, kapital očigledno ne akumulira do­voljno brzo. Ali zašto ne, kad „džinovska preduzeća svoju stopu
dohotka održavaju neokrnjenu”? Da, to mi ne znamo; „dobat
naučnik”, kaže Samuelson „mora umeti priznati svoje neznanje”.
Neznanje tog dobrog naučnika dovelo je do Nobelove nagrade.
Jedan drugi nobelovac rezignirano konstatuje „da rešenje jed­nog problema, na žalost, uvek donosi sobom nov problem. Od
početka Keynesove ere stalno se strahovalo da bi puna zaposle­nost vodila u inflaciju. Ekonomska teorija zasniva se na ideji ra­vnoteže ponude i tražnje na svim tržištima, ukijučivo tr­žište rada, i implicira stabilnost ccna, dok bi prevelika ponuda
obarala cene. Nezaposlenost bi time dovela do snižavanja nadnica,
što u stvari za poslednjih godina nije bio slučaj. Tako je jednovremeno postojanje nezaposlenosti i inflacije i zagonetka i neugodna
činjenica.” Do rešenja ove zagonetke i time do ukidanja ove
neugodne činjence trebalo bi, međutim, imati pred očima „da
dosadašnje stope inflacije nisu donele sobom nikakve nesavladive
probleme i nikakve izvanredne teškoće, koje bi se mogle uporediti
s onima velikih depresija u prošlosti. Ljudi će naučiti, ili su već
naučili, kako postupati s inflacijom i kako svoje planove prema
tome podešavati”
Neznanje koje Samuelson priznaje i Arrow-ova nerešiva za­gonetka ne mogu se savladati na tlu buržoaske ekonomske teorije.
Ali ova se teorija ne može napustiti a da se kapitalističkom dru­štvu ne oduzme važan sastavni deo njegove neophodne ideologije.
Međutim, za ideološku funkciju buržoaske ekonomije vezani su ne
samo „zagonetka” inflacije s rastućom nezaposlenošću, bankrot
kejnezijanske teorije pune zaposlenosti u njenom neoklasičnom
shvatanju, nego i njeno celokupno misaono blago, koje u sadašnjim prilikama gubi čak i prividan odnos prema stvarnosti. Pa i
za mnoge od ekonomskih ideologa182 teret neoklasičnog učenja
cena i ravnoteže postaje nesnošljiv pa oni pokušavaju da ga se os­lobode, da bi razvili teorije koje su manje oprečne realnim od­nosima. Svakako, takozvana kriza akademske ekonomije nije opšta
pojava. Većina ekonomskih teoretičara ne dodiruje pitanje rasko­raka između teorije i realnosti, čemu se ne treba čuditi, pošto se
taj fenomen zapaža i na drugim ideološkim područjima: boga,
doduše, nema, pa ipak ima stotine tisuća teologa.

Za jedan drugi deo teorijske ekonomije njena „druga kriza”
ne odnosi se na zagonetku zašto je monetarna i poreska politika
izneverila nade u održanje pune zaposlenosti, nego na problem
raspodele koji neoklasici nisu zapazili. Kao što je neomarksizam a
la Baran i Sweezy bez daljeg priznao da se keynezijanskom meto­dom proizvodnja može povisiti do pune zaposlenosti, i „levi”
keynezijanizam se čvrsto drži toga uverenja. Nasuprot neomarksistima, „levi” keynesijanci ne smatraju da je s tim dosada pove­zana rasipnička proizvodnja neophodna. Puna zaposlenost može se održati i povećanjem potrošnje stanovništva. Teorija granične
proizvodnosti kao princip objašnjenja raspodele dohotka teorijski
je neodrživa i samo je apologija dominirajuće nepravedne raspode­le. Ekonomija je problem raspodele društvenog proizvoda, kao
što je to prvobitno formulisao Ricardo. Keynezijanskim metodama
povećanja proizvodnje putem državnih zahvata morala bi se pri­
dodati jedna njoj odgovarajuća politički određena raspodela, što
bi odgovaralo vraćanju od ekonomije na političku ekonomiju.
Ako je današnje stanje za predstavnike „nove ekonomije”
nerešiva zagonetka, onda se „levi”
keynezijanizam još odnosi na
već prevaziđenu pretpostavku jedne beskrizne privrede, u kojoj
se još samo ide za tim da prijatno činjeničko stanje stalnog uvećavanja proizvodnje padne u deo celokupnog društva. To iziskuje
ne samo drukčiji princip raspodele od postojećeg nego i drugu
podelu društvenog rada, da bi se od rasipničke proizvodnje dospelo do proizvodnje za privatnu potrošnju. Pošto bi to zahtevalo
neposrednu konkurenciju od države podstaknute proizvodnje s
privatnoprivrednom proizvodnjom, koja bi samo dalje potiskivala
privatni sektor privrede nasuprot državnom, ovaj program se mo­že sprovesti samo borbom protiv privatnog kapitalizma. I stvar­
no se „levi” keynezijanizam kreće u pravcu državnog kapitalizma,
i u tom smislu se podudara s neomarksizmom, nemajući time i
dalje nikakve veze s realnošću.
Ova još nerešena „zagonetka” privredne stagnacije s rastu­ćom nezaposlenošću i sve većom stopom inflacije, koja je kao
„stagflacija” postala pojmom, uopšte nije nikakva zagonetka, nego
dugo poznata i primenjivana pojava nasilnih pokušaja uvećanja
profita pod uslovima koji su nepovoljni za proizvodnju viška
vrednosti. Inflacija i nezaposlenost pratile su „klasičnu” nemačku
inflaciju posle prvog svetskog rata. One danas prate forsiranje
akumulacije u kapitalističkim zemljama. Usporena inflacija kao
trajna pojava u zemljama kapitalistički razvijenima i ovde ukazu­je na to da profitabilnost nije dorasla potrebama akumulacije ka­pitala, što se doduše uvećanjem proizvodnje može prikriti, ali se
ne može ukinuti. Inflacija nije nikakva prirodna pojava, nego re­zultat monetarnih i fiskalnopolitičkih mera koje se mogu i izo­staviti. Ako vlada odbija da napusti inflatorni kurs, onda to čini
iz straha pred privrednom stagnacijom koja odatle izlazi, a koja
je po nju isto tako štetna kao i po sam kapital. Svaka deflatorna
mera, svako privredno nazadovanje smanjuje i deo viška vrednosti
koji vladi pada u deo. U čemu se sastoje potrebe akumulacije kapitala, ne da se
empirijski dokučiti, a time ni masa viška vrednosti koju bi ona
omogućila. Da odnos između njih nije „kako treba”, to se po kazuje tek posredno, zbivanjima na tržištu. Da li su državni za­hvati putem monetarne i poreske politike u stanju da prolazno
uspostave nužni odnos između profita i akumulacije, isto se tako
može videti samo iz daljih zbivanja na tržištu. Tako postoje samo
slepe reakcije na neshvaćena privredna kolebanja na koja se od­nose državni zahvati; s jedne strane, da bi se privreda podsticala,
a, s druge strane, da bi se obezbedila potrebna profitabilnost kapitala. Ali jedno protivreči drugome, što se svakako isto tako
tek u kasnijim zbivanjima na tržištu može zapaziti i što se počinje
ispoljavati u inflaciji praćenoj rastućom nezaposlenošću.

Ako je inflatorna monetarna i kreditna politika sredstvo za
povećanje proizvodnje, onda bi se novonastala nezaposlenost,
opet mogla prevazići ubrzanjem inflacije. Ali te dosledne primene
svoje teorije, koja bi vodila od usporene do galopirajuće inflacije,
plaše se čak i teoretičari inflacije. Finansiranje deficita javnih
izdataka i inflatorna monetarna i kreditna politika ne bi smele
preći meru, pošto bi to stavilo u pitanje dalju egzistenciju samoga
sistema. S tim priznanjem svakako se priznalo i to da usporena
inflacija može kapitalu biti korisna samo ukoliko uzmogne povisi­ti profit na teret ukupnog društva, čime nije rečeno da to uve­ćanje profita vodi do stope akumulacije koja bi se mogla obeležiti
kao kapitalistički prosperitet. Pojavljivanje rastuće nezaposlenosti
pri usporenoj inflaciji time nagoveštava da se profiti ni inflacijom
ne mogu dovoljno uvećati da bi otklonili nastajuću stagnaciju.
Inflacija je svetska pojava, koja ukazuje ne samo na među­sobnu zavisnost i na dostignuti nivo isprepletenosti svetske privre­de nego i na sve oštriju opštu konkurenciju, koja takođe mora
biti vođena sredstvima monetarne politike. Glad za profitom je
univerzalna, i želja za dodatnim kapitalom ne može biti zadovo­ljena u svetu u kojem su sve veće mase kapitala u međusobnoj
konkurenciji i sve više moraju rasti, ne samo da bi se održale
nego i da bi se izbegla inače nastajuća privredna stagnacija. Ne­
sumnjivo je tačno da se monopolistički profiti mogu održati, pa
čak i uvećati u uslovima stagnacije, ali samo na teret dalje stagna­cije i nezadrživog nazadovanja privrede. Iz toga izlazi neophod­nost daljih državnih zahvata, koji po sebi opet doprinose raspadu sistema. Tako budućnost kapitala ostaje vezana za njegovu akumu­laciju, iako mu akumulacija ne obećava nikakvu budućnost.
Kao što dugogodišnja konjunktura nije ravnomerno obuhva­tila sve kapitalističke zemlje, tako se i nastajuća kriza još razli­čito ispoljava u raznim zemljama. Ali već se u svima zemljama može zapaziti obrt — od konjunkture na stagnaciju, i strahu od
dalje inflacije pridružuje se strah od nove krize. Da li se kriza ko­ja se sve više širi ponovo može zaustaviti državnim zahvatima,
da bi se sadašnje teškoće otklonile na račun životnog veka ka­pitala, teorijski se ne može saznati. Nema sumnje da će se to
pokušati, ali rezultat može svakako dovesti u najboljem slučaju do prolaznog konsolidovanja datog mučnog stanja — a time do
širokog sistematskog raspada kapitalističkog sistema. Ono što
će nam pre ili posle svakodnevno izlaziti pred oči jeste empirijska
potvrda Marxove teorije akumulacije, zakonitost krize kapitala.

“ Svet se mora menjati upravo sada; ako to izostane, svi ćemo umreti kao izbeglice u neljudskom svetu“.

Živimo u očajnim vremenima. Deluje da se kapacitet za želje i sanjanje iscrpeo. Većina ljudi odaje utisak da se pomirila sa postojećim stanjem. Onda i nije toliko iznenađujuće da se čak i neki anarhisti radije okreću apokaliptičnim vizijama „kraja“ nego stremljenju projektima revolucionarne transformacije – projektima koji zahtevaju i kapacitet za želje i sanjanje i sagledavanje sveta onakvim kakav je u pogledu ostvarenja tih želja i snova.

Nedavno sam čuo od nekih anarhista da su revolucionarni projekti „nerealni“ i da umesto toga ljudi treba da se pripreme za neizbežni kolaps civilizacije. Determinizam svojstven ovakvom načinu gledanja na stvari može onima koji ga zastupaju dati neku vrstu nade, ali to je otužna nada, bez radosti. Sumornost ove perspektive proizilazi iz činjenice da se oni koji je zastupaju pre uzdaju u apokaliptički događaj koji je izvan njihove kontrole nego u svoju sposobnost da (zajednički) deluju, da se pridruže drugima kako bi raskinuli sa sadašnjicom. Neki od onih koji zastupaju ovu perspektivu se zalažu za delovanje u cilju ubrzanja kolapsa, podržavajući na taj način neku vrstu nasilja protiv civilizacije. Ali sa odbacivanjem mogućnosti revolucije, činove nasilje koje zagovaraju su izdvojili iz bilo kakvog društvenog konteksta. Upravo tu dolazi do izražaja čamotinja ove perspektive. Odbacivanje mogućnosti revolucije je odbacivanje sna o svesnom kreiranju života zajedno (izuzev možda usred male grupe prijatelja). Zastupnici ovog apokaliptičkog jevanđelja ne mogu više da prepoznaju društveno bogatstvo koje postoji u drugim ljudima, bogatstvo koje je izvan mera, izvan kalkulacije, zato što upravo u odnosima koje razvijamo sa drugim ljudskim bićima stvaramo našu jedinstvenu i ničim ograničenu individualnost. Izgubivši društveni, ljudski aspekt, činovi za koje pretpostavljaju da ubrzavaju kolaps se izobličuju u običnu osvetu protiv ovog društva ili u izraze moralne superiornosti. Kalkulantsko, militarističko mišljenje počinje da inficira njihovo delovanje pojmovima poput „prihvatljivog gubitka“ i uporednih gubitaka.

Ali stvarnost sveta koji deluje da je konstantno na ivici katastrofe je mnogo jasnije sagledana od strane drugih, ne u smislu apokaliptičke nade, već pre u vidu narastajućeg straha da uskoro sve može otići dovraga. Deluje da su strah i očajanje dominantna osećanja u ovim vremenima. To nije slučajno. Oni koji vladaju ovim svetom najkorisnije oružje pronalaze u strahu i paralisanosti očajanjem. Ali jedino na onim mestima i u onim vremenima gde propast napreduje do posebnih nesreća – ratova, epidemija, prirodnih katastrofa, pokolja itd. – ovo dobija oblik eksplicitnog terora. Mnogo češće, barem ovde na Zapadu, to uzima oblik rezignacije i potmule strave koja izjeda najosećajnije umove. Oni koji ne mogu ili neće da prihvate religiju, patriotizam, apokaliptičku nadu ili bilo koju drugu ideologiju za sticanje iluzije sigurnosti mogu biti dovedeni do ivice ludila ovom stravom, prihvatajući lično na sebe užase ovog sveta. Patnje u Sudanu ili Iraku ili Palestini odražavaju se u emocionalnoj patnji ljudi koje volim. Ono što vidim da se urušava oko mene nije civilizovani društveni poredak, već snovi, hrabrost i umovi mojih prijatelja.

Ali i nada u kolaps i očajanje usled trenutne katastrofične realnosti kao logičnu posledicu povlače sagledavanje sveta u odnosima kakve on diktira, a ne kakvima mi stremimo. Oni koji prihvataju jednu ili drugu perspektivu već pretpostavljaju sopstvenu nesposobnost da učinkovito deluju na svet da bi ostvarili svoje želje i snove. Oni, dakle, posmatraju datosti sveta ne kao izazove sa kojima se treba suočiti i koje treba prevazići, već kao neminovnosti koje treba podnositi. Ono što nedostaje je obrtanje perspektiva, o čemu je govorio Vaneigem, individualna pobuna kao prvi korak ka društvenoj pobuni. Da bi se preduzeo taj korak neophodno je imati hrabrosti za oslanjanje isključivo na nas same i na našu sposobnost za delovanje, sami kada je neophodno, sa drugima kada je moguće.

Svako od nas ko želi da okonča sve oblike dominacije i eksploatacije ima sve razloge da založi svoj život u mogućnost društvene revolucije – ne u smislu uzvišene stvari iznad svih nas, već kao nešto poželjno i neophodno ukoliko ikada budemo bili sposobni da zgrabimo svoje živote kao naše, sopstvene, kao one koje sami stvaramo zajedno sa drugima na način koji želimo. Nužnost i poželjnost društvene revolucije počiva na nekoliko nivoa. Pre svega, društveni odnosi dominacije i pokoravanja, eksploatacije, lišenosti i isključenosti, koji su nam nametnuti, ostavljaju ožiljke. Čak i ukoliko je istina da je slom civilizacije neizbežan, ako radikalna transformacija naših međusobnih odnosa na širokom društvenom planu izostane, jednostavno ćemo opet početi da stvaramo stare hijerarhije i institucije, najverovatnije u njihovim najgorim oblicima. Ukoliko neko misli suprotno, treba da obrati pažnju na nekoliko mesta gde je do sloma došlo na regionalnom nivou, poput Balkana, Ruande, Somalije ili Čečenije. Dalje, početi sa delovanjem prema društvenoj revoluciji znači da u našim životima počinjemo da menjamo načine našeg međusobnog odnošenja, kao i odnos prema svetu, sada i ovde. Naši projekti postaju istraživanje novih načina postojanja u svetu zasnovanom na afinitetima i preplitanjima naših želja, naših snova, naših projekata i naših života. Sve to može učiniti život mnogo prijatnijim. Na nekim mestima u svetu – poput Zapadne Papue, Alžira, Latinske Amerike – su u toku otpor i revolt, ali zapadni interesi igraju glavnu ulogu u održavanju ovih pobuna defanzivnim. Možemo mi da pričamo šta hoćemo o solidarnosti, ali ukoliko se ne pobunimo ovde gde živimo, protiv moći koje nas osuđuju da živimo u poslušnosti, a koje i tamo uništavaju živote ljudi, sve je to onda samo obično brbljanje. Istinska solidarnost postoji u ukrštanju našeg revolta sa onima negde drugde, zato što iste institucije, iste moći koje osiromašuju naše živote takođe uništavaju način života urođenika Zapadne Papue, podržavajući pritom i policijski teror u Alžiru i promovišući svoju agendu tlačenja i kontrole u Latinskoj Americi, pa je naša revolucionarna borba za oslobođenje nas samih najkorisniji oblik solidarnosti. I verovatno najvažnije – podrazumeva se da se stavljanjem na kocku naših života zbog projekta društvene revolucije kladimo na sopstvenu sposobnost da delujemo. Zaista možemo preuzeti ogovornost za ishod ovog kockanja.

Jednom kada je osoba odlučila da uzme svoj život u sopstvene ruke protiv vladajućeg poretka, i da započne projekat koji stremi revolucionarnom prekidu sa životom koji on nameće, ona je već promenila svoj odnos prema svetu oko sebe. Ovo postaje očito u samom načinu na koji ona posmatra stvarnost. Ukoliko želimo da se borimo protiv vladajućeg poretka i da počnemo sa stvaranjem terena oslobođenja, moramo da razumemo teren dominacije, teren kapitala i države, baš kao i onaj otpora i revolta. Moramo da znamo koje snage su u igri u oblasti društvenih sukoba. Bez ovog znanja, naše ideje i snovi nemaju izgleda da dosegnu osnovu za istinsku borbu protiv vladajućeg poretka, pa je tako lakše skrenuti u ideologiju i postati nebitan. Ovo znanje stičemo kao oružje kojim rukujemo protiv vladajućeg poretka da bismo mogli ostvariti naše snove o novom svetu. Razmotrimo malo dublje šta ovo znači ne bismo li izbegli konfuziju.

Društvena revolucija je svrgavanje društvenih odnosa dominacije i eksploatacije ne bi li se otvorile mogućnosti da zajedno stvaramo naše živote, prema našim uslovima. To je destruktivni projekat – napad na institucije i strukture vladajućeg poretka s ciljem njihovog potpunog razaranja. Ali, to je takođe i projekat društvene transformacije. Ukoliko destruktivni projekat ne nosi ovu transformaciju unutar sebe samog, opet ćemo početi da težimo reprodukovanju samih odnosa s kojima želimo da izađemo na kraj kroz sam način na koji obavljamo naše aktivnosti. Isto tako i pokušaj transformisanja društvenih odnosa koji istovremeno ne stremi uništenju sadašnjeg društvenog poretka vodi padu u reformističku logiku koja se vrti oko identitetske politike i borbe za jednakost unutar institucija, ili s druge strane u čisti potkulturni eskapizam. Zbog svega toga destruktivni i transformativni aspekt projekta ne mogu biti odvojeni; oni su zapravo jedno.

Pretpostavljam da revolucionarni projekat zahteva sredstva kojima bi trebalo da težimo dosezanju naših ciljeva unutar samih tih sredstava, tako da ne reprodukujemo društvene odnose koje pokušavamo da uništimo. Čuo sam jedan prigovor ovome koji glasi da mi nikada ne možemo sa sigurnošću znati posledice naših činova. Nikada ne možemo znati da će određena sredstva dovesti do posledica koje želimo. Ne postoji zakon uzroka i posledice koji bi ovo osigurao. Ovo je dovoljno; ne možemo znati sa sigurnošću da će bilo koji od naših projekata uspeti bez obzira kakav metod koristimo. Ukolimo bismo to znali, ne bi bilo kockanja, već samo samozadovoljne sigurnosti onih koji znaju istinski put. Ali, nedostatak sigurnosti oko ishoda ovog metoda nije stvarni argument protiv odluke o korišćenju sredstava koja unutar sebe sadrže naše ciljeve, zato što moji snovi o radikalno preobraženom svetu nisu snovi o dalekoj budućnosti u kojoj neću više ni postojati. To su moje želje ovog trenutka, ovde i sada. Ovo je najznačajniji razlog zbog kog moji ciljevi moraju postojati unutar mojih sredstava. To je jedini način kojim se jemči da ću na nekom nivou početi da ostvarujem sopstvene želje u sopstvenom životu.

Društvena stvarnost se ne može ignorisati; mora se uništiti. Uništenje klasnog društva, rase, roda i drugih identiteskih uloga koje ono nameće, se ne ostvaruje tako što se naprosto ignoriše klasa, rasa, rod itd. Neophodnije je da im se žestoko suprostavimo našim snovima, rvajući se sa njima oko sveta kakav želimo. Ovde nije reč o o bavljenju „privilegijama“, onako kako se taj termin uobičajeno koristi ovih dana među pojedinim takozvanim anarhistima, sa njegovim moralističkim i samožrtvenim konotacijama, već o aktivnoj borbi protiv uloga i identiteta koji su nam na takav način nametnuti kako bi učinili znatno težim međusobno prožimanje naših borbi. Ova borba zahteva da pokušamo da shvatimo različite moduse lišavanja, dominacije i eksploatacije koje je svako od nas doživeo. To je dodatni razlog da težimo razumevanju stvarnosti koja nas okružuje.

Da bi bili sposobni da eksperimentišemo sa preobražavanjem društvene stvarnosti, zasigurno bi trebalo da preotmemo nazad neki prostor od terena dominacije ne bi li stvorili teren oslobođenja. Ono što su neki ljudi rekli o stvaranju „kontrakulture“ ima nekog smisla u ovom kontekstu, ukoliko kontakulturom smatraju način života protiv vladajućeg poretka, istrajan napad na civilizaciju. Ali da bi bila takav napad, ova kontrakultura ne može biti kultura separatisana u svom malenom svetu. U suprotnom, to nije ništa osim drugačijeg oblika bega, verovatno u manjoj meri zaglupljujućeg od TV-a i video igrica, i manje štetnog od alkoholizma i heroina, ali ipak od male koristi projektu uništavanja trenutnog društvenog poretka i preobražaja društvenih odnosa. Borba protiv ovog sveta iziskuje da pronađemo saborce gdegod lišeni, eksploatisani, isključeni i oni koji su naprosto zgroženi sopstvenim životom počinju da se bune. To podrazumeva odbijanje našeg izolovanja u scenama i enklavama.

Današnji svet može delovati nadmoćno. Ideja da je revolucija „nerealistična“ nije nelogični zaključak , već, bez obzira na žestinu retorike onih koji to smatraju, nagoveštava kapitulaciju pred sadašnjicom. Bez obzira kako izabrali da se susretnemo sa svetom, kockamo se. Ništa nije sigurno, i smatram da je ovo deo radosti življenja. To znači da mogu izabrati kako ću da delam i da mogu zasnovati te izbore na sopstvenim željama. Želim svet u kojem su odnosi među ljudima određeni njihovim potrebama, željama i težnjama. Želim svet u kojem su svi sistemi dominacije, svaki oblik eksploatacije, svi oblici vlasti i pokoravanja prestali da postoje. Ukoliko sve uložim protiv revolucije, najverovatnije gubim. Ukoliko umesto toga svoj život uložim u neposrednu pobunu protiv vladajućeg poretka u cilju društvenog ustanka i revolucionarnog preobražaja, postoji mogućnost da ću dobiti na duge staze, a na kraće staze ću definitivno biti dobitnik, zato što ću toliko toga učiniti od svog života da ću istinski živeti, ustreptalo od besa i radosti.

https://sites.google.com/site/vagabondtheorist/life-as-totality/the-revolutionary-wager

Preveo Nikola

2015.

Ljubav koja ne umire ima svoje razloge ukorenjene mnogo češće u prošlosti nego u sadašnjosti. Ovo je sigurno zato što ljubav ima manje smisla za realnost nego što ima smisla za moguće, i tesno je povezana sa budućnošću i neostvarenim. To da volimo komunizam – i volimo ga i dalje – za nas znači da budućnost postoji i da nije privatno vlasništvo današnjih ili sutrašnjih vladara. To znači da ljubav koja dopušta protok vremena, koja omogućava planove i uspomene, nije posesivna, ljubomorna, nedeljiva, već kolektivna; to znači da se ova ljubav ne plaši ni mržnje niti besa, ona se ne krije razoružana kod kuće, već istrčava na ulicu i otvara sva zatvorena vrata.

Danas se veruje da su afekti privatne i lične stvari, a zapravo su to pozicije koje je globalna vlast rešila da kolonizuje kroz trgovinu, ili teror. Svi mi imamo želje ili strahove koje ne prihvatamo ili ne želimo da obznanimo, pošto dolaze iz obaveza koje su nam nametnute a ne iz naših sklonosti. Na primer, sva ta druga, užasna tela stranaca koji nas okružuju, šta bi drugo ona mogla deliti sa nama osim ulica, prodavnica i javnog prevoza? A ipak na kraju dana mogućnost leži uspavana na našim umornim prstima, u nespokojnim pogledima kroz prozor na automobile zakrčene u saobraćaju pod nebom metropola. To je mogućnost otkrivanja da smo svi mi ma kakve jedinstvenosti, jednako dražesne i zastrašujuće, zatočene u mrežama moći, u iščekivanju pobune koja će nam omogućiti da promenimo sebe.

To da volimo komunizam, to znači da verujemo da su naši životi, osiromašeni trgovinom i infomacijama, spremni da se izdignu u talasu koji preuzima sredstva za proizvodnju sadašnjice.

Claire Fontaine

Septembar 2006.

http://denver.cx/records/we_are_all.pdf

Prevod: Nikola

Korektura: Ivana

2015.

Ekonomska nesigurnost naterala je delove proletarijata i srednje klase da potraže sigurnost u „moralnom“ univerzumu koji neće biti puno dinamičan i od koga se jedino očekuje da rehabilituje tradicionalne oblike ponašanja povezane sa sada već iščezlim svetom. „ Elite“, koje su uglavnom označavale porodice velikih industrijalaca ili bankara i imućnijih vlasnika, su sada poistovećene sa levicom: sa ekspertima i intelektualcima u prevelikoj meri naklonjenim društvenim, seksualnim i rasnim promenama. Ova inverzija je bila očita u Americi tokom sedamdesetih, a sada je svuda iz već navedenih razloga: društveni sistem koji je ukinut tokom restrukturacije sedamdesetih je iznova konstruisan kao idealizovana suprotnost ovom današnjem, kao oblik otpora i odbijanja kapitalizma koji je proistekao iz restrukturacije.

Podsetili smo se važnosti porodice i njenih „tradicionalnih“ društvenih uloga u rekonstrukciji klasnog sukoba u najamnom društvu. Mobilizacija protiv abortusa je na raskršću zaštite takvih porodičnih uloga i borbe protiv elita. Ideologija zahteva da se talas zakonskih regulativa koji je liberalizovao abortus šezdesetih i sedamdesetih, a što je sve bila posledica borbi žena, sada prikaže kao uplitanje doktora i sudija u porodični život. U mobilizacijama protiv abortusa tradicionalne porodične i seksualne uloge su nanovo potvrđene u skladu sa „prirodnim poretkom“ (zapravo onim iz prethodne faze kapitalističkog načina proizvodnje). Ovaj „prirodni poredak“ je postao glavni motiv antiintelektualističkih borbi koje se, na ideološkom i društvenom nivou, u najvećoj meri usresređuju na sve ekonomske i društvene odrednice kapitalizma nakon restrukturiranja sedamdesetih.

Odbacivanje globalizacije u ovom periodu kapitalističke krize stvara klasni identitet autentičnosti koji upućuje na nacionalizam. Ovaj identitet može imati potpuno trivijalne aspekte – npr. u Americi Republikanska partija predstavlja ljude koji piju pivo i pravu američku kafu (a ne latte), koji poseduju oružije i idu u crkvu. Francuski Nacionalni front (Front National) je partija zakletih sekularista koji piju crveno vino i jedu kobasice i paste. Nema nacionalizma, čak ni rovovske borbe za nacionalni suverenitet, bez autentičnosti istinskog naroda, bez mogućnosti da se kaže „mi“ i „oni“. „Narod“, u svojoj raznolikosti (demos, ethnos, plebs) koja mu omogućava spajanje sa nacijom pod konstantnom pretnjom od strane elita, je u isto vreme nadzornik i izumitelj ove „autentičnosti“. Ovaj pomak terena i nadležnosti usled ekonomskog i društvenog napada je sama suština ideologije kao odnosa između pojedinaca i odnosa proizvodnje kao uslova njihove egzistencije. Šta bi radnik naftne rafinerije u Beru u Francuskoj, čiji je prethodni vlasnik bio britansko – nemački Shell, zatim Lyondell Basell sa Volstrita, koji se suočava sa gubitkom posla zato što odbija da se proda Sotragemu (Italijanskoj trgovačkoj firmi u vlasništvu Slovaka), mogao da ima od Kon – Benditove tvrdnje da „ nastajući evropski identitet mora biti post- nacionalan. Pošto je ovaj identitet fluidan, pojedinci će ga, bez ikakve sumnje, smatrati manje prijatnim. U najekstremnijem slučaju moguće je da biti Evropljanin znači biti bez bilo kakvog predodređenog identiteta“? Skoro pa se možete saosećati sa njim zbog njegovog ubilačkog poriva.

Bilo da je agresivna prema inostranim i „unutrašnjim neprijateljima“ (Ukrajina) ili progresivna (Brazil), nacija je danas jezik i praktični oblik koje poprimaju ekonomski zahtevi. Ono što u najvećoj meri ujedinjuje istočnu i zapadnu Ukrajinu je radnički nacionalizam; Svoboda na zapadu i komunistička partija na istoku. Videli smo nacionalne zastave u Atini, Riju, Istanbulu, Kairu i Tunisu, a razlog njihovog odsustva prilikom dešavanja u Bosni (Sarajevu i Tuzli) je zbog toga što bi najverovatnije mogle samo da simbolizuju prizor nepovratno oronule države, države protiv koje je radnički revolt neometeno prostrujao u građanski (građanistički) pokret nacionalne obnove. Videli smo zastave na italijanskim ulicama devetog decembra (tzv. pokret forconi). Savez društvenih grupa i ideologija koji je tog dana uspostavljen može takođe nagovestiti dalji, jednako iznenađujući i uznemirujući razvoj. Devetog decembra brojne grupe prekarizovane omladine i starijih nezaposlenih, zajedno sa lokalnim komitetima protiv iseljavanja, društvenim centrima iz Torina, „društveno-konstruktivnim centrom“ iz Milana, narodno oslobodilačkim pokretom, i komitetom građana iz San Siroa, su se priključile pokretu, koji je započeo kao pokret srednje klase.

Uspeh pokreta forconi je povezan sa onim koji je ostvario Unione Sindacale di Base na sindikalnim izborima u italijanskoj najvećoj čeličani Ilva Tarente (10 000 radnika), generalnim štrajkom na koji su pozvali osamnaestog oktobra i njihovom kampanjom u Rimu. Savez političkih, ekonomskih i sindikalnih moćnika (La Casta) je odbačen.

Nacija postaje razlog za borbu jedino kada se pretpostavlja da joj nešto preti, a ove pretnje mogu isključivo biti formulisane jezikom koji ona sama diktira . Sledeći pomak je potreban da bi nacija i autentičnost postale ideologija preko koje se konflikt prakično odvija: ekonomski konflikt mora već biti pretvoren u kulturni (ovaj prioritet jedino važi za logičku konstrukciju, u neposrednom životu ovi motivi postoje isključivo kroz njihovu isprepletenost). Sukob između bogatih i siromašnih će obaviti posao. (…)

Država i “paraziti”

Obnova radne etike ne suprostavlja samo “radnike” onima sa “beneficijama”, ona takođe pokazuje svojstvo stvaranja treće kategorije: “parazita”. – oni su elite (ne nužno imućne), sve vrste arogantnih univerzitetskih diplomaca i eksperata, zaposlenih u državnim agencijama koje sve regulišu i svim upravljaju , koji žive od poreza, i misle da su superiorniji od običnog naroda i njegovih vrednosti. Ono što suprostavlja elite narodu takođe suprostavlja rad parazitizmu. Konflikt je ovako uspostavljen u ime vrednosti, i pretvaranje klasne protivrečnosti u sukob između bogatih i siromašnih, i između radnika i primalaca pomoći i parazita, izvanredno uspeva u definisanju suprostavljenih strana u vrednosnim terminima. Najznačajnija posledica ovog kulturnog konflikta je u omogućavanju da ekonomska osnova svih sukoba nestane, ili preciznije, u omogućavanju rešenja ekonomskih problema kao da su kulturni. Neproduktivna elita, koja predstavlja izveštačene naspram istinskog naroda, zauzima državne pozicije i parazitski opstaje zahvaljući poreskim prihodima. Konflikti u najamnom društvu toliko izobličuju klasne protivrečnosti da se argumenti o državnim institucijama kao klasnim institucijama shvataju bukvalno. Razlog zbog koga se državne institucije vide kao klasne institucije nije više zato što predstavljaju i služe ekonomski dominantnu klasu (vlasnike sredstava za proizvodnju), sada izgleda kao da one obrazuju i služe klasu po sebi. Ima štrajkova i društvenih sukoba, ali se u najvećoj meri vrte oko nekog kapitaliste ili kompanije koji su neuspešni u obavljanju svog posla (kapitala, kapitaliste). Okrivljeni se podvode pod kategorije “parazita” i “profitera” suprostavljenih “običnom narodu” i “pravim proizvođačima”. Kapitalizam u potpunosti izmiče društvenom besu, kada se ostavi po strani zamišljeni “finansijski kapital” koji se konstruiše po potrebi.

Najamno društvo na karakterističan način odvaja pitanje klasnog sukoba od odnosa proizvodnje, i tako otvara čisto konzervativnu perspektivu, koja sadrži sve već pomenute motive, koja hrani prava subjektivna iskustva i oblike klasne mržnje koji poriču sopstvenu ekonomsku osnovu. Radničke borbe sa zahtevima mogu biti široko raširene i zadivljujuće, i ponekad mogu krenuti trnovitom stazom, ali one ne mogu biti izolovane od opšteg konteksta u kojem i kroz koji zadobijaju značaj, a kome i same doprinose.

Théorie Communiste

April 2014.

http://sicjournal.org/where-are-we/

Preveo Nikola

2015.

Beda studentskog života
razmotrena u njenim ekonomskim, političkim, socijalnim, psihološkim, seksualnim i posebno intelektualnim aspektima, uz skroman predlog za njeno ukidanje

Prolog

„Zamislite da se nalazite na Strazburškom Univerzitetu, na svečanom otvaranju akademske godine, u jesen 1966, u auditorijumu sastavljenom od studenata, profesora i uglednih gostiju, koji su se okupili da čuju pozdravno pismo predsednika de Gola. Primećujete da se na svakom sedištu nalazi jedan mali pamflet. Program? Ne, već nešto s naslovom ’Beda studentskog života’. Otvarate knjižicu i počinjete da čitate: ’Opšte je poznato da je student, uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji Francuskoj…’ Osvrćete se oko sebe i vidite da i svi ostali čitaju; reakcije se kreću od čuđenja i smeha, do šoka i napada besa. Ko stoji iza toga? Na naslovnoj strani piše da je izdavač Strazburški studentski sindikat, ali tu su i stalne reference na ’Situacionističku internacionalu’ (SI), šta god to značilo…

Ono što strazburški skandal čini drugačijim od neke studentske šale… jeste to što je skandalozna forma donela jednako skandalozan sadržaj. U trenutku kada su studenti bili proglašeni za najradikalniji deo društva, taj tekst je bio jedini koji je stvari postavio u pravu perspektivu.“ — Ken Knabb, Joy of Revolution, 1997.

„Studentski odbor, koji je grupa studenata iz ’Društva ljubitelja anarhije’ preuzela bez većih teškoća, kroz redovnu izbornu proceduru, spiskao je ceo fond Odbora za troškove štampanja i distribucije besplatnog pamfleta Beda studentskog života, čiji je autor bio situacionista Mustafa Kajati. Odjek je bio trenutan, ne samo u Strazburu i ne samo među studentskom omladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za sticanje kvalifikacija za buduće služenje sistemu i druge teme zbog kojih su današnji studenti spremni da štrajkuju i glađu, nisu bili čak ni izgovor za to obraćanje. Beda svakodnevnog života, društvo u celini, mehanizmi kojima se ono stalno reprodukuje, svi njegovi branioci i lažni neprijatelji, po prvi put bili izolovani i analizirani tako da je svako mogao da ih prepozna i oseti u svom okruženju, na svojoj koži i odmah ispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u ’organizaciji opšte pasivnosti’.

Beda studentskog života je najpopularniji i najprevođeniji situacionistički pamflet. Preveden je na više od 10 jezika, a njegov ukupni tiraž neki procenuju na skoro 500.000 primeraka.“ — AG, Kratka hronologija: Gi Debor i Situacionistička internacionala, 1952–1994, dodatak uz Gi Debor, Društvo spektakla, maj 2003. (anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka br. 4)

„Njihova doktrina, ako se te delirične umotvorine mogu tako nazvati, predstavlja neku vrstu radikalnog revolucionarstva sa očiglednim nihilističkim uticajima… Plod imbecilnog fanatizma, napisan pretencioznim žargonom i začinjen velikodušnim uvredama na račun profesora i kolega studenata. U pamfletu se stalno govori o tajanstvenoj Situacionističkoj internacionali…“ — Le Nouvel Alsacien, 25. novembar 1966, tri dana nakon objavljivanja pamfleta.

„Ti studenti su izvređali svoje profesore. Njima treba da se pozabave psihijatri. Ne želim da se protiv njih preduzimaju zakonske mere; njih treba poslati pravo u ludnicu… Ako ipak podležu krivičnom gonjenu, za to će se pobrinuti ministar unutrašnjih poslova.“ — g. Bajen, rektor Univerziteta u Strazburu, novembar 1966.

„Optuženi nikada nisu poricali da su zloupotrebili fondove Strazburškog studentskog sindikata. Naprotiv, otvoreno su priznali da je sindikat platio 5.000 franaka za štampu i distribuciju 10.000 primeraka pamfleta, da ne spominjem cenu drugih štampanih materijala inspirisanih ’Situacionističkom internacionalom’. Te publikacije izražavaju ideje koje, najblaže rečeno, nemaju nikakve veze s pravom svrhom studentskog sindikata. Dovoljan je samo jedan pogled na te tekstove da bi se shvatilo da tih petoro studenata, koji tek što su izašli iz puberteta, nemaju nikakvo iskustvo o stvarnom životu i da su njihove misli pometene polusvarenim filozofskim, društvenim, političkim i ekonomskim teorijama. Zasićeni tupom monotonijom svojih svakodnevnih života, pokušali su da na isprazan, arogantan i patetičan način iznesu konačne sudove, uspevši samo da na najgori način izvređaju svoje kolege studente, profesore, Boga, religiju, sveštenstvo, vlast i sve društveno-političke sisteme koji danas postoje na svetu. Odbacujući sve moralne i zakonske norme, ti cinici nisu oklevali da kao svoje glavne ciljeve istaknu krađu, uništavanje obrazovnog sistema, ukidanje rada, totalnu subverziju, nepovratnu svetsku proletersku revoluciju i ’uživanje bez ograničenja’.“ — Zaključak sudije Labadora, Strazbur, 13. decembar 1966.

„Taj dobro napisani tekst sistematski odbacuje sve oblike društvene i političke organizacije zapada i istoka, kao i svih grupa koje danas pokušavaju da ta društva promene.“ — Le Monde, 9. decembar 1966.

„Strazburški pamflet je delovao poput detonatora… Uradili smo sve što je bilo u našoj moći da ga što šire distribuiramo.“ — Danijel i Gabrijel Kon-Bendit, Univerzitet Nanter (Pariz), 1968.

„Velika je greška potcenjivati ono što se novembra 1966. dogodilo sa strazburškim Studentskim sindikatom… Posmatrač mora da ostane zapanjen brzinom s kojom se ta zaraza proširila univerzitetom, ali i među nestudentskom omladinom. Izgleda da su ideje koje je zagovarala mala grupa autentičnih revolucionara pogodile pravu žicu u duhu nove generacije…“ — Guerres et Paix #4, 1968.

„U suštini, želimo da ideje ponovo postanu opasne. Ne želimo da nas beskičmenjaci s neiskrenim, eklektičkim interesovanjima prihvate kao neke nove Sartre, Altisere, Aragone i Godare… Pre ili kasnije postaće jasno da o SI ne bi trebalo suditi na osnovu skandaloznih aspekata nekih njenih oblika delovanja, već samo na osnovu njene središnje istine, koja je suštinski skandalozna.“ — Situacionistička internacionala, Naši ciljevi i metodi u Strazburškom skandalu, SI br. 11, oktobar 1967.

Beda studentskog života
1. Učinimo sramotu još sramnijom tako što ćemo je učiniti javnom

Opšte je poznato da je student, uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji Francuskoj. Ali, razlozi za taj prezir često su pogrešni, oni koji samo odražavaju vladajuću ideologiju, dok razlozi koji taj prezir čine potpuno opravdanim s revolucionarnog stanovišta ostaju potisnuti i neizrečeni. Pristalice lažne opozicije ipak su svesne te greške, koju i sami čine. Oni izokreću svoj stvarni prezir u paternalističko divljenje. Impotentna levičarska inteligencija (od Les Tempes Modernes do L’Express) zapada u pravi trans govoreći o „usponu studenata” i očiglednom opadanju birokratskih institucija (od „komunističke” partije do staljinističkog UNEF), ljubomorno ističući svoju „moralnu i materijalnu” podršku. Ovde ćemo ukazati na prave razloge koji stoje iza te brige za studente i otkriti njihovu duboku povezanost s vladajućom stvarnošću prekomerno razvijenog kapitalizma. U ovom pamfletu ti razlozi biće demaskirani jedan po jedan: prevazilaženje otuđenja nužno sledi trag otuđenja.

Sve dosadašnje analize i istraživanja studentskog života ignorisali su prava pitanja. Nijedno od njih nije izašlo iz okvira akademskih specijalizacija (psihologija, sociologija, ekonomija) i zato je ostajalo suštinski pogrešno. Furije je davno primetio tu „metodološku kratkovidost” u tretiranju suštinskih pitanja koja se ne dovode u vezu s modernim društvom kao celinom. Fetišizam činjenica maskira suštinske kategorije; detalji zaklanjanju totalitet. O ovom društvu je rečeno sve osim onoga što ono stvarno jeste: društvo u vlasti robe i spektakla.

U svojoj studiji Les Héritiers: les étudiants et la culture (Naslednici: studenti i kultura), sociolozi Burderon i Pasdije takođe su ostali impotentni pred tih nekoliko delimičnih istina koje su uspeli da izlože. Uz sve dobre namere, uspelo im je samo da se vrate na pozicije profesorskog moralizma, na nezaobilaznu kantovsku etiku „stvarne demokratizacije kroz stvarnu racionalizaciju obrazovnog sistema” – to jest, na propovedanja samog sistema. Za to vreme, njihovi učenici, razni Kraveci[1], zadovoljavaju svoje sitnobirokratske sklonosti prežvakavajući ofucanu revolucionarnu frazeologiju.

Spektakularno postvarenje modernog kapitalizma[2] svakome dodeljuje posebnu ulogu u sistemu opšte pasivnosti. Student nije izuzetak od tog pravila. Njegova uloga je privremena: to je samo glavna proba za preuzimanje njegove krajnje uloge kao konzervativnog elementa u okviru robnog sistema. Biti student je oblik inicijacije.

Ta inicijacija na magičan način sažima sve odlike mistične inicijacije. Ona je potpuno odsečena od istorijske, individualne i društvene stvarnosti. Student vodi dvostruki život, razapet između svog sadašnjeg statusa i potpuno odvojene buduće uloge u koju će jednog dana iznenada biti bačen. U međuvremenu, njegova šizofrena svest omogućava mu da se povuče u svoju „inicijacijsku grupu”, da zaboravi na budućnost i da se prepusti mističnom transu sadašnjice zaštićene od istorije. Njegovo izbegavanje da se suoči sa sopstvenom situacijom, posebno ekonomskom, ne treba da čudi: u našem „društvu obilja” on je i dalje prosjak. Više od 80% studenata dolazi iz platnih razreda viših od radničkog, ali 90% studenata ima prihode manje od prihoda nalslabije plaćenih radnika. Siromaštvo studenata je anahronizam društva spektakla: oni tek treba da dostignu novu bedu novog proletarijata. U vreme kada se sve više mladih ljudi otima iz okova moralnih predrasuda i autoriteta porodice, u kojima su od malih nogu bili izloženi brutalnom, ogoljenom izrabljivanju, naš student se čvrsto drži svog neodgovornog i ispraznog “produženog detinjstva”. Produžena adolescentska kriza može da dovede do povremenih sukoba sa porodicom, ali on nema ništa protiv da ga najrazličitije institucije koje upravljaju njegovim svakodnevnim životom tretiraju kao nedonošče; ako ponekad i prestanu da mu seru u lice, to je samo zato da bi se brižno nadvile nad njim i krenule da mu sole pamet.

Beda studenta je samo najgroteskniji izraz kolonizacije svih domena društvene prakse. Projekcija osećanja krivice celog društva na studente, maskira bedu i potčinjenost svih.

Ali, iza našeg prezira prema studentu stoje drugi razlozi. On nam se gadi ne samo zbog svoje stvarne bede, već zbog svog ležernog pristanka na bedu svake vrste, zbog te bolesne sklonosti da se valja u sopstvenom otuđenju u nadi da će, usred opšteg nedostatka interesovanja za bilo šta, probuditi interesovanje za hendikepe svog posebnog položaja. Imperativi modernog kapitalizma nalažu da većina studenata postanu tek niži kadrovi na funkcijama koje su u XIX veku imali kvalifikovani radnici.[3] Suočen s tako sumornom i osrednjom „nagradom” za svoje sramno trpljenje sadašnje bede, student radije traži utočište u nestvarno življenoj stvarnosti, koju ukrašava iluzornim sjajem.

Student je stoički rob: što ga više njegovi autoriteti vezuju lancima, to on sebe zamišlja slobodnijim. Kao i njegova nova porodica, univerzitet, student voli da na sebe gleda kao na „najnezavisnije“ društveno biće iako je u stvarnosti direktno potčinjen najmoćnijim sistemima društvenog autoriteta: porodici i državi. Kao njihovo lepo vaspitano, zahvalno i poslušno dete, on deli i oličava sve vrednosti i mistifikacije sistema. Iluzije koje su nekada bile nametane kvalifikovanim radnicima sada se svesno projektuju u masu budućih nižih funkcionera.

Ako je drevni oblik društvene bede proizveo najgrandiozniji sistem kompenzacije koji je svet ikada video (religije), studentu, u njegovoj marginalnoj bedi, kao jedina uteha ostaju izlizane slike vladajućeg društva, farsične repeticije svih njegovih otuđenih proizvoda.

Kao ideološko biće, francuski student stiže uvek prekasno. Sve vrednosti i sav entuzijazam kojima se toliko razmeće u svom malom, zatvorenom svetu, istorija je odavno odbacila kao komične i neodržive iluzije.

Nekada davno univerziteti su imali određen prestiž; student istrajava u uverenju da je srećan što je dospeo na takvo mesto. Ali, došao je prekasno. Njegovo mehaničko, specijalizovano obrazovanja je duboko degradirano (u poređenju s ranijim opštim nivoom buržoaske kulture),[4] baš kao i njegov lični intelektualni nivo: moderni ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata nesposobnih za samostalno razmišljanje. Univerzitet je postao institucionalizovana organizacija neznanja. „Visoka kultura“ je degradirana na pokretnu traku za proizvodnju profesora koji su svi redom kreteni, a većina zreli samo za to da budu ismejani pred bilo kojom grupom srednjoškolaca. Ali, u svojoj mentalnoj menopauzi, student nije svestan toga; on nastavlja da s dužnim poštovanjem sluša svoje nadređene, svesno potiskujući svaki kritički impuls i potpuno se utapajući u mističnu iluziju uloge „studenta“ – nekoga ozbiljno posvećenog izučavanju ozbiljnih stvari – u nadi da će mu njegovi profesori na kraju otkriti krajnju tajnu sveta. Buduće revolucionarno društvo odbaciće svu larmu amfiteatara i kabineta kao puko verbalno zagađenje. Student je već sada samo loš vic.

Student nije svestan da istorija menja čak i njegovu „kulu od slonovače“. Famozna „kriza univerziteta“, detalj opšte krize modernog kapitalizma, ostaje predmet dijaloga gluvonemih: specijalista svih fela. Ta kriza je izraz teškoća koje taj zaseban sektor proizvodnje ima zbog svog odloženog prilagođavanja proizvodnom aparatu u celini. Ostaci stare liberalno-buržoaske univerzitetske ideologije postali su banalizovani usled ubrzanog iščezavanja njihove društvene osnove. U vreme kapitalizma “slobodne trgovine”, kada je liberalna država ostavljala univerzitetu određenu marginalnu slobodu, univerzitet je mogao da sebe zamišlja kao nezavisnu silu. Ali, čak i tada on je bio tesno vezan za potrebe tog tipa društva, snabdevajući njegovu privilegovanu manjinu adekvatnim opštim obrazovanjem, pre nego što ova zauzme svoje pozicije u okviru vladajuće klase. Patetična gorčina mnogih profesora mučenih nostalgijom[5] izvire iz činjenice da su izgubili svoju raniju ulogu pasa-čuvara svojih budućih gospodara i bili prisiljeni da se zadovolje ne tako plemenitom ulogom pasa zaduženih za usmeravanje stada „belih kragni“ ka njihovim fabrikama i kancelarijama, u skladu s potrebama planske ekonomije. Ti profesori u svom arhaizmu vide alternativu tehnokratizaciji univerziteta i tvrdoglavo nastavljaju da iznose komadiće „opšte kulutre“ pred publiku sastavljenu od budućih specijalista, koji s tim jednostavno neće znati šta da rade.

Mnogo ozbiljniji, i samim tim mnogo opasniji slučaj predstavljaju modernistički orijentisani levičari iz UNEF, predvođeni „ekstremistima“ iz FGEL, koji zahtevaju „reformu same strukture univerziteta“ u cilju „reintegracije univerziteta u društveni i ekonomski život“ – to jest, u cilju njegovog prilagođavanja potrebama modernog kapitalizma. Fakulteti koji su nekada snabdevali vladajuću klasu „opštom kulturom“ sada su pretvoreni u fabrike koje punom parom proizvode niže i srednje kadrove. Umesto da dovedu u pitanje taj istorijski proces, koji je i poslednji relativno autonoman sektor podredio zahtevima robnog sistema, naši progresivci protestuju zbog odlaganja i neefikasnosti u sprovođenju tog procesa. Oni su zagovornici budućeg kibernetizovanog univerziteta, koji, tu i tamo, već podiže svoju ružnu glavu.[6] Robni sistem i njegove moderne sluge – to su naši neprijatelji.

Ali, svi ti sukobi odvijaju se iznad glave našeg studenta, negde u nebesima koja nastanjuju njegovi gospodari. On nema nikakvu kontrolu nad svojim životom – sam život je ono što mu potpuno izmiče.

Zbog svog akutnog ekonomskog siromaštva student je osuđen na određeni oblik preživljavanja. Ali, beskrajno samozadovoljan kao i u svemu drugom, on paradira tom bedom kao da je reč o nekom originalnom „životnom stilu“, praveći vrlinu od svoje odrpanosti i glumatajući boema. „Boemština“ je u svakom slučaju daleko od toga da bude originalan odgovor na bilo šta, ali ideja da se može živeti uistinu boemskim životom bez potpunog i konačnog raskida sa univerzitetskim miljeom je prosto smešna. Ali, naš student-boem (a svim studentima se sviđa ideja da u njima kuca boemsko srce) uporno drži do te imitatorske i degradirane verzije nečega što je, u najboljem slučaju, samo osrednje lično rešenje. Trideset godina nakon Vilhelma Rajha (sjajnog edukatora mladih)[7] taj nesuđeni „nekonformista“ i dalje sledi najtradicionalnije oblike ljubavno-erotskog ponašanja, reprodukujući opšte odnose klasnog društva kroz svoje interseksualno iskustvo. Lakoća s kojom ga je moguće mobilisati za bilo koji cilj rečit je dokaz njegove stvarne impotencije.

Uprkos manje-više ležernom raspolaganju svojim vremenom u okviru margine lične slobode koju mu dodeljuje totalitarni spektakl, student izbegava avanturu i eksperiment u korist sigurnog i rutinskog kretanja kroz prostorno-vremensku dimenziju koju su za njegovo dobro organizovali anđeli-čuvari sistema. Iako ga niko ne bije po ušima da razdvaja svoje radno i slobodno vreme, on to ipak čini, potpuno dobrovoljno, u isto vreme licemerno izražavajući prezir prema „štreberima“ i „bubanju“. Pristaje na svaki oblik odvajanja i onda jadikuje zbog “nedostatka komunikacije” u svojim religioznim, sportskim, političkim ili sindikalnim klubovima. Toliko je glup i jadan da se dobrovoljno predaje Univerzitetskim centrima za psihološku pomoć, tim psiho-policijskim kontrolnim stanicama, čiju su mrežu osnovali predvodnici moderne represije i koja je, prirodno, bila pozdravljena kao velika pobeda studentskog sindikalizma.[8]

Ali, stvarna beda svakodnevnog studentskog života svoje neposredno i fantastično zadovoljenje nalazi tek u opijumu kulturnih roba. U kulturnom spektaklu student prepoznaje svoj prirodni ambijent i sebe kao njegovu najverniju mušteriju. Iako se nalazi blizu izvora proizvodnje, pristup pravom Svetilištu kulture nije mu dozvoljen; on otkriva „modernu kulturu“ samo kao fascinirani posmatrač. U epohi kada je umetnost mrtva, on ostaje najlojalniji zaštitinik pozorišnih i filmskih klubova i najnezasitiji potrošač prepakovanih ostataka tog mumuficiranog leša izloženih u kulturnim supermarketima. Bezrezervna i nekritička potrošnja: to je njegov pravi element. Kada „kulturni centri“ ne bi postojali, student bi morao da ih izmisli. On je savršen primer za sve najpliće zaključke američkih istraživanja tržišta: posvećeni potrošač, uslovljen reklamom i strasno obuzet suprotnim osećanjima prema proizvodima identičnim u njihovoj ništavnosti, sa iracionalnom sklonošću ka robnoj marki A (Perek ili Godar, na primer) i sa iracionalnim predrasudama prema robnoj marki B (recimo, Rob-Grile ili Leluš).

A kada „dobra“ koja proizvodi i organizuje kulturni spektakl poprime oblik ljudskih prilika na pozornici, on je njihova glavna publika, njihov idealni posmatrač. Studenti u masama hrle da gledaju njihove najopscenije egzibicije. Kada sveštenici različitih crkvi organizuju svoje kljaste rasprave bez posledica (seminari o „marksističkoj“ misli, konferencije katoličkih intelektualaca) ili kada se književni otpad okupi da zajedno uživa u svojoj impotenciji (pet hiljada studenata prati forum pod nazivom „O mogućnostima literature“), ko osim studenata popunjava sve te sale?

Nesposoban za prave strasti, student se zadovoljava bestrasnim polemikama između slavnih ličnosti Neinteligencije: Altiser – Garodi – Sartr – Bart – Pikar – Lefevr – Levi-Stros – Olidej – Šatel – Antoan; ili između rivalskih ideologija, čija je jedina funkcija da raspravom o lažnim pitanjima maskiraju ona prava: humanizam – egzistencijalizam – strukturalizam – scijentizam – novi kriticizam – dijalektički naturalizam – kibernetizam – planetizam – metafilozofija.

Student sebe smatra avangardnim ako je gledao poslednji Godarov film ili kupio najnoviju knjigu nekog iz grupe Arguments[9] ili učestvovao u poslednjem hepeningu seronje Lapasada. On otkriva najnovija istraživanja s istom briznom s kojom tržište uspeva da proizvede sintetičke verzije davno zastarelih (iako nekada možda važnih) poduhvata; u svom neznanju, u svakoj imitaciji vidi kulturnu revoluciju. Potpuno je opsednut time da održi svoj kulturni status. Kao i svi ostali, veoma drži do nabavke reprinta važnih i teških tekstova koje “masovna kultura” liferuje fantastičnom brzinom.[10] Pošto ne zna da čita, ostaje mu samo da pomno bulji u njih.

Ipak, njegova omiljena literatura je štampa specijalizovana za promociju grozničave potrošnje kulturnih noviteta; on glatko prihvata sve njene oglase kao smernice za svoj ukus. Uživa u L’Express ili Le Nouvel Observateur; ili možda više voli Le Monde, koji smatra tačnom i istnski „objektivnom“ novinom, iako će za njen stil možda reći da je donekle težak. Da bi produbio svoje opšte znanje zaroniće u Planetu, uglađeni magični časopis, koji efikasno uklanja bore i mitesere sa starih ideja. To su vodiči od kojih naš student očekuje da ga upute u tajne modernog sveta i da ga učine politički svesnim!

Naime, u Francuskoj, više nego bilo gde drugde, student se zadovoljava time da bude politizovan. Ali, njegova politička participacija je potpuno posredovana spektaklom. Odatle njegovo vezivanje za bedne, ruševne ostatke levice koju su još pre četrdeset godina porazili „socijalistički“ reformizam i staljinistička kontrarevolucija. Gazde su dobro svesne tog poraza radničkog pokreta, kao i sami radnici, iako možda ne tako jasno. Ali, student o svemu tome nema pojma i nastavlja da bezglavo učestvuje u najkomičnijim demonstracijama koje nikada ne privlače nikog osim studenata. To krajnje političko neznanje čini univerzitet srećnim lovištem za manipulatore umirućih birokratskih organizacija, koje totalitarno programiraju studentsku opciju. Povremeno dolazi do devijantnih tendencija ka „nezavisnosti“; ali, nakon perioda simboličnog otpora, disidenti se bez izuzetka reintegrišu u poredak koji nikada nisu suštinski ni dovodili u pitanje.[11] Tako se „Revolucionarna komunistička omladina“ (trockisti), čiji naziv predstavlja slučaj najdementnije ideološke falsifikacije (nisu ni revolucionarni, ni komunisti, niti mladi), hvali kako se pobunila protiv Komunističke partije, da bi se zatim pridružila Papi u apelima za „mir u Vijetnamu“.

Student se razmeće svojim protivljenjem „prevaziđenim“ aspektima de Golovog režima, ali čineći to on prećutno odobrava sve ranije zločine (kao što su staljinizam iz vremena Toljatija, Garodi, Hruščov i Mao). Njegov mladalački stav je zato još staromodniji od režima – degolisti, ako ništa drugo, razumeju moderno društvo dovoljno dobro da bi njime upravljali.

Ali, to nije jedini studentov arhaizam. On se oseća dužnim da ima opšte mišljenje o svemu, da izgradi zaokružen pogled na svet koji će dati smisao njegovoj potrebi za neurotičnom aktivnošću i aseksualnim promiskuitetom. To ga čini lakim plenom poslednjih, klecavih misionarskih napora raznih crkvi. S pravom atavističkom strašću on se klanja pred raspadajućim ostacima Boga ili tragovima preistorijskih religija u verovanju da to obogaćuje i njega i vreme u kojem živi. Uz postarije provincijske dame, studenti čine društvenu kategoriju s najviše posvećenih vernika. Svuda okolo popove vređaju i šutiraju, ali univerzitetski kler slobodno nastavlja da popuje hiljadama studenata u svojim duhovnim klozetima.

Ipak, treba priznati da postoje i neki podnošljivo inteligentni studenti. Oni su lako iskoristili pravila smišljena za kontrolu mediokriteta. U tome su uspeli upravo zato što razumeju sistem; a razumeju ga upravo zato što ga preziru i zato što znaju da su njegovi neprijatelji. Oni su tu da bi od obrazovnog sistema uzeli ono najbolje što taj sistem ima da ponudi: pare. Koristeći kontradikciju koja obavezuje sistem da, makar na kratke staze, finansira mali, relativno nezavistan sektor akademskih „istraživanja“, ti studenti hladnokrvno nastavlju da šire seme pobune sve do najviših nivoa.

Njihov otvoreni prezir prema sistemu ide ruku pod ruku s lucidnošću s kojom poražavaju sve njegove lakeje, naročito one intelektualne. Oni su već postali teoretičari dolazećeg revolucionarnog pokreta i s punim pravom osećaju da sistem počinje da zazire od njih kao takvih. Oni uopšte ne kriju činjenicu da ono što tako lako uspevaju da izvuku od „akademskog sistema“ koriste za njegovo uništenje. Naime, student ne može da se buni protiv bilo čega ukoliko se ne pobuni i protiv svojih studija, iako nužnost te pobune sigurno oseća na manje prirodan način nego neki radnik, koji se spontano buni protiv svoje uloge radnika. Ali, student je proizvod modernog društva kao što su to i Godar i Koka-Kola. Svoje ekstremno otuđenje on može da dovede u pitanje samo tako što će u pitanje dovesti društvo u celini. Ta kritika nikako ne može da se odvija na studentskom terenu: student koji se poistovećuje s ulogom studenta zapravo se poistovećuje s lažnom vrednošću koja ga sprečava da shvati pune razmere svoje bede, držeći ga tako u okovima vrhunskog oblika lažne svesti. Ali, svuda tamo gde moderno društvo počinje da biva izloženo napadima, tu je i sve više mladih ljudi; njihova pobuna predstavlja najdirektniju i najsveobuhvatniju kritiku studentskog ponašanja.

* * * * *
2. Nije dovoljno da se teorija ostvari u praksi; i praksa mora pronaći svoju teoriju

Nakon dugog perioda dremeža i permanentne kontrarevolucije, poslednjih nekoliko godina naziru se prvi znaci novog perioda sukoba, najuočljivije među mladim ljudima. Ali, društvo spektakla, preko svojih predstava o sebi i svojim neprijateljima, nameće sopstvene kategorije svetu i njegovoj istoriji. Ono neprestano nastoji da nas uveri da je sve što se događa deo prirodnog poretka stvari, svodeći svaki istinski novi razvoj, koji najavljuje njegovo prevazilaženje, na nivo površnog potrošačkog noviteta. Pobuna mladih protiv načina života koji im se nameće zapravo je samo vesnik, prvi izraz mnogo šire subverzije koja će obuhvatiti sve one koji sve snažnije osećaju nemogućnost življenja u ovom društvu, uvod u novi revolucionarni period.

Pomoću uobičajenih metoda za izokretanje stvarnosti, vladajuća ideologija i njeni zvanični spikeri svode taj stvarni istorijski pokret na društveno-prirodnu kategoriju: na ideju o „mladima“. Svaka nova pobuna mladih predstavlja se kao deo večitog mladalačkog revolta svojstvenog svakoj generaciji, koji prirodno počinje da jenjava „kada mladi ljudi počnu da se uključuju u ozbiljne poslove vezane za proizvodnju i kada se pred njima nađu realni, konkretni zadaci“. „Pobuna mladih“ je podvrgnuta pravoj žurnalističkoj inflaciji (ljudima se predstavlja samo spektakl pobune koji ih udaljuje od mogućnosti da i sami istinski učestvuju u nekoj pobuni). To je možda nezgodan, ali nužan društveni sigurnosni ventil, veoma važan za nesmetano funkcionisanje sistema. Ta pobuna protiv društva samo jača to društvo, jer ostaje delimična, ograničena na aparthejd „adoslescentskih problema“ (analogno „rasnom“ ili „ženskom pitanju“), da bi je njeni učesnici uskoro „prerasli“. U stvarnosti, ako u modernom društvu uopšte postoji „problem mladih“, onda je to zbog proste činjenice da mladi ljudi na najakutniji način osećaju duboku društvenu krizu i da to pokušavaju da izraze. Mladi su proizvod modernog društva par excellance, bilo da pokušavaju da se integrišu u njega ili ga odbacuju na najradikalniji način. Ono što iznenađuje nije pobuna mladih, već rezignacija „odraslih“. Ali, uzroci tog povlačenja su istorijski, a ne biološki: prethodna generacija je stasavala u periodu teških poraza i morala da guta sve laži koje su pratile dugotrajnu, sramnu dezintegraciju revolucionarnog pokreta.

Kao kategorija za sebe, „mladi“ su javni mit vezan za kapitalistički oblik proizvodnje, izraz njegove dinamičnosti. Iluzorno preimućstvo mladosti posledica je ekonomske obnove nakon Drugog svetskog rata; na tržište je masovno stupila čitava generacija novih, mnogo povodljivijih potrošača, kojima je upravo ta uloga potrošača omogućila da se poistovete sa društvom spektakla. Ali, zvanična ideologija se još jednom našla u kontradikciji sa društveno-ekonomskom stvarnošću (koja kaska za njom). Upravo su mladi iskazali neodovljivu, gnevnu žudnju za životom i spontano se pobunili protiv svakodnevne dosade i mrtvog vremena koje stari svet nastavlja da proizvodi uprkos svim svojim modernizacijama. Najbuntovniji među njima iskazuju čisto, nihilističko odbacivanje ovog društva, bez trunke svesti o mogućnostima za njegovo prevazilaženje. Ali, ta perspektiva ipak počinje da se sagledava i razvija širom sveta. Ta svest mora da poprimi oblik dosledne teorijske kritike i da pronađe načine za praktičnu organizaciju te doslednosti.

Na najprimitivnijem niovu, „delinkventi“ širom sveta sa otvorenom nasilnošću izražavaju svoje odbijanje da budu integrisani u društvo. Ali, apstraktan karakter tog odbijanja sprečava ih da prevaziđu kontradikcije sistema čiji su oni spontani, negativan proizvod. Delinkvente proizvodi svaki aspekt sadašnjeg društvenog poretka: urbanizam stambenih projekata, opšti slom vrednosti, proširivanje zone sve ispraznijeg slobodnog vremena, sve veća policijsko-humanistička kontrola nad svim aspektima svakodnevnog života i borba za ekonomsko preživljavanje porodice koja je izgubila svaki značaj. Oni preziru rad, ali prihvataju robe. Oni žele sve što spektakl ima da im ponudi i to žele odmah; ali, nemaju čime da plate. Ta osnovna kontradikcija potpuno dominira njihovim životima, osakaćujući njihove pokušaje da istinski slobodno koriste svoje vreme, da se izraze, stvore neku vrstu zajednice. (Njihove mikrozajednice obnavljaju primitivizam na marginama razvijenog društva, a beda tog primitivizma nužno obnavlja hijerarhiju unutar bandi. Ta hijerarhija, koja može da se ostvari samo kroz rat s drugim bandama, izoluje svaku bandu u odnosu na druge i svakog pojedinca unutar bande.) Da bi izbegao tu kontradikciju delinkvent mora ili da se povuče tako što će početi da radi i zarađuje novac potreban za kupovinu roba – čemu je namenjen čitav sektor proizvodnje, posebno osmišljen da ga inicira u svet potrošnje (motocikli, električne gitare, odeća, ploče, itd.) – ili da napadne zakone robe, bilo na najsiroviji način, tako što će je krasti, ili svesno, napredujući ka revolucionarnoj kritici sveta robe. Potrošnja „smekšava“ ponašanje tih mladih buntovnika i njihova pobuna se izokreće u najgori konformizam. Naime, pred delinkventima stoje samo dve budućnosti: buđenje revolucionarne svesti ili slepa poslušnost po fabrikama.
Holandija: Provo

Provo je bi prvi oblik prevazilaženja iskustva delinkvenata, organizacija prvih političkih izraza tog iskustva. Provo je nastao iz susreta nekoliko otpadnika iz sveta raspadajuće umetnosti u potrazi za karijerom i mase mladih buntovnika u potrazi za samoizrazom. Njihova organizacija omogućila je obema stranama napredak ka novim oblicima sukobljavanja i njihovo razvijanje. „Umetnici“ su priložili nekoliko ideja o igri, iako još uvek mistifikovanih i više nalik na krpež od raznih ideoloških sastojaka; mladi buntovnici nisu imali da ponude ništa drugo osim nasilnosti svog buntovništva. Od samog početka te dve tendencije bile su jasno razdvojene; mase bez teorije našle su se pod starateljstvom male klike sumnjivih vođa koji su svoju „vlast“ pokušali da održe na osnovu bućkuriša od “provoterske” ideologije. Njihov neoartistički reformizam odneo je prevagu nad mogućnošću da se delinkventsko nasilje prenese na plan ideja u pokušaju prevazilaženja umetnosti. Provo je bio izraz poslednjeg reformizma modernog kapitalizma: reforme svakodnevnog života. Iako ništa manje od potpune revolucije neće moći da promeni život, hijerarhija Provoa – slično Bernštajnovoj viziji postepene transformacije kapitalizma u socijalizam putem reformi – veruje da nekoliko poboljšanja može da promeni svakodnevni život. Opredeljujući se za fragmentarno, Provo je završio prihvatajući totalitet. Da bi stvorili bazu, vođe Provoa su umesile smešnu ideologiju „provotarijata“ (artističko-političku salatu pomešanu sa ubuđalim ostacima gozbe na kojoj nisu učestvovali). Taj novi provotarijat navodno stoji naspram „poburžujčenog“ proletarijata (večiti refren svih kretena ovog stoleća). Pošto se odriče totalne promene, Provo odbacuje jedinu snagu koja može da ostvari tu promenu. Proletarijat je motor kapitalističkog društva i zato njegova smrtna pretnja; sve je podešeno tako da ga potisne – partije, birokratski sindikati, policija (koja ga napada mnogo više nego provose), kolonizacija čitavog njegovog života – zato što je reč o jedinom istinski opasnom potencijalu. Provosi nisu shvatili ništa od svega toga; nesposobni za kritiku sistema proizvodnje ostali su zatočenici sistema kao celine. Kada je pobuna antisindikalističkih radnika zahvatila i bazu Provoa, koja se pridružila s direktnim nasiljem, zbunjeno rukovodstvo, koje je bilo potpuno ignorisano, nije smislilo ništa bolje od osude „ekscesa“ i poziva na nenasilje. To rukovodstvo, čiji je program bila provokacija vlasti s ciljem da se razotkrije njen represivni karakter, završilo je jadikujući da je bilo žrtva policijskih provokacija. Preko radija su pozivali mlade pobunjenike da prihvate vođstvo „provosa“, drugim rečima, istog onog rukovodstva koje je jasno pokazalo da je njegov magloviti „anarhizam“ najobičnija laž. Da bi razvila revolucionarnu kritiku, baza Provoa mora da se pobuni protiv sopstvenog rukovodstva, a to znači da se poveže sa objektivnim revolucionarnim snagama proletarijata i da odbaci ljude poput Konstana i De Vrija (prvi je zvanični umetnik Kraljevine Holandije, a drugi propali parlamentarni kandidat i veliki obožavalac engleske policije). Samo tako provosi će moći da se uključe u autentične moderne sukobe, koje su i sami delimično nagovestili. Ako zaista žele da promene svet, onda će morati da shvate da nema nikakve koristi od onih koji se zadovoljavaju time da taj svet ofarbaju u belo.[12]
SAD: Studentski pokret

Pošto su se pobunili protiv svojih studija, američki studenti su direktno doveli u pitanje društvo kojem su takve studije potrebne. Njihova pobuna protiv univerzitetske hijerarhije (u Berkliju i drugde) od samog početka je bila postavljena kao pobuna protiv celog društvenog sistema zasnovanog na hijerarhiji i diktaturi ekonomije i države. Odbijajući poslovne i institucionalne uloge za koje bi njihove specijalizovane studije trebalo da ih pripreme, studenti su doveli u pitanje čitav sistem proizvodnje koji otuđuje sve aktivnosti i sve svoje proizvode od onih koji ih proizvode. Uprkos svim lutanjima i konfuziji, pobunjena američka omladina jasno teži izgradnji dosledne revolucionarne alternative usred „društva obilja“. Na žalost, oni ostaju fiksirani za dva relativno incidentna aspekta američke krize – za crnce i za Vijetnam; male organizacije „Nove levice“ ozbiljno pate zbog te činjenice. Njihov oblik delovanja pokazuje jasnu težnju ka autentičnoj demokratiji, ali slabost njihovog subverzivnog sadržaja dovodi ih u opasne kontradikcije. Zbog krajnjeg političkog neznanja i naivnih iluzija o tome šta se zaista događa u svetu, njihovo neprijateljstvo prema tradicionalnoj politici starih levičarskih organizacija lako se preusmerava u njeno nesvesno prihvatanje. Apstraktna opozicija njihovom društvu vodi ih ka obožavanju ili podršci njegovih najboljih neprijatelja: “socijalističkih” birokratija Kine ili Kube. Grupa kao što je „Pobunjenički omladinski pokret“ može da u istom dahu osudi državu i da slavi „Kulturnu revoluciju“, tu lažnu pobunu orkestriranu od strane najgargantuanskije birokratije modernog doba: Maove Kine. U isto vreme, zbog upadljivog nedostatka sadržaja, te poluliberterske i nedirektne organizacije stalno upadaju u zamku ideologije “grupne dinamike” ili zatvorenog sveta sekti. Raširena upotreba droga u isto vreme je izraz stvarne bede i protesta protiv te bede: to je lažna potraga za slobodom u svetu bez slobode, religiozna kritika sveta koji je već prevazišao religiju. Nije slučajno da su droge toliko prisutne u bitničkom miljeu (tom desnom krilu pobune mladih), gde odbijanje ideologija ide uporedo sa prihvatanjem najbudalastijih praznoverja (Zen, spiritualizam, misticizam „Nove Crkve“ i drugi truli leševi poput gandizma i humanizma). U potrazi za revolucionarnim programom američki studenti prave iste greške kao i provosi i proglašavaju sebe za „najpotlačeniju društvenu klasu“; ako je zaista tako, onda im ostaje da shvate da njihovi interesi ne mogu biti drugačiji od interesa onih koji su takođe potčinjeni robi i izloženi opštem izrabljivanju.
Istočna Evropa

U Istočnom bloku birokratski totalitarizam takođe počinje da proizvodi snage svoje negacije. Pobuna mladih tamo je naročito intenzivna, ali o njoj možemo da saznamo samo na osnovu osuda koje objavljuju zvanična glasila i policijskih mera koje se preduzimaju radi njenog gušenja. Iz tih izvora saznajemo da mladi više ne poštuju „moral“ i porodicu (koja tamo još uvek postoji u svom najodvratnijem buržoaskom obliku), da se odaju “raspusništvu”, da preziru rad i da odbacuju partijsku disciplinu. U SSSR je osnovano posebno ministarstvo za borbu protiv ove nove delinkvencije. Uporedo s tim difuznim revoltom, razvijaju se i mnogo dosledniji izazovi; grupe i ilegalni časopisi pojavljuju se i nastaju u zavisnosti od stepena policijske represije. Do sada najznačajniji čin bio je objavljivanje Otvorenog pisma Komunističkoj partiji Poljske dvojce mladih Poljaka, Kurona i Modzelevskog. Oni su otvoreno afirmisali nužnost „ukidanja sadašnjih proizvodnih i društvenih odnosa“ i konstatovali da se to ne može postići drugačije „osim revolucijom“. Intelektualci sa Istoka pokušavaju da artikulišu i učine svesnom kritiku koju su radnici već konkretizovali u Istočnom Berlinu, Varšavi i Budimpešti: proletersku kritiku birokratske klasne vlasti. Ta pobuna nalazi se pred teškim zadatkom istovremenog definisanja i rešavanja problema. U drugim zemljama postoje uslovi za borbu, ali ciljevi ostaju mistifikovani. U istočnim birokratijama borba se vodi bez iluzija, a ciljevi su jasni; problem je razvijanje sredstava koja bi mogla da otvore put za ostvarenje tih ciljeva.
Engleska

U Engleskoj je pobuna mladih svoj prvi organizovani oblik pronašla u antinuklearnom pokretu. Ta ograničena borba, pokrenuta oko maglovitog programa Komiteta 100 – koji je bio u stanju da na ulicama okupi 300.000 demonstranata – imala je jednu od svojih najlepših epizoda u proleće 1963, u vreme skandala „špijuni za mir“.[13]

Zbog nedostatka radikalne perspektive pokret je odmah doživeo uzmak i bio preuzet od strane tradicionalnih političkih manipulatora i plemenitih pacifista. Ali, specifično engleski arhaizam u načinu kontrole svakodnevnog života nije mogao da odoli napadu na moderni svet; ubrzano raspadanje svetovnih vrednosti pokrenulo je duboko revolucionarne tendencije u kritici svih aspekata vladajućeg načina života.[14] Borba britanske omladine mora da se poveže sa borbom britanske radničke klase, koja se sa svojim pokretom neposredno biranih radničkih predstavnika i divljim štrajkovima pokazala kao jedna od najborbenijih na svetu. Pobeda ta dva pokreta biće moguća samo ako oni budu delovali iz zajedničke perspektive. Kolaps laburističke vlade može da bude samo još jedan podsticaj za stvaranje takvog saveza. Njihov susret može da izazove eksploziju u odnosu na koju će pobuna provosa u Amsterdamu izgledati kao dečja igra. Samo na taj način pravi revolucionarni pokret u usponu može da odgovori praktičnim potrebama.
Japan: Zengakuren

Japan je jedina industrijski razvijena zemlja u kojoj je savez studentske omladine i radikalnih radnika već ostvaren. Zengakuren, čuvena organizacija revolucionarnih studenata i Liga mladih marksističkih radnika dve su glavne organizacije ujedinjene oko programa Revolucionarne komunističke lige (RKL). Ta formacija se već uhvatila u koštac sa pitanjem revolucionarne organizacije. Ona se istovremeno i bez iluzija bori i protiv zapadnog kapitalizma i protiv birokratije takozvanih socijalističkih zemalja. RKL je već uspela da okupi nekoliko hiljada studenata i radnika, organizovanih na demokratskoj i antihijerarhijskoj osnovi, s članstvom koje učestvuje u svim aktivnostima organizacije. Japanski revolucionari su prvi na svetu uspeli da povedu široku, organizovanu borbu sa razvijenim revolucionarnim programom i uz značajnu masovnu podršku (milion studenata i radnika u sukobima 23. juna 1960; nap. prev.). U demonstracijama koje su se smenjivale u talasima, na hiljade radnika i studenata izlazili su na ulice da bi se fizički suprotstavili japanskoj policiji. Ipak, RKL još uvek nije uspela da artikuliše potpunu i konkretnu analizu ta dva sistema protiv kojih se tako žestoko bori. Ona tek treba da precizno definiše pravu prirodu birokratske eksploatacije, kao što tek treba da jasno formuliše karakteristike modernog kapitalizma, kritiku svakodnevnog života i kritiku spektakla. RKL je još uvek predvodnička politička organizacija, iako na tragu najboljeg nasleđa klasičnih proleterskih organizacija. RKL je danas najznačajnija revolucionarna grupacija na svetu i zato treba da bude predmet rasprave i tačka okupljanja nove, globalne revolucionarne kritike.[15]

* * * * *
3. Stvoriti situaciju posle koje nema povratka

Biti avangardan znači ići u korak sa stvarnošću. (SI br. 8) Radikalna kritika modernog sveta sada mora da postavi totalitet kao svoj predmet i svoj cilj. Ta kritika mora da se uhvati u koštac s pravom prošlošću tog sveta, njegovom sadašnjom stvarnošću i izgledima za njegovu promenu. Sadašnji svet nikada nećemo moći da sagledamo u celini, a još manje da formulišemo projekat njegove potpune subverzije, ukoliko ne budemo u stanju da otkrijemo njegovu skrivenu istoriju, ukoliko čitavu istoriju borbe međunarodnog revolucionarnog pokreta, koju je pre više od sto godina započeo zapadni proletarijat, ne podvrgnemo strogoj kritičkoj demistifikaciji.

„Taj pokret protiv celokupne organizacije starog sveta odavno je okončan.“ (SI br. 7) Bio je poražen. Njegova poslednja istorijska manifestacija bila je španska proleterska revolucija, poražena u Barseloni maja 1937. Ali, njegove zvanične „poraze“ i „pobede“ treba sagledati u svetlu kasnijih posledica, jer samo tako možemo doći do prave istine o njemu. U tom smislu možemo da prihvatimo zapažanje Karla Libknehta, izrečeno uoči njegovog ubistva, da su „neki porazi zapravo pobede, dok su neke pobede sramnije od bilo kog poraza“.[16] Tako je prvi veliki „poraz“ proleterskih snaga, Pariska komuna, bio zapravo njihova prva velika pobeda, jer je proletarijat tada po prvi put pokazao svoju istorijsku sposobnost da slobodno organizuje sve aspekte društvenog života. S druge strane, njegova prva velika „pobeda“, Boljševička revolucija, izokrenula se u njegov najstrašniji poraz.

Trijumf boljševičkog poretka podudario se sa kontrarevolucijom koja je na međunarodnom planu započela slamanjem ustanka Spartakovaca od strane nemačke „socijaldemokratije“. Srodnost istovremenih pobeda boljševizma i reformizma seže mnogo dublje nego njihove prividne suprotnosti, jer se i za boljševički režim pokazalo da je samo nova varijacija na staru temu, novo lice starog poretka. Posledice ruske kontrarevolucije bile su, na unutrašnjem planu, uspostavljanje novog oblika eksploatacije, birokratskog državnog kapitalizma, a na spoljašnjem, širenje „komunističke“ Internacionale preko ogranaka čija je jedina svrha bila odbrana i reprodukcija ruskog modela. U svojoj birokratskoj i buržoaskoj varijanti, kapitalizam je osvojio novu tapiju na život, preko mrtvih tela mornara iz Kronštata, seljaka iz Ukrajine i radnika iz Berlina, Kjela, Torina, Šangaja i konačno Barselone.

Treća internacionala, koju su boljševici formirali navodno zato da bi se suprotstavili izopačenom socijaldemokratskom reformizmu Druge internacionale i ujedinili predvodnike proletarijata iz „revolucionarnih komunističkih partija“, bila je suviše tesno vezana za interese svojih osnivača da bi ikada mogla da pokrene istinsku socijalističku revoluciju bilo gde u svetu. Treća internacionala je zapravo bila nastavak Druge. Ruski model se ubrzano nametao zapadnim radničkim organizacijama, koje su se od tada razvijale na isti način.

Totalitarna diktatura birokratije, nove vladajuće klase, nametnuta ruskom proletarijatu, našla je svoj odjek u drugim zemljama u sloju političkih i sindikalnih birokrata čiji su interesi počeli da se jasno razlikuju od interesa njihovog članstva. Dok je staljinističko čudovište opsedalo svest radničke klase, birokratizovani kapitalizam je ušao u fazu prekomernog razvoja, uspevajući da razreši svoje unutrašnje krize i ponosno proglašavajući svoju novu pobedu za konačnu. Uprkos spoljašnjim varijacijama i suprotnostima, svetom vlada jedan društveni oblik. Principi starog sveta nastavljaju da upravljaju našim modernim svetom; tradicija mrtvih generacija i dalje opterećuje svest živih.

Opozicija ovom svetu koja se nudi u njegovim okvirima, na njegovom terenu, preko navodno revolucionarnih organizacija, jeste lažna opozicija. Takva pesudoopozicija, koja propagira najgore mistifikacije i afirmiše manje ili više rigidne ideologije, samo pomaže konsolidaciju vladajućeg poretka. Radnički sindikati i političke partije koje je radnička klasa izgradila kao sredstvo za sopstvenu emancipaciju, postali su puki sigurnosni ventili, delovi regulativnog mehanizma sistema, privatno vlasništvo njihovih rukovodstava koja ih koriste za svoju ličnu emancipaciju, kao stepenice koje vode ka ulogama u okviru vladajuće klase jednog društva koje nikada nisu ni pomislili da dovedu u pitanje. Partijski programi i sindikalni statuti mogu biti satkani od „revolucionarne“ frazeologije, ali njihova praksa je svuda reformistička. (Njihov reformizam je, povrh svega, potpuno besmislen, jer je i sam kapitalizam zvanično postao reformistički.) Partije koje su bile u stanju da osvoje vlast – u zemljama još nazadnijim od Rusije iz 1917. – samo su reprodukovale staljinistički model totalitarne kontrarevolucije.[17] U drugim zemljama te partije su postale statične i nužne komponente samoregulacije birokratizovanog kapitalizma, zvanična opozicija uključena u održavanje policijskog humanizma tih društava.[18] U odnosu na radničke mase, one su ostale pouzdani i bespogovorni branioci birokratske kontrarevolucije i poslušni agenti njene spoljne politike. Potpuno posvećene zavođenju totalne diktature ekonomije i države, te partije su postale nosioci najveće laži u svetu satkanom od laži. Kao što su rekli situacionisti, „naspram svevladajućeg društvenog sistema, koji teži totalitarnoj samoregulaciji, stoji samo lažna opozicija koja ostaje na terenu sistema i tako zapravo služi samo tome da ga ojača. Birokratski pseudosocijalizam je samo najgrandioznija maska na licu starog sveta hijerarhije i otuđenog rada“.

Kada je reč o studentskom sindikalizmu, to je samo parodija jedne farse, besmislena i budalasta imitacija odavno izopačenog radničkog sindikalizma.

Teorijska i praktična osuda staljinizma, u svim njegovim oblicima, mora da bude osnovna banalnost ugrađena u sve buduće revolucionarne organizacije. Jasno je da u Francuskoj, na primer, gde je ekonomska zaostalost odložila svest o krizi, revolucionarni pokret može biti iznova rođen samo preko mrtvog tela staljinizma. Stalno ponavljana parola poslednje revolucije preistorije mora da glasi: staljinizam mora biti uništen.

Ta revolucija mora jednom za svagda da odbaci svoju preistoriju i da svu svoju poeziju crpe iz budućnosti. Male „borbene“ grupe koje se predstavljaju kao „autentični naslednici boljševika“ samo su glasovi koji dolaze iz groba; one ni na koji način ne nagoveštavaju budućnost. Ti ostaci sa velike olupine „izdane revolucije“ bez izuzetka završavaju braneći SSSR; to je njihov doprinos toj skandaloznoj izdaji revolucije. Svoje iluzije oni jedva uspevaju da odbrane samo izvan najpoznatijih nerazvijenih zemalja, gde služe jačanju teorijske nerazvijenosti.[19] Na prostoru od Partizana (organa izmirenih staljinističko-trockističkih struja) do svih tendencija i polutendencija koje niču na mrtvom telu trockizma, unutar i izvan četvrte internacionale, vlada ista revolucionarna ideologija, koja pokazuje uvek istu teorijsku i praktičnu nesposobnost u suočavanju s problemima modernog sveta. Od revolucije ih razdvaja četrdeset godina kontrarevolucije. Pošto ovo nije 1920, oni nikako ne mogu biti u pravu (što nisu bili ni 1920).

Raspuštanje „ultralevičarske“ grupe Socialisme ou Barbarie, nakon njene podele na dve frakcije – „moderniste“ okupljene oko Kardana i „tradicionalne marksiste“ (Pouvoir Ouvrier) – dokazuje, ako tu uopšte ima šta da se dokazuje, da nema revolucije izvan modernog, niti bilo kakve moderne misli izvan nove revolucionarne kritike (SI br. 9). Svako razdvajanje ta dva aspekta nužno vodi ili nazad u muzej revolucionarne preistorije ili u modernizaciju sistema, to jest, u vladajući oblik kontrarevolucije: kao primeri mogu da posluže Voix Ouvriere ili Arguments.

Kada je reč o raznim anarhističkim grupama, one nemaju ništa osim patetične vere u svoju ideološku etiketu „anarhije“, u čiji su se kavez sami zatvorili. Le Monde Libertaire, publikacija dostojna sažaljenja, koju očigledno izdaju studenti, dostigla je najneverovatniji stepen konfuzije i gluposti. Pošto tolerišu jedni druge, tolerisaće i sve ostalo.

Došlo je vreme da se vladajući društveni poredak, koji se razmeće svojom stalnom modernizacijom, suoči s dostojnim protivnikom: jednako modernizovanom negacijom koju sam proizvodi.[20] Neka mrtvi sahrane mrtve. Praktična demistifikacija istorijskog pokreta zapravo je isterivanje demona koji su opsedali revolucionarnu svest; revolucija svakodnevnog života sada se suočava sa ogromnošću svojih zadataka. I revolucija i život koji ta revolucija najavljuje moraju biti iznova stvoreni. Ako revolucionarni projekat ostaje u osnovi isti – ukidanje klasnog društva – to je zato što uslovi koji podstiču taj projekat nigde nisu bili radikalno promenjeni. Ali, tom projektu sada treba prići s novom radikalnošću i doslednošću, učeći se na greškama ranijih revolucionara, tako da njegova delimična dostignuća ne dovedu samo do novih društvenih podela.

Pošto borba između sistema i novog proletarijata može da se vodi samo sa stanovišta celine, budući revolucionarni pokret mora da ukine sve ono što u njemu samom reprodukuje otuđenje koje proizvodi robni sistem – sistem kojim dominira rad-roba. Taj pokret mora da bude živa kritika sistema, negacija koja u sebi sažima sve elemente nužne za prevazilaženje tog sistema. Kao što je Lukač ispravno pokazao u Istoriji i klasnoj svesti, revolucionarna organizacija je neophodan posrednik između teorije i prakse, između čoveka i istorije, između radničkih masa i proletarijata formiranog kao klase. (Lukačeva greška je bila u tome što je verovao da je Boljševička partija ostvarila tu ulogu.) Da bi bile ostvarene u praksi, „teorijska“ stremljenja i razlike moraju biti prevedeni u organizaciona pitanja. Sve, u krajnjoj liniji, zavisi od toga kako će novi revolucionarni pokret rešiti pitanje organizacije; od toga da li njegova organizaciona forma odgovara njegovom suštinskom projektu: uspostavljanju apsolutne vlasti radničkih saveta na međunarodnom planu, kao što su to nagovestile sve proleterske revolucije ovog veka. Takva organizacija mora da razvije radikalnu kritiku svih temelja društva protiv kojeg se bori: robne proizvodnje; ideologije u svim njenim oblicima; države i svih oblika odvajanja koje država nameće.

Kamen temeljac starog revolucionarnog pokreta bio je odvajanje na teoriju i praksu. Samo novi, superiorni pokret proleterske borbe može da prevaziđe tu podelu i da otkrije sopstvenu istinu. Nijedna organizacija još nije uspela da prevaziđe taj jaz. Ideologija, ma koliko bila „revolucionarna“, uvek je oruđe gospodara; to je znak uzbune koji ukazuje na prisustvo neprijateljske pete kolone. To je razlog zašto kritika ideologije, u krajnjoj liniji, mora da bude glavno pitanje revolucionarne organizacije. Laži su proizvod otuđenog sveta; one ne smeju da se pojave u organizaciji koja za sebe tvrdi da je nosilac društvene istine; u suprotnom, ta organizacija postaće samo još jedna laž u svetu satkanom od laži.

Svi pozitivni aspekti vlasti radničkih saveta moraju biti prisutni, u embrionskom obliku, u svakoj revolucionarnoj organizaciji koja stremi njenom uspostavljanju. Takva organizacija mora da stupi u borbu na život i smrt sa lenjinističkom teorijom organizacije. Revolucija iz 1905. i spontano samoorganizovanje ruskih radnika u sovjete bili su praktična kritika te smrtonosne teorije.[21] Ali, boljševički pokret je insistirao na uverenju da spontanost radničke klase ne može da ide dalje od „sindikalističke svesti“ i da ona zato ne može da obuhvati „celinu“. To obezglavljivanje proletarijata omogućilo je da se Partija nametne kao „glava“ revolucije. Osporavanje istorijske sposobnosti proletarijata da se sam oslobodi, što je Lenjin činio tako nemilosrdno, znači osporavanje njegove sposobnosti da sam, u potpunosti, upravlja budućim društvom. Iz te perspektive, parola „sva vlast sovjetima“ značila je samo preuzimanje sovjeta od strane Partije i uspostavljanje partijske države umesto potisnute „države“ naoružanog proletarijata.

„Sva vlast savetima“ mora ponovo postati naša parola, ali ovog puta doslovno, bez boljševičkih zadnjih namera. Proletarijat može da započne igru revolucije samo ako kao ulog stavi ceo svet; u suprotnom, neće postići ništa. Sam oblik te vlasti, opšte samoupravljanje, ne može da postoji uporedo sa bilo kakvom drugom vlašću. Pošto zapravo predstavlja ukidanje svake vlasti, opšte samoupravljanje ne može da toleriše ograničenja (geografska ili neka druga); svaki kompromis koji prihvati odmah će se izokrenuti u ustupak, u predaju. „Samoupravljanje mora istovremeno da bude i sredstvo i cilj sadašnje borbe. To je nije samo ono zbog čega se ta borba vodi već i njen adekvatni oblik. Ono je u isto vreme i materijal koji oblikuje i njegova pretpostavka.“ („Klasna borba u Alžiru“, SI br. 10)

Sveobuhvatna kritika sveta je garancija doslednosti i istinitosti revolucionarne organizacije. Tolerisanje nekog represivnog sistema bilo gde u svetu (na primer, sistema koji se predstavlja kao „revolucionaran“) vodi u prihvatanje legitimnosti represije. Tolerisanje otuđenja u bilo kom domenu društvenog života vodi u prihvatanje nužnosti svih oblika postvarenja. Nije dovoljno biti za vlast saveta samo apstraktno; treba pokazati šta to znači konkretno: prevazilaženje robne proizvodnje, pa tako i proletarijata. Uprkos svim prividnim razlikama, svim postojećim društvima upravlja logika robe; to je temelj njihove totalitarne samoregulacije. Robno postvarenje je glavna prepreka totalnom oslobođenju, slobodnom stvaranju života. U svetu robne proizvodnje praksa nije okrenuta samostalno određenim ciljevima već podvrgnuta diktatu spoljnih sila. Ekonomski zakoni predstavljaju se kao zakoni prirode; ali, sva moć tih zakona izvire jedino iz „nedostatka svesti onih koji te zakone prihvataju“.

Suština robne proizvodnje je gubljenje sebe u haotičnom i nesvesnom stvaranju sveta koji ostaje van svake kontrole svojih tvoraca. Nasuprot tome, radikalno revolucionarno jezgro opšteg samoupravljanja podrazumeva svesnu kontrolu svakog pojedinca nad celinom života. Samoupravljanje robnom proizvodnjom samo će pretvoriti svakog pojedinca u programera sopstvenog preživljavanja – umesto kapitalističkog kruga, dobićemo samoupravljački pravougaonik. Zadatak radničkih saveta zato nije samoupravljanje postojećim svetom već njegova neprestana kvalitativna promena; drugim rečima, konkretno prevazilaženje robe, te ogromne stranputice u istoriji čovekove samoproizvodnje.

To prevazilaženje prirodno podrazumeva ukidanje rada i njegovu zamenu novom vrstom slobodne aktivnosti, čime se eliminiše jedna od temeljnih podela modernog društva: podela na sve postvareniji rad i pasivnu potrošnju slobodnog vremena. Neke grupe, koje se u ovom trenutku nalaze u fazi raspadanja, kao što su Socialisme ou Barbarie ili Pouvoir Ouvrier,[22] iako ponavljaju moderne parole o „vlasti radnika“, idu putem starog radničkog pokreta nastojeći da reformišu rad putem „humanizacije“. Ali, ono što treba napasti je sam rad. Daleko od toga bude „utopijska“ težnja, ukidanje rada je prvi uslov za efikasno prevazilaženje robnog društva, za odbacivanje podele na „slobodno“ i „radno“ vreme u životu svakog pojedinca – tih komplementarnih sektora otuđenog života – kao stalnog odraza unutrašnje protivrečnosti sveta robe između upotrebne i razmenske vrednosti. Tek kada se ta suprotnost odbaci ljudi će moći da povrate kontrolu nad svojom živom aktivnošću i da otkriju sebe u svetu koji sami stvaraju. Demokratija radničkih saveta je rešenje za sve sadašnje podele. Ona neće dozvoliti pojavu bilo čega što „postoji izvan pojedinaca“.

Svesna dominacija nad istorijom od strane ljudi koji je stvaraju – to je sav revolucionarni projekat. Moderna istorija, kao i sva prošla istorija, proizvod je društvene prakse, nesvesna posledica ljudske aktivnosti. U fazi svoje totalitarne dominacije kapitalizam je proizveo sopstvenu religiju: spektakl. Spektakl je zemaljsko ostvarenje ideologije. Svet nikada nije bio tako izokrenut. „Zato je, kao ’kritika religije’ u Marksovo vreme, kritika spektakla danas suštinski preduslov svake kritike“. (SI br. 9)

Čovečanstvo se suočava sa istorijskim pitanjem revolucije. Sve grandioznijem razvoju materijalnih i tehničkih sredstava odgovara samo jednako duboko nezadovoljstvo svih ljudi. Buržoazija i njen naslednik na istoku, birokratija, nisu u stanju da taj prekomerni razvoj (koji može da bude osnova samo za poeziju budućnosti) iskoriste za bilo kakvo dobro upravo zato što moraju da održe stari poredak. Najviše što mogu da učine je da taj razvoj iskoriste za jačanje svoje policijske kontrole. Oni mogu samo da akumuliraju kapital, pa tako i proletarijat – ljudska bića koja nemaju nikakvu kontrolu nad svojim životima i koja to znaju. Istorijska prednost tog novog proletarijata jeste u tome što je on jedini naslednik bezvrednog bogatstva buržoaskog sveta – bogatstva koje mora da izmeni i prevaziđe na način koji će omogućiti puni razvoj ljudskih bića kroz potpuno prisvajanje prirode i svoje vlastite prirode. To ostvarenje ljudske prirode može da znači samo umnožavanje i puno zadovoljenje pravih ljudskih strasti koje spektakl potiskuje u najmračnije uglove revolucionarne svesti i koje mogu da se ostvare samo fantastično, u nestvarnom delirijumu pojavnosti spektakla. Istinsko ostvarenje pravih strasti – što znači odbacivanje svih lažnih potreba i želja koje sistem svakodnevno proizvodi radi očuvanja svoje dominacije – neće biti moguće bez ukidanja i pozitivnog prevazilaženja robnog spektakla.

Modernu istoriju mogu da oslobode, a njena bezbrojna dostignuća da stave na slobodno raspolaganje, samo snage koje ta istorija potiskuje: radnici koji nemaju nikakvu kontrolu nad uslovima, sredstvima i proizvodima sopstvene aktivnosti. Proletarijat je još u 19. veku postao naslednik filozofije; sada je postao naslednik moderne umetnosti i prve svesne kritike svakodnevnog života. On neće moći da prevaziđe svoju ulogu proletarijata ako u isto vreme ne ostvari umetnost i filozofiju.

Promena sveta i promena života za proletarijat su jedno, nerazdvojni elementi lozinke za prevazilaženje sebe kao klase, za ukidanje sadašnjeg carstva nužnosti i konačni prodor ka carstvu slobode. Radikalna kritika i slobodna rekonstrukcija svih vrednosti i obrazaca ponašanja nametnutih otuđenom stvarnošću, njegov su maksimalni program. Slobodna kreativnost u stvaranju svih trenutaka i događaja života jedina je poezija koju može da prizna, poezija koju prave svi (Lotreamon), početak revolucionarnog festivala. Proleterske revolucije biće festivali ili neće biti ništa, jer je razigranost sam ključ života koji najavljuju. Igra je krajnji princip tog festivala, koji za jedina pravila priznaje samo žudnju za životom bez mrtvog vremena i uživanje bez ograničenja.

Strazburška sekcija Saveza studenata (AFGES), 22. novembar 1966.

[1] Mark Kravec, poznati demagog među politikosima iz UNEF, napravio je veliku grešku upuštajući se u „teorijska istraživanja“: godine 1964. objavio je odbranu studentskog sindikalizma u Les Tempes Modernes, da bi ga posle godinu dana, na stranicama istog časopisa, osudio. (Sve dalje numerisane napomene: Mustafa Kajati, član SI i glavni autor pamfleta; nap. A. G.)

[2] Podrazumeva se da pojmove kao što su spektakl, uloga, itd., koristimo u situacionističkom smislu.

[3] Samo bez revolucionarne svesti: kvalifikovani radnici nisu imali iluzija o napredovanju u službi.

[4] Ovde mislimo na kulturu Hegela i enciklopedista, a ne na kulturu Sorbone i École Normale Supérieure.

[5] Ne usuđujući se da i dalje govore u ime filistinskog liberalizma, oni evociraju bajkoliku slobodu univerziteta iz srednjeg veka, iz epohe “demokratske neslobode”.

[6] Videti tekst „Prepiska s jednim kibernetičarem“ u SI br. 9 i situacionistički tekst La torture dans la vitrine, napad na „neoprofesora“ A. Molea.

[7] Videti V. Rajh, Seksualna borba mladih i Funkcija orgzama.

[8] Svaki normalan čovek pojaviće se pred psihijatrom, u njegovom utvrđenom azilu, samo ako mu na silu navuku ludačku košulju. Ali, studente je dovoljno obavestiti da su u njihovom getu otvorene isturene stanice: odmah će pohrliti tamo u tolikom broju da će morati da čekaju u redu.

[9] O bandi Arguments i gašenju njihovog časopisa videti tekst SI iz 1963, „Na đubrištu istorije“.

[10] U tom pogledu, ne može se dovoljno snažno preporučiti ono što najinteligentniji već praktikuju: njihovu krađu.

[11] Poslednje avanture „Saveza komunističkih studenata“ i njihovog hrišćanskog rivala pokazuju da te studente povezuje isti temeljni princip: slepa poslušnost prema hijerarhijski nadređenim kadrovima.

[12] Pokret Provo je nastao kroz susret holandskih „Nizosa“, tadašnje izgubljene generacije (po nekim spoljnim oznakama i potrošačkim sklonostima vrlo sličnim britanskim „modovima“) i umetnika koji su već bili prošli kroz uticaj situacionista ili čak neko vreme bili članovi SI (Konstan). Provo je obeležio sredinu i drugu polovinu 1960-ih u Holandiji nizom masovnih uličnih akcija, od kojih je sigurno najpoznatija opšti metež napravljen na javnoj proslavi rođendana holandske kraljice. Vodili su kampanje za legalizaciju marihuane i abortusa, proteste protiv policije i vlasti, itd., obično u formi vrlo raskalašanih uličnih teatara. Zatim stižu i prvi „beli planovi“. Najpoznatiji je bio „beli bicikl“: komunalni bicikl, ofarban u belo, kojim je svako mogao da se posluži, uz preporuku da ga nakon vožnje ostavi na ulici. Usledila je serija „belih planova“ usmerenih na razne aspekte svakodnevnog života, od kojih nijedan nije uspeo da ponovi kratkotrajni uspeh prvog. Odatle referenca na kraju dela posvećenog Provosima, na one koji se zadovoljavaju time da svet koji treba uništiti „ofabraju u belo“. (nap. A. G.)

[13] Skandal u kojem su pripadnici antinuklearnog pokreta otkrili i zatim upali u nekoliko atomskih skloništa pripremljenih za članove vlade, koja su držana u najstrožoj tajnosti.

[14] Ovde mislimo na izvanredan časopis Heatwave, koji se, po svemu sudeći, razvija u pravcu sve rigoroznijeg radikalizma.

[15] Zengakuren: „Stav SI o Revolucionarnoj komunističkoj ligi pokazao se donekle pogrešnim. RKL Zengakuren nije bio ‘Zengakuren’ osnovan još 1948. već samo jedna od rivalskih frakcija (drugim frakcijama su dominirali Japanska komunistička partija i razne kombinacije trockista, maoista, itd.). Početkom 1960-ih frakcija Zengakurena koja će osnovati RKL zaista je pokazivala mnoge pozitivne crte koje su joj situacionisti pripisivali: političku platformu jasno pomerenu levo od trockizma, borbeno učešće u političkim sukobima na mnogim frontovima i prilično eksperimentalan pristup organizacionim i taktičkim pitanjima. Godine 1963. Zengakuren je poslao delegaciju u Evropu, koja je trebalo da se sastane sa situacionistima, posle čega je na japanski jezik bilo prevedeno nekoliko situacionističkih tekstova. Ali, do 1970, kada je jedna delegacija SI posetila Japan, RKL se velikim delom vratila na lenjinističke pozicije, tako da se nije bitno razlikovala od drugih levičarskih sekti.“ — Ken Knabb, Situationist International Anthology, 1981/89/95.

[16] Karl Libkneht: „Jedan od malobrojnih nemačkih socijalista koji su se protivili Prvom svetskom ratu. On i Roza Luksemburg su osnovali Ligu Spartakovaca 1916; oboje su bili ubijeni nakon sloma pobune Spartakovaca januara 1919.“ — Ken Knabb, Situationist International Anthology, 1981/89/95.

[17] Te partije su nastojale da industrijalizuju svoje zemlje kroz klasičnu primitivnu akumulaciju na štetu seljaka, pojačanu birokratskim terorom.

[18] Za 45 godina Komunistička partija Francuske nije preduzela nijedan korak ka osvajanju vlasti. Isto važi i za partije iz drugih razvijenih zemalja koje se nisu našle pod čizmom „Crvene“ armije.

[19] O njihovoj ulozi u Alžiru videti tekst Klasna borba u Alžiru, SI br. 10.

[20] „Poruka alžirskim revolucionarima“, SI br. 10.

[21] Nakon teorijske kritike koju je razvila Roza Luksemburg; videti njen tekst Organizaciona pitanja ruske socijaldemokratije iz 1904, u kojem je kritikovala Lenjinov pamflet Šta da se radi? (1903).

[22] Nasuprot njima, grupe poput ICO (Internacionalna komunistička organizacija), koje odbijaju svaki oblik organizacije ili dosledne teorije, same sebe osuđuju na nepostojanje.

Riječ “kultura” izvedena je iz latinskog colere, što znači obrađivati, uzgajati, kultivirati. Prvi koji je riječ koristio u značenju duhovne kultivacije, razvijanja intelektualnih i moralnih karakteristika, bio je Ciceron. Pretpostavlja se da su Rimljani izmislili ovaj pojam kako bi preveli grčku riječ padeia. Prema Hanni Arendt, Rimljani su kulturu poimali u odnosu na prirodu i povezivali je s iskazivanjem poštovanja i uvažavanjem djela prošlosti. “Štovanje” (španjolski culto) ima iste etimološke korijene kao i kultura. Čak i danas, kad govorimo o kulturi, obično je povezujemo s predodžbama o prirodi preobraženoj radom i spomenicima prošlosti, iako realnost kulture dugo vremena nije imala nikakve veze s takvim predodžbama.

Kultura shvaćena kao odvojena društvena sfera gdje se slobodno stvara, aktivnost koja je sama sebi opravdanje, idealizirana je slika. Ovakva vrsta autonomije ima jednu slabu točku. Kultura je prošla kroz kraljevske dvorove, obitavala je u samostanima i crkvama, sponzorirale su je mecene palača i salona. Kad su je potonji napustili, kupila ju je buržoazija. Uživanje u kulturi bilo je privilegija dokoličarske klase, onih koji su oslobođeni prisilnog rada. Do 18. stoljeća kultura je bila nasljeđe aristokracije; nakon toga postala je nasljedstvo buržoazije. Pisci i umjetnici pokušavali su zadržati svoju slobodu štiteći neovisnost procesa stvaranja i živeći na marginama društvenih konvencija, ali u konačnici je buržoazija ta koja plaća krajnji rezultat, odnosno rad.

Buržoazija određuje cijenu, bilo da im umjetničko djelo pruža zadovoljstvo ili ih provocira i šokira. Bilo da je korisno ili potpuno beskorisno. Za buržoaziju je kultura objekt prestiža; tko god je posjeduje, uspinje se na društvenoj ljestvici. Stoga potražnja vladajuće klase određuje stvaranje tržišta za kulturu. Za buržoaziju, kultura je vrijednost baš kao i sve ostalo, tržišna vrijednost, roba. Čak su i djela koja odbacuju svoj status robe, propituju komodificiranu kulturu i nameću vlastita pravila, također roba. Njihova vrijednost temelji se upravo na njihovoj sposobnosti raskidanja s prošlošću, jer potiču inovaciju, koja je ključna za tržište. Kultura u konfliktu s buržoazijom buduća je buržujska kultura.

Kultura pod buržoazijom propala je jer se ogradila kao zasebna sfera proizvodnje ljudskog duha i ostala izdvojena od društvenih promjena. Predvodnici ranog 20. stoljeća — futuristi, dadaisti, konstruktivisti, ekspresionisti, nadrealisti — pokušali su ispraviti tu pogrešku osmišljajući i šireći nove subverzivne vrijednosti, nove buntovne načine življenja, ali buržoazija je znala kako ih trivijalizirati i otuđiti. Tajna im je bila u sprječavanju formiranja općeg gledišta. Najbolja otkrića bila su sterilizirana izdvajajući ih iz njihovog konteksta ekperimentiranja i kritike. Tržišni mehanizmi i specijalizacija podigli su zid između stvaratelja i revolucionarnog radničkog pokreta, koji je mogao pružiti temelj za isticanje svih subverzivnih aspekata njihovih djela. Umjetnici su tada odustali od svakog pokušaja mijenjanja svijeta i prihvatili svoj posao kao fragmentirane discipline, koje mogu proizvesti samo degradirana i bezazlena djela.

Od znamenite je važnosti činjenica da, kad su obični ljudi proletizirani, popularna kultura nestaje. Kapitalistički sustav ljude podvrgava ropstvu za plaće i kultivirana buržoazija otkriva i prisvaja njihov folklor. Prva specifično buržujska kultura bila je romantizam. Kako se poklapao s revolucionarnim periodom, simultano je apologetski i kritičan; istovremeno veliča i propituje buržujske vrijednosti. Njegov kritički aspekt utjecao je na radničku klasu. Kad je proletarijat smislio plan prisvajanja društvenog bogatstva kako bi ga dao svima na raspolaganje, postao je svijestan svoje kulturne izolacije i postavio zahtjev za kulturom — u početku njenom romanticističkom varijantom — kao neizostavnim sredstvom svoje emancipacije. Njihove knjižnice, kulturni centri, racionalističke škole i obrazovne publikacije otkrivaju želju radnika za vlastitom kulturom, koju su prisvojili od buržoazije i uklonili s tržišta tako da koristi svima. Kulturne predvodnike, pokret koji je raščistio s prošlošću, zapalo je da osiguraju da radničko iskretanje buržujske kulture ne uvede ideološke mane potonjih u proleterski milje, nego da će umjesto toga voditi do stvarno novih i revolucionarnih vrijednosti. Da je do toga došlo, mogli bismo govoriti o autentičnoj proleterskoj kulturi. Ali, nije. Radničke pobjede, osobito one koje su dovele do skraćenog radnog dana, iskorištene su protiv njih. Dokolica je proletizirana i svakodnevica milijuna radnika otvorena je kapitalizmu. Dominacija se okoristila dvama moćnim oružjima koje je stvorila racionalizacija procesa proizvodnje: državnim obrazovnim sustavom i masovnim medijima — kinom, kazalištem i televizijom. S jedne strane bila je birokratska kultura, posvećena prenošenju ideja vladajuće klase, a s druge strane neviđeno širenje kulturnog tržišta koje je dovelo do stvaranja kulturne industrije. Stvaratelj i intelektualac mogli su birati između stola službenika i garderobe zabavljača. “Preliminarni uvjet nužan za promicanje radnika do statusa “slobodnih” proizvođača i potrošača vremena bila je nasilna eksproprijacija njihovog vlastitog vremena” (Debord). Spektakl je počeo postajati stvarnost s tim izvlaštenjem koje je započela kulturna industrija. Tehnološkim trikom dominiranja, napuštanje buržujskih privilegija nije mase radnika uvelo u kulturu, uvelo ih je u spektakl. Dokolica ih nije oslobodila, već je stavila završne nijanse na njihovo ropstvo.

“Slobodno” vrijeme slobodno je jedino u nazivu. Nitko ne može slobodno raspolagati svojim vremenom ukoliko ne posjeduje oruđe potrebno za izgradnju svog svakodnevnog života. Tzv. slobodno vrijeme postoji u društvenim uvjetima u kojima nema slobode. Odnosi proizvodnje u potpunosti determiniraju život pojedinca i stupanj slobode koji posjeduje. Ta sloboda upražnjava se unutar tržišta. U vrijeme dokolice pojedinac žudi za ponudom koju mu nameće tržište. Što ima više slobode, veće je nametanje, odnosno, ropstvo. Slobodno vrijeme konstantna je aktivnost; produžetak je radnog vremena i preuzima osobine rada: rutina, zamor, dosada, brutalizacija. Pojedincu rekreacija više nije nametnuta da bi mu se omogućilo vraćanje snage koju je potrošio radeći, nego kako bi istu snagu nadalje koristio za potrošnju. “Zabava u kasnom kapitalizmu produžetak je rada” (Adorno).

Kultura ulazi u domenu dokolice i postaje masovna kultura. Ukoliko buržujsko klasno društvo kulturne proizvode iskoristi kao robu, masovno društvo ih konzumira. Oni više ne služe samorazvoju ili penjanju na društvenoj ljestvici; njihova funkcija je zabavljanje i ubijanje vremena. Nova kultura je zabava i zabava je sada kultura. Ona uključuje razbibrigu, ubijanje vremena, a ne obrazovanje, a još manje oslobađanje duha. Biti razonođen znači umaknuti, ne razmišljati, i prema tome prilagoditi se postojećim uvjetima. Tako bijeda svakodnevnog života postaje izdržljiva. Industrijska i birokratska kultura ne suočava pojedinca s društvom koje potiskuje njegove želje, nego s društvom koje ukroćuje njegove instinkte, koči njegovu inicijativu i pogoršava njegovo intelektualno siromaštvo. Teži standardizirati pojedinca pretvarajući ga u stereotip koji pristaje subjektu dominacije, odnosno, promatraču. Industrijska kultura čitav svijet preobražava u “publiku”. Publika je po definiciji pasivna, njeno ponašanje temelji se na psihološkom poistovjećivanju s televizijskim herojem, s glumicom, s vođom. To su modeli lažne samorealizacije koji spadaju u otuđeni život. Slika prevladava nad svim drugim oblicima izražavanja. Promatrač se nikad ne miješa, on se odriče odgovornosti; nikad ne prosvjeduje, on je umjesto toga pozadina prosvjeda. Nadalje, ako buntovništvo postaje kulturna moda, to je zato što su prosvjedi postali roba. Recentniji primjer je madridski “Movida” (Kulturni pokret nastao u Madridu tijekom post-frankovske tranzicije na demokraciju između 1975. i 1982. godine koji je nastojao kapitalizirati na novom okružju političke i kulturne slobode uvodeći inovativne filmove, modu i umjetnost na tržište) ili njegov komplement, barcelonska kontrakultura sedamdesetih. Stvarna svrha spektakla borbe je integriranje pobune, otkrivajući razinu pripitomljavanja ili idiotizma sudionika. Spektakl nastoji generalizirati obične životne trenutke koliko je god moguće prerušavajući ih u herojske i jedinstvene. Usred posvemašnjeg propadanja egalitarnih i liberterskih ideja, spektakl ostaje sam u stvaranju situacija, situacija u kakvima pojedinci ignoriraju sve što ne spada u zabavu. Na taj način promatrač je inkubiran; raspršeno biće koje je svakodnevni režim predodžbi “lišio njegovog svijeta, odsjekao od svih odnosa i učinio ga nesposobnim za ikakav fokus” (Anders).

Osim što su bezvrijedni, proizvodi industrijske kulture su prolazni, jer se njihova ponuda mora konstantno obnavljati budući da režim svakodnevnog života prati hireve mode, a u modi vlada konstantna promjena. Moda postoji samo u sadašnjosti. Čak i prošlost zadobiva suvremena svojstva: marketing može El Quijota predstaviti kao knjigu koja je svježe tiskana, a Goyu kao trendovskog novog slikara. Poplava informacija koja bombardira promatrača dekontekstualizirana je, ogoljena od povijesne perspektive i usmjerena na umove koji su je spremni primiti, umove koji su povodljivi, bez pamćenja, i stoga ravnodušni prema povijesti. Promatrači žive samo u sadašnjosti. Uronjeni u stalnu sadašnjost, oni su poput djece, nesposobni razlikovati banalnu razonodu od javnog djelovanja. Oni ne žele odrasti; žele zauvijek ostati u adolescenciji. Vjeruju da je luckasto pretvaranje najprigodniji oblik ponašanja u javnim pitanjima, jer je to jedini oblik koji spontano nastaje iz njihove djetinjaste egzistencije. Ovo spektakularno pozitivno ocjenjivanje zaigrane parodije generalizira svijet nezrelosti, gdje odrasli moraju biti sputani. Infantilizacija jasno odvaja promatračku publiku od pravih aktera, vođa. Realnost je više nego iskrivljena: prosvjedi jedva mogu preživjeti manipulacije infliltriranih osnaživača, ali nikad neće preživjeti šaljivo prikazivanje. Ludistička ideologija valjana je savjest umova koji su infantilizirani spektaklom.

Integrirani spektakal vlada tamo gdje su se stopile državna i industrijska kultura. Obje slijede ista pravila. Rastuća važnost dokolice u modernoj proizvodnji bila je jedna od nosećih sila procesa ekonomske tercijarizacije koja je karakteristična za globalizaciju. Kultura kao objekt za konzumaciju tijekom vremena dokolice razvijena je kao proizvodna sila. Ona stvara poslove, stimulira potrošnju i privlači turiste. Kulturni turizam sada postoji svugdje gdje je kulturna ponuda velik prioritet gradova. Kulturna industrija se razgranala i sada je kulturno tržište globalno. Kultura se izvozi i uvozi poput piletine. Tehnološki napredak u sektoru transporta pogodovao je ovakvoj globalizaciji; smeće je, kao što komunikacijski mediji pokazuju, isto za sve. U najdaljim kutevima svijeta sluša se “Macarena”. Nove tehnologije — internet, video, DVD, optička vlakna, kabelska televizija, mobiteli — ubrzale su proces globalizacije birokratsko-industrijske kulture; ponudile su i novi prostor: virtualni. U toj novoj dimenziji spektakl čini kvalitativni skok. Ovdje sve karakteristike ranije spomenute kulture poput banalizacije, jednodimenzionalnosti, zamora, površnosti, ideologije igranja, eklekticizam, fragmentacija itd., dosežu neslućene visine. Računalna kultura pomno popunjava program kolonizacije svakodnevnog života projicirajući ostvarenje želja u beznačajnom svijetu virtualnosti. “Interaktivno” svojstvo koje omogućuju nove tehnologije krši neka od pravila spektakla u elektromagnetskom eteru poput pasivnosti jednosmjernog prijenosa, i kao rezultat promatrač može komunicirati s drugima i aktivno sudjelovati, ali jedino kao duh. Njegov virtualni alter-ego može biti bilo što što želi unutar tehnološke matrice, osobito bilo što što stvarno biće neće nikada biti u stvarnom vremenu i prostoru, a podvostručujući se na ovaj način pojedinac pridonosi vlastitoj gluposti i time vlastitom uništenju. Suvremeno otuđenje manifestira se kroz nove mehanizme bijega poput neke vrste shizofrenije.

U trenutnom povijesnom razdoblju i u mjeri u kojoj je nacrt oprečan dominantnom sistemu pojmljiv, vraćanje kulture kao ciceronske culture animi ne implicira strpljivu posvećenost učenju ili zanatsko razvijanje vještina, ili militantno obnavljanje pamćenja. Iznad svega to je praksa kulturne sabotaže neodvojiva od cjelokupne kritike dominacije. Kultura je davno umrla i već je dugo zamijenjena birokratskim i industrijskim supstitutom. Zato svatko tko priča o kulturi — ili umjetnosti, ili obnavljanju povijesnog pamćenja — bez pozivanja na revolucionarno preobražavanje društvenog života, govori s lešom u ustima. Svo djelovanje u ovoj domeni mora biti upisano u jedinstveni plan cjelokupne subverzije; sve tvorevine moraju kao rezultat biti fundamentalno destruktivne. Ne treba bježati od konflikta, treba ozbiljno promisliti o njemu i ostati unutar njega.

1. Poreklo sabotaže

Do pre petnaest godina sabotaža je bila samo reč iz slenga, koja nije bukvalno značila «praviti drvene cipele» kao što može da se pretpostavi, već u figurativnom smislu. Raditi nespretno, potezima kao pri pravljenju cipela.[1]

Od tada se reč transformisala u novi oblik društvenog ratovanja i konačno je, na Kongresu Generalne Konfederacije Rada[2] u Tuluzu 1897. imala svoje sindikalno krštenje. U početku, radnička klasa nije sa baš najvatrenijim entuzijazmom prihvatila novi termin – neki su čak bili sumnjičavi, prekorevajući ga ne samo zbog njegovog niskog porekla, već i zbog njegove – nemoralnosti.

Pa ipak, uprkos svim ovim predrasudama koje su izgledale skoro kao neprijateljstvo, sabotaža se nepokolebljivo širila po celom svetu. Sada uživa punu simpatiju radništva.

Štaviše, obezbedila je sebi pravo na ulazak u Larousse[3] i nema sumnje da će Akademija (ako sama sebe ne “sabotira” pre nego što dođe do slova S svog rečnika) na najceremonijalniji način morati da se pokloni sabotaži i otvori stranice za njeno zvanično osveštenje.

Svakako, bila bi greška poverovati da je radnička klasa čekala da primeni sabotažu sve dok ovo novo oružje ekonomske akcije nije bilo zvanično blagosiljano od strane Kongresa Konfederacije.

Kao oblik otpora, sabotaža je stara koliko i eksploatacija ljudi.

Od dana kada je čovek zadobio kriminalnu mogućnost da profitira od tuđeg rada – baš od tog dana – eksploatisani radnik je instinktivno pokušavao da pruži svom gospodaru manje nego što se od njega tražilo. U tom smislu je radnik nesvesno sprovodio sabotažu, iskazujući na indirektan način neotklonjivi antagonizam koji sukobljava Kapital i Rad.

Ova neizbežna posledica sukoba koji razdvaja društvo izneta je na svetlo dana pre tri četvrtine veka od strane Balzaka, u delu “La Maison Nucingen” (Banka Nisenžen), u vezi sa neredima u Lionu 1831. godine. Ostavio nam je jasnu i oštru definiciju sabotaže:

“Dosta je rečeno”, piše Balzak, “o lionskoj pobuni i Republici ubijenoj na ulici, ali niko nije rekao istinu. Republika je ščepala pokret kao što pobunjenik ščepa pušku. Privreda Liona je privreda bez odvažnosti – ne proizvodi ni kilogram svile ako nije naručeno ili blagovremeno plaćeno. Kada je potražnja niska – radnik gladuje; kada radi – ima jedva za preživljavanje. Veslači na galijama su srećniji od njega.

Nakon julske revolucije, siromaštvo je doseglo toliki obim da je radništvo podiglo zastavu sa parolom: ‘Hleb ili smrt!’ – poruku koju je vlada trebalo ozbiljno da razmotri. Umesto toga, Lion je hteo da gradi pozorišta da bi postao glavni grad – otud besmisleno razbacivanje novcem.

Republikanci su kroz rastuću bedu uspeli da nanjuše nadolazeći ustanak, i organizovali su prelce koji su vodili dvostruku bitku. Lion je trajao tri dana, nakon čega je red prevagnuo ponovo, i prosjak se vratio u svoju štenaru.

Razvivši do tada svilu iz svilčevih čaura u konce, prelac je izbacio čestitost kroz vrata i počeo sa nauljivanjem prstiju. Naravno, sa pedantnom savesnošću isporučio je tačnu količinu – ali je svila bila potpuno umrljana uljem te je tržište svile bilo poplavljeno lošom robom, što je moglo da izazove krah Liona i gubitak znatnog udela u francuskoj trgovini.

Balzak je dobro pazio da pokaže da je sabotaža prelaca bila samo odmazda žrtve. Stavljanjem ulja u vretena oni su vratili nemilosrdnim gazdama koji su im za jelo obećali bajonete umesto hleba, i koji su tako darežljivo ispunili svoje obećanje.

Zaista, nije li akt sabotaže jednak posledicama pretrpljene nepravde?

Nije li u poreklu i razlozima svakog akta sabotaže pokazana kapitalistička eksploatacija, koja često doseže do okrutnosti?

I ova reakcija protiv eksploatacije, u kojem god obliku da se manifestuje – nije li ona i stav ili akcija otpora – bilo kog oblika? Time se vraćamo našem stavu da je sabotaža stara koliko i eksploatacija ljudi.

Takođe, ne treba misliti ni da je sabotaža proizvod sa pariskom etiketom. Zaista, sabotaža je – ako išta – teorija uvezena iz Engleske, i praktikovana je sa druge strane Kanala dugo vremena pod nazivom “Go Cannie” – škotski izraz koji bukvalno znači “Samo polako”.

Primer ubedljive efikasnosti pristupa “samo polako” dao je časopis “The Social Museum”:

“Godine 1889. lučki radnici Glazgova su počeli štrajk tražeći povećanje plate za dva centa po satu.

Poslodavci i rukovodioci su glatko odbili i uz veliki trošak doveli veliki broj seljačkih ruku da zamene štrajkače, zaključujući da će radnici morati da odustanu od borbe i vrate se na posao pod istim uslovima kao pre.

Neposredno pre nastavka rada generalni sekretar ih je još jednom okupio i rekao: ‘Momci, danas morate da se vratite na posao, sa nadnicama istim kao ranije.’

Poslodavci su izrazili i ponavljali svoje potpuno zadovoljstvo radom koji su izveli seljaci koji su dovedeni tokom poslednjih nedelja. Videli smo ih kako rade, i više nego dobro znamo koliko zadovoljava njihov rad – videli smo da ne mogu ni ravnotežu da održavaju na mostovima, i videli smo kako im u more ispada polovina robe koju su ukrcavali i iskrcavali. Ukratko, videli smo da ni dvojica takvih ne mogu da rade posao kao jedan od nas. Pa ipak, gazde su rekle da su zadovoljne njihovim radom, usled čega nam ostaje samo jedno: dajmo im isti takav rad. Radite zato kao što seljačke ruke rade – njihova ih je nesposobnost dovodila čak do toga da padaju u vodu, ali vi to ne morate da radite, naravno.”

Ove instrukcije su savesno sprovođene, pa su radnici bukvalno primenili «samo polako» teoriju. Nakon nekoliko dana, poslodavci su pozvali generalnog sekretara lučkih radnika, molivši ga da nagovori radnike da rade kao pre, izjavljujući da su spremni da daju povišicu od dva centa.

Pređimo sa praktičnog na teorijski primer. Zanimljivo bi bilo navesti nekoliko stranica jednog engleskog pamfleta izdatog 1895. u svrhu popularisanja metode «samo polako»:

«Ako hoćeš da kupiš šešir koji vredi 2 funte, moraš da platiš 2 funte. Ako hoćeš da potrošiš samo 1.5 funti, moraš da se zadovoljiš slabijim kvalitetom. Šešir je roba. Ako hoćeš da kupiš pola tuceta košulja po 50 centi, moraš da platiš 3 funte. Ako hoćeš da potrošiš samo 2.5 funti, onda možeš da dobiješ samo pet košulja.

Sad, gazde tvrde da su rad i veština samo roba, baš kao i šeširi i košulje.

Dobro onda – kažemo – držaćemo vas za reč. Ako su rad i veština roba, onda njihovi vlasnici imaju pravo da ih prodaju kao što šeširdžija prodaje šešire i krojač košulje. Ove zanatlije daju određenu vrednost u zamenu za jednaku vrednost. Za nižu cenu imaćete robu ili nižeg kvaliteta, ili manjeg kvantiteta. Dajte radniku pristojnu platu, i on će vam dati najbolji rad uz najveću veštinu.

Sa druge strane, dajte radniku nedovoljnu naknadu i gubite pravo da zahtevate najbolje od njegovog rada, baš kao kad biste za jednu funtu tražili šešir vredan dve.»

Stoga «samo polako» metoda predstavlja sistematsku primenu formule: «Loše nadnice, loš rad». Ali, ne samo to. Iz ove formule se izvode, kao logična posledica, mnoge manifestacije proleterske odlučnosti u sukobu sa kapitalističkom.

Ovoj taktici, danas već široko rasprostranjenoj po Engleskoj, gde su je zagovarale i praktikovale radničke organizacije, nije trebalo dugo da pređe Kanal i uspostavi se u Francuskoj – kao što joj neće trebati mnogo da pređe Alpe i proširi se iz Francuske u Italiju. Stoga, ubrzo nakon 1889. možemo da uočimo njene prve manifestacije u Francuskoj.

Nacionalni Savez železničara je u to vreme bio angažovan u kampanji protiv Merlin Trarjeovih (Merlin Trarieux) zakona o železnici, koji je za cilj imao oduzimanje železničkim radnicima prava na udruživanje.

Raspravljalo se o pitanju odgovaranja generalnim štrajkom ako bi se ovaj zakon usvojio. Žerar (Guerard), sekretar Saveza železničara, održao je odlučan i precizan govor. Naglasio je da se železničari neće ustezati da primene sva sredstva da bi odbranili svoju sindikalnu slobodu, i napravio aluziju na domišljatu i jeftinu metodu borbe:

«S određenim sastojkom, vrednim dva centa, iskorišćenim na jedan poseban način» – rekao je – «železničarima će biti lako da dovedu lokomotive u takvo stanje da njihovo korišćenje postane nemoguće.»

Ova jasna i odvažna izjava, koja je otvarala nova nepredviđena polja borbe, izazvala je strahovito urlanje i duboko komešanje u redovima poslodavaca i vlade, koji su već predviđali – ne bez straha – posledice generalnog štrajka železničkih radnika.

Međutim, iako je Žerarovim govorom pitanje sabotaže bilo otvoreno postavljeno, ne bi bilo tačno pretpostaviti da nije praktikovana još ranije u Francuskoj.

Da bi se to dokazalo, dovoljno je setiti se tipičnog primera «trika» koji je postao poznat u telegrafskim centrima. Nešto pre 1881. godine, operatori centralne kancelarije – nezadovoljni visinom plate za prekovremeni noćni rad – poslali su peticiju tadašnjem ministru pošte i telegrafa, M. Košeriju (M. Cochery), tražeći deset franaka umesto pet, koliko su tada bili plaćeni za rad od šest sati popodne do sedam ujutru. Uzalud su čekali nekoliko dana na odgovor iz administracije, i pošto su bili obavešteni da nikad i neće stići, među njima je počeo da se širi prkos i bes.

Pošto štrajk nije bio moguć, pribegli su triku.

Jednog lepog jutra, Pariz se probudio u otkriću da su sve telegrafske linije presečene.[4] To je trajalo četiri ili pet dana.

Viši krugovi administracije, s inženjerima i brojnim ekipama poslovođa i tehničara, upali su u centralnu kancelariju da izvrše detaljnu inspekciju svakog aparata, baterijske žice, itd., od ulaznih vrata pa sve do podruma, ali – začudo – nisu uspeli da otkriju razlog problema.

Pet dana nakon ovog nezaboravnog i čudesnog «nesrećnog slučaja», poruka iz administracije obavestila je operatere da će od tog dana noćna služba biti plaćena deset franaka umesto pet.

Ništa više nisu tražili. «Sledećeg dana su sve linije ponovo zujale kao pokrenute magijom. Autor ovog čudesnog trika nikad nije pronađen od strane administracije koja, ako je i pogodila motiv, nije bila sposobna da otkrije sredstva kojim je izvršen.»[5]

Kocka je time bačena.

«Sabotaža», koja je do tada bila primenjivana nesvesno i instinktivno od strane radništva, uz popularno ime koje joj je ostalo pripisano, 1895. počinje sa krštenjem, sa teorijskim blagoslovom, i zauzima mesto među ostalim sredstvima društvenog ratovanja – priznata, potvrđena, zagovarana i praktikovana od strane radničkih udruženja.

Godine 1897. Kongres Konfederacije je držan u Tuluzu. Prefekt senske oblasti je odbio da delegatima Saveza opštinskih radnika dopusti odustvo koje su tražili da bi mogli da prisustvuju Kongresu. Ujedinjeni savezi Sene su opravdano protestovali, smatrajući ovu zabranu otvorenim napadom na pravo na organizovanje.

Tokom zasedanja Kongresa tražena je smena Prefekta, i momentalno i jednoglasno izglasana je osuda njegovog čina. Jedan od delegata[6] je primetio da se Prefekt nimalo neće zabrinuti zbog ove osude i protesta radnika, dodavši:

«Umesto protestovanja, bolje bi bilo pribeći akciji. Umesto da povijamo glave pred naređenjima i zabranama vladajućih klasa, bilo bi mnogo efektnije da uzvratimo. Zašto ne bismo na šamar odgovorili udarcem?»

Emil Puže je dodao da su njegove opaske izvučene iz taktike borbe koju će Kongres uskoro biti pozvan da izglasa. S tim u vezi naveo je s kakvim je emocijama i strahom kapitalistički svet bio pogođen kada je drug Žerar objavio da će smešna suma od dva centa, pametno utrošena, biti dovoljna železničkim radnicima da izbace iz funkcije ceo voz, pokretan moćnim mašinama, te je zaključio sledećim predlogom:

«Kongres, smatrajući izlišnim bilo kakvo okrivljivanje vlade, koja prosto vrši svoje prirodne funkcije, poziva opštinske radnike da izazovu sto hljada franaka vrednu štetu službi, kako bi nagradili Prefekta za njegovu zabranu.»

Ovo Pužeovo izlaganje je eksplodiralo kao bomba. Prvo je zavladalo ogromno zaprepašćenje među samim delegatima, koji nisu odmah shvatili odlučno, neustrašivo i izazivajuće značenje predloga – a potom su mnogi i protestovali. Kratka i jasna rezolucija sahranila je predlog.

Ali, šta ima veze? Predlog je postigao svoj cilj; pažnja Kongresa skrenuta je ka ovom pitanju, diskusija je otvorena i razmišljanja su se izoštrila.

Usled toga, izveštaj Komiteta o bojkotu i sabotaži, podnet Skupštini nekoliko dana kasnije, dočekan je s najvećim i najkorisnijim simpatijama.

U pomenutom izveštaju, nakon definisanja i objašnjavanja sabotaže, Komitet je pisao: «Radnici su do sada već potvrdili svoje revolucionarne stavove, ali su najveći deo vremena ostali u čisto teorijskoj sferi. Radili su na širenju ideje oslobođenja i izlagali su plan za buduće društvo iz kojeg će biti eliminisana eksploatacija ljudi. Ali – uz ovu obrazovnu i neosporno neophodnu propagandu – zašto ništa nije urađeno ili pokušano u odbrani od protivnapada kapitalista, kako bi se radnicima olakšalo breme koje im nameću gazde? Naši sastanci se uvek zaključuju povikom ‚Živela socijalna revolucija!‘ – povikom koji je daleko od materijalizovanja na bilo koji način. Zaista je za osudu što naš Kongres, iako stalno potvrđuje svoje revolucionarne pozicije, još nije izveo bilo kakva praktična revolucionarna sredstva i metode iz sfere reči, i ušao u sferu akcije. Od revolucionarnih stvari, do sada, prigrlili smo i primenili jedino štrajk – i jedino za štrajkom posežemo. Ovaj Komitet veruje da postoje i druga sredstva pored štrajka, kojima možemo da matiramo kapitaliste.»

Jedno od tih sredstava je i bojkot – ali je Komitet tvrdio da bojkot nije efikasan protiv gazda. Stoga je bilo neophodno da se nađe nešto drugo. I tu se pojavila sabotaža.

Navodimo iz istog izveštaja da «ova taktika dolazi iz Engleske, gde dobro služi u borbi engleskih radnika protiv njihovih gospodara.»

I, nakon navoda iz pamfleta za popularizaciju «samo polako» metode, o čemo smo pričali ranije, Komitet je nastavio:

«Ostaje da se definiše pod kojim uslovima predlažemo sabotažu francuskim radnicima, i kako mogu najbolje da je primene u praksi. Svi mi vrlo dobro znamo da za povećavanje našeg ropstva gazde uvek biraju trenutke u kojima je za nas najteže da se suprotstavimo pritisku. U nemogućnosti da štrajkuju u uslovima potpune bede i dezorganizovanosti, radnici najčešće povijaju glave i predaju se. Umesto toga, uz sabotažu, oni više nisu ostavljeni na milost i nemilost gazdama – više nisu gomila mesa, gaženog nekažnjeno. Našli su način na koji mogu da potvrde svoju muškost i pokažu svojim ugnjetačima da su čak i radnici ljudi.

Sa druge strane, sabotaža nije tako nova stvar, kao što izgleda na prvi pogled.

Od nastanka sveta radnici su je individualno primenjivali, uprkos nedostatku metoda. Prosto instinktivno su uvek usporavali proizvodnju kad god bi poslodavci povećavali svoje zahteve. Čak i bez svesti o tome, svaki je radnik više-manje realizovao osnovno geslo sabotaže: ‚Za loše nadnice, loš rad‘. Za mnoge industrije može da se kaže da je zamena rada po jedinici proizvoda dnevnim radom zapravo zbog sabotaže. Ako je ova taktika već donela praktične rezultate, zašto ne bi došao dan kada bi postala organizovana pretnja?

Pa opet, ne treba misliti da su se gazde osigurale od sabotaže time što su zamenile rad po jedinici proizvoda dnevnim radom. Ova taktika nikako nije ograničena na rad po danu – ona može, zapravo, jednako da se primeni i na rad po učinku. Jedino što je u ovom slučaju sama linija akcije drugačija.

Smanjenje proizvodnje bi, naravno, značilo smanjenje nadnica – usled toga sabotaža mora biti primenjena pre na kvalitet nego na kvantitet proizvoda.

Na ovaj način, radnik ne samo da ne daje poslodavcu efekat rada veći od plate koju dobija, već uz to zadaje udarac i trgovini (potrošačima), što je jedina stvar koja poslodavcu omogućava da neograničeno uvećava svoj kapital – osnovu eksploatacije radničke klase.

Na ovaj način će eksploatator biti prinuđen da kapitulira, i ili ispuni zahteve radnika ili da preda sredstva za porizvodnju u ruke njihovih pravih vlasnika. Dva su slučaja rada po učinku na koje generalno nailazimo: slučaj u kojem se rad izvodi kod kuće, s oruđem koje obezbeđuje sam radnik, i drugi slučaj kada se rad izvodi u prostorijama poslodavca, gde oruđe i mašine pripadaju samom gazdi.

U drugom slučaju, sabotaži proizvoda može da se doda sabotaža sredstava za proizvodnju.

I ovde je objašnjeno strahovito osećanje koje je streslo kapitalističku klasu na prvi pomen sabotaže.

Neophodno je da kapitalisti znaju da radnik neće poštovati mašinu dok ona ne postane njegov prijatelj, koji će smanjiti fizički rad, umesto da bude – kao što je danas – neprijatelj koji mu oduzima hleb i skraćuje život.»

U zaključku ovog izveštaja Komitet je predložio Kongresu sledeću rezoluciju:

«Kad god izbije otvoreni konflikt između poslodavaca i radnika, bilo usled preterivanja onih prvih ili zahteva ovih drugih, kada bi se štrajk smatrao neefikasnim i neprimerenim, radnicima se savetuje i preporučuje da primene bojkot i sabotažu – simultano – regulišući svoje akcije u skladu sa pomenutim razmatranjima.»

Skup je iščitavanje ovog izveštaja primio s aplauzom. I više od dozvole – naišao je na očigledan entuzijazam. Svi delegati su bili osvojeni – ni jedan glas neslaganja nije bio podignut da kritikuje ili navede bilo kakav prigovor, niti bilo kakvo zapažanje.

Delegat Federacije štamparskih struka nije bio među manje entuzijastičnim. Bezrezervno je odobrio predloženu taktiku i jasno je obrazložio, od čega nam je ostao samo ovaj šturi navod iz rada Kongresa:

«Sva sredstva su dobra da bi se pobedilo. Mogu da dodam da postoji mnoštvo načina kojima možemo da dostignemo naš cilj – jednostavnih za primenu, ako se izvedu oprezno i vešto. Ovim hoću da kažem da ima stvari koje je potrebno učiniti, ali ne i izgovoriti. Razumete me.

Znam da bih, ako bih bio otvoreniji, mogao da budem upitan da li imam pravo da uradim ovo ili ono – ali ako nastavimo da radimo samo ono što nam je dozvoljeno, nikad ništa nećemo postići.

Jednom kada revolucionarni metod bude prihvaćen potrebno je da imamo hrabrosti. A kada glava prođe, i celo telo mora biti povučeno.»

Vatreni aplauz je podvukao govor delegata Štamparskih struka, i nakon nekoliko opaski od strane raznih govornika, sledeći potez je predložen i jednoglasno sproveden:

«Sindikat zaposlenih u trgovini poziva Kongres da usvoji zaključke izveštaja Komiteta o sabotaži, i da ih primeni u prvoj prilici koja se ukaže.»

Krštenje sabotaže nije moglo biti povoljnije. I to nije bio trenutni uspeh ili varnica nekog hira, kao posledica prolaznog entuzijazma, jer jednoglasna simpatija s kojom je sabotaža prihvaćena nikad posle nije povučena.

Na sledećem Kongresu u Renu 1898. ova taktika je, zapravo, ponovo jednoglasno potvrđena.

Među raznim govornicima koji su, tokom debate, podržavali sabotažu, navešćemo mehaničara Lanša (Lanche), danas deputata u Parizu. Izrazio je veliko zadovoljstvo Saveza mehaničara Sene, koje je predstavljao, prihvaćenom rezolucijom na tuluskom Kongresu u korist bojkota i sabotaže.

Delegat Federacije kuvara pogodio je centar kada je duhovito predstavio sledeći slučaj sabotaže:

«Kuvari jednog velikog pariskog restorana, usled nekih nesređenih razmirica sa gazdama, ostali su ceo dan na svojim mestima ispred zažarenih peći – ali u špicu, kada su se mušterije gomilale u prostorijama za ručavanje, u loncima se nije našlo ništa osim kamenja koji su se krčkali satima, zajedno sa časovnikom restorana.»

Čini nam se podesnim da navedemo sledeće odlomke iz izveštaja koji je zaključio diskusiju i koji je bio jednoglasno usvojen:

«Komitet želi da naglasi da sabotaža nije nova taktika. Kapitalisti je praktikuju kad god im se isplati.

Dovoljno je da pomenemo privatne i državne preduzetnike koji nikad ne sprovode svoj deo dogovora da će isporučiti prvoklasni materijal. Pored toga, nisu li smanjenja nadnica, koje gazde s vremena na vreme nameću svojim zaposlenima, upravo sabotaža stomaka radnika?

Već smo pokazali kako radnik instinktivno odgovara nemilosrdnim kapitalistima smanjenjem proizvodnje, tj. dovođenjem rada u proporciju sa oskudnim nadnicama.

Potrebno je da radnici shvate da sabotaža, da bi postala moćno oružje, mora biti praktikovana metodično i inteligentno.

Najčešće je dovoljno samo pripretiti njome, pa da se postignu korisni rezultati.

Ovaj Kongres ne može da ulazi u detalje njene primene. Ti detalji moraju da slede iz temperamenta i inicijative svakog od vas koji pripada posebnim strukama. Mi jedino možemo da ustanovimo principe, i da poželimo da sabotaža uđe u arsenal proleterskog ratovanja protiv kapitalizma, zajedno sa štrajkom; i da ponašanje društvenog pokreta povećava tendenciju ka individualnoj i kolektivnoj direktnoj akciji, ostvarujući sve veću svest o sopstvenoj ličnosti.»

Treći i poslednji put sabotaža je ušla u vatru Kongresa 1900. godine na sastanku Konfederacije u Parizu.

To je bio uzburkan i problematičan period. Pod uticajem Milrana (Millerand), ministra trgovine, nastupila je devijacija, koja je imala svoje korene u privlačnosti političke mosći. Mnogi militanti su bili zavedeni korumpirajućom fascinacijom parlamentarizmom, i nekoliko radničkih organizacija je skrenuto ka politici «socijalnog mira» koja bi, da je prevagnula, postala fatalna za sindikalistički pokret. Otvorena suprotstavljenost revolucionarnih sindikalista svakog dana je postajala sve izraženija. U okviru ove unutrašnje borbe, diskusija i glasanje o sabotaži bila je začetak njenog ispoljavanja.

Debata je kratko trajala. Nakon nekoliko govornika u korist sabotaže, jedan glas se javio da je osudi. To je bio predsedavajući Kongresa, lično. Rekao je da «da nema čast da predsedava, bio bio protiv sabotaže, koju je smatrao pre štetnom nego korisnom za radnike i odbojnom za čast mnogih od njih.» Da bismo ovu osudu ispravno ocenili, dovoljno je da primetimo da «čast» ovog neokaljanog moraliste nije ugrozilo to što je, zahvaljujući dobroj kancelariji Ministra Milrana, prihvatio unosnu službu u vladi.[7]

Predsedavajući Komiteta o sabotaži bio je protivnik. Ovako se izrazio:

«Moram da kažem nešto o sabotaži. Biću kratak i jasan. Divim se onima koji imaju hrabrost da sabotiraju eksploatatora. Moram, međutim, da dodam da sam se često podsmevao zabavnim pričama o sabotaži. Ali ja, lično, ne mogu da se usudim da uradim ono što su naši prijatelji često radili.

Zaključak je da – ako ja nemam hrabrosti da izvedem nešto – bio bi kukavičluk da navodim druge na to. I priznajem da se u aktu oštećivanja ili onesposobljavanja oruđa ili drugih stvari datih meni na brigu, ne radi o strahu od Boga koji paralizuje moju hrabrost, već o strahu od policije. Stoga, ostavljam na vama sudbinu sabotaže.»

Kongres se, međutim, sabotaži posvetio na drugačiji način od predloženog. Sprovedeno je glasanje, koje je dalo sledeći rezultat:
U korist sabotaže 117
Protiv 76
Praznih listića 2

Jasno završeno glasanje okončalo je period trudnoće teorijske infiltracije sabotaže. Od tada, nesumnjivo prihvaćena, potvrđena i zagovarana, sabotaža više nikad nije ispitivana na radničkim kongresima, zauzevši čvrsto mesto u mnoštvu ratnih sredstava, izmišljenih i praktikovanih od strane radnika protiv Kapitalizma.
2. Tržište rada

Tržište rada – Kapitalistički trikovi i zahtevi – Potražnja radne snage – Zaraćene strane u stalnom sukobu – Sudar dva sveta – Efekti društvene «kapilarnosti»

Iz svega što smo do sada rekli u skraćenom obliku, mogli smo da vidimo da je sabotaža, čak i u svom engleskom izrazu u vidu «Go Cannie», izvedena iz kapitalističke koncepcije ljudskog rada, koji se smatra robom.

Svi buržoaski ekonomisti su saglasni u podržavanju ove teorije i jednoglasno tvrde da tržište rada postoji baš kao što postoje i tržišta mesa, žita, ribe, itd. Usled toga, logično je da kapitalisti tretiraju «meso za rad» na isti način kao kad kupuju bilo koju drugu robu ili sirovi materijal – tj. trude se da ga dobiju po što nižoj ceni. Od toga, ako su premise istinite, nema ničeg normalnijeg.

Usled toga se sukobljavamo sa zakonom ponude i potražnje.

Međutim, kapitalisti – što je slabo poznato – očekuju da dobiju ne rad proporcionalan nadnicama koje plaćaju, već naprotiv, mnogo većeg obima, potpuno nezavisno od visine nadnice, zapravo – upravo najviše što radnik može da pruži. Drugim rečima, gazde očekuju da kupe ne datu količinu rada, odgovarajuću nadnici koju plaćaju, već samu radnu snagu, celokupnu snagu radnika: zaista, poslodavac iziskuje celog radnika – telo i krv, čilost i inteligenciju.

Samo, kada iznesu ovaj zahtev, oni zaboravljaju da je radna snaga sastavni deo mislećeg bića, koje poseduje volju i sposobnost da se odupre i reaguje.

Naravno, sve bi išlo fino i glatko za kapitalistički svet da su radnici nesvesni poput gvozdenih i čeličnih mašina čiji su sluge; i da, kao mašine, umesto srca i mozga imaju kotao ili dinamo.

Ali, nije tako. Radnici znaju kakve im pozicije nameće aktuelni društveni sistem – a ako im se i podređuju, to sigurno ne rade iz zadovoljstva ili pristanka. Oni znaju da poseduju određenu radnu snagu i, ako pristaju da je predaju poslodavcu u nekom određenom kvantitetu ili na određeno vreme, trude se da taj kvantitet ili period bude direktno proporcionalan nadnicama koje primaju.

Čak i među najmanje svesnim radnicima, čak i među onima koji nikad ne sumnjaju u pravo poslodavca da ih eksploatiše, pojavljuju se naznake otpora proždrljivosti kapitalista.

Eksploatatori su prirodno primetili tendenciju radnika da ekonomiše svojom radnom snagom – i to objašnjava zašto su neki od njih pribegli razvijanju takmičenja i sistema premija kao stimulansima za veću količinu rada.

Naročito su vlasnici građevinskih preduzeća – u Parizu pre svega – usvojili tu taktiku, koja je ipak od 1906. postala potpuno prevaziđena pošto su se građevinski radnici ujedinili u moćni sindikat. Plan se svodio na to da se na svakom građevinskom terenu i zgradi postavi radnik koji je tajno plaćen više od svojih drugova. On bi se tada trudio više od svih, pa bi bilo neophodno da se prati njegov ritam, kako niko ne bi bio potcenjen, nazivan lenštinom, ili otpušten kao nesposoban.

Ovakvo ponašanje pokazuje da gazde tretiraju svoje radnike gore nego mašine.

Zaista, one su kupljene uz garanciju jednog određenog posla, u toku određenog vremena, i vlasnici se ne pretvaraju da traže veći trud; pa ipak, kada angažuju radnike, od njih očekuju, kao što smo rekli, maksimum proizvodnih kapaciteta – i u snazi, i u sposobnosti. Ovaj nesklad, koji je osnova odnosa između radnika i gazda, osvetljava fundamentalnu suprotstavljenost interesa ove dve strane – borba klase koja poseduje sredstva za proizvodnju protiv klase koja, nemajući kapital, ne poseduje ništa osim svoje radne snage.

A i na ekonomskom polju, čim se eksploatisani i eksploatatori susretnu licem u lice, vidimo neiskorenjiv antagonizam koji ih razdvaja na dva suprotna pola i stoga njihove dogovore čini uvek nestabilnim i kratkotrajnim. Između ovih strana, zasigurno, nemoguće je sklopiti ugovor u jasnom i fer smislu te reči. Ugovor pretpostavlja jednakost ugovornih strana i njihovu punu slobodu delovanja – štaviše, određene karakteristike ugovora kontradiktorne su u sastavljanju dve strane koje se dogovore i potpišu nešto zarad pravih interesa obe strane, bilo u sadašnjosti ili budućnosti. Sad, kada radnik ponudi svoju radnu snagu poslodavcu, dve strane su daleko od toga da su na istoj nozi po pitanju nezavisnosti i jednakosti.

Radnik, opsednut neophodnošću da osigura sebi hleb – ako već nije u kandžama gladi – ne poseduje neometanu slobodu delovanja kakvu uživa njegov poslodavac. Štaviše, korist koju izvuče time što preda svoju snagu je samo trenutna u smislu da – iako obezbeđuje trenutni dobitak – nije teško shvatiti, sa druge strane, da rizik kojem se izlaže, u odnosu na vrstu posla koja mu je nametnuta, može da ugrozi njegovo zdravlje i budućnost.

Zbog toga između radnika i poslodavaca ne može biti nikakvih sporazuma koji zaslužuju naziv ugovora.

Onom što je sporazumno nazvano ugovorom o radu nedostaju specifične bilateralne karakteristike pravog ugovora. Zaista, nalazimo se pred čisto jednostranim ugovorom, koji favorizuje samo jednu stranu; drugim rečima, zaista se radi o ugovoru između lava i jagnjeta, po kojem jači (kapitalista) diktira uslove kojima slabi (radnik) iz nužde mora da se potčini.

Iz ovakvog stanja stvari nužno sledi da su na tržištu rada upravo samo dve zaraćene armije u stanju stalnog rata. Sledstveno tome, svi dogovori i svi poslovni odnosi između njih moraju biti nesigurni i kratkog veka, u meri u kojoj su prethodno podriveni variranjem većeg i manjeg otpora sukobljenih strana koje ih sklapaju.

I samo zbog toga nikad neće biti između poslodavaca i radnika čvrstog i trajnog razumevanja, ugovora u pravom i poštenom smislu reči.

Između njih može biti postignuto samo primirje koje, prekidanjem neprijateljstava s vremena na vreme, uvodi trenutni prekid vatre u neprekidnom ratu.

Kapital i rad su dva sveta koji se svom silom sudaraju!

Naravno, može da se desi – i dešava se – da postoje prelazi jednog u drugi; zahvaljujući nekoj vrsti društvene kapilarnosti, neki begunci prelaze iz sveta rada u svet Kapitala, čak zaboravljajući i odbacujući svoje poreklo, i često zauzimajući mesto među najupornijim braniteljima njihove nove kaste.

Međutim, ovi tokovi ne umanjuju antagonizam između dve klase; interesi jedne i druge strane u igri dijametralno su suprotni, i ova se suprotstavljenost manifestuje u svemu što predstavlja nit ljudske egzistencije.
3. Moral bogataša i poroci siromaha

Moral bogataša i poroci siromaha – Žoresove (Jaures) autoritativne izjave – Radnička logika – Sentimentalne deklaracije – Srce buržuja je njegov sef – Što više napredujemo, više sabotiramo – Poslednje okretanje

Iz ove korenite razlike, čiju smo trajnost utvrdili, između radničke i kapitalističke klase, prirodno sledi različit moral.

Zaista bi bilo vrlo čudno da je između radnika i kapitalista različito sve osim njihovih morala. Kako neko može da tvrdi da bi delovanje i stav eksploatisanog radnika trebalo da budu prosuđivani i vrednovani u skladu sa merilom njegovog klasnog neprijatelja? To bi prosto bilo apsurdno.

Istina je da – pošto postoje dve klase u društvu – takođe postoje i dva morala: buržoaski moral i proleterski moral.

«Prirodni ili zoološki moral» – piše Maks Nordo (Max Nordau) – «potvrđuje da je odmor vrhovna vrednost i ne definiše rad kao prijatan i slavan, osim što je neophodan za materijalno postojanje.»

Ali eksploatatori u ovakvom moralu ne nalaze nikakav profit. Njihovi interesi, zapravo, zahtevaju da mase crnče više nego što je potrebno i da proizvode više nego što im treba. Upravo zato što eksploatatori žele da prisvoje višak proizvoda.

Zbog toga su potisnuli prirodni moral i izmislili drugi umesto njega, koji su razvili njihovi filozofi, veličali njihovi demagozi, opevali njihovi pesnici – moral u kojem je besposlenost predstavljena kao izvor svih poroka, a rad kao vrlina.

Nepotrebno je i primetiti da je ovaj moral proizveden za proletersku klasu, jer se bogati – koji ga proklamuju – vrlo dobro paze da mu se ne podrede. Besposlenost nije porok, osim za siromašne. I u ime diktata i mandata ovog specijalnog morala oni moraju neprestano da se znoje, bez ikakvog odmora, u korist svojih gospodara. Sve što usporava hod proizvodnje, i svaki pristup koji ima tendenciju da umanji poslodavčevu korist, okarakterisan je kao nemoralan.

Sa druge strane, sve što može da se okrene u korist gazde veliča se na sav glas. Tako, nikad dosta reči hvale za marljivost u najtežim i najjeftinijim poslovima, ili za najprostiju sitnicu koja čini poštenog radnika; ukratko, za sve ideološke i sentimentalne lance koji vezuju nadničara za kola kapitalizma, čvršće od gvozdenog lanca.

Pored toga, da bi dovršili svoj posao porobljavanja, glasno se obraćaju svim ljudskim taštinama. Sve karakteristike dobrog roba se veličaju i uvećavaju, čak su izmislili i moralnu nagradu – medalju ili diplomu radu – za najveselije pregaoce koji su se izdvojili fleksibilnošču svoje kičme, svojim hrišćanskim duhom mirenja sa sudbinom i svojom vernošću «gazdi».

Radnička klasa je prožeta ovim podlim moralom.

Od rođenja do smrti proleter je zatrovan njime. On usisava taj moral – u manje-više patvorenom mleku iz flašice, koje mu suviše često zamenjuje majčinsku dojku. Kasnije su mu zla istog morala ubrizgana u pažljivo odmerenim dozama, i upijanje se nastavlja na hiljade načina dok, pokopan u zajednički grob, proleter napokon ne usni svoj večni san.

Trovanje ovim moralom je najčešće toliko duboko i otporno, da su i ljudi oštrog uma i spretnog i jasnog razmišljanja zaraženi.

To je slučaj i sa deputatom Žoresom koji je, optužujući sabotažu, bio zaražen ovom etikom proizvedenom od strane kapitalizma. Tokom rasprave o sindikalizmu, u francuskom parlamentu 11. maja 1907. godine, izjavio je:

«Ako se radi o pitanju sistematske i metodične propagande za sabotažu, uz rizik da me podrže konzervativci, verujem da to neće stići daleko. Sabotaža je odbojna prirodi i težnjama radničke klase.

Sabotaža je pogubna po tehničku veštinu radnika, koja predstavlja njegovo pravo bogatstvo. Upravo zbog toga Sorel (Sorel), teoretičar i metafizičar sindikalizma, izjavljuje da čak i ako se sindikalizmu daju sva moguća sredstva, i dalje postoji jedno koje sam sebi mora da zabrani, a to je ono koje može da omalovaži i ponizi u radniku njegovu profesionalnu vrednost – vrednost koja je ne samo njegovo danas najveće blago, već i njegovo pravo na suverenitet u svetu budućnosti.»

Ova izjava Žoresa, čak i skrivena iza štita Sorela, je sve što on želi da bude – vidi metafiziku – samo ne izraz ekonomske realnosti.

Gde je u hrišćanskom svetu Žores sreo radnike koji po svojoj «prirodi i težnjama» lome vrat da bi predali svojim gospodarima svu svoju fizičku i mentalnu energiju, uprkos apsurdnim, odvratnim i sramnim uslovima koje im ovi drugi nameću i za koje ih vezuju?

Sa druge strane, kako «tehnička vrednost» i veština ovih hipotetičkih radnika može da bude ugrožena kada, shvativši jednog dana da su žrtve neljudske eksploatacije, pokušaju da joj se otrgnu i da više ne pristaju da podrede svoje mišiće i mozgove neprestanom crnčenju, potpuno u korist svojih gospodara? Zašto da rasipaju tu «tehničku vrednost i veštinu koja predstavlja njihovo bogatstvo»? Zašto bi od toga pravili poklon za kapitaliste? Nije li, zaista, logičnije da se – umesto da se žrtvuju kao jaganjci na oltaru kapitalizma – radnici bore i bune i, vrednujući najviše što mogu svoje «tehničke veštine», daju – sve ili deo – ovog «pravog bogatstva» po najboljim mogućim uslovima?

Na ova pitanja Žores nije dao nikakve odgovore, ne išavši dublje u problematiku. Ograničio se na deklaracije sentimentalnog tipa, inspirisane moralom eksploatatora, koje su ništa manje nego kritike buržoaskih ekonomista upućene radničkoj klasi zbog njenih ekstravagantnih zahteva i štrajkova, optužujući ih da štete nacionalnoj privredi.

Žoresova linija razmišljanja je zaista istog tipa – sa tom razlikom da umesto udaranjem u patriotsku žicu, pokušava da probudi i podstiče ponos, taštinu i umišljenost uzbuđenih i lakoumnih radnika.

Žoresov argument, štaviše, konačno stiže do nepriznavanja klasne borbe, jer ne uzima u obzir konstantno stanje rata između kapitala i rada.

Sad, čist zdravi razum sugeriše da, pošto je gazda neprijatelj radnika, pripremanjem zamke za svog neprijatelja radnik ne čini loš ili nepošteni potez. To je priznato sredstvo ratovanja, jednako dozvoljeno kao i bitka prsom u prsa.

Usled toga, ni jedan argument posuđen iz buržoaskog morala ne može da presuđuje sabotaži, kao što ni jedan od ovih argumenata nema nikakvu težinu ili uticaj na rasuđivanje, poteze, dela, misli i težnje radničke klase.

Ako hoćemo o svim ovim stvarima pravedno da sudimo, ne smemo da potežemo za kapitalističkim etičkim kodom, već da se inspirišemo poštovanjem proizvođača, koje se svakog dana uobličava u srcu radničke klase i koje će regenerisati društvene odnose, sve dok je proleterski moral taj koji će regulisati društvo budućnosti.

Naravno, buržoazija je sabotažom pogođena u srce, tj. – udarena po džepu. Pa opet – i ovo kažemo bez ikakvih uvredljivih namera – dobra stara dama mora da se pomiri s tim i navikne na život u stalnom prisustvu sabotaže. Bilo bi zaista mudro od nje da izvuče najbolje što može od onog što ne može da spreči ili uguši. Pošto mora da se upozna sa idejom o svom kraju (makar kao vladajuće i posedničke klasa), bilo bi dobro da se upozna sa sabotažom, koja danas ima duboke i neuništive korene. Kao harpun ispaljen u bok kapitalističkog društva, ona će rasporiti i proliti krv ajkuli, sve dok se ova konačno ne izokrene na leđa.

Već jeste, a vremenom će biti sve više – opasnija od epidemije kuge – gora, zaista, od bilo koje strašne zarazne bolesti. Po društveno telo kapitalizma postaće opasnija i teža za lečenje nego rak i sifilis po ljudsko telo. Prirodno je da je sabotaža gnjavaža za ovo podlo društvo – ali je neizbežna i fatalna.

Nije potrebno biti veliki prorok da bi se predvidelo da ćemo – što više napredujemo – sve više sabotirati.
4. Probosti zlatni oklop

Probosti zlatni oklop – Kriticizam Rokfelera (Rockefeller) – Protiv koga treba izvoditi sabotažu – Udariti na gazdu, nikad na mušteriju – Sabotaža pariskih berberina – Sabotaža proizvođača hrane – Kriminalni zahtevi nekih vlasnika hotela – Sabotaža brbljanjem – Ko će biti kriv: kriminalni poslodavci ili pošteni radnici?

Na bojnom polju – zvanom tržište rada – potrebno je uzvratiti neprijatelju jednako efektivnim oružjem. Kapitalista izlaže zlatni oklop udarcima neprijatelja koji, unapred znajući da je ofanzivno i defanzivno inferioran, pokušava da mu doskoči korišćenjem raznih veština ratovanja.

Nemoćan da neprijatelja napadne frontalno, radnik pokušava sa strane, udarajući ga u najvitalniji centar: kesu za novac.

Kada ljudi koji, želeći da odbiju neprijateljsku invaziju, a nemajući dovoljne snage da se suprotstave armijama u otvorenom sukobu, usvoje taktiku gerile i zasede – tada gospodare zadesi borba sramna za velike armije, ali tako strašna i ubitačna da osvajači najčešće odbijaju da u svojim oponentima prepoznaju ravnopravnu drugu stranu ratnog sukoba.

Niti nas čudi to što regularne armije zaziru od gerile, niti smo zapanjeni strahom kapitalista pred sabotažom.

Zaista je sabotaža u društvenom ratu isto što i gerila u nacionalnim ratovima. Ona izrasta iz istih osećanja, odgovara i izlazi u susret istim potrebama i ima potpuno iste posledice po svest radnika.

Svako zna koliko gerilsko ratovanje razvija individualnu hrabrost, neustrašivost i odvažnost – isto važi i za sabotažu. Ona održava radnike uvežbanim, sprečavajući ih da se opuste u pogubnoj lenjosti – a pošto zahteva stalnu, neumornu akciju, prirodno je da razvija inicijativu radnika, da ga uvežbava da radi za sebe, usmeravajući njegovu borbenost.

Ovi i slični kvaliteti radniku su više nego potrebni, jer se prema njemu gazda ponaša kao napadačke armije koje krstare neprijateljskom zemljom: otimajući, pljačkajući i porobljujući sve što mogu.

Milijarder Rokfeler je kudio ovu kapitalističku sposobnost – iako je, prirodno, i sam stalno praktikuje: «Problem s nekim poslodavcima je» – pisao je američki Krez – «u tome što ne plaćaju prave nadnice. Odatle tendencija radnika da manje rade.»

Ova tendencija redukovanja rada, koju je primetio Rokfeler (redukovanja koje i sam opravdava prekorevanjem poslodavaca), predstavlja upravo sabotažu, u najjednostavnijem smislu u kojem se predstavlja shvatanjima prosečnog radnika: usporavanje rada.

To možemo da smatramo instinktivnim i prvobitnim oblikom sabotaže.

Upravo je to 1908. u kompaniji Beford u SAD-u (Indijana) odlučilo stotinjak radnika koji su obavešteni da sledi smanjenje plata.

Bez reči, ovi radnici su otišli do obližnje mašinske radnje i sečenjem skratili svoje ašove – nakon čega su se vratili na posao, rekavši svojim gazdama: «Male plate, male lopate.» Međutim, ovaj oblik sabotaže odgovara samo radnicima plaćenim po danu rada. Zaista, više je nego očigledno da radnici plaćeni po proizvodu nemaju interesa u smanjivanju obima proizvodnje, jer bi u tom slučaju upravo oni bili prve žrtve svog pasivnog otpora.

Ovi poslednji, dakle, moraju da pribegnu drugim sredstvima i njihova pažnja mora da se usmeri na smanjivanje kvaliteta rada, ne kvantiteta.

U vezi s tim je «Bilten Berze rada Monpeljea» 1. maja 1900. izdao članak čiji je deo glasio:

«Ako ste mašinista, lako ćete s dva centa šmirgl-praha ili čak malo peska zaustaviti mašine i izazvati gubitak vremena i skupe popravke gazdi. Ako radite u kancelariji, nema ničag lakšeg od uništavanja komada nameštaja tako da vaš gazda ne primeti na prvi pogled. Krojač ne mora dugo da smišlja kako da uništi odelo ili komad odeće; vešti magacioner ili prodavac mogu da načine takve mrlje na odeći i odevnim predmetima, da izazovu prekid u trgovini ili otkaz naručene robe (niko ne zna ko je načinio grešku, a gazda gubi mušterije). Ruka koja radi u polju može povremeno da pogreši svojom motikom ili kosom, ili da zasadi loše seme itd.»

Kao što se vidi iz ovog navoda, sabotaža ima neograničene načine primene. Međutim, kakvi god da su, radnik koji ih praktikuje mora stalno da ima na umu da mu je jedna stvar zabranjena, tj. bilo šta što predstavlja štetu ili gubitak za mušteriju.

Sabotaža mora da bude usmerena na gazdu, bilo smanjenjem proizvodnje, bilo oštećivanjem i izbacivanjem iz upotrebe proizvoda, bilo onesposobljavanjem i paralizovanjem sredstava za proizvodnju – ali mušterija, ponavljamo, nikad ne sme da trpi štetu zbog ovog rata koji se vodi isključivo protiv eksploatatora. Primer efikasnosti sabotaže predstavlja njena metodična primena od strane pariskih berberina.

Pošto su u periodu tog poslednjeg konflikta obično šamponom prali kosu mušterijama, odlučili su da prošire takav sistem i na znakove na radnjama svojih gazdi. Ovim sistemom, koji se u pariskom slengu naziva badigeonnage[8] izvojevali su ranije zatvaranje berbernica uveče, i nedeljno dan odmora, u skladu sa generalnim pravilom zatvaranjem svih radnji u određenom danu u nedelji.[9]

Radnici snažno insistiraju na specifičnom karakteru sabotaže, koji predstavlja nanošenje štete gazdi, nikako mušterijama, ali radnici moraju da se bore protiv lažljivosti kapitalističke štampe koja je suštinski zainteresovana da izokrene činjenice i predstavi sabotažu kao opasnost po javnost.

Niko nije zaboravio urnebes izazvan uvrnutim recitalima dnevnih novina o nekom hlebu koji je navodno sadržao komadiće stakla.

Sindikalisti su se upirali da objasne da je stavljanje staklene prašine u hleb prosto nedopustivo, glupo i kriminalno, i da pekari ne bi ni pomislili na nešto tako podlo. Pa ipak, i uprkos svim njihovim poricanjima i odbacivanjima kukavičnih laži, članak se urezivao u svest javnosti, okrećući protiv pekara javno mnenje i mnoge ljude kojima je novinsko slovo sveta istina.

Zapravo, u svim fazama štrajka pekara, sabotaža je bila striktno ograničena na oštećivanje radnji, sita i pećnica. Što se tiče hleba, ako je ijedan napravljen a da nije bio jestiv (nepečen ili prepečen, neizmešen, neslan ili bez kvasca, ali nikad s zdrobljenim staklom ili bilo kog drugog neprimerenog sastojka), mušterija nije – niti je mogla – da trpi štetu, već samo gazda pekare.

Zaista bi trebalo smatrati kupce za masu bespomoćnih budala, da bi se pomislilo da bi umesto hleba prihvatili neku nesvarljivu i smrdljivu masu. Ako bi iko iz nepažnje prihvatio takvu veknu, odmah bi je, naravno, vratio i zahtevao jestivu umesto nje.

Zbog toga možemo da zaključimo da je priča o staklu samo jedna maštovita ilustracija kapitalističkog argumenta smišljenog da diskredituje sabotažu uopšte, a naročito pekarski štrajk.

Isto važi i za pisanje dnevnih novina o bombi koja je eksplodirala 1907., novina čija je specijalnost izvrtanje činjenica o radničkom pokretu. Ove novine su objavile da je apotekar, kome je sabotaža bila manija, umesto prepisanih bezopasnih lekova davao strihnin i druge opasne otrove.

Protiv ovakvih priča – koje su prosto besramne laži – Savez apotekarskih radnika je opravdano protestovao.

U realnosti, da je apotekar imao nameru da primeni sabotažu, nikad ne bi pomišljao na trovanje pacijenata – to je delo koje bi nakon njihove smrti samom saboteru donelo zatvor, dok bi gazdu apoteke ostavilo potpuno neuznemirenim.

Umesto toga, apotekar koji bi stvarno hteo da sabotira gazdu znao bi kako da nađe drugačiji način; on bi se, na primer, rasipao hemijskim sastojcima prilikom pravljenja lekova, ili još bolje – koristio bi najbolje, najčistije i stoga najskuplje sastojke umesto jeftinih i oslabljenih, kakvi su najčešće u upotrebi.

U ovom drugom slučaju on bi se, štaviše, oslobodio saučesništva u šteti, na koje je najčešće primoran, prilikom pomaganja u sabotaži koju vrši gazda – zaista kriminalnoj – koja se sastoji u prodavanju lekova najnižeg kvaliteta, potpuno ili delimično nedelotvornih, umesto kvalitetnih proizvoda koje je prepisao lekar.

Stoga više nije potrebno dokazivati da farmaceutska sabotaža nije štetna, već upravo korisna za bolesne.

Štaviše, upravo je s ovim namerama i rezultatima – tj. korisnim za mušteriju – sabotaža i primenjivana u mnogim strukama – naročito u onima koje se tiču prehrane i hrane uopšte.

Ako bismo na išta mogli da se žalimo, onda je to što sabotaža još nije postala svakodnevna praksa radničke klase u ovim industrijama.

Zaista je žalosno primetiti koliko često radnici učestvuju u najogavnijim trikovima protiv sopstvene braće i na štetu opšteg zdravlja, ne uviđajući veliku odgovornost koja na njih pada usled takvih akcija koje, neobuhvaćene krivičnim zakonom, ipak nisu ništa manje kriminalne.

Sledeći navod iz proglasa građanima Pariza, od strane Saveza kuvara 1905. godine, više od bilo kog argumenta osvetljava ovaj problem čitaocu:

«Glavni kuvar jednog poznatog restorana primetio je jednog jutra da je donešeno meso toliko pokvareno da bi predstavljalo ozbiljnu opasnost za one koji bi ga jeli. Shodno tome, obavestio je vlasnika, koji je međutim insistirao da se meso ispeče i servira kao i obično.

Kuvar, zgrožen takvim ciničnim ponašanjem, odbio je da bude saučesnik u svesnom trovanju mušterija, nakon čega je odmah otpušten zbog svojih savesnih stavova, a svi restorani Pariza obavešteni o njegovom otpuštanju. Drugim rečima, stavljen je na crnu listu. Za sada, ovaj incident oktriva samo sramni postupak jednog gazde nasuprot časnom postupku jednog radnika – ali su posledice toga toliko daleke i široke, i otkrivaju tako skandaloznu i opasnu solidarnost između vlasnika restorana, da nas obavezuju na osudu.

Kada se otpušteni kuvar ponovo pojavio u birou za zapošljavanje, koji je držalo Udruženje vlasnika restorana, upravnik mu je otvoreno rekao da se kuvara ništa ne tiče da li je hrana zdrava ili trula, da nije on odgovoran i da, stoga, pošto je plaćen, mora striktno da se ograniči na izvršavanje naređenja; konačno, pošto je njegovo odbijanje bilo neopravdano i oštro, od tog dana više neće moći da se oslanja na pomoć biroa u traženju posla.»

Ili umri od izgladnelosti, ili budi saučesnik u trovanju – to je dilema pred koju radnike stavlja Udruženje vlasnika restorana. Pored toga, to znači da udruženje poslodavaca, daleko od toga da osuđuje prodaju pokvarenog mesa, prikriva i brani tako nečuveno privređivanje, i s zlobnom mržnjom kažnjava svakog ko pokušava da spreči veletrgovačko trovanje svojih bližnjih.

Naravno, ovaj slučaj nije jedinstven, i u Parizu – kao i svuda drugde – vlasnik restorana koji beskrupulozno služi otrovnu hranu nije usamljen slučaj – pre je pravilo. Sa druge strane, premalo je kuvara koji imaju hrabrost da slede primer svojih pariskih kolega. Razlog za to je što pokazivanjem suviše savesnosti rizikuju da budu otpušteni i prokazani. Strah od nezaposlenosti toliko je jak da parališe mnoge umove, potkopava mnoge dobre odluke i ukroćuje mnoge pobune. Upravo zbog toga misterije kuhinja – bilo narodnih, bilo aristokratskih – nikad nisu obelodanjene.

Pa ipak, bilo bi od velike pomoći mušteriji da zna kakvu joj sumnjivu hranu serviraju! Zaista bi koristilo običnom čoveku da zna da je ragu od jastoga koji jede zapravo pripremljen od ostataka sinoćnjeg obroka, i to sa kostiju krabe precizno istruganih ostataka mesa, istucanim u limenim avanima i naposletku obojenih rozom supstancom.

Takođe, sigurno bi mu bilo drago da zna da su filets de cheveau samo komadići nenormalno obojene govedine, obilno aromatizovani; da se otklanjanje i «osvežavanje» odvratnog smrada i ukusa trulog živinskog mesa vrši nabijanjem mesa na užarene ražnjiće; da je sav restoranski inventar (pribor za jelo, tanjiri, čaše, itd.) brisan salvetama koje su mušterije već koristile, itd.

Lista bi stvarno bila dugačka i odvratna ako bismo nabrajali sve «trikove struke» ovih pohlepnih i besramnih poslovnih ljudi koji, skriveni u uglovima svojih radnji, ne samo da se trude najbolje što mogu da pljačkaju svoje mušterije, već ih često ujedno i truju.

Sa druge strane, nije potrebno poznavati sve sisteme – dovoljno je znati u kojim određenim ustanovama se takvi zločini vrše.

Zbog toga bi trebalo da se nadamo i želimo – u interesu opšteg zdravlja – da radnici u tim određenim strukama sabotiraju veštačku i nezasluženu reputaciju svojih beskrupuloznih gospodara i tako nas upozore i stave u stanje pripravnosti pred ovim besramnim zlotvorima.

Ovde moramo samo kratko da primetimo da kuvari imaju mogućnost za još jednu vrstu sabotaže – pripremanje hrane na najbolji način, uz svu moguću pedantnu brigu i pažnju, i uz sva lickanja koja predlaže kulinarska umetnost; a u javnim restoranima biti liberalan i darežljiv u pripremanju obroka.

Iz svega ovog jasno sledi da je za ruke koje rade u kuhinji, i prehrambene radnike uopšte, sabotaža potpuno u interesu mušterija.

Neki će možda prigovoriti da, na primer, kuvar koji otkriva neprijatne kuhinjske tajne i nehigijenu zapravo ne čini akt sabotaže, već jednostavno daje jasan i prost primer profesionalnog pristupa koji zaslužuje pohvalu i ohrabrenje. Ako je tako, ova dobra gospoda bi trebalo da budu oprezna, jer se takvim podsticanjem kreću po klizavom zemljištu iz kojeg naglo mogu da skliznu u ambis – tako mogu neplanirano i neželjeno da dođu do logične osude savremenog društva.

Prevara, izvrtanje, laž, krađa, foliranje i obmana pogon su i oslonac kapitalističkog društva; njihovo suzbijanje jednako je ubijanju samog društva.

Beskorisno je gajiti bilo kakve iluzije; onog dana kada se pokuša sa uvođenjem striktnog poštenja i savesne dobre volje u društvene odnose, na svim nivoima, ništa neće ostati na nogama – ni industrija, ni trgovina, ni finansije – apsolutno ništa!

Sad, očigledno je da poslodavac ne može sam da sprovodi svoje manipulacije. Potrebna mu je pomoć, koja u ovom slučaju predstavlja saučesništvo. I on je nalazi među svojim radnicima i drugim nameštenicima. Logički sledi da gazda – želeći da uključi radnike u ove manevre, ali ne u njihovu korist i dobit – kakvo god da je polje njegove aktivnosti, od njih traži potpunu podređenost njegovim ličnim interesima i zabranjuje im da donose bilo kakve sudove o njegovim potezima, ili da se «mešaju u njegov posao».

Ako se tim potezima vrši prevara, radnici ne smeju da se mešaju – to nije njihov posao. «Generalno, radnici i nameštenici nisu odgovorni. Dok su plaćeni sve što treba da rade je da se pokoravaju», primećuje vrlo eksplicitno menadžer biroa Udruženja vlasnika restorana.

Kao posledica ove prefinjene prevare, radnik mora da odbaci svoju ličnost, zamrzne svoja osećanja, i da se ponaša da je glup kao mašina.

Svaka pobuna protiv primljenih naređenja, svako narušavanje profesionalne tajne, svako gnušanje nad – najblaže rečeno – nepoštenom praksom na koju je primoran, predstavlja za njega zločin protiv gazde.

Stoga, ako odbije da bude slepo i pasivno podjarmljen, ako se usudi da odbaci prljave delatnosti kojih oni žele da bude deo, smatra se da je – i prema njemu se tako i postupa – zaverenik u otvorenom ratu protiv svog poslodavca, i njegova savesnost se naziva sabotažom.

Međutim, ovaj način razmišljanja nije svojstven samo gazdama. Čak i radnički sindikati smatraju otvorenim aktom rata i sabotaže svako otkrivanje koje nanosi štetu interesima kapitalista.

Ovaj dosetljiv način odbijanja ljudske eksploatacije nazvan je posebnim imenom: sabotaža brbljanjem. Izraz nije mogao biti bolji ili značajniji.

Zaista, koliko ih ima koji su stekli pravo bogatstvo zahvaljujući sistemu ćutanja o kapitalističkim krađama!

Bez ćutanja eksploatisanih koje im pomaže, bilo bi teško – ako ne i nemoguće – eksploatatorima da uspešno izvedu svoje prljave poslove. Ako uspevaju, ako mušterije padaju u njihove zamke i prevare, ako njihov profit od grudve postaje prava lavina, onda zahvalnost duguju ćutanju njihovih radnika.

Pa, sad, ovi nemi ljudi iz trgovinskih i industrijskih harema postaju umorni od držanja jezika za zubima. Oni žele da govore, a ono što žele da kažu je takve prirode da će stvoriti prazninu oko njihovih gospodara.

Ova će vrsta sabotaže, koja svojim običnim i blagim metodama nesumnjivo može da postane strašna za mnoge kapitaliste kao grubo paralisanje dragocenih sredstava proizvodnje, uskoro doživeti najveće širenje.

Upravo ovoj vrsti sabotaže najčešće se okreću građevinari otkrivajući greške u zgradi koju su završili – greške (ili prevare) koje je naručio poslodavac u svoju korist – šuplji zidovi, loš ili nižerazredni materijal, nedostatak delova ornamenata itd.

«Brbljivi» su i radnici na železničkim šinama i tunelima, koji će osuditi kriminalne nedostatke u konstrukciji i nosećim elementima.

«Brbljivi» su apotekari, mesari, prodavci u radnjama i ostali koji će, da bi dobili bolje uslove i nadnice, na sav glas obelodaniti prevare i trikove struke.

«Brbljivi» su radnici u bankama i na berzama, koji će osuditi mutne i prljave planove i poteze svih finansijskih mešetara.

Na masovnom mitingu koji su ovi poslednji držali prošlog jula u Parizu, njihov sindikat je izdao zvaničnu rezoluciju po kojoj su «svi zaposleni u bankama i na berzama pozvani da prekinu makar sa svojim profesionalnim ćutanjem, i da otkriju javnosti sve što se dešava u tim lopovskim jazbinama, finansijskim centrima.»

Sada bismo mogli da se zapitamo: šta bi o «brbljivosti» mogli da kažu pedantni moralisti koji osuđuju sabotažu u ime moralnosti?

Protiv koje od ove dve sukobljene strane će uperiti svoje optužbe – protiv poslodavaca ili protiv zaposlenih?

Protiv poslodavaca – lopova, proneveritelja, provalnika i trovača koji hoće da uključe radnike u svoje zločine, ili protiv zaposlenih koji – odbijajući da budu saučesnici u nečasnim i podlim postupcima svojih eksploatatora – oslobađaju svoju savest i čine mušteriju opreznom?
5. Razne metode sabotaže

Razne metode sabotaže – Karnegi (Carnegie) i sabotaža – Nedovoljnost štrajka – Inteligentno paralisanje protiv glupog uništavanja – Kraj štrajkbreherstva – Pitanje života i smrti – Sabotaža vozača tramvaja – Krojači i krznari – Železničari i telegrafisti – Bezbrojne varijante sabotaže.

Do sada smo proučavali razne metode sabotaže koje je prihvatala radnička klasa bez obustavljanja rada i bez napuštanja prodavnica i fabrika. Ali sabotaža nije ograničena na to – ona može da postane, i postepeno postaje, moćna ispomoć u slučaju štrajka. Multimilioner Karnegi, kralj gvožđa, napisao je da «pretpostavljati da će čovek koji brani svoju nadnicu i životne potrepštine mirno sedeti dok drugog stavljaju na njegovo mesto, znači pretpostavljati previše».

Upravo to sindikalisti (industrijski junionisti) nikada ne prestaju da propovedaju, ponavljaju i proglašavaju.

Ali nema gluvljeg čoveka od onog koji ne želi da čuje, a kapitalisti spadaju u tu kategoriju.

Istu opasku milionera Karnegija parafrazirao je i građanin Buske (Bousquet), sekretar Sindikata pariskih pekara, u članku u «La Voix du Peuple» (Glas naroda):

«Možemo da primetimo» – piše Buske – «da prosta obustava rada nije dovoljna za postizanje ciljeva štrajka.

Da bi se osigurao dobar ishod sukoba potrebno je – zapravo neophodno – da oruđe, instrumenti, alat, mašine i druga sredstva proizvodnje u prodavnicama, mlinovima, fabrikama, pekarama itd. takođe štrajkuju – drugim rečima, da se stave u «ne-radno stanje». Štrajkbreheri često dolaze na posao i nalaze ove mašine, alat, pećnice itd. u dobrom stanju, i to usled kardinalne greške štrajkača koji su – ostavivši «u zdravom stanju» ova sredstva proizvodnje – za sobom fatalno ostavili prvi razlog svog neuspeha.

Sada, započeti štrajk ostavljajući u normalnom radnom stanju mašine i druge instrumente za rad, za uspešnu borbu jednostavno znači mnogo izgubljenog vremena.

Usled toga će gazde, koje uvek mogu da se oslone na štrajkbrehere, vojsku i policiju, nastaviti da koriste mašine i polovina snage štrajka biće izgubljena.

Najvažniji deo štrajka, dakle, prethodi samom štrajku i sastoji se od dovođenja u nefunkcionalno stanje radne instrumente. To su prva slova abecede ekonomskog ratovanja.

Samo je tada igra između gazdi i radnika poštena i fer, jer je jasno da samo tada potpuna obustava rada postaje stvarna i donosi očekivani rezultat, tj. potpuni prekid radnih aktivnosti unutar kapitalističke radnje.

Da li o štrajku odlučuju najneophodniji radnici – oni iz prehrambenih struka? Četvrt litre benzina, ili druge lepljive i smrdljive supstance prosute ili razmazane po površini pećnice, i eto dobrodošlice štrajkbreherima i štrajkbreherskim vojnicima koji dolaze da peku hleb. Hleb će biti nejestiv, jer će mu opeke bar mesec dana davati odvratan miris supstance koju su upile. Rezultat: beskorisne pećnice.

Pomalja li se štrajk u industriji gvožđa, čelika, bakra ili drugih ruda?

Malo šmirgl-praha u zupčanicima mašina, koje kao mitska čudovišta označavaju eksploataciju radnika, i ove će postati paralisane i beskorisne.

Gvozdena ruda će postati bespomoćna kao odojče, a time i štrajkbreheri…»

A. Reno (A. Renault), radnik Zapadne železnice, dotakao se istog argumenta u svom delu «Sindikalizam u železnici», argumenta koji ga je koštao njegovog položaja, nakon suđenja u kojem je ovaj tekst uzet kao sudski dokaz. «Da bi se obezbedio uspeh», objašnjavao je Reno, «u slučaju da nisu svi železnički radnici obustavili posao u isto vreme, neophodno je da se lukavstvo – o kojem je ovde beskorisno davati definicije – odmah i simultano primeni u svim bitnim centrima, čim se objavi štrajk.

«Za ovo je neophodno da štrajkačke linije naših drugova, određene da po svaku cenu spreče promet vozova, budu u svakom važnijem centru i lokaciji. Bilo bi dobro da se odaberu među najveštijim i najiskusnijim radnicima oni koji mogu lako da nađu slabe tačke, bez poteza glupog uništavanja; koji bi svojim akcijama otvorenih očiju, oprezno i inteligentno, kao i energičnom i efikasnom veštinom, jednim jedinim udarcem onesposobili i učinili beskorisnim na nekoliko dana materijal neophodan za regularno funkcionisanje službe i promet vozova. Neophodno je da se ovo izvede ozbiljno. Dobro je unapred se obračunati sa štrajkbreherima i vojskom…»

Možda ova taktika kojom se štrajkom mašinerije potpomaže štrajk ruku izgleda nisko i podlo – ali nije tako.

Klasno svesni radnici znaju da su samo manjina, i plaše se da njihovi drugovi nemaju dovoljno petlje i energije da izdrže do kraja. Zbog toga, da bi predupredili dezertiranje i odsekli odstupnicu masi, oni ruše mostove za sobom.

Ovaj se rezultat postiže time što se previše pokornim radnicima oduzima sredstvo njihovog rada – tj. paralisanjem mašina koje njihov trud čine plodonosnim i unosnim.

Na ovaj se način izbegava izdaja i dezerteri su sprečeni da sarađuju s neprijateljem i nastave rad pre odgovarajućeg vremena.

Još jedan razlog ide u prilog ovoj taktici.

Kao što su Buske i Reno primetili, štrajkači se ne nose samo sa štrajkbreherima, već ne smeju da veruju ni vojsci. Zapravo, praksa menjanja štrajkača vojnicima postaje sve više sistematska. Stoga, tokom štrajka pekara, električara, železničkih radnika, itd. vlada odmah uskače da bi štrajku presekla tetive i slomila ga tako što dovodi vojsku umesto pobunjenih radnika, a ova je praksa postala toliko raširena da je vlada – da bi je potpuno sistematizovala – u slučaju električara obučila jednu diviziju signalnog korpusa u opsluživanju električnih centrala i upravljanju mašinerijom pokretanom strujom – i vojnici su uvek spremni da se «prihvate dužnosti» na prve simptome štrajka u elektroprivredi.

Usled svega toga, očigledno je da će štrajkači – ako su već svesni planova vlade, a pre obustave rada ne uspeju da odbiju i osujete intervenciju vojske tako što će je učiniti nemogućom i neefikasnom – već na samom početku izgubiti bitku.

Štaviše, oni bi sami bili krivi za ovu neoprostivu grešku, ako predviđenu opasnost nisu predupredili na vreme. Ako bi i uspeli, odmah bi bili optuženi da su vandali i osuđivali bi ih zbog nedostatka poštovanja za mašine i alat. Ova kritika bi bila na mestu ako bi radnik unapred i sistematično planirao oštećivanje mašinerije bez ikakvog povoda ili provokacije, i bez određenog cilja, ali to nije slučaj. Ako radnici onesposobljavaju mašine, to nije iz pukog hira, diletantizma ili zle namere, već jedino usled pokoravanja moćnoj nužnosti. Ne treba zaboraviti da se za mnoge radnike u većini štrajkova radi o pitanju života ili smrti. Ako ne parališu mašine sigurno idu ka neizbežnom porazu, ka slomu svih svojih nada. Sa druge strane, primenjujući sabotažu, radnici će sigurno navući na sebe kletve i psovke buržoazije – ali će ujedno sebi obezbediti veliku šansu za uspeh.

Imajući u vidu sve interese koji su u igri, lako je razumeti zašto radnička klasa tako malo obraća pažnju na anatemisanje od strane pristrasnog i zatrovanog javnog mnenja – i nama izgleda potpuno logično da ih strah od osude kapitalista i njihovih saveznika uopšte ne zaustavlja u ovim lukavim i odvažnim akcijama koje skoro da im garantuju pobedu.

Radnici se nalaze u poziciji sličnoj onoj u kojoj se nalazi armija koja se povlači – gonjena od strane neprijatelja, odlučuje da uništi opremu, oružje i zalihe koje bi ih omele u maršu i možda pale u ruke neprijatelju. U takom slučaju uništavanje je legitiman i mudar potez, dok bi u drugom slučaju bilo čista ludost. Snagom istog ovog argumenta niko ne može da krivi radnike koji posegnu za sabotažom u cilju obezbeđivanja pobede za sebe. Na kraju, o sabotaži možemo da kažemo ono što je rečeno za svaku taktiku i svako oružje: cilj opravdava sredstva.

Upravo su pokoravajući se ovoj neizbežnoj nužnosti vozači tramvaja u Lionu, pre nekoliko godina, sipali cement u skretnice šina, sprečavajući tako promet tramvaja kojima su upravljali štrajkbreheri.

Isto važi i za železničke radnike Medoka (Medoc) koji su štrajkovali u julu 1908. godine. Pre nego što su obustavili rad, presekli su telegrafske žice između raznih stanica; a kada je kompanija učinila sve što može da ponovo organizuje službu, otkriveno je da su sa svih pumpi za vodu štrafovi i matice skinuti i negde sakriveni.

Jedan pametni sistem sabotiranja primenjen je u Filadelfiji od strane radnika u velikoj krznarskoj fabrici. Pre obustave rada, krojače je njihov sindikat uputio da promene veličinu šablona po kojima su se izrađivali krzneni kaputi za mušterije. Svi krojači su poslušali ovaj savet, i smanjili su za jednu trećinu inča[10] veličinu svih šablona koje su mogli da nađu. Štrajk je proglašen i gazda je, normalno, počeo da unajmljuje štrajkbrehere ali – začudo – štrajkači kao da nisu marili, i ostavili su štrajhbrehere na miru.

Zamislite gazdino iznenađenje i bes kada je napokon otkrio da nijedan proizvod nije prave veličine i oblika. Nakon što je potrošio dobru gomilu dolara, krznar je bio primoran da popusti pred zahtevima svojih prethodnih (bivših) radnika koji su, nakon što su se vratili na posao, prepravili i popravili šablone da budu kao ranije.

Još uvek niko nije zaboravio ogroman haos i dezorganizovanost koju je u proleće 1909. izazvao štrajk telegrafista u Francuskoj. Ovaj je štrajk zapanjio mnoge buržuje, dobrovoljno kratkovide, koji su prevideli sve društvene simptome, čak i one najočiglednije.

Ova cenjena gospoda bi mnogo manje bila zatečena da je čitala šta je «Le Cri Postal» (Glas Pošte), glasilo Sindikata poštara i telegrafista, objavio u aprilu 1907.:

«Hoćete da razbijete našu organizaciju i da je onemogućite da se bori za našu klasu, ali ono što nikada nećete moći da predupredite je da jednog lepog dana pisma i telegrami iz Lila putuju malo zaobilaznijim putem, preko Perpinjana.

Ono što ne možete da izbegnete je da se telefonske žice simultano upletu, i da telegrafski aparati počnu čudno i neobjašnjivo da se ponašaju. Nikada nećete sprečiti deset hiljada radnika da ostanu na svojim radnim mestima, ali prekrštenih ruku; ne možete da zabranite da deset hiljada ljudi svi, jednoglasno, istog dana, istog sata, podnesu otkaze i prestanu da rade.

I, najgore od svega – ono što apsolutno ne možete da uradite – je da ih zamenite svojim vojnicima.»

Pre nekoliko godina, radnici koji su lepili plakate za jednu parisku korporaciju – pošto su im smanjene plate – osvetili su se povećavanjem lepljive smeše korišćene za rad, i dodavanjem malo lojanica.

Rad je nastavljen fantastično. Plakati i oglasi su postavljeni dobro i oprezno kao nikad do tada. Međutim, nakon dva sata, kada se lepak osušio, plakati su pali i cela stvar je morala ponovo da se uradi. Nakon što je napokon rešio zagonetku, gazda je zažalio zbog svog kukavičkog poteza. Nabrajanje hiljadu metoda i načina sabotiranja predstavljalo bi beskrajnu brojanica. Obućari imaju neograničene varijante trikova; kao i pekari. Drvosečama ne može biti naporno da koriste sekiru tako da drvo ili deblo bude bude presečeno po celoj dužini. Molerima je verovatno lako da zamute ili zgusnu boje kako im se svidi. Međutim, u sabotaži prednjače građevinari, koji je od 1906. godine primenjuju obilno.

Na primer, neretko se dešava da se, nakon završetka gradnje šestospratnice, otkrije da dimnjaci ne vuku. Nakon inspekcije otkrije se da su prekinuti negde; manje ili više slučajno, špahtla puna cementa zaglavila se u dimnjaku.

Drugi put druga nesreća – jednog finog jutra po dolasku na posao otkriju da je vagon pun cementa ili gipsanog maltera oboren, a materijal rasut, i tako dalje.

Dalje, naši dobri prijatelji moleri dobro znaju kako da izmešaju belu boju sa posebnim hemijskim sadržajem, tako da nakon nekoliko sati svi nanosi laka izgledaju kao da su čađavi.

Posledica svega toga je da su se nadnice građevinara i molera uvećale, dok je radni dan skraćen, a time i nesnosna arogancija gazdi.

Skoro da nema potrebe da pričamo i o metodama sabotaže u štamparskoj industriji. Tokom poslednjih štrajkova, gazde su bile sasvim fino namučene i imale su dovoljno prilika da uvide cenu štampane stvari pune grešaka, mrlja mastila, neispravljenih grešaka, itd., kompozicija izokrenutih i razbijenih, celih listova ispuštenih na pod, celih pasuse izmešanih i zamršenih, linotipa koji ne rade, presa koje je uhvatila reuma i kostobolja, i tako dalje.

Sve je to bio nespretan i loš rad nekoga za koga se pretpostavljalo da je štrajkbreher, a koji je zapravo bio jedan od štrajkača, radeći zarad sabotiranja gazde dok se ovaj ne preda. Ako pređemo sa industrijskog na polje trgovine, sabotaža se sastoji od odbrane interesa mušterija i klijenata, umesto prisvajanja interesa gazde. Na primer, u najosnovnijim trgovinama, apotekar, mesar, prodavac, itd. davaće mušterijama pravu količnu umesto profesionalnog oduzimanja jednog prsta mere.

Mogli bismo da navedemo još mnogo primera i načina, ali pošto ne pišemo tehnički rad o sabotaži, verujemo da nije neophodno da se dalje udubljujemo u sve forme sabotaže – koje su mnogobrojne i složene – koje mogu da budu, i koje jesu često primenjivane od strane pobunjenih radnika.

Ovi primeri koje smo naveli više su nego dovoljni da naglase efikasnost i da predstave karakteristike sabotaže.
6. Proleterska sabotaža i kapitalistička sabotaža

Proleterska sabotaža i kapitalistička sabotaža – Saboteri mleka – Saboteri mlinova – Saboteri gvožđa i čelika – Veliki izvođači radova i otadžbina – Iz radničke sabotaže kaplje zlato buržoazije – Iz kapitalističke sabotaže cedi se ljudska krv

Kao što smo već rekli, proučavajući razne sisteme proleterske sabotaže, u kakvom god obliku i trenutku da se manifestuje, njena osnovna karakteristika – apsolutno uvek – je udar na gazdin džep.

Za radničku sabotažu, koja je usmerena jedino na sredstva eksploatacije – protiv mašina i alata, tj. protiv inertnih, neosetljivih i beživotnih stvari – buržoazija ima samo psovke i kletve. Sa druge strane, omalovažavači i klevetnici radničke klase nikad nisu bili zapanjeni i nikad nisu iskazali bes protiv druge vrste sabotaže zaista kriminalne, monstruozne i odvratne, koja predstavlja samu suštinu savremenog društva: protiv sabotaže koju vrše kapitalisti, koja žanje ljudske žrtve i oduzima ljudima zdravlje, kačeći se kao pijavica na sam izvor života.

Pasivnost i ravnodušnost buržoazije prema ovoj vrsti sabotaže, koja je zapravo zločin, potiče od činjenice da buržoazija izvlači najveći deo svog profita upravo iz nje.

Saboteri su farmeri i trgovci koji, patvoreći mleko – najvažniju ishranu tokom detinjstva – pokopavaju sam koren generacije koja raste.

Saboteri su mlinari i gazde pekara koji – mešajući talk, kredu ili druge jeftine ali opasne sastojke, sa brašnom – patvore hleb, hranu od najvećeg značaja.

Saboteri su proizvođači čokolade napravljene s palminim ili kakao uljem.

Saboteri su proizvođači i prodavci kafe pomešane s skrobom, cikorijom i žirom.

Saboteri su prodavci mlevenog bibera, pomešanog s ljuskama badema i košticama maslina.

Saboteri su poslastičari koji prodaju karamelu zaslađenu glikozom, šlag napravljen s vazelinom, med sa skrobom i komadima kestenja.

Saboteri su proizvođači sirćeta sa sumpornom kiselinom.

Saboteri su mlekari koji prodaju sir napravljen od skroba, i maslac od margarina.

Saboteri su pivari čije je pivo destilovano iz listova žitarica.

Saboteri su opštem dobru posvećene patriote – vojni dobavljači papirnih đonova, patrona punih peska, koji prodaju fermentiranu pšenicu, pokvarenu konzervisanu hranu, itd.

Saboteri su kraljevi gvožđa i čelika koji za brodove prave moćne kotlove, sa raspuklinama i slabim tačkama, koje će izazvati eksploziju i usmrtiti hiljade ljudi.

Saboteri su veliki uvoznici mesa iz skrovitih klanica gde se tuberkulozna stoka kolje.

Saboteri su izvođači građevinskih i železničkih radova, proizvođači nameštaja, hemikalija i đubriva, ukratko – svi industrijski lideri, svih kalibara, bez razlike. Svi su saboteri – svi, bez izuzetka, jer se svi bave trikovima, obmanama, patvorenjem, pljačkom i prevarom.

Sabotaža vlada u kapitalističkom svetu, ona je svuda – u industriji, trgovini, poljoprivredi.

Baš ova vrsta kapitalističke sabotaže – kojom je današnje društvo zasićeno i koju udišemo kao njegov sastavni element, kao što udišemo kiseonik iz vazduha – ova vrsta sabotaže koja će nestati jedino sa padom celog kapitalističkog društva – upravo je ona mnogo odvratnija od radničke sabotaže.

Ova poslednja – dobro je naglasiti poentu – udara kapitalizam samo po računu u banci, dok ona prva udara na same izvore ljudskog života, uništava zdravlje ljudi i puni bolnice i groblja. Iz rana koje proizvede proleterska sabotaža teče jedino zlato. Međutim, iz onih koje zadaje kapitalistička sabotaža ljudska krv lipti u mlazovima.

Radnička sabotaža je inspirisana plemenitim i altruističkim principima. Ona je štit odbrane protiv lihvarstva i mučenja koja sprovode gazde; ona je oružje obezvlašćenog koji, boreći se za održanje života svoje familije i svog sopstvenog, takođe cilja na poboljšanje društvenog položaja svoje klase, i njenom oslobođenju od eksploatacije koja je guši i gazi.

Ona je vrenje boljeg života. Sa druge strane, kapitalistička sabotaža predstavlja samo način da se poveća eksploatacija i profit. Ona samo uvećava lešinarski apetit eksploatatora, koji nikad ne može biti zadovoljen.

Ona je izraz odvratne proždrljivosti te neutoljive žeđi za bogatstvom, koja ne preza čak ni od zločina!

[1] ‘Sabot’ je drvena cipela (na francuskom – prim. prev.)

[2] C.G.T. – Confédération Générale du Travail (prim. prev.)

[3] Standardni rečnik francuskog jezika. Reč nije registrovana ni u jednom engleskom rečniku, ali će sigurno biti u najskorijoj budućnosti.

[4] Telefoni još nisu bili instalirani (primedba u engleskom prevodu)

[5] Le Travailleur des P.P.T., Sept., 1896.

[6] Upravo Emil Puže (primedba u engleskom prevodu)

[7] Radi se o g. M. Trih-Laplenu (Marcel Treich-Laplène), tadašnjem sekretaru Berze rada (Centralnog saveza) Limoža (Limoges), žestokom sledbeniku Gezda (Jules Guesde), potom postavljenom za Upravnika registra (oblasni činovnik) u Bordou.

[8] Badigeonnage (fr.) – izbeljivanje (prim. prev.)

[9] Ne verujemo da je bi šamponiranje ili oštećivanje znakova deo sabotaže – da jeste, onda čak i lomljenje gazdinog zlatnog časovnika ili sečenje krajeva njegovog kaputa bilo sabotaža. Po našem shvatanju Pužeove definicije, sabotaža je samo usporavanje rada ili privremeno onesposobljavanje sredstava za proizvodnju, i trebalo bi da bude striktno ograničena na to. Nisu li berberini mogli da šišaju sat vremena, umesto pola sata, ili da koriste skupe tečnosti i parfeme umesto jeftinih, itd.? Radnicima ne treba badigeonnage, to ostaje – sifražetkinjama. (primedba u engleskom prevodu)

[10] Otprilike 8 mm (prim. prev.)

Predgovor autora

Zašto bismo se mučili kritikovanjem teza Imperije, kada je stvarnost to već tako izdašno uradila? Sigurno ne zato što je reč o uspešnoj knjizi, o kojoj se raspravlja na univerzitetima i na televiziji. Takve rasprave nas ne zanimaju. Ideje Negrija (i Harta) kritikujemo kao praktičnu silu, pošto one predstavljaju najlucidniju verziju programa levog krila kapitala i veliki uticaj na pokret koji taj program podržava („Disobbidienti“, „Neposlušni“). Politika „neposlušnih“ zapravo pruža odličan teren za eksperimentisanje s demokratijom budućnosti. Razmotrimo, ukratko, zašto je to tako.

— Naspram aktivističke politike starog kova, koja je dospela u krizu, galaksija „neposlušnih“ (naročito nekadašnji Beli kombinezoni i partija Reformisanih komunista), sa svojim parolama tako dobro prilagođenim srednjoj klasi, predstavlja novu silu mobilizacije. Partije i sindikati često prihvataju njihove inicijative. Na primer, zahvaljujući demonstracijama „Neposlušnih“, CGIL (italijanska sindikalna organizacija) povratila je svoje „opozicionarsko devičanstvo“. Prisiljeni na uzmak pred radnicima za vreme poslednjeg velikog samoorganizovanog generalnog štrajka, sindikalni direktori su se vratili da bi pokazali kako se i one bore protiv gazdi. Isto važi i za staljiniste iz nekadašnje PCI (Komunistička partija Italije), čijeg se upornog potkazivačkog rada dobro sećaju radnici koji su se bunili tokom sedamdesetih godina prošlog veka (XX). Primer je i to što nijednoj partiji ili sindikatu nije uspelo da okupi značajniji broj sledbenika na Socijalnom forumu u Firenci.

— Praksa „Neposlušnih“, usmerena na spektakularne akcije i odnose s medijima, omogućava ono što je starim partijskim sekretarima bilo nemoguće: da za svega nekoliko nedelja postanete lider.

— Zahvaljujući liderima „Neposlušnih“, država je ispostavila svoj ultimatum: ili ste u dijalogu sa institucijama (to je ono što prolazi kao „nenasilje“) ili ste terorista koga treba proganjati. To je svrha raznih međunarodnih sporazuma potpisanih posle 11. septembra. Ali pacifistička ideologija otvara vlastima izvanredno polje za investicije i kada je reč o upravljanju ulicom.

— Ako se tome dodaju i međunarodni predlozi „Neposlušnih“ (kao u zborniku Politička Evropa: razlozi jedne nužnosti, koji je prošle godine ovde u Italiji objavio Manifestolibri i među čijim urednicima se nalazi i Negri), onda vidimo kako je sve ovo u stvari funkcija ekonomskog i političkog sukoba između Evrope i Sjedinjenih Država. Prema profesoru, Evropa bi trebalo da bude „kontrasila u odnosu na kapitalističku hegemoniju Imperije“, „ratna mašina za proširivanje osnovnih prava građana Imperije“. Odbrana vojno i monetarno ujedinjene Evrope kao prostora za novu demokratsku politiku odozdo… To je previše čak i za negrijevsku dijalektiku! Ako je to neki „drugačiji svet“, onda nema sumnje da je i moguć.[1]

— Najzad, u osnovi svega leži najvulgarniji, trijumfalistički marksizam: razvoj proizvodnih snaga je za profesora činilac progresa, koji ometaju neprosvećeni kapitalisti, odnosno loša globalizacija. Ali to kretanje ima kooperativni i društveni karakter, kojem sadašnja ekonomija samo ide na ruku. Ako niste primetili, komunizam pobeđuje.

Ali kritika svega toga ima smisla samo ako se produbljuje vlastiti subverzivni projekat. Govoriti o pacifikatorima, znači govoriti o nasilju i nenasilju, o pobuni i kolaboraciji, o solidarnosti i nepovezanosti, o antikapitalizmu i njegovoj imitaciji, o direktnoj akciji i masovnim medijima. Dok se sa svakim novim danom napadi gazdi samo pojačavaju, u životnim uslovima koje država može da nametne samo zastrašivanjem (spolja i iznutra), dok fašisti idu samo korak iza pandura, postaje sve jasnije da treba hitno odbaciti sve legalističke i institucionalne pretpostavke. Ipak, čak i posle Đenove, mnogo njih je – u ime taktičke nužnosti, koju diktiraju stalno podgrevane „vanredne okolnosti“ – zadržalo oportunistički stav prema potkazivačima i „vatrogascima“ u belim kombinezonima. I dok je sudski i policijski stisak nedavno ponovo ojačao, odricanje od revolucionarnih namera nije nikakva garancija da već sutra nećete biti žrtva represije. Ulog je veliki i gazde to dobro znaju. Država i kapital žele sve više i sve su manje raspoloženi za ustupke. Ali, kao što je neko jednom rekao, u neka srećnija vremena: „Gazde možda ne mogu da plate više, ali mogu da nestanu“.

Dok kapitalističko varvarstvo napreduje, neki drugi varvari, često s nerazumljivim jezikom, probijaju sebi put – to su oni koju pljuju na pladanj demokratije i žele da se jednom za svagda otarase države, novca, zatvora i svih hijerarhija.

Smatramo da je važno ući u sukob oko ovih pitanja, čak i po cenu da prekinemo san civilizovanih.

Kriso i Odoteo, 2002.

* * * * *
Predgovor za englesko i američko izdanje

Varvari Krisa i Odotea je tekst važan za anarhiste i sve druge koji teže uništenju ovog društva izrabljivanja i dominacije. On donosi razornu kritiku knjige Imperija, Majkla Harta (Michael Hardt) i Antonija Negrija (Antonio Negri), koja je postala jedan od glavnih teorijskih uticaja za dobar deo takozvanog antiglobalističkog pokreta. Kada se ta dva teksta čitaju uporedo, primećuju su dve različite upotrebe jezika. Hart i Negri se služe jezikom koji nastoji da prikrije makar isto onoliko toga koliko i otkriva, što odmah upozorava na rekuperativnu prirodu njihovog teksta. S druge strane, Kriso i Odoteo služe se direktnim jezikom, oštrim kao varvarski mač, da bi prosekli put kroz mutnu mrežu Hartovog i Negrijevog postmodernističkog dvogovora i razotkrili suštinski antirevolucionarno jezgro njihove perspektive.

Na primer, Hart i Negri tvrde da su postdijalektičari i postmarksisti. Ali treba samo malo zadignuti veo da bi se otkrili istorijski determinizam i ridigna dijalektika klasne borbe, koji odražavaju jednu od najsirovijih verzija marksizma. Negri i Hart zapravo opravdavaju sve današnje užase ne samo kao istorijski nužne za razvoj komunizma već i kao realni odraz moći „mnoštva“, njihovog istorijskog subjekta.

Od posebne je koristi to što su Kriso i Odoteo, kao Italijani, dobro upoznati s raznim pokretima na koje se Negri imao uticaja, kao i s njegovim novijim tekstovima koji se ne mogu naći na engleskom. To im je omogućilo da Imperiju smeste u kontekst koji dodatno naglašava njen rekuperativni značaj.

Kriso i Odoteo jasno ukazuju na ljubav koju Hart i Negri gaje prema Imperiji i njenim metodama za homogenizaciju sveta. Ta ljubav ide sve do podrške Evropskoj Uniji. Negri je nedavno bio jedan od urednika zbirke tekstova onih levičara koji pozdravljaju političku unifikaciju Evrope, ignorišući činjenicu da se ta unifikacija u stvarnosti sprovodi samo u korist vladajuće klase (slobodan protok kapitala, objedinjavanje policijskih mreža, itd.).

Ono što još više zapanjuje je Negrijeva i Hartova bespogovorna podrška totalitetu tehnološkog razvoja – koji je navodno izraz težnji „mnoštva“. U tome idu tako daleko da tvrde kako treba „priznati (…) da nema granice između (…) ljudskog bića i mašine“ (str. 215) i da zato treba da prihvatimo sebe kao kiborge (na primer, str. 92). Po njima, projekat tehnologizacije života – to jest, biotehnologija integrisana sa kibernetikom – poželjan je i nužan, prosto zato što postoji.

Kriso i Odoteo isto tako jasno ukazuju i na prirodu „subjektiviteta“, o kojem Hart i Negri tako često govore. Ali taj pojam, onako kako ga ti profesori koriste, nema nikakve veze sa individualnim izborom, voljom, željom ili slobodnom aktivnošću. Umesto toga, on kod njih označava proizvodnju odnosa koji nas potčinjavaju (to subject) potrebama društvenih institucija. To je razlog zašto „proizvodnja subjektiviteta“ mora počivati na „funkcionisanju glavnih institucija, kao što su zatvor, porodica, fabrika i škola“. (str. 185)

Hart i Negri zapravo potpuno odbacuju pojedinca, jer u samom konceptu individualnosti vide suprotnost svom projektu. Na str. 388, oni tvrde kako „Nijedna ontologija, osim neke transcendentne, ne može svesti čovečanstvo na individualnost“, a dve stranice posle toga, da „… postoji iskvarenost, u obliku individualnog izbora, koja napada i narušava temeljno zajedništvo i solidarnost određene biopolitičkom proizvodnjom“. Prema tome, posebnost nije odlika pojedinaca već „grupa i skupova čovečanstva“, kojima posebnost biopolitički dodeljuje „mnoštvo“. (str. 395) A to „mnoštvo“, o kojem stalno govore, definisano je na str. 316 kao „univerzalnost slobodnih i produktivnih praksi“; drugim rečima, kao snage društvene proizvodnje. Marksističko-lenjinistički koreni njihove perspektive su više nego jasni. Po njima, subjekt oslobođenja je upravo onaj proizvodni aparat u kojem postojimo samo kao najobičniji šrafovi.

S takvom idejom o oslobođenju, koja zapravo znači potpuno potčinjavanje pojedinaca proizvodnom sistemu, Hart i Negri ispravo primećuju da njihov put vodi „kroz Imperiju“, zato što njihov projekat jeste projekat Imperije. Ali kada varvarski mač Krisa i Odotea jednom zaseče izuvijani profesorski jezik, postaje jasno da oni među nama koji oslobođenju teže kao pojedinci, koji žele slobodu da sami stvaraju svoje živote u ovom našem vremenu, imaju „apsolutno drugačiji“ projekat: potpuno uništenje Imperije, ovde i sada.

Vreme varvara je na dohvat ruke.

Venomous Butterfly, Los Anđeles, 2003.

* * * * *
Uvod

Neko je primetio da je jedan od najvećih Marksovih trikova bilo razvijanje marksizma kao neke vrste lingua franca (hibridni jezik koji se često pojavljuje u čvorištima međunarodne trgovine, naročito u velikim lukama; nap. autora). Još od drevnih vremena umetnost ubeđivanja sastojala se u tome pisanom ili izgovorenom rečju izazovete željeni psihološki efekat kod vašeg čitaoca ili slušaoca, koji prevazilazi odobravanje na osnovu čistog rezonovanja. Grci su govorili da ubeđivati znači „privesti duh samome sebi“. Mnogi Marksovi izrazi – ili, ako hoćete, „unutrašnja jeka“ njegove proze – podstakli su, mučili i proizveli na hiljade međusobno zavađenih tumačenja. Izrazi kao što su „istorijski određeni društveni uslovi“, „ekstrakcija viška vrednosti“, „objektivni kontrarevolucionarni elementi“, posebne žurnalističke tehnike i čuvena inverzija genitiva („filozofija bede“ – „beda filozofije“) stvorili su žargon koji je mnogim ambicioznim birokratama i diktatorima služio kao rezervoar gotovih fraza kojima su opravdavali svoju vladavinu. Isti žargon poslužio je i socijaldemokratama za izradu njihovih dimnih zavesa, koje su kapitulaciju u praksi prikrivale radikalnošću stila. Glavni trik je bio, a i dalje se sastoji u tome, da svoju publiku uverite kako o određenoj temi govorite s naučnom preciznošću.

Negrijevi tekstovi danas imaju istu ulogu. Tačnije, postoje dve „teorijske centrale“ nečega što se u žurnalističkom novogovoru opisuje kao antiglobalistički pokret: kolektiv Le Monde diplomatique i centrala koju vodi profesor iz Padove. Iza Le Monde diplomatiqe stoje istoimena mesečna publikacija, organizovanje brojnih konferencija i seminara, produkcija knjiga i pokret za uvođenje Tobinovog poreza (ATTAC),[2] koji ima i nekoliko italijanskih sekcija. Iz centrale Tonija Negrija, jednog od osnivača Radničke snage i Radničke autonomije, dolazi najveći broj italijanskih „operaističkih“ ideologija i teorija čije male vojnike čine Tute bianche (Beli kombinezoni), Disobbedienti (Neposlušni) i mnogi drugi globalni građani. Ako pogledate bilo koji letak bilo kog „socijalnog foruma“, naići ćete na uvek iste izraze: građansko društvo, mnoštvo, pokret pokreta, zagarantovani građanski prihod, diktatura tržišta, egzodus, neposlušnost (civilna ili građanska), globalizacija odozdo, itd. Ti koncepti, s manje ili više razvijenom istorijom i aranžirani na različite načine, čine današnje Zapise u steni za sve alternativne rekuperatore i idealne reformiste. Jedan od menadžera te „ontološke fabrike“ i vodećih tehničara te „lingvističke mašine“ jeste, još jednom, i Toni Negri.

Daleko smo od toga napravimo banalnu grešku tvrdeći kako je uticaj određenih teorija na taj pokret jednostran. Teorije se šire sve dok služe određenim interesima i izlaze u susret određenim potrebama. U tom smislu, Imperija Negrija i Harta je zaista uzorna knjiga. Zajedno s doprinosom svojih „diplomatskih“ francuskih rođaka, ona predstavlja najinteligentniju verziju današnjeg levog krila kapitala.

Grupe koje deluju na toj platformi zapravo su globalizovana verzija stare socijaldemokratije i lepršavije varijante staljinističke birokratije, koja je rigidnu hijerarhiju funkcionera zamenila modelom mreže (ili rizoma, „podzemnog stabla“) u kojoj vlast lidera izgleda fluidnija. Ukratko – komunistička partija trećeg milenijuma, pacifikacija sadašnjice, kontrarevolucija budućnosti. Izgrađen na ruševinama radničkog pokreta i starih oblika predstavljanja radničke klase, taj novi metod vođenja politike, bez privilegovanih područja delovanja (kao što su to nekada bile fabrike ili susedstva), ponudio je novim ambicioznim menadžerima teren mnogo privlačniji od nekadašnjih partijskih sekretarijata – komunikaciju s masovnim medijima. To je razlog zašto se partije i sindikati levice predstavljaju kao saveznici tog novog „pokreta“ i često priklanjaju njegovim inicijativama. Oni dobro znaju da ti politički neposlušnici predstavljaju bazu, između ostalog i izbornu, koja bi trebalo da ih dovede do vrha demokratske vlasti i da put ka tom cilju zahteva povremeno kićenje s po nekim malim liderom i sloganima koje liferuje njegova retorička gerila. Staljinistička uloga rukovodstva ostaje netaknuta, ali njegova budućnost najviše zavisi od toga da li će uspeti da se nametne kao posrednik između subverzivnih tendencija i nužnosti očuvanja društvenog poretka. To, u praksi, znači usmeravanje pokreta ka institucionalnim kanalima i žestoku osudu svih elemenata koji izmiču kontroli.[3]

S druge strane, nakon progresivne apsorpcije društva, država je uspešno iscrpela svu ljudsku kreativnost kroz nametanje institucionalnih okvira. Pod pritiskom da je ponovo oslobodi, ona tu izlučevinu sada nazivama „civilnim društvom“ i ukrašava je svim ideologijama srednje klase: humanizmom, dobrovoljnim radom, ekologijom, pacifizmom, antirasizmom, demokratijom. U uslovima opšte pasivnosti, potreba za konsenzusom zahteva stalno ubrizgavanje političkih injekcija; neposlušni političari i njihovi građani služe upravo toj svrsi. U svesti siročadi radničke klase apstraktna figura građanina danas otelovljuje sve ljudske vrline. Vešto manipulišući značenjem te reči (građanin je u isto vreme podanik države, buržuj, citoyen Francuske revolucije, pripadnik polisa i pristalica direktne demokratije) ove demokrate tvrde da se obraćaju svim klasama. Građani civilnog društva se u isto vreme suprotstavljaju pasivnosti potrošača i otvorenoj pobuni eksploatisanih. Oni su savest državnih institucija (ili javnosti, kako to oni više vole da kažu), oni koji će uvek hitro pozvati policiju da „izoluje nasilnike“ u svakoj Đenovi u kojoj se zateknu po svojoj građanskoj dužnosti.

Ta demokratska mobilizacija „neposlušnih“ daje još veću snagu i kredibilitet državi i njenom ultimatumu: sa institucijama ili stupate u dijalog ili ste „terorista“ koga treba loviti (razni sporazumi potpisani posle 11. septembra tumačeni su upravo u tom duhu). „Pokret pokreta“ je snaga koja predstavlja izborno telo, to jest, društveni višak u odnosu na vladajući poredak, institucionalizujuća politička sila koja izlazi u susret etabliranoj politici i utiče na nju. Po Negriju, to je militanta verzija Spinozinog koncepta potencije. Strategija tog pokreta je progresivno osvajanje institucionalnog prostora, stvaranje sve većeg političkog i sindikalnog konsenzusa i sticanje legitimnosti kroz dokazivanje svog kapaciteta za posredovanje i pružanje moralnih garancija vladajućem poretku.

Prema Negriju, pravi subjekat istorije je čudna zverka sa hiljadu lica i hiljadu trikova (prvo masovni radnik, zatim društveni radnik, sada „mnoštvo“). U stvari, to je biće koje već ima svu vlast čak i kada sve govori da stvari stoje potpuno suprotno. Sve što dominacija nad njim nosi sa sobom u stvari je ono što je to biće samo želelo i za šta se izborilo. Tehnološki kompleks je izraz njegovog kolektivnog znanja (a ne njegovog otuđenja). Politička vlast favorizuje pritisak koje ono vrši odozdo (a ne njegovu rekuperaciju). Zakonom garantovana prava formalizuju njegov odnos snaga sa institucijama (a ne njegovu nasilnu integraciju).

U toj prosvetljujućoj istorijskoj verziji sve se odigrava u skladu sa šemama najortodoksnijeg marksizma. Razvoj proizvodnih snaga – autentičan pokazatelj progresa – stalno dolazi u sukob s društvenim odnosima i menja društveni poredak u pravcu sve veće emancipacije. Istu šemu je sledila i klasična nemačka socijaldemokratija, kojoj je pripala zaista retka istorijska privilegija: prvo, gušenje ustanka Sparatkovaca u krvi, a zatim izručivanje nemačkog proletarijata nacistima. Iluzija o sukobu između političkih institucija i multinacionalnih kompanija tipična je socijaldemokratska iluzija koju Negri deli sa etatističkim levičarima iz Le Monde diplomatique. Ako i jedni i drugi osuđuju „divljački kapitalizam“, „fiskalni raj“ i „diktaturu tržišta“ to je zato što i jedni i drugi žele novi politički poredak, novu globalnu upravu, drugačiji Nju dil. To je kontekst u koji treba smestiti njihov zahtev za opštim pravom na zagarantovani prihod. Manje „dijalektički“ nastrojeni negrijevci taj zahtev danas otvoreno preporučuju kao način za reformu kapitalizma.

Uprkos sukobima iz protekle dve decenije, kapitalizam je uspeo da neutrališe revolucionarnu pretnju kroz proces dovršen krajem sedamdesetih: kroz demontiranje i teritorijalnu disperziju starih proizvodnih centara i kroz potpuno potčinjavanje nauke kapitalu. To osvajanje svakog delića društvenog prostora odgovara ulasku kapitala u ljudski organizam, u sam životni proces naše vrste, čime je prekoračio i onu poslednju granicu koja je stajala pred njim. Nekrotehnologije su najnoviji primer te težnje ka stvaranju potpuno veštačkog sveta. Ali, za Negrija, to je izraz kreativnosti mnoštva. Po njemu, totalna podređenost nauke kapitalu i masivne investicije u sektore usluga, znanja i komunikacije (u rađanje „ljudskih resursa“, kako se to kaže na jeziku menadžera) odražava proces u kojem rad „postaje žena“, to jest, proizvodna sila koja stiče kvalitete putenosti i osećajnosti. U epohi „nematerijalnog rada“, sredstva za proizvodnju koja mnoštvo mora da obezbedi za sebe kao zajedničko vlasništvo, jesu ona intelektualna. U tom smislu treba shvatiti tvrdnju da „tehnologija ubrzano demokratizuje društvo“; naime, znanje koje kapital koristi za svoju ekspanziju prevazilazi sferu najamnog rada i obuhvata celokupno postojanje ljudskog bića. To je pravo značenje zahteva za garantovanom minimalnom nadnicom: ako nas kapital već primorava da proizvodimo u svakom trenutku, onda treba da nas plaća i kada nismo zaposleni kao najamni radnici: pare možemo da mu donosimo i kao potrošači.

Zaključci Tonija Negrija i njegovih saradnika predstavljaju potpuno preokretanje ideja koje su još od sedamdesetih govorile da je revolucija nešto što prolazi kroz telo, da je ubrzana proletarizacija univerzalan proces i da je pravo poprište društvenog rata svakodnevni život. Namere rekuperatora bile su uvek iste. Tokom šezdesetih, da bi uopšte stekli mesto pod suncem, govorili su o sabotaži i klasnom ratu; danas predlažu stvaranje građanskih izbornih listi, šuruju sa političkim partijama, ulaze u institucije. Njihov žargon i jezičke akrobacije rečito potvrđuju da je marksistička dijalektika u stanju da ugodi svakome. Prelazeći s Čea na Masima Kačarija (Massimo Cacciari),[4] sa seljaka iz Čijapasa na male venecijanske preduzetnike, ta retorika danas opravdava potkazivanje, kao što je juče zagovarala nužnost teorijskog raskida. S druge strane, kao što i sami priznaju, ono što je važno nisu ideje ili metode već „neumoljive reči naređenja“.

Prema mišljenju „neposlušnih“ teoretičara, političke institucije su taoci multinacionalnog kapitala, puki registratorski biroi globalnog ekonomskog procesa. U stvarnosti, materijalna osnova te dinamike koju zovemo globalizacija jeste razvoj tehnološkog kompleksa. Od nuklearne fizike do kibernetike, od proizvodnje novih materijala do genetskog inženjeringa, od elektronike do telekomunikacija, taj razvoj najtešnje povezuje industrijski, naučni i vojni kompleks. Kako bi globalno tržište uopšte funkcionisalo da nema aeronautike, superželeznice, optičkih kablova, luka i aerodroma? Ako tome dodamo ključnu ulogu vojnih operacija, neprestanu razmenu informacija između bankarskog, osiguravajućeg, medicinskog i policijskog sistema, državnu kontrolu nad ekološkim zagađenjem i sve brže širenje mreža za nadzor, jasno je da su priče o opadanju države čista mistifikacija. Ono što se menja je samo njen oblik.

Za razliku od drugih socijaldemokrata, Negri tvrdi da odbrana „socijalne“ nacionalne države više nije moguća, da je ta politička formacija definitivno prevaziđena. Ali, to pred nama otvara mnogo ambiciozniju perspektivu: evropsku demokratiju. U ovom trenutku, s jedne strane, pred vlašću stoji problem pacifikacije socijalnih tenzija nastalih zbog krize predstavničke politike. S druge strane, „neposlušni“ tragaju za novim načinima da se institucije učine demokratskim, saterujući pokret u okvire institucionalnog delovanja. Odatle mogućnost susreta:

„U čijem će interesu onda biti politički ujedinjena Evropa? Ko je evropski subjekt? To su populacije i društvene klase koje žele da izgrade apsolutnu demokratiju na planu Imperije. Njihov predlog glasi: Kontraimperija. (…) Zato novi evropski subjekt ne odbacuje globalizaciju već gradi političku Evropu kao prostor s kojeg istupa protiv globalizacije, globalno se kvalifikujući (polazeći sa prostora Evrope) kao kontrasnaga kapitalističkoj hegemoniji nad Imperijom.“ (Politička Evropa: Razlozi jedne nužnosti; urednici H. Friese, A. Negri i P. Wagner, 2002)

Došli smo do kraja. Iza teške dimne zavese od slogana i zavodljivih fraza, ispod žargona koji u isto vreme flertuje i teroriše, pomalja se politički program, za kapital krajnje prost, a za mnoštvo veličanstven. Pokušaćemo da ga ukratko izložimo.

Zahvaljujući garantovanoj nadnici, siromašni će moći da na fleksibilniji način učestvuju u proizvodnji bogatstva i u sopstvenoj reprodukciji, što će dati novi zamah ekonomiji. Zahvaljujući zajedničkom vlasništvu nad novim sredstvima za proizvodnju (intelektom), „nematerijalni proletarijat“ će moći da započne „dugi zapatistički marš intelektualne radne snage kroz Evropu“. Zahvaljujući novim opštim građanskim pravima, vlast će moći da prevaziđe krizu nacionale države i da na društvenom planu uključi eksploatisane. Gazde toga neće biti svesne, ali, konačno u prilici da se nesputano razvijaju, nova sredstva za proizvodnju ostvariće ono što potencijalno već sadrže: komunizam. Treba samo izaći na kraj s najzatucanijim kapitalistima, reakcionarima i neoliberalima (ukratko, sa zagovornicima „loše“ globalizacije). Ceo plan neodoljivo podseća na situaciju koju je pre više od sedamdeset godina opisao Valter Benjamin. Nekoliko nedelja nakon što su Staljin i Hitler potpisali pakt o nenapadanju, Benjamin je zapisao:

„Ništa nije iskvarilo nemačke radnike kao uverenje da treba plivati niz struju. Za njih je tehnološki razvoj pogodnost koju ta struja nosi sa sobom i kojoj su zato rešili da se prepuste.“

Ali, uzburkane vode toka događaja kriju opasne zamke, na šta upozorava i Negri: „Sada se nalazimo u imperijalnom poretku u kojem se monarhija i aristokratija bore za prevlast; veće plebejaca potpuno izostaje. To stvara neravnotežu, jer imperijalni oblik može da postoji samo faktor koji izmiruje i dovodi u ravnotežu ta tri elementa.“ (MicroMega, maj 2001).

Drugim rečima, dragi senatori, Rim je u opasnosti. Bez „dijalektike“ između društvenih pokreta i institucija vlade su „nelegitimne“ i zato nesigurne. Kao što su to majstorski pokazali, prvo Tit Livije, a zatim Makijaveli, institucija plebejskog tribunala služila je kao protivteža neprestanoj imperijalnoj ekspanziji Rima tako što je stvarala iluziju učešća naroda u politici. Ali, moguće je da čuvena bajka o Meneniju Agripi – koji se pobunjenim plebejcima obratio s pričom o tome kako bez njih Rim ne bi mogao da živi, kao što telo ne može da živi bez udova – danas više ne može da impresionira nikog. Izgleda da Imperija ima sve manje potrebe za siromašnima, koje pušta da u milionima trunu po rezervatima merkantilnog raja. S druge strane, plebejci bi mogli da postanu opasnost, kao što su to nekada bile horde varvara, i da krenu da se spuštaju s brda ka gradu, ovog puta s najgorim namerama. U očima eksploatisanih, koji se još nisu ukrotili i urazumili, posredovanje menadžera može biti jednako odbojno kao i posredovanje zvaničnih predstavnika vlasti i jednako neefikasno kao lekcija iz građanske dužnosti pred onima kojima je već dosta svega. Policija, makar i u belim kombinezonima, možda neće biti dovoljna.

* * * * *
Čekajući varvare

Što mi to čekamo, na trgu okupljeni?

To barbari treba danas da stignu.

Zašto je u vijeću sav posao stao?
Zašto vijećnici sjede, ne donose zakone?

Zato što će danas stići barbari.

I kakve sad zakone da donose vijećnici?

Barbari, kad dođu, donosit će zakone.

Zašto je naš car ustao tako rano,
I zašto sad sjedi pred najvećim vratima grada
Na prijestolju, u grimizu, sa krunom na glavi?

Zato što će danas stići barbari
i car sada čeka vođu njihova
da ga dostojno primi. Spremio je za nj
čak i povelju. U njoj mu poklanja
titule mnoge i naslove.

Zašto su konzula dva i pretori naši danas
izašli u skrletnim, zlatom vezenim togama?
Zašto narukvice nose s toliko ametista
i prstenje s toliko blistavih smaragda?
Zašto danas nose dragocjena žezla,
s intarzijama sjajnim od srebra i zlata?

Zato što će danas stići barbari.
A takve stvari zabljeskuju barbare.

Zašto govornici vrli ne dođu ko uvijek
da govore drže, da kažu što imaju reći?

Zato što će danas stići barbari.
Njih gnjave retorika i govori javni.

A sad, što znači ova nelagoda nagla i ovo
komešanje? (Kako su se samo lica uozbiljila!)
Zašto se ulice i trgovi iznenada prazne
i zašto se vraćaju svi kućama, u misli zadubljeni?

Zato što je noć, a barbari nisu došli.
Došli su samo neki ljudi s granica
i vele da barbara više nema.

I sad, što će sad biti od nas, bez barbara?
Oni su bili kakvo takvo rješenje.

— Konstantin Kavafi (prevod: Antun Šoljan)

„San o osnivanju svetske imperije ne sreće se samo istoriji drevnog sveta: on je logična posledica svih aktivnosti vlasti i ne može se ograničiti na neki poseban period. Iako je prošla kroz mnoge varijacije, vizija o globalnoj dominaciji povezana je s novim društvenim uslovima i nikada nije nestala s političkog horizonta…“ — Rudolf Roker

„Ropstvo, na koje su podanici Rima bili prisiljeni, nije oklevalo da ode dalje od samih Rimljana… Nije bilo načina da se umakne podaništvu, a oni koji su nazivani građanima bili su spremni da se bace na kolena i pre nego što bi dobili gospodara… U Rimu, nije car, kao osoba, bio taj kojem je svako bio potčinjen, već sama imperija; a snaga te imperije počivala je na mehanizmu vrlo centralizovane, savršeno organizovane administracije, na velikoj i disciplinovanoj stajaćoj vojsci, na sistemu kontrole koji se protezao svuda. Drugim rečima, država, a ne suveren, bila je izvor moći.“ — Simon Vej (Simone Weil)

„Jedan zakon, onaj rimski, važio je u celoj imperiji. Ta imperija ni po čemu nije bila društvo građana, već samo stado podanika. Sve do danas, zakonodavci i autoritarci divili su se jedinstvu tog carstva, unitarnom duhu njegovih zakona i onome u čemu su videli lepotu i harmoniju te organizacije.“ — Petar Kropotkin

* * * * *
Imperija

Jedan bauk proganja službenike Imperije, bauk njenog kolapsa. Svi njeni dvorjani rasejani širom sveta, političke zvezde i generali, administrativni izaslanici i propagandisti, novinari i intelektualci pitaju se kako da odagnaju tu strašnu pretnju.

Imperija je svepristuna, ali nigde ne upravlja. Blistavi oklopi i oružja njene nepobedive vojske ostavljaju bez daha njene ponizne obožavaoce. Ali, njeni temelji su truli. Društveni poredak u njenim granicama stalno se dovodi u pitanje. Godine 1989, pad Berlinskog zida bio je predstavljan kao simboličan kraj „hladnog rata“ između dve sukobljene supersile, kao početak nove ere mira i stabilnosti. Ujedinjenje planete na osnovu jednog modela – modela kapitalističkog privatnog vlasništva – bilo je tumačeno kao garancija konačnog ukidanja svih sukoba. Ipak, moglo bi se reći da se desilo nešto sasvim suprotno. U modernoj istoriji, nije bilo više nasilnih i krvavijih sukoba širom sveta nego posle 1989. Ako su do tada razne armije bile u stanju stalne borbene gotovosti, one su sada u stalnoj mobilizaciji. Vojne formacije više ne provode vreme obučavajući se za borbu, već boreći se na terenu. Rat je iz hladnog prešao u vruće stanje, negde u tačku ključanja, i postao sveprisutan. Jedina razlika je u tome što se klanje po komandi države više ne naziva ratom, već političkom akcijom. Proširivši se svuda, Imperija više nema spoljne neprijatelje od kojih bi trebalo da se brani već samo unutrašnje, koje izlaže kontroli i represiji. Kao što to podanici Imperije vole da kažu, nema više „spolja“; postoji samo „unutra“. Ali, ta unutrašnjost se i bukvalno urušava.

Da bi zauzela sav prostor, Imperija mora da se obračuna sa starim modelom nacionalne države. Ali, kako ubediti cele populacije, koje su sve do sada bile držane na okupu i pod kontrolom zahvaljujući lepku nacionalnog identiteta, da, na primer, Srbi i Albanci, Izraelci i Palestinci više ne postoje i da su to sada podanici koje sličnim čini samo potčinjenost jednom društvenom sistemu? Zato, u trenutku svog trijumfa, Imperija mora da se protrese i da obnovi žestoke građanske ratove.

Da bi se konsolidovala, Imperija mora da spoji političke, ekonomske, naučne i vojne potencijale u jedinstven aparat. Ali, kako da to postigne bez posebne političke aktivnosti neophodne za održavanje ravnoteže – bez posredovanja koje nadilazi ravan ublažavanja razlika – i bez istovremenog kretanja punom brzinom u nesputanu potragu za maksimalnim profitom? Tako, u trenutku svog trijumfa, Imperija stvara snažne društvene tenzije.

Da bi pustila korene Imperija mora svuda da nametne religiju novca. Ali, odakle nam uopšte ideja da bi obredi i tradicije stari hiljadama godinama, koji su prožimali sve sfere društvenog života i pružali smisao postojanja milionima posvećenika, mogli da bez otpora ustupe mesto apsolutu Robe? Sveta knjiga hrišćanstva, Biblija, zabeležila je gnev koji je Hrista obuzeo kada je u Hramu video trgovce, a zatim i njihovo nasilno izbacivanje: „Zapisano je: moj dom zvaće se dom molitve, a vi ste od njega napravili razbojničku jazbinu.“ (Mateja, 21:13) Tako, u trenutku svog trijumfa, Imperija podstiče verski fundamentalizam.

Tako dospevamo u paradoksalnu situaciju. S jedne strane, vladavina kapitala je uspela da stekne apsolutnu dominaciju ujedinijujući Istok i Zapad pod jednom zastavom i likvidirajući svaku viziju ljudskog postojanja koje ne bi počivalo na zakonima ekonomije. Ali, s druge strane, sa svom snagom koju je stekao, sa svojom Pretorijanskom gardom koja u svakom kutku svetu štiti proizvodnju profita, kapitalizam pokazuje da nije u stanju da kontroliše bilo šta. Od Imperije zaziremo, ali je ne volimo. Trpimo je, nismo je sami izabrali. Iza nje stoji sila, a ne naš dobrovoljni pristanak. Ako želi da pretnju kolapsa odagna što je moguće dalje od sebe, Imperija pred sobom ima samo jedan put: ona mora postići da je ljudi prihvate, ali ne na silu, već kroz participaciju i da je tako dožive kao nešto ispravno, nužno i neizbežno.

Ali, kako Imperija – kao sinonim za društveni poredak zasnovan na tiraniji i aroganciji, i kao uzrok nepojmljivih užasa i patnje – može naterati svoje podanike da je vole? Svoju kontrolu Imperija nameće silom; pristanak na svoj poredak ona postiže besramnim obećanjima. Ali, ako želi da svoje razloge nametne podanicima tako da ih ovi prihvate i uvaže kao svoje, onda se mora služiti trikovima. U tome joj pomažu njeni glasnici. Oni koji blistaju samo u umetnosti laskanja ne spadaju u najlukavije, jer brzo bivaju razotkriveni kao ono što stvarno jesu – samo sluge među slugama. Ne, tako složen i delikatan zadatak treba poveriti samo onima koji su u stanju da otkriju sva ograničenja imperijalnog poretka. Žestoke primedbe na račun Imperije uvek impresioniraju one svadljivije podanike, koje ovi glasnici uvlače u beskrajne lažne rasprave, tako da malo ko uviđa da je kritika nesavršenog funkcionisanja uvek u funkciji usavršavanja; Imperija se predstavlja kao nešto čega se ne treba otarasiti, već kao nešto što treba korigovati, jer nam bez nje nema života.

Dokaz koliko je hitna potreba renkonstrukcije i uvećavanja imperijalnog zdanja, jeste i sve veći broj takvih glasnika. Dvojca od njih, Majkl Hart i Antonio Negri, nedavno su objavili knjigu koja je brzo postigla zapažen uspeh. Paradirajući svojim žargonom, poznatim sredstvom intelektualnog zastrašivanja, kojim lako uspevaju da iskoriste neznanje svoje publike, dvojica profesora ukazuju na gnojna mesta na telu Imperije, u isto vreme ubeđujući svoje čitaoce kako im nema druge nego da je prihvate. Naslov remek dela ovih neposlušnika, Imperija, ujedno je i omaž njihovom voljenom roditelju.
Nevoljno

Kako je moguće da se lišavanje, otuđenje i izrabljivanje prihvataju bez osećanja gneva ili pobune? Na to pitanje je prividno nemoguće odgovoriti. Izgleda da nam ostaje samo da ponovimo uverenje da je sve što trpimo posledica tragične, ali i fatalne nužnosti. Usađivanje vladajućih vrednosti i jeste prava osnova društvene reprodukcije. U svojoj besmrtnoj Raspravi o dobrovoljnom ropstvu, Etjen de la Boesi je primetio da koreni poslušnog prihvatanja vlasti nekolicine nad mnogima sežu duboko u sferu običajnosti (la coutume). Značenje tog pojma varira između istorijsko-tradicionalne običajnosti i psihološke navike: reč je o procesu prilagođavanja društvenom obliku u kojem pojedinci zatiču sebe i koji oblikuje veliki deo njihovog ponašanja.

Glavni razlog zašto ljudi pristaju na potčinjavanje jeste to što su rođeni i odgajani kao sluge. „Istina je“, kaže la Boesi „da se ljudi u početku pokoravaju nevoljno, pod pritiskom jačeg. Međutim, oni koji dolaze posle njih, koji nikada nisu osetili slobodu, niti znaju šta je to, služe bez ikakvog žala za izgubljenim i dobrovoljno rade sve ono što su njihovi preci radili pod prinudom. Zato ljudi rođeni s jarmom oko vrata, odgajani i podizani u ropstvu, koji nikada ne bacaju pogled malo ispred sebe, mogu da budu zadovoljni takvim životom, a da nikada i ne pokušaju da sagledaju sve dobro i loše što bi moglo biti drugačije od onoga što im je već pred očima, prihvatajući uslove u kojima su rođeni kao prirodne.“ To bi značilo da svest o nedostatku slobode možemo imati samo ako smo prethodno bili slobodni. Iskustvo utamničenja je tragedija samo ako možemo da ga uporedimo sa iskustvom slobode, ma koliko ono bilo kontrolisano i ograničeno, iz kojeg smo bili istrgnuti u trenutku zarobljavanja. Naša želja za bekstvom, za pobunom, izvire iz duboke razlike između ta dva doživljena iskustva. Ali, ako smo rođeni i odrasli u zatvoru, ako zidovi tamnice čine sav naš horizont, ispunjavaju naše snove, oblikuju svaki naš pokret, kako uopšte možemo žudeti za slobodom, za nečim što ne poznajemo? Pošto je boravak u tamnici naš jedini i uobičajeni način života, možda ga na kraju prihvatimo dobrovoljno, kao nešto prirodno. Ili poverujemo, kao što je to upozoravao Orvel, da je ropstvo sloboda.

Kao i drugi oblici dominacije, Imperija održava svoj kontinuitet na navodnoj prirodnosti svoje vladavine. Kritika Imperije kao takve, u celini, a ne samo u njenim pojedinačnim aspektima, dočekuje se kao oblik ludila ili poremećaja. Ali, opravdavanje dominacije zahteva dodatnu podršku, mnogo čvršću i ubedljiviju od one koju pruža moć navike. La Boesi primećuje: “Nema tog naslednika koji bi bio tako nepromišljen ili nemaran da u nekom trenutku ne bi pogledao porodične zapise i proverio da li i on polaže sva prava na nasledstvo ili je protiv njega i njegovih predaka počinjena neka nepravda.” Navika sama po sebi nije dovoljna. Nekome može da dosadi i da odbaci taj individualni psihološki mehanizam. Zato je potrebno da se „porodični zapisi“ podupru kolektivnim istorijskim mehanizmom, tako da čitanje tih dokumenata svakome donese isti i konačan odgovor. Ali, kako?

Jasno je da bi totalna cenzura naših prava i naše izbacivanje iz registra samo zbog profita onih koji drže svu vlast bilo u najmanju ruku sumnjivo ili pružilo povod za žestoku reakciju: „Gde smo tu mi? Ako za nas nema ništa, onda ćemo uzeti sve!“ Zato je mnogo mudrije da budemo uvršteni među naslednike i integrisani tako što će nam se dodeliti odgovornost za sopstvenu sudbinu. Treba nam ponuditi participaciju u porodičnim poslovima, tako da stvarnost koja nas okružuje ne doživimo kao dominaciju već kao proizvod koji smo sami, izričito želeli, čijem smo stvaranju direktno doprineli svojom celokupnom aktivnošću i koji zato pripada i nama. Ako „država, kada se sprema za ubijanje, sebe naziva otadžbinom“, kako je to rekao Direnmat (Dürrenmatt), onda je to zato što želi da se njeni građani za nju bore kao za sebe, ne primećujući da svoje živote polažu „na oltar banke“ (Anatol Frans, citiran na str. 93 originalnog izdanja). Na isti način gazde svoju potragu za profitom nazivaju „kompanijom“, jer žele da njihovi podređeni prionu na posao ubeđeni da to rade za svoje dobro, umesto da se opterećuju pitanjem eksploatacije zarad isključive koristi svojih poslodavaca. Poslušnost postaje norma, apsolut zaštićen od svake sumnje; ona se više ne opaža kao prinuda ili nasleđena slabost već kao izraz volje celog društva.

U tom pogledu, Hart i Negri zvuče zaista skromno kada tvrde da bi se „koketirajući sa Hegelom, moglo reći kako je izgradnja Imperije dobra po sebi, ali ne i za sebe.“ (str. 42) Naime, njihov odnos prema ocu dijalektike nije puka koketerija; to je autentična ljubavna priča. Njihova analiza Imperije odvija u se u potpunom skladu s Hegelovom dijalektikom. Tu nema ničeg slučajnog. Hegel je bio ubeđen da je njegova filozofija autentičan izraz duha vremena u kojem se pojavila. Zbog njene superiornosti nad filozofijama iz prošlosti, Hegel je smatrao da je zadatak te filozofije da dokaže kako društvo u kojem se pojavila (istorijska stvarnost države Prusije) predstavlja vrhunac svih prethodnih civilizacija. Ako pogledamo malo bolje, videćemo da je reč o istoj ambiciji koja pokreće i naše glasnike u odnosu na Imperiju.

Jedna od Hegelovih specifičnosti, zbog koje bi najpodmukliji eksperti za dominaciju trebalo da ga se sećaju sa zahvalnošću, jeste to što je shvatio da jedinstvo – čemu teži svaka vlast – izgleda nepobedivo tek kada počiva ne na isključivanju mnogostrukosti, to jest, opozicije, već na njenoj asimilaciji. Drugim rečima, po Hegelu, konkretno jedinstvo se može postići izmirenjem razlika, a ne njihovom likvidacijom. Samo kroz razliku između mnoštva stvari i kroz njihov sukob moguće je doći do njihovog konkretnog i trajnog jedinstva. Po Hegelu, jedinstvo izvire iz neprestanog sukoba između mnogostrukosti stvari koje ga sačinjavaju. Njegova prevara je očigledna: ako to jedinstvo ne prevazilazi mnoštvo, ono ga ni ne ostvaruje; ono ga samo pripitomljuje da bi ga stavilo u službu početne teze. To je pravi smisao dijalektike, kojoj je Hegel poverio zadatak otkrivanja najskrivenijih procesa stvarnosti.

U Hegelovom dijalektičkom procesu afirmacija koncepta čini tezu; njegova negacija čini antitezu. Iz sukoba teze i antiteze rađa se sinteza, koja spaja tezu i antitezu u viši oblik jedinstva u kojem se one opažaju kao njegovi različiti momenti. Ali, sinteza u isto vreme predstavlja i put za povratak na tezu; to je zapravo povratak teze, ali obogaćene svim doprinosima antiteze. Jasno je da puko postojanje dve suprotnosti nije dovoljno da bi pokrenulo dijalektički odnos. Potrebno je još nešto: posrednik. Posredovati između dve suprotnosti znači oduzeti im ono što ih čini nesvodivim na nešto drugo, vezati ih jednu za drugu, stvoriti komunikacioni most između njih. To podrazumeva njihovu pacifikaciju kroz izmirenje, ali u korist jedne strane – one koja je od početka bila jača.

Prema Hegelu, dijalektika nije samo „priroda same misli“. Zagovarajući identičnost racionalnog i stvarnog, on je dijalektiku shvatao kao zakon same stvarnosti. Celokupna stvarnost kreće se dijalektički, sledeći objektivni mehanizam. Na taj način, ono što jeste u isto vreme je i ono što mora biti; to je samopravdajuća stvarnost, koja se u svim svojim manifestacijama predstavlja kao „nužna“, u smislu da ne može biti drugačija od onakve kakva jeste. Suprotstavljati se onome što jeste znači zagovarati nešto što nije stvarnost; to znači napuštanje razuma zarad ličnog interesa ili lične slobodne volje. Po Hegelu, to je nešto potpuno sumanuto, jer je samo ono što je racionalno u isto vreme i stvarno. Pod plaštom determinističkog mehanicizma, istorija postaje realizacija Proviđenja, a država ništa manje nego inkarnacija svetskog Duha – neka vrsta ostvarenja Boga na zemlji.

Ono što Hegel, kao uzorni podanik pruske države, nikada nije uzeo u razmatranje jeste mogućnost potpuno autonomne, suverene i beskompromisne opozicije – mnogostrukosti koja odbija da bude poništena kroz bilo kakvu sintezu.

Treba priznati da je Hegel bio zaista izuzetan glasnik Imperije. Njegovo shvatanje značaja opozicije u proizvodnji stvarnosti učinilo ga je privlačnim za levicu. Njegova sinteza koja posreduje između suprotnosti u korist prvobitne teze – postojećeg – učinila ga je privlačnim za desnicu. Taj živahni buržuj, koji je predavao na berlinskom univerzitetu uz galantno odobrenje kralja, nije propuštao da svake godine proslavi pad Bastilje uz bocu vina. Ostaje činjenica da je unutrašnja dinamika njegove dijalektike neraskidivo povezana sa ideološkim opravdavanjem postojećeg poretka. Dovoljno je podsetiti se ironične primedbe Žorža Bataja da „nije romantična poezija već obavezna vojna služba bila ta koja je garantovala povratak uobičajenom životu, bez kojeg, po njegovom (Hegelovom) mišljenju, nikakvo znanje nije moguće“. Hegelovo „prevazilaženje“ nije ništa drugo nego proces konzervacije, verifikacije i ratifikacije prošlosti. Drugim rečima, Hegel je bio značajan filozof rekuperacije: vlast će napredovati ako pozdravi inovativne ideje svoje opozicije i čak ih, nakon odgovarajuće sterilizacije, stavi u pogon, radi osnaživanja svog legitimiteta; zatvaranje iza zidina i osuđivaje disidenata na smrt bili bi izraz slepe netolerancije, koja može samo da rasplamsa društvenu mržnju.

Kao što ćemo videti, Hart i Negri su pravi Hegelovi učenici. Ali, njihova analiza crpe nadahnuće i od drugih mislilaca, od kojih su neki ušli u istoriju kao subverzivni, iako je težnja ka opravdavanju vlasti i njenog režima bila očigledna u njihovom delu. Hegelov najslavniji učenik, Karl Marks – koji je tako črsto verovao da je „buržoazija imala izrazito revolucionarnu istorijsku ulogu“ – druga je stalna referentna tačka dvojce glasnika, naročito u razvijanju političke perspektive. Tumačeći celokupnu istoriju čovečanstva u svetlu Hegelovog istorijskog determinizma, Marks je otvoreno zagovarao progresivni rast kapitalizma kao put koji vodi pravo u komunizam: „Razvoj krupne industrije uklanja samo tlo ispod nogu buržoazije, koja na njemu danas prisvaja sve proizvode procesa proizvodnje. Buržoazija tako pre svega proizvodi sopstvene grobare. Njeno opadanje i pobeda proletarijata jednako su neminovni.“

Za Marksa i njegovog saputnika Engelsa, revolucija nije značila negaciju civilizacije kapitala, tačku raskida s njenim smrtonosnim progresom, već konačni, srećan ishod tog progresa. Ubeđen da će trijumf buržoazije automatski voditi ka trijumfu proletarijata, Marks je završio podržavajući razvoj kapitalizma i boreći se protiv onih koji su se tom procesu suprotstavljali. Taj prerušeni fatalizam vodio ga je ka zauzimanju veoma reakcionarnih stavova, kao što je, na primer, bila nada u pobedu Prusije u ratu sa Francuskom; to bi omogućilo osnivanje nemačkog Carstva, to jest, političku i ekonomsku centralizaciju Nemačke pod Bizmarkovom upravom, što bi, po Marksovom mišljenju, stvorilo početne uslove za napredovanje socijalizma. Pored toga, njegovo shvatanje društvene promene kao dovršenja, a ne kao raskida, navelo ga je da snažno zagovara nužnost oblikovanja sredstava i ciljeva proleterske borbe po modelu njihovog neprijatelja; naime, radnici treba da se organizuju u partiju i da tako organizovani osvoje državnu vlast.

Posmatrana iz tog ugla, analiza dvojce glasnika otkriva se kao rigorozno marksistička. Ako imamo u vidu prirodu njihove misije, jasno je da oni nisu mogli da se liše dragocenih Hegelovih sugestija, koga neki smatraju ocem moderne politike i Razuma Države, novim savetnikom Princa, „demokratskim Makijavelijem“. Hart i Negri uzdižu njegove zasluge, prećutkujući njegovu maksimu po kojoj „nema ničeg zaludnijeg i bezobraznijeg od mnoštva“. Čak se i jedan teolog, koji je po malo mirisao na jeres, Spinoza, pokazao korisnim, kako zbog svojih filozofskih refleksija o konceptu potencije, tako i zbog razmatranja odnosa između demokratije i mnoštva. Porodični portret zaokružuju francuski filozofi poznati kao poststrukturalisti, koji su, radi odbrane ovog društva od potresa izazvanog smrću Boga – koji se maja 1968. konkretizovao u njihovoj zemlji u obliku najvećeg divljeg štrajka u istoriji – objavili smrt čoveka u svim sferama, šireći rezignaciju i svodeći ljudsko biće na puku hrpu društvenih, političkih, tehnoloških i lingvističkih funkcija. Posebno je snažan uticaj Deleza i Gatarija i njihovih „želećih mašina“.

Izvesna nehotična iskrenost dvojice glasnika o pravoj prirodi njihove misije, zatiče nas kada oni, u pokušaju da dočaraju moguću društvenu transformaciju, predlažu da odbacimo staru metaforu o revolucionarnoj krtici u korist zmije. Tačnije, Hart i Negri izražavaju sumnju da je „stara Marksova krtica konačno mrtva. Izgleda da je danas, kao prolaz koji vodi ka središtu Imperije, struktuirane tunele krtice zamenilo neprestano uvijanje zmije“. (str. 57) Krtica je odradila svoje. Njen nestanak iz sfere političke zoologije posledica je njenog slepila, koje je čini imunom na kalkulacije. A opet, ako ta životinja budi simpatije, onda je to upravo zbog njene nesposobnosti za intrige. Naoružana samo svojom upornošću i intuicijom, krtica nastavlja da kopa, nikada ne gubeći duh, u nadi da će izbiti na pravo mesto. Zmija je potpuno drugačija zverka. Ona ne kopa, ona puzi. Ona napreduje uvijajući se, s desna na levo, s leva na desno (slika i prilika oportunizma). Pored toga, još od vremena Adama i Eve poznato je šta znači njen rascepljeni jezik (simbol laži). U najboljem slučaju, ona predstavlja dvostruku prirodu dvojce glasnika i njihovih učitelja, koji velikodušno rasipaju darove i široko se osmehuju podanicima Imperije, sve dok ovi zadovoljavaju time da to i ostanu.
Na posao!

Hart i Negri za podanike (subjekte) koriste pojam „mnoštvo“ – neutralan, kvantitativni pojam preuzet od filozofa prošlosti i posebno zgodan kada treba zaobići opisivanje kvalitativnih aspekata. Njihova namera je da uvere subjekte da je to što Imperija pokazuje mnoge slabosti svakako istinito, ali i da je njeno postojanje posledica jednako ispravne i neumoljive nužnosti. Ako je Imperija Jedno koje predstavlja Mnoge, onda je to zato što ona predstavlja njihovu preciznu aritmetičku sumu, a nikako zato što ih poništava kao pojedince. Njeno funkcionisanje nije nešto od čega mnoštvo pati, već nešto što je ono samo, namerno ili nenamerno, oblikovalo. Ukratko, volja Imperije se ne suprotstavlja željama mnoštva; ta volja je zapravo izraz i ostvarenje tih želja, iako potpuno ostvarenje još uvek izostaje. Prema tome, nema nijednog razloga zbog kojeg bi trebalo težiti uništenju Imperije. Naprotiv!

Pogledajmo sada kako Hart i Negri likvidiraju la Boesijevu kritiku. Oni tvrde da „kada se gazda izdire na tebe u radionici ili kada te direktor škole proziva na sred hodnika, upravo tada nastaje subjektivitet. Materijalne prakse subjekta u kontekstu institucija (bilo da je reč o klečanju za vreme molitve ili iscrtavanju stotina identičnih ornamenata) čine proces proizvodnje subjektiviteta“. (str. 195–6) i da zato „u različitim institucijama modernog društva treba videti arhipelag fabrika subjektiviteta“. (str. 196) Međutim, oni ni na koji način ne osuđuju taj proces reprodukcije postojećeg, sa svim njegovim društvenim podelama, koji svakodnevno, kroz besomučno ponavljane radnje i usađivanje navika koje nas obeležavaju od rođenja do smrti, što ukida sav prostor za autonomno delovanje, zapravo uništava svu posebnost individue. Naprotiv, oni slave tu dinamiku koja vodi ka „stvaranju subjektiviteta“. Zaista izuzetna mistifikujuća moć reči!

Do nesporazuma dolazi zbog načina n akoji autori koriste pojam „subjektivitet“, kojem oni jasno daju prednost nad pod pojmom „individualnosti“. Njihova zapažanja su sama po sebi tačna, ali je njihovo značenje potpuno iskrivljeno, jer navodi subjekte da blagonaklono gledaju na te „fabrike subjektiviteta“. Najzad, šta je u tome loše? Zar subjektivitet nije „svojstvo nečega što je subjektivno“? I zar subjektivno nije „vezano za subjekt, nešto što izvire iz načina osećanja, mišljenja i odlučivanja svojstvenog individui kao takvoj“? Potvrdu ćemo naći u svakom rečniku; ali, pogledajmo onda šta tu još piše, istražimo tu stvar do kraja.

Šta je subjekt? Subjekt je „osoba ili stvar o kojoj je reč“, ali i „ono što je podređeno, ponizno, pokoreno“. Taj pojam potiče od latinskog subieticus, prošlog participa glagola subicere, potčiniti. Tvrdnja da je subjektivitet svojstvo individue znači prihvatanje potčinjenosti kao prirodnog stanja, pretvaranje istorijskog događaja u biološku činjenicu. Vidimo da subjektivitet izražava svojstvo nečega što je poniženo, podređeno, ponizno, pokoreno. A šta je glavno svojstvo onog ko je podređen, ako ne poslušnost, koju će lakše prihvatiti dobrovoljno ako je shvati kao sastavni deo prirode individue? To je način na koji sugestivna moć retorike može da se upotrebi da bi se subjekti naterali na rad u „fabrikama subjektiviteta“, fabrikama poslušnosti, umesto da ih raznesu u paramparčad.

Naravno, svaka fabrika je mnogo produktivnija ako među njenim radnicima-subjektima vlada disciplina; ali, tu često dolazi do problema. Naime, subjekti suviše često pokazuju ružnu naviku da na disciplinu gledaju kao na oblik pripitomljavanja. Zato su tokom istorije uvek gledali kako da je zaobiđu ili potpuno uklone. Hart i Negri se pitaju šta bi tu moglo da se uradi, uvereni da „disciplina nije neki spoljašnji glas koji upravlja našom praksom s vrha, natkriljujući nas, kako je to govorio Hobs, već pre neka vrsta unutrašnjeg pritiska nerazlučivog od naše volje, nešto svojstveno našem subjektivitetu i neodvojivo od njega“. (str. 329) Nema sumnje da je disciplina nerazlučiva od subjektiviteta, pošto smo upravo videli da subjektivitet podrazumeva potčinjenost. Tvrdnja da striktno poštovanje pravila koja gospodar nameće robu nije posledica straha od biča već „unutrašnji pritisak nerazlučiv od naše volje“, jasno govori na kojoj strani barikade treba da potražimo Harta i Negrija: na strani onih koji brane ropstvo. Njihova istorijska rekonstrukcija nastanka i razvoja Imperije u celini se odvija tim putem. Robovi sami žele svoje lance i sami se okivaju u njih. Subjekti žele Imperiju i grade je za sebe. Njena pojava je bila neminovna, jer je ona u isto vreme i biološka posledica ljudske prirode i dijalektička posledica istorijskog razvoja čovečanstva.

Težnju da se imperijalnom determinizmu obezbedi legitimitet izražava i zamorni, mehanicistički jezik dvojce glasnika, koji nas neprestano uveravaju da je ljudsko biće samo uređaj, da autonomija mora da ustupi mesto automatizaciji, a mašta funkcionalnosti. Šta je Imperija? „Imperija se ispoljava kao tehnološki visoko razvijena mašina“ (str. 39) ili još jasnije, „Imperija je ontološka fabrika“ (fabrika svega što postoji, str. 354). Šta su subjekti ili mnoštvo? „Mnoštvo ne samo da koristi mašine već i samo postaje nalik mašini, pošto se sredstva za proizvodnju ubrzano integrišu u tela i svest mnoštva.“ (str. 406) Šta je želja? Želja je opisana kao „ontološki motor“. (str 389) Šta je jezik? Odgovor stiže kao iz topa: „Pod jezikom podrazumevamo mašinu inteligencije stalno usavršavanu afektima i strastima subjekta.“ (str. 366) To su samo neki primeri tehničkog jezika koji ispunjava ceo tekst i preliva iz njega.

Ali, predstavljanje evolucije Imperije kao mehanizma megamašine nije dovoljno. To može da izazove rezignaciju pri pogledu na društveno zagađenje koje ona proizvodi; ali, gnev zbog naše degradacije na puke šrafove mašine ostaje. Zato glasnici moraju učiniti još jedan napor. Oni nas moraju navesti da shvatimo kako „smo u stvarnosti mi jedini gospodari sveta, jer ga naše želje i rad neprestano obnavljaju“. (str. 388) Prema tome, nemamo baš mnogo razloga za žalbu.

Mi… gospodari sveta?
Druga strana novčića

U svom beskrajnom neznanju, mislili smo da je ambicija svake vlasti da se konsoliduje i proširi do tačke u kojoj će poprimiti pravo i potpuno imperijalno značenje, ali da ostvarenje tog cilja zavisi od odnosa postojećih snaga. Naravno, taj cilj može biti ostvaren samo ako se raspolaže znanjem i sredstvima neophodnim za proizvodnju dovoljno snažnih udara koji će ukloniti sve protivnike. Nasuprot tome, glasnici tvrde: „Mnoštvo je to koje Imperiji udahnjuje život“ (str. 43), jer je „klasna borba, time što je gurala nacionalnu državu ka njenom ukidanju i prevazilazila njena ograničenja, definisala Imperiju kao oblast analize i sukoba.“ (str. 237)

Mislili smo da je rad sinonim za ljudsku aktivnost samo u kapitalizmu, kao što su zarobljene životinje sinonim za prirodu samo u zoološkom vrtu. To izjednačavanje neće biti odvratno samo onima koji misle da nas „rad oslobađa“, kao što su to nacisti ispisivali na ulazu u svoje koncentracione logore, ili da rešetke kaveza služe tome da zaštite životinje od spoljašnjih opasnosti. Nasuprot tome, glasnici izričito tvrde: „Živi rad je… pokretač mogućnosti… Rad se sada ispoljava kao opšta društvena aktivnost. Rad je produktivni eksces u odnosu na postojeći poredak i njegova pravila proizvodnje. Taj produktivni eksces je… snaga kolektivnog oslobođenja.“ (str. 357) To je razlog zašto „nova fenomenologija rada mnoštva danas otkriva rad kao temeljnu kreativnu aktivnost koja kroz kooperaciju prevazilazi sve prepreke koje joj se nađu na putu i tako neprestano stvara svet“. (str. 402)

Mislili smo da je poistovećivanje ljudskog života s proizvodnjom roba jedna od najogavnijih laži reklamne industrije, koja ne vidi ništa osim završnog računa. To je ista ona prevara koja poeziju svodi na izvor nadahnuća za „kreativce“ iz reklamnih agencija. Nasuprot tome, glasnici nas obaveštavaju da su „želja za postojanjem i želja za proizvodnjom jedna ista stvar“. (str. 349)

Mislili smo da je hegemonija koju su multinacionalne kompanije uspostavile nad međunarodnom ekonomijom i političkim životom, ceo svet pretvorila u dižnovski trgovački centar, ubrzavajući homogenizaciju životnih stilova koja zatire svaku posebnost. Kao što je jedan američki novinar svojevremeno primetio, sloboda izbora danas se svodi na izbor između Koka Kole i Pepsija. Nasuprot tome, emisari primećuju da „proces restruktuiranja i unifikacije upravljanja nije jednodimenzionalan; naprotiv, reč je o pravoj eksploziji bezbrojnih i različitih proizvodnih sistema. Paradoksalno, proces unifikacije svetskog tržišta odvija se u uslovima različitosti i raznovrsnosti…“ (str. 252)

Mislili smo da je ucena kojoj su subjekti izloženi, primorani da rade samo zato da bi preživeli i izbegli smrt od gladi, element koji je pokrenuo milione ljudi da napuste zemlje svog rođenja u potrazi za koricom hleba. Niko nije toliki idiot da bi pobrkao emigraciju motivisanu oskudicom s duhom avanture i unutrašnjim nemirom. Ali, naši emisari smatraju da iskorenjivanje i mobilnost stvaraju „moćan oblik klasne borbe unutar i protiv imperijalnog postmoderniteta“ (str. 213); naime, „kroz cirkulaciju mnoštvo ponovo osvaja prostor i konstituiše sebe u aktivnog subjekta“. (str. 397)

Mislili smo da su u poslednjih pola veka tehnološki progres i naučna istraživanja bili izvođeni pre svega u vojnim eksperimentalnim laboratorijama i da su u civilne svrhe bili korišćeni samo izuzetno. Kroz nauku i tehnologiju Imperija jača svoj vojni aparat, usavršava društvenu kontrolu i maksimalizuje ekonomski profit. Nasuprot tome, emisari tvrde da samo borba „primorava kapital da dostigne sve više tehnološke stadijume i tako transformiše radni proces. Borbe primoravaju kapital na stalnu reformu proizvodnih odnosa i transformaciju odnosa dominacije“. (str. 208)

Mislili smo da Internet za Imperiju predstavlja neku vrstu Novog sveta: s jedne strane, stvoren je novi prostor pogodan za kolonizaciju, a s druge pronađen način za ublažavanje unutrašnjih društvenih pritisaka. Navigacija kroz elektronski limbo pruža subjektima osećanje virtualne slobode u zamenu za stvarnu poslušnost. Ali, naše emisare sve to raduje: „U izražavanju svoje kreativne energije, nematerijalni rad na taj način stvara potencijal za neku vrstu spontanog i elementarnog komunizma.“ (str. 294)

Mislili smo da je kroz informatičku tehnologiju Imperija uspela da nametne redukovan jezik zasnovan na tehnološkim imperativima, a ne na bogatstvu značenja. Subjekti su primorani da se odreknu neposredne komunikacije na stvarnim mestima; njih su zamenile virtualne plaze posredovane komunikacije. Zato subjekti više ne mogu da raspravljaju, izražavaju ideje i osećanja sa svim njihovim nepredvidljivim nijansama, već samo da razmenjuju hladne podatke i brojke. Nasuprot tome, naši emisari su srećni što mogu da „participiraju u zajedništvu radikalnijem i dubljem od svega što smo mogli da iskusimo u dosadašnjoj istoriji kapitalizma. Činjenica je da danas možemo da participiramo u produktivnom svetu sastavljenom od komunikacionih i socijalnih mreža, interaktivnih servisa i zajedničkih jezika. Naša ekonomska i društvena stvarnost nije sačinjena toliko od materijalnih predmeta koji se proizvode i troše, koliko od koproduciranih usluga i odnosa. Proizvodnja sve više podrazumeva kooperaciju i stvaranje zajedničkih komunikacionih potencijala.“ (str. 302)

Mislili smo da biotehnologija predstavlja najvišu tačku trijumfa kapitala nad prirodom, trasu za prodor ekonomskog razuma u organsko telo. Ideje o genetskom reprogramiranju ljudskog bića, o prevazilaženju razlika u korist dominantne normalnosti, do sada su se na kratko pomaljale iza obećanja o večnom zdravlju i sreći; sada te ideje nastupaju arogantno. Naši emisari mogu samo da aplaudiraju tom novom osjavačkom pohodu: „Biosnaga – horizont hibridizacije prirodnog i veštačkog, ljudskih potreba i mašina, želja i kolektivne ekonomsko-društvene organizacije – mora se stalno regenerisati da bi nastavila da postoji.“ (str. 389)

Koliko bismo još ovakvih „nezrelih“ misli mogli da izrazimo? Mnogi su primetili da Marks, uprkos svom kriticizmu, nije mogao da sakrije izvesno divljenje prema ponašanju buržoazije; u tom pogledu, Hart i Negri pokazuju neobuzdani entuzijazam za svet rođen kroz planetarnu dominaciju kapitala, koji pokušavaju da predstave kao planetarni trijumf njegovih podanika: „Da li je moguće zamisliti poljoprivredu i industriju usluga SAD bez rada meksičkih migranata ili arabijsku naftu bez Palestinaca i Pakistanaca? Šta više, šta bi bilo od inovativnog sektora nematerijalne proizvodnje – od dizajna i mode, od elektronike do nauke, u Evropi, SAD i Aziji – bez ’ilegalnog rada’ velikih masa pokrenutih prema blistavom horizontu kapitalističkog blagostanja i slobode?“ (str. 397) Čak ni veličanstvene egipatske piramide ne mogu da pruže opravdanje za strahovite patnje robova koji su ih izgradili, a kamoli genetski modifikovani kukuruz, naftne bušotine, modne revije ili mikročipovi!

Ali, dozovoljen nam je još jedan, poslednji pokušaj. Mislili smo da su subjekti, kroz istoriju, suočeni s velikom imperijalnom moći i arogancijom pretorijanaca, uvek imali pred sobom samo dve alternative: ili da se pokore ili da se pobune. Kada su se pokoravali, subjekti su samo reprodukovali Imperiju i garantovali joj stabilnost. Prema tome, samo u trenucima pobune protiv poretka Imperije oni prestaju da budu subjekti i počunju određuju sebe kao slobodne pojedince, spremne da sruše nebesa da bi ostvarili svoje težnje. Naši emisari to dobro znaju, ali isto tako znaju da je njihov pravi zadatak da pobunu stave u službu Imperije. Stvar je u tome da se dobro upamćena lekcija iz Hegela primeni u praksu. Emisari se slažu da „Imperija ne utvrđuje svoje granice da bi oterala druge već ih radije uvlači u svoj pacifikovani poredak, kao neki moćni vir“. (str. 198) Na taj način, dijalektika pokazuje da su Imperija i njen gnusni poredak teza; antiteza su subjekti, „mnoštvo“ i njihova borba; sinteza je izmirenje, prevazilaženje kontradikcija, što se u stvarnosti pokazuje kao povratak na tezu: na poredak Imperije obogaćen kreativnošću izraženom u borbama podanika. Ova skica je prilično bliska Marksovom tumačenju dijalektike između roba i gospodara, koja se nalazi u temelju njegovog shvatanja klasne borbe.

Kada se primeni ovakvo tumačenje, sasvim je moguće da dugi proces koji vodio ka formiranju postojećeg, subjekti više ne doživljavaju kao pripitomljavanje, već kao oslobođenje. Ono što jeste – i što je u isti mah ono što biti mora – više se ne vidi kao beda, već kao bogatstvo. I zato imamo sledeće: „Mnoštvo je istinska proizvodna snaga našeg društvene stvarnosti, a Imperija samo aparat porobljavanja, koji živi isključivo od njegove vitalnosti.“ (str. 62) Iz toga sledi da je „odbijanje eksploatacije – ili pravi otpor, sabotaža, neposlušnost, buntovništvo i revolucija – u isto vreme pogonski motor stvarnosti u kojoj živimo i njena živa opozicija.“ (str. 208-9) Krajnji zaključak ovakvog razmišljanja nameće se sam po sebi: „Proletarijat zapravo izmišlja društvene i proizvodne oblike koje će kapital biti primoran da usvoji u budućnosti.“ (str. 268) Ukratko, nije Imperija ta koja, preko svoje vlasti, stvara svet koji nas okružuje; taj svet stvaraju podanici, kroz svoju borbu protiv Imperije. Zahvaljujući dijalektičkom postupku, naši emisari potpuno izokreću stvarnost i pokušavaju da sve poraze podanika prikažu kao njihove pobede u perspektivi. Tako stižemo do vrata Raja.
Glave orla

Ali, istina je da s takvim pristupom Hart i Negri povremeno zapadaju u neke teške protivrečnosti. Nije uvek lako ubediti subjekte da su „Organizacija masovnih sindikata, izgradnja socijalne države i socijaldemokratski reformizam bili posledice odnosa sile koje je definisao masovni radnik i prekomernih zahteva koje je nametao kapitalističkom razvoju“ (str. 409), a prethodno izjaviti sledeće: „Nasuprot uobičajenom mišljenju da je proletarijat SAD slab zbog niskog stepena partijskog i sindikalnog predstavljanja, u poređenju sa Evropom i drugim delovima sveta, možda bi ga iz istih tih razloga trebalo smatrati snažnim.“ (str. 269)

Zašto bi proletarijat ikada pokušavao da kapitalu nametne svoje predstavničke oblike, ako je bez njih jači? Polazeći od shvatanja da su sindikati i partije nastali usled popuštanja vlasti pred borbom subjekata, dvojica emisara pokušavaju to da protumače kao da su ih te iste borbe svesno nametnule. Uprkos prividnoj sličnosti, te dve pojave nisu indentične. U prvom slučaju, institucija predstavljanja je pobeda vlasti, način da ukroti borbenost pobunjenika; u drugom slučaju, to je dostignuće pobunjenika, cilj ostvaren borbom. Ali, ako je proletarijat jači bez sindikata i partija, kao što Hart i Negri priznaju, ko onda ima koristi od tih institucija? Jasno, onaj ko ih je dozvolio: vlast, koja na taj način blokira pravu pretnju – pobunu bez posredovanja.

Prvi sindikat se pojavljuje tek u drugoj polovini XIX veka. Svaka ideja o klasnoj borbi i podrivanju kapitalističkog poretka bila mu je potpuno strana, pošto je njegova jedina svrha bila mirenje interesa radnika i gazdi. Organizujući radnike na nivou borbe za posebne zahteve i nastojeći da ograniči eksploataciju da bi se radnici mogli uključiti u distribuciji proizvoda koji su im do tada bili nedostupni, sindikat se borio za povećanje nadnica, skraćivanje radnog vremena, garancije protiv samovolje, itd. Drugim rečima, u najboljem slučaju, sindikat teži drugačijoj raspodeli dobara, ali tako da nikada ne dovede u pitanje sam društveni poredak. Njegova uloga je da predlaže korekcije razvoju kapitalizma, zato što nemilosrdna potraga za profitom čini kapitalizam kratkovidim u proceni mogućih društvenih poremećaja izazvanih njegovim izborima. To je razlog zašto je priroda sindikata nužno reformistička. Svaka ekonomska borba koja se odvija u granicama kapitalizma radnicima dopušta samo da ostanu radnici i tako produžava njihovo ropstvo.

Slično važi i za ulogu partija, koje se pojavljuju nekoliko godina pre sindikata. I partije i sindikati javljaju se u periodu uspona buržoaske klase. U Engleskoj, zemlji s najstarijom parlamentarnom tradicijom, partije su se pojavile sa Zakonom o reformi iz 1832, koji je proširio pravo glasa, dopuštajući industrijalcima i poslovnim ljudima da zajedno sa aristokratijom učestvuju u vođenju javnih poslova; nepotrebno je reći u čiju korist. Prava uloga partija se još jasnije vidi u Nemačkoj, gde se prvi put javljaju posle nemira 1848. godine. To znači da su partije nastale iz poraza, a ne iz pobede revolucije. Strah od izbijanja novog ustanka masa bio je taj koji je primorao državu da popusti lanac oko vrata svojih podanika i da se „složi“ sa uvođenjem institucije političkog predstavljanja.

Ali, ma koliko se produžavao i ma koliko kretanja dopuštao, lanac ostaje lanac. U svakom slučaju, istorija Nemačke pokazuje da je prava namera širenja socijaldemokratskog reformizma bila sprečavanje revolucionarnog odgovora na društvene probleme: Rozu Luksemburg su ubile plaćene ubice socijaldemokrata, Noske, koje su utrle put Hitlerovom dolasku na vlast, gušeći revoluciju Saveta.

Dvojica emisara polaze od zapažanja koje bi se moglo smatrati ispravnim, ali čije značenje oni opet potpuno izokreću. Oni savršeno ispravno razmišljaju kada tvrde da stvarnost koja nas okružuje, ceo svet u kojem živimo, nosi neizbrisiv trag društvenih borbi pod plaštom sumorne udobnosti u koji se umotava. Ali, nigde ne spominju da taj znak postoji samo u negativnom obliku. Okruženi smo ruševinama naših poraza, a ne spomenicima podignutim u slavu naših pobeda.

Dovoljan je jedan primer. Nema nikakve sumnje da su revolucionarni pokreti iz 1848. naveli francusku vladu da angažuje arhitektu Osmana (Haussmann) sa zadatkom da preradi gradski plan Pariza; ali, isto tako nema sumnje da veliki bulevari kojima danas prolazi gomila ushićenih turista nisu bili smišljeni s namerom da olakšaju „nomadizam mnoštva“, već pokrete vojnih jedinica i artiljerije u slučaju nove pobune koju bi trebalo ugušiti!

Tačno je da ilegalne aktivnosti subjekata podstiču primenu rezultata naučnih istraživanja, ali naše ulice se pokrivaju video kamerama zbog još veće društvene kontrole, što sigurno nije izraz „mašinske zajednice“ koju je čovek ostvario zahvaljujući tehnologiji. Otpor primorava sile dominacije da stalno menjaju svet, ali krajnji rezultat uvek odgovara interesima onih na vlasti, nikada onih koji se bune.

Ako s jedne strane naši emisari uzdižu pobune subjekata, dok s druge tvrde da je njihove ciljeve već ostvarila sama Imperija, to je zato što žele da nas ubede u nužnu zavisnost, u neraskidivost veze između subjekata i Imperije. Indikativne su čak i organske metafore koje koriste u tu svrhu: „Amblem Austro-Ugarskog Carstva, dvoglavi orao, možda pruža odgovarajuću inicijalnu predstavu o sadašnjem obliku Imperije. Ali, dok na starom amblemu dve glave gledaju na suprotne strane, da bi se naglasila relativna autonomija njihovih teritorija, u našem slučaju dve glave bi trebalo da budu okrenute unutra, da napadaju jedna drugu.“ (str. 59–60) Poruka bi trebalo da glasi kako su aspiracije različite, ali da je telo jedno. Prema tome, imperijalna struktura ne odgovara samo potrebama vladajuće klase, već i njenim podanicima. Imperija – sa svojom vojskom, policijom, sudovima, zatvorima, fabrikama, trgovačkim centrima, televizijom, brzim prugama… – nije samo plod želje imperatora, nego i subjekata. Problem postoji samo između glava. Kada se taj koncept jednom uvede, subjektima postaje jasno da je cilj borbe poboljšanje Imperije kroz podršku pravoj glavi, tako da telo ostane nepromenjeno.

Cela analiza Harta i Negrija nastoji da isključi svaki prostor za autonomnu pobunu koja želi da uništi i samo telo Imperije. Tu mogućnost naši emisari i ne uzimaju u razmatranje, da slučajno ne bi prizvali neke opasne bauke. Kada Imperiju opisuju kao „svet u kojem sve klizi“, ostaje im samo da tvrde sve suprotno od onoga što je u svoje vreme tako dobro primetio Valter Benjamim:

„Slavljenje ili odbrana nastoje da sakriju revolucionarno kretanje tokom istorije. U srcu toga leži fabrikacija kontinuiteta. Ona pridaje važnost samo onim elementima operacije kojima je već pripisan deo njenog posthumnog uticaja. Tačke u kojima se tradicija prekida im izmiču i tako samo gruba mesta i litice pružaju oslonac onima koji žele da se probiju dalje.“

Korekcije slobode

Imperija je ispravna. Imperija je neophodna. Ali, nažalost, Imperija nije savršena. Njeni ogromne potencijale sputavaju preživele dogme od kojih se neki funkcioneri Imperije još nisu oslobodili, ali i beskompromisni otpor subjekata, koji s najvećom odlučnošću odbijaju da to i dalje budu.

Izgredi ili odsustvo želje za moći su dve prepreke koje moraju biti uklonjene, makar zbog onih koji samo teže ravnoteži moći:

„Prva (prepreka) se ispoljava kao nadmoćna vlast buržoaske metafizike, a posebno kao široko propagirana iluzija da su kapitalističko tržište i kapitalistički režim proizvodnje nešto večno i nenadmašivo… Drugu prepreku predstavljaju brojne teoretske pozicije koje ne vide alternativu sadašnjem poretku, osim slepe anarhije, što samo hrani misticizam ograničenja. Iz te ideološke perspektive, patnja postojanja ne uspeva da se artikuliše, da postane svesna i tako se pretvari u glavni oslonac pobune. Ta teoretska pozicija vodi u puki cinizam ili u kvijetističku praksu. Iluzije o prirodnosti kapitalizma i nužnosti radikalnih ograničenja zapravo su komplementarne. Posledica njihovog saučesništva je i iscrpljujuće osećanje bespomoćnosti.“ (str. 386–7)

Borba protiv ta dva navodno dopunjujuća oblika impotencije – optužena, ništa manje, nego da nas sprečavaju da doživimo misteriozno oslobađajuće iskustvo rada – jeste ono što naši emisari predlažu subjektima: oni bi svakako trebalo da se bore protiv Imperije (to jest, protiv onih funkcionera koji je vole takvu kakva jeste), ali i u njenu korist (to jest, protiv onih subjekata koji je mrze upravo takvu kakva jeste).

Marksov doprinos rešavanju tog problema bio je od ključnog značaja. Kao što je Marks tvrdio da će razvoj industrije, u skladu s težnjama buržoazije, dovesti proletarijat do pobede, tako i Hart i Negri tvrde da će razvoj Imperije dovesti do pobede „mnoštva“. „Teleologija mnoštva je teurgijska: ona počiva na mogućnosti usmeravanja tehnologije i proizvodnje ka vlastitom zadovoljstvu i ka uvećanju sopstvenih moći. Mnoštvo nema razloga da gleda negde van sopstvene istorije i svoje sadašnje proizvodne moći da bi pronašlo sredstva neophodna za svoje konstituisanje u politički subjekt.“ (str. 396) To je razlog zašto je najbolji način za obračun sa Imperijom, paradoksalno, ubrzavanje njenog rasta. U stvari, naši emisari su u to potpuno ubeđeni:

„Prelaz na Imperiju i njen proces globalizacije, nude nove mogućnosti snagama oslobođenja. Globalizacija je, naravno, jedno, ali složeni proces koji prepoznajemo kao ’globalizaciju’ nije jedinstven i skladan. Naš politički zadatak, kao što ćemo ovde izneti, nije samo da tim procesima pružamo otpor, nego da ih prepoznamo i preusmerimo na nove ciljeve. Kreativna snaga mnoštva prisutna u Imperiji sposobna je da autonomno izgradi kontra-imperiju, alternativnu političku organizaciju globalnog kretanja i razmene. Prema tome, borbe koje dovode u pitanje i podrivaju Imperiju, kao i one za izgradnju prave alternative, odvijaće se na terenu same Imperije – i zaista, takve borbe već započinju. Kroz te borbe i mnoge slične njima, mnoštvo će morati da izmisli nove oblike demokratije i nove konstitutivne snage, koje će nas jednog dana povesti kroz Imperiju, a zatim i izvan nje.“ (Predgovor, str. xv)

Zato je nužno proći kroz Imperiju, da bi se ona mogla prevazići. To nije toliko stvar suprotstavljanja njenim procesima, koliko njene reorganizacije – što je posao koji bi, ako je moguće, samo trebalo poveriti pravim ljudima! Nastanak Imperije je pozitivan događaj, zato što ona nudi beskrajne mogućnosti za sve. Misliti ili delovati drugačije, u pravcu konačnog raskida sa univerzumom Imperije, samo je iluzija nastala iz nemoći. „Jedina strategija za te borbe je konstituisanje kontrasnaga koje se rađaju unutar Imperije“ (str. 59) , tvrde naši emisari, prilično nemaštovito.

Ko ne bi prepoznao tu melodiju? Ona, u krajnjoj liniji, samo plagira sumorni marksističko-lenjinistički refren: kontrasila mnoštva nasuprot sili Imperije, kontra-imperije nasuprot Imperije, kontraglobalizacija nasuprot globalizaciji. I kako ignorisati to sumanuto uverenje da samo treba odbaciti buržoasku državu i zameniti je proleterskom, kada se zna da je to vodilo samo ka uspostavljanju najogavnijih totalitarnih režima, s montiranim procesima, streljačkim vodovima, policijom koja gulage puni disidentima, vladajućom klasom u obliku najgrotesknije birokratije i stanovništvom izloženom najstrašnijem tlačenju i bedi?

Ali, naše emisare ne zanimaju takve sitnice; oni su puni poverenja u sposobnost imperijalnog modela da prihvati sve različitosti koje ispoljava „mnoštvo“, a da ih pri tom ne standardizuje. Samo treba pronaći pravu konstitutivnu formu. Zato nije slučajno što ih najviše zaokupljaju tako strašna pitanja kao što je, „Šta danas znači biti republikanac?“ (str. 208) Neverovatno je to što na to pitanje ukazuju kao na suštinsko i hitno za svakog ko namerava da se bori protiv Imperije. Odgovor koji daju ne trpi nikakve prigovore: „Biti republikanac, danas pre svega znači boriti se unutar Imperije i stvarati uprkos njoj, na njenom hibridnom, promenljivom terenu. Ono što odmah treba naglasiti – uprkos svakom moralizmu, resentimanu i nostalgiji – jeste da taj imperijalni teren pruža veće mogućnosti za kreaciju i oslobođenje. Mnoštvo, sa svojim otporom i željom za oslobođenjem, mora se probiti kroz Imperiju da bi izašlo na drugu stranu.“ Znači, preostaje nam jedino da idemo kroz Imperiju, samo zato da bismo (jednog dana) izašli na njenu drugu stranu!

Pored toga, naši emisari se diskretno pozivaju na tekstove Deleza i Gatarija, koji tvrde kako se kapitalističkoj globalizaciji ne treba suprotstavljati već ubrzavati njeno napredovanje: „Ali, šta je uopšte revolucionarni put?“, pitaju se oni. „Ima li ga uopšte? Da li je to povlačenje iz svetskog tržišta? Ili možda treba ići u suprotnom smeru?“ Hart i Negri samo pogoršavaju situaciju:

„Imperija se može efikasno napasti samo na njenom nivou opštosti i kroz podsticanje njenih procesa koji prevazilaze sadašnja ograničenja. Na nama je da prihvatimo izazov i naučimo da mislimo i delujemo globalno.“ (str. 206–7)

Posmatrana izbliza, ta njihova dalekovida nada neodoljivo podseća na očekivanja lenjinista, koji su se zakleli da će njihova partijska diktatura biti privremena, da će odmah ukinuti državu (čim je preuzmu, naravno) i razvlastiti sami sebe. Samo je trebalo imati pravi komunistički program. U stvarnosti, kada jednom okusi vlast, sa svim ogromnim privilegijama koje ona donosi, nijedna vladajuća klasa neće se toga dobrovoljno odreći. Nijedna država nikada neće ukinuti samu sebe, na sopstvenu inicijativu. Isto tako, nema te Imperije koja će ikada uvažavati i izražavati svekolike razlike unutar svojih granica. U najboljem slučaju, ona može samo da ih zaguši i samelje kao Moloh, da bi ih kasnije ispljunila u obliku najrazličitijih zamena (kao ekonomska imperija Mekdonalds, koja to već radi, u izvesnoj meri, preko svojih franšiza širom sveta, nudeći tipična „lokalna“ jela, koja s domaćim jelima nemaju ništa zajedničko osim reklamiranog naziva).

Imperija nije inkluzivna; ona je ekskluzivna. Čak je i istorija njene preteče, one Rimske, značajna kada se sagleda iz te perspektive. Na osvojenim teritorijama nije bila dozvoljena nikakva autonomija. Dovoljno je imati u vidu da se na jeziku drevnog Rima jedna reč, hostis, odnosila i na stranca i na neprijatelja. Rašireno uverenje, da je Rimska imperija bila zainteresovana samo za ekonomsku eksploataciju potčinjenih naroda i da je u ophođenju prema njima sledila kosmopolitske ideale, potpuno je pogrešno. Čim bi Pretorijanske divizije uspotavile vojnu i političku dominaciju, sledila je romanizacija okupiranih teritorija, koja se sprovodila s neumoljivom energijom. Rimska imperija nije bila ništa drugo nego država, posvećena izgradnji kolosalnog sistema za centralizaciju celokupne društvene energije. Poništavanje razlika – represijom ili homogenizacijom – sastavni je deo logike svake države, koja, ako želi da opstane, nužno teži opštoj unifikaciji. Kakve god ideje zastupala, kakvu god društvenu strukturu imala i od kakvih god se pojedinaca ili grupa pojedinaca sastojala, u svakoj epohi i u svakom društvenom kontekstu, vlast je uvek sinomim za izrabljivanje i prinudu. Pošto vlast ne mogu da imaju svi pojedinci, u svakom tenutku i bez razlike, vlast je uvek sila odlučivanja koncentrisana u rukama nekolicine, podržana i zaštićena oružanom silom. Bez obzira da je ta nekolicina zaista sićušna ili nešto veća, bez obzira da li je sposobna ili nesposobna, ona uvek nameće svoju volju i interese svima ostalima; ona uvek postaje tlačitelj.

Ta crta je toliko očigledna u svakoj epohi i u svakoj ljudskoj grupaciji, da se naši emisari zaista trude da je ne ignorišu. Naprotiv, oni tom problemu pristupaju direktno, ali na svoj način:

„U procesu konstituisanja suvereniteta na planu imanentnosti, stiče se i iskustvo konačnosti koje izvire iz konfliktne i pluralističke prirode samog mnoštva. Izgleda da novi princip suvereniteta proizvodi sopstvenu unutrašnju granicu. Da bi se sprečile neagtivne posledice tih prepreka po poredak, kao i obesmišljavanje celog projekta, suverena vlast se mora osloniti na sve veću kontrolu. Drugim rečima, posle prvog momenta afirmacije, sledi dijalektička negacija izborne snage mnoštva, koja štiti teleologiju projekta suvereniteta. Da li to znači da se sada suočavamo s krizom u razvoju novog koncepta? Da li se transcenedencija, u prvi mah odbačena u definiciji izvora vlasti, sada vraća na mala vrata kroz sprovođenje vlasti, kada je mnoštvo konačno definisano, što zahteva posebne instrumente za korekciju i kontrolu?“ (str. 165)

Očaran pogled naših emisara i dobronamerno sprovođenje vlasti nailaze na nepremostivu prepreku: na „konfliktnu i pluralističku prirodu“ mnoštva. Pošto nisu u stanju da žive zajedno u toj slobodi, vlast „mora“ da vrši korekciju i kontrolu. Neminovna nužnost, ali koja možda protivreči svojoj devičanskoj ispravnosti. Pošto ne žele da iz tog ćorsokaka izađu uz pomoć sile, našim emisarima ostaje samo da se oslone na veru. Izvodeći neviđene scenske trikove, oni se – iako uz malo zanovetanja – pretvaraju u sledbenike stare američke iluzije Ustava bez autoriteta, tog tehničko-pravnog rešenja za „bitna ograničenja“ vlasti:

„Takav ishod je stalna pretnja, ali pošto je prepoznao ta ograničenja, američki koncept suvereniteta silovito se otvorio ka spolja, kao da je hteo da iz sopstvenog ustrojstva odagna ideju o kontroli i momenat refleksije.“ (str. 165)

Zaista zapanjujući zaključak, ako se ima u vidu sudbina američkih urođenika, indijanskih plemena istrebljenih zato što njihov način života nije bio u skladu sa aspiracijama mladih Sjedinjenih Američkih Država. Genocid nad njima – koji su dvojica emisara ćušnuli u stranu kao „prljav događaj“ – najbolji je dokaz za to koliko neko parče papira može da pozdravi, izrazi i garantuje želje „mnoštva“.

Jasno je da nikakva vlast nikada ne može iskreno zastupati, razvijati i štiti beskrajnu slojevitost ljudskog duha. Slučaj ne voli kada sebe zatekne u uniformi. Fantazija umire čim se na nju primeni zakonski kod. Čak i sva briga, mudrost i strpljenje nekog imaginarnog šampiona tolerancije iz redova kontravlasti ostaju samo televizijsko blebetanje i akademska spekulacija. Niko više ne može ignorisati činjenicu da će, uprkos navodno najboljim namerama, svaka kontravlast na kraju likvidirati svoje pobunjenike – odrubljujući im glave na pariskim trgovima, tamaneći ih kao jarebice na barikadama Kronštata, streljajući ih duž cesta u Barseloni ili potkazujući policiji na ulicama Đenove. Nema prekoračenja u bilo kojoj jedinci mere, ma koliko ona izgledala velikodušna. To je razlog zašto Imperija mora biti uništena. Ne reorganizovana, preusmerena, redefinisana, preoblikovana, nego uništena do temelja. Na svoj način, čak i dvojica emisara moraju da se na kraju suoče sa opadanjem i kolapsom Imperije. Pošto smo došli do te tačke, korišćenje samog koncepta imperije primorava nas da se pozabavimo onima koji su bili odgovorni za kraj najslavnije imperije u celoj istoriji čovečanstva, one Rimske.

Vreme je da kažemo nešto o vararima.
Varvari

„Mladima se prigovara zbog upotrebe nasilja. Ali zar nismo stalno izloženi nasilju? Ako pođemo od toga da smo rođeni i odrasli u zatvoru, više i ne primećujemo da smo sputani, okovanih ruku i nogu i zapušenih ustiju. Da li je to ono što zovete legalnim statusom? Zakon koji od mase građana pravi porobljeno krdo, da bi zadovoljio neprirodne prohteve beznačajne i pokvarene manjine?“ — Georg Bihner (Georg Buchner)

„U civilizaciji samo vegetiram; nisam ni srećan, niti slobodan; zašto bih onda želeo da taj homicidni poredak bude očuvan? Ništa od čega zemlja pati ne zaslužuje da bude sačuvano.“ — Ernest Kerderoj (Ernest Coeurderoy)

„Nikada nećemo uništiti sve, dok ne uništimo i ruševine.“ — Alfred Žari (Alfred Jarry)

Imperiji je odzvonilo. Hart i Negri uopšte ne sumnjaju u to, sigurni da će se „nove nomadske horde, nova rasa varvara podići da osvoji ili opustoši Imperiju“. (str. 213) Pošto je taj radosni nalet najavljen, ostaje samo još jedno pitanje, koje je postavio još Niče – gde su varvari?

Smatramo da je ovde potrebno produbiti pojam varvarina, čija definicija ima više od jednog značenja. Etimologija tog pojam ukazuje na stranca koji je došao iz druge zemlje i koji nije u stanju da se sporazume i tečno izrazi zato što ne zna jezik polisa. Istorija pojma ukazuje na pojedinca obuzetog slepim, rušilačkim nasiljem, na divljačku sirovost. Varvarin je neko ko ne govori jezikom grada-države i neko ko je u stanju da silovito podivlja. Na prvi pogled, nije lako shvatiti kako za to naizgled nelogično dvostruko tumačenje može postojati jedna reč. Zašto bi neko ko ne govori naš jezik u isto vreme bio i brutalni divljak? Zašto neko sklon najmahnitijem nasilju ne bi bio u stanju da se izrazi istim rečima kojima se i mi služimo?

U stvarnosti, postoji duboka veza između nepostojanja zajedničkog jezika i neobjašnjivo nasilnog ponašanja. U okviru društva, zajednički jezik omogućava stranama da se upoznaju, da pomire razlike i postignu sporazum. U slučaju sukoba zajednički jezik omogućava sukobljenim stranama da razlikuju prijatelje od neprijatelja i tako smanje primenu sile. Bez te mogućnosti razumevanja nema prostora za posredovanje već samo za nekontrolisano nasilje. Sukobljene strane mogu postići primirje samo ako su u stanju da komuniciraju. Dok se još bore, mogućnost dijaloga i dalje ograničava njihovo nasilje. Ta mogućnost uspostavlja prag preko kojeg se ne prelazi, zato što bi onda svi budući pregovori mogli biti poništeni. Ali, bez tog zajedničkog jezika, bez konkretne mogućnosti da obe strane saznaju nešto jedna o drugoj – što je osnovna premisa za pronalaženje stvari koja bi mogla da uskladi interese protivnika – ne ostaje ništa osim borbe do poslednje kapi krvi.

Pošto je uočila tu varvarsku crtu u mnogim savremenim socijalnim borbama, analiza dvojice emisara Imperije počinje da izražava izvesnu zabrinutost zbog mogućnosti da tok tih sukoba izmakne kontroli. Iza formalne pohvale, stoji očigledan pokušaj da se varvari civilizuju i poduče jeziku polisa-Imperije s namerom da se obuzda njihovo rušilačko i nadasve nekontrolisano nasilje. Hart i Negri su svesni da „borbe u drugim delovima sveta, ali čak i naše vlastite borbe izgledaju ispisane nekim nerazumljivim stranim jezikom“ (str. 57) i da su zato varvarske. Ali, oni u tome ne vide ništa pozitivno, naprotiv.

Pošto nisu u stanju da priznaju subverzivni potencijal takvih sitnica, oni radije najavljuju kako „te borbe ne samo da neće uspeti da komuniciraju s drugim kontekstima, nego neće uspeti ni u lokalnoj komunikaciji, tako da će ubrzo posle izbijanja sagoreti u bljesku“. (str. 54) Varvarska nesposobnost za komunikaciju – poznati „autizam“ modernih pobunjenika, koji je izazvao izlivanje celih reka mastila iz pera žurnalističkih i socioloških brbljivaca – u krajnjoj analizi postaje opasna pojava, ne toliko za Imperiju, koliko za same varvare, utoliko što sprečava da se njihovo delovanje proširi u vremenu i prostoru. Ali, da li je to razlog zašto dvojica emisara zagovaraju nužnost „izgradnje novog zajedničkog jezika“ i to definišu kao „važan politički zadatak“? (str. 57) Ili je razlog nešto drugo:

„Možda, baš zato što su nekomunikativne i tako sprečene da se šire horizontalno, u ciklusima, te borbe moraju krenuti vertikalno i direktno se dodirnuti na globalnom nivou.“ (str. 55)

To je nešto krajnje opasno, zato što

„pri sve intenzivnijem širenju kapitalističke mreže proizvodnje i kontrole, svaka pojedinačna tačka otpora postaje sve snažnija“. (str. 58)

Drugim rečima, kada se borbe ne bi ispoljavale na tako nekontrolisan način – to jest, kada ne bi bile tako nepotkupljive, kao što su i nekomunikativne – one bi se mogle kvantitativno proširiti, ali bi kvalitativno bile manje značajne. I tu se možda otkriva prava namera dvojice emisara: bolje je širiti borbu s niskom stepenom sukobljavanja – tu večitu bedu ispostavljanja zahteva – nego podržavati radikalne borbe s visokim stepenom sukobljavanja. Predlažući varvarima da nauče jezik Imperije (koji može da se izrazi samo kroz pojmove kao što su država, parija, ustav, politika, produktivnost, rad, demokratija i popuštanje), dvojica emisara ih zaista pozivaju da umnogostruče svoje borbe horizontalno, ali samo zato što znaju da će, kada jednom budu civilizovane, biti osiromašene vertikalno. Oni se zalažu za povećanja kvantiteta borbe, svesni da se to može desiti samo na štetu njihovog kvaliteta, sve na osnovu pažljivog praćenja neumoljivih zakona kapitalizma.

Razmotrimo konkretne primere koje navode Hart i Negri. Ako je ujedinjavanje tržišta prevazišlo sve prepreke u korist slobodne cirkulacije roba, onda bi isto tako trebalo da skrši i sve prepreke za slobodnu cirkulaciju radnika. Ipak, „nomadizam mnoštva“ je dobro svestan vrlo konkretne prepreke: prelazak granice u nekim slučajevima zaista može biti olakšan, ali kada neko stigne na svoju destinaciju, kako će odgovoriti kada mu policija zatraži dokumenta? Zato je „globalno državljanstvo“ opisano kao „prvi element političkog programa globalnog mnoštva“. (str. 400) Ne sme se zaboraviti da je za dvojicu emisara, kao i za naciste, rad taj koji oslobađa i da pravo na rad zato zahteva donošenje univerzalnog ustava: „Taj politički zahtev zapravo insistira na postmodernitetu suštinskog načela modernog ustava, koje povezuje ljudska prava i rad i tako nagrađuje državljanstvom radnika koji stvara kapital.“ (str. 400) U bitkama svih ilegalnih radnika i emigranata bez dokumenata, koji rade i zahtevaju da budu legalizovani, Hart i Negri vide opravdan zahtev za nadoknadom koja sleduje robu, koji izvršava naređenja svog gospodara. Ako je taj uslov zadovoljen, poslušnost se nagrađuje državljanstvom. Ono što potpuno izmiče njihovom pogledu na svet jeste da se rob može pobuniti protiv poretka i pokušati da odbaci lance koji ga sputavaju. Idenitifikaciona dokumenta su svakako jedan od tih lanaca. Dvojica emisara vrlo pažljivo izbegavaju da razmotre najmanje dva suštinski različita načina za sticanje slobode kretanja. Prvi je onaj kojem se nadaju, koji predviđa dokumenta za sve – sve sa otiscima prstiju! (Naime, italijanska država će uskoro uvesti stavljanje otisaka prstiju na sva nova lična dokumenta.) Drugi je onaj kojim se uopšte ne bave, koji ne predviđa bilo kakva dokumenta. Prvi pristup zahteva modernizaciju imperijalne birokratije; drugi podrazumeva njeno uništenje. Ili će sve biti dovedeno u red pre nego što interveniše policija ili ćemo za stati za vrat svakom poretku i policiji.

Isti pristup se primenjuje i kod drugog trojanskog konja dvojice emisara, na socijalne nadnice i zagarantovana primanja za sve. „Kada se državljanstvo proširi na sve ljude, onda zagarantovana socijalna primanja postaju građanska primanja, koja sleduju svakom članu društva“ (str. 403), predlažu Hart i Negri, s jedva prikrivenom nadom da će podanike zadovoljiti društvena nagrada – koja im sledi na osnovu čistog pristanka, nezavisno od bilo kakve aktivnosti – i da će onda prestati da se bune kao ljudi potlačeni Imperijom i početi da rade kao članovi društva. Za razliku od onih koji i dalje misle da je komunizam svet bez novca, dvojica emisara tvrde da on neminovno mora poprimiti oblik nadničarskog sveta – drugim rečima, kapitalističkog sveta. Ta apsolutna nesposobnost da zamisle ljudsko postojanje izvan orbite imperijalnih institucija nije bezazlena: svako ko želi da komunicira sa Imperijom mora naučiti da govori kao Imperija; svako ko govori kao Imperija, završava razmišljajući kao Imperija.
Nije dovoljno reći ne

Preobraćenje varvara odvija se na svim nivoima. Oni ne treba samo da nauče jezik Imperije, nego i da se odreknu nasilja. Ali, ako ih je relativno lako ubediti da idu u škole – dovoljno je obećati kvantitativni skok – kako objasniti onima koji upotrebu sile smatraju vrlinom da treba da polože svoje mačeve? Kroz retoričku igru koja potpuno izokreće svetli mit iz vremena Pokreta otpora. Dvojica emisara navode reči jednog antifašističkog partizana, koji je rekao da je „Pokret otpora nastao iz dezerterstva“. (str. 205) Ohrabreni tom istorijskom istinom, Hart i Negri tvrde sledeće:

„Dok je u eri najstrože discipline suštinski pojam otpora bila sabotaža, u eri imperijalne kontrole to može postati dezerterstvo. Dok je ’biti protiv’ moderniteta često značilo direktno i/ ili dijalektičko sukobljavanje snaga, u postmodernitetu ono može lako biti delotvornije ako zauzme iskošen ili dijagonalan stav. Bitke protiv Imperije moraju se dobiti kroz oduzimanje i napuštanje. Dezerterstvo nema uporište; to je evakuacija uporišta moći.“ (str. 212)

Ma koliko često pokazivali kakvim repertoarom verbalnih manipulacija raspolažu, kao u ovom slučaju, trik koji koriste ipak je suviše providan. Pokret otpora je nastao iz dezerterstva, ali nije bio dezerterstvo. Dezerterstvo se sastoji samo od neučestvovanja, od nesaradnje u projektima neprijatelja. Ali, sam otpor je direktna intervencija, sukob s neprijateljem lice u lice. U najboljem slučaju, može se reći da je dezerterstvo bio oblik pasivnog otpora, dok je partizanska borba bila aktivan otpor. Oni koji su postali svesni života u nepodnošljivim društvenim uslovima, u svetu koji počiva na blagostanju nekolicine i bedi većine, oni koji više ne žele da dele odgovornost za užase se koji se čine svakog dana, mogu prestati da doprinose produžavanju postojećeg. Na primer, mogu da prestanu da izlaze na glasanje ili da kupuju robu od velikih multinacionalki. Ali, ma koliko te namere bile plemenite, taj izbor je potpuno nedovoljan, zato što ničim ne dovodi u pitanje društveni poredak i često završava samo kao ograničeni gest odbijanja. On smiruje osećanje krivice ili lošu savest, ali ne menja ništa u stvarnosti. Da bi se neprijatelj zaustavio, nije dovoljno odbiti mu svoje usluge ili se uzdržati od savezništva s njim. On se mora napasti i udariti, da bi se uništio.

Zagovarajući dezerterstvo na štetu sabotaže, Hart i Negri samo podržavaju Imperiju. Kao što je nacizam nastavio okupaciju i tlačenje Italije uprkos dezerterima, tako će i Imperija nastaviti sa okupacijom i izrabljivanjem cele planete uprkos svim njenim dezerterima. Sva ta retorika o dezerterstvu kao otporu trapavo sledi samo jednu nameru: da se smiri gnev podanika, tako što će im se ponuditi sigurnosni ventil napuštanja i osporiti nužnost i hitnost direktnog napada na Imperiju. Kroz ove šarlatanske trikove, varvari se pozivaju da slede primer dezertera, ali ne u njihovoj odlučnosti koja ih je vodila ka aktivnom otporu, već samo u njihovom početnom koraku; drugim rečima, oni su pozivaju da nadmaše gest po kojem su dezerteri postali slavni: da polože oružje i odbiju da se bore.

Pošto koriste Imperiju kao metaforu, jasno je da Hartu i Negriju nema druge nego da čekaju dolazak „novih varvara“. Dovoljno je što su ti varvari prestali da to budu: da razumljivom jeziku, ne nasilju. Ovo drugo više nije korisno. S druge strane, „Imperijalna korumpiranost je već uzdrmana produktivnošću tela, kooperacijom i proizvodnim idejama mnoštva. Jedino na šta još uvek čekamo je izgradnja ili, tačnije, pojava moćne organizacije“. (str. 411) S druge strane, „Aktivisti se opiru naredbama Imperije na kreativan način. Drugim rečima, otpor je neposredno povezan sa konstitutivnim investiranjem u sferu biopolitičkog i u stvaranje kooperativnih aparata proizvodnje i zajednice“. (str. 413) Iz straha da ne budu pogrešno shvaćeni, dvojica emisara su prisiljeni da se konačno izraze malo jasnije: oni se u stvari ne nadaju dolasku varvarskih hordi, već pojavi moćne organizacije aktivista! Oni ne cene one koji se žestoko bore već one koji vredno rade! Oni ne zahtevaju ono što izvire iz nečijih strasti već ono što sledi iz nečijih obaveza! Oni ne žele da naprave pustoš u neprijateljskim redovima već da mu se kreativno suprotstave!

Hart i Negri toliko uvažavaju Imperiju, toliko si oblikovani njenim vrednostima, opčinjeni njenom organizacijom, asimilovani njenom tehnologijom i naviknuti na njen jezik da zaključuju kako borba „zna samo za unutrašnjost, za vitalnu i neminovnu participaciju u skupu društvenih struktura, bez mogućnosti njihovog prevazilaženja“. (str. 413) Ovde nailazimo na još jedan primer dijalektičke akrobatike. Dok iz sveg glasa pozivaju podanike na egzodus, u isto vreme stalno tvrde kako za Imperiju nema ničeg što bi bilo negde drugde, da napolju nema ničeg što bi imalo veze sa onim unutra.

Ali, ako je Imperija svuda, ako više nema granica koje određuju njenu teritoriju, gde se onda nalazi ta Obećana zemlja ka kojoj bi trebalo da vodi egzodus „mnoštva“? Da li na ovoj planeti postoji neka slobodna zona, neko mesto koje je ostalo nezagađeno logikom moći i profita? Nažalost, svet je Jedan i u celini pod vlašću Imperije. Unutar njega nije dopuštena nikakva održiva alternativa. Sve što možemo je da se prilagodimo njegovom rasporedu i odustanemo od života koji bi bio samo naš. Taj miran život u rezignaciji je isto što i propast. U najboljem slučaju, ostaje nam da preživljavamo na način koji je manje loš, da se što bolje ušuškamo u svojoj maloj rupi. To je razlog zašto onaj ko želi da živi, da sam određuje sadržaj i oblik svojih dana na zemlji, može da igra samo na jednu kartu. Pre nego nešto neophodno, prvi uslov prave slobode, pobuna protiv Imperije, jeste pitanje dostojanstva.
Bez smisla

Varvari danas ne logoruju ispred gradskih zidina. Oni su već unutra, zato što su tu rođeni. Oni više ne dolaze s ledenog severa ili iz golih stepa Istoka, odakle su nekada započinjali invaziju. Treba shvatiti da varvari dolaze iz redova podanika Imperije. Drugim rečima, oni su svuda. Uho naviknuto na jezik imperije može lako da ih prepozna, zato što kada progovore, oni mucaju. Ali, nerazgovetni zvuk njihovih glasova ne treba da nas zavara; ne treba mešati one bez jezika, sa onima koji govore nekim drugim jezikom.

Mnogi varvari su zaista lišeni bilo kakvog prepoznatljivog jezika, svedeni na masu nepismenih usled opšteg potiskivanja individualne svesti – što je samo jedna od posledica ukidanja smisla koje sprovodi Imperija. Ako neko ne zna kako da priča, to je zato što nema šta da kaže i obrnuto. A ne znamo šta i kako da kažemo zato što je sve banalizovano, svedeno na puki simbol, na pojavnost. Smisao, koji je nekada bio jedan od najvećih izvora pobune, blistavi izvor energije, erodirao je u poslednjih nekoliko decenija usled delovanja celog tima imperijalnih funkcionera (na primer, francuskih strukturalista, tako dragih dvojici emisara). Oni su ga podrili, isušili i raskomadali u svim oblastima znanja. Ideje koje su obrazlagale i pozivale na delotvornu akciju bile su odbačene i zamenjene večitim komentarima prikovanim za ravan konzervativne spekulacije. Tamo gde je nekada bila džungla prepuna opasnosti, zato što je bila bujna i divlja, sada se širi pustinja. A šta reći, šta raditi usred pustinje?

Lišeni reči kojima bi izrazili gnev zbog pretrpljene patnje, lišeni nade s kojom bi prevazišli emocionalnu strepnju koja pustoši svakodnevni život, lišeni strasti s kojima bi se borili protiv institucionalnog razuma, lišeni snova kojima bi težili da bi jednom za svagda prekinuli ponavljanje postojećeg, mnogi podanici postaju varvari na delu. Kada je jezik paralizovan, ruke se tresu u potrazi za nečim što bi ublažilo frustraciju. Sprečena da se izrazi, grozničava težnja ka radosti življenja izokreće se na glavu i postaje svoja suprotnost, instinkt smrti. Nasilje eksplodira. Ali pošto nema smisla, ono se ispoljava slepo, protiv svega i svačega i izokreće svaki društveni odnos. Tamo gde nema građanskog rata, tu su oni koji bacaju kamenje s nadvožnjaka ili ubijaju roditelje, prijatelje i susede. To nije revolucija, čak ni pobuna, to je opšte međusobno klanje samih podanika, koji su postali varvari pod udarcima koje im svakodnevno zadaje svet lišen smisla, zato što je prisiljen da ima samo jedan smisao. To zastrašujuće i očajničko nasilje svakako je neprijatno za Imperiju, zato što narušava njenu priču o zagarantovanom, totalnom miru, ali je ne zabrinjava. Samo po sebi, to samo hrani zahteve za većom javnom bezbednošću. A opet, ma koliko bilo lako za manipulaciju kada jednom izbije na površinu, sve to ukazuje na nemir koji ključa u dubinama ovog društva, na svu slabost imperijalne kontrole nad okolnostima modernog sveta.

Ali, tu su i varvari drugačijeg kova. Oni su varvari utoliko što ne reaguju na reči komande, sigurno ne zato što im nedostaje svesti. Ako njihov jezik deluje opskurno, razdražujuće ili nerazgovetno, to je zato što ne menjaju u beskraj imperijalne glagole. To su oni koji svesno odbijaju da idu putem koji diktiraju institucije. Njih čekaju drugi putevi kojima treba proći, drugi svetovi koje treba otkriti, drugačiji život koji treba živeti. Virtualnosti tehnologije, tim simulacijama koje stižu iz sterilnih laboratorija, oni suprotstavljaju moguću virulentnost težnji koje nastaju u otkucajima srca. Da bi tim težnjama dali oblik i sadržaj, da bi ih preobrazili iz virtualnog u stvarno, oni moraju silom preoteti od Imperije vreme i prostor neophodne za njihovo ostvarenje. Drugim rečima, oni moraju ići na totalni raskid sa Imperijom.

Ti varvari su takođe nasilni. Ali, njihovo nasilje nije slepo prema onima na koje udara, već prema logici Imperije. Ti varvari ne govore ili ne razumeju jezik polisa i nemaju nikakve želju da ga nauče. Oni nemaju nikakve koristi od društvenih struktura Imperije, američkog ustava, postojećih sredstava za proizvodnju, ličnih dokumenata ili zagarantovanih socijalnih primanja za koje se dvojica emisara toliko zalažu. Oni nemaju šta da traže od imperijalnih funkcionera, niti imaju šta da im ponude. Politika kompromisa tu propada u startu, ne zbog nekog glupog ideološkog razloga, već zbog njene neprimerenosti ovom svetu. Ti varvari su svesni da ostvarenje njihovih želja, kakve god one bile, zahteva uklanjanje prepreka na koje nailaze na svom putu. Oni nemaju kad da se pitaju zašto je „kapitalizam čudesno zdrav, a njegova akumulacija robusnija nego ikada ranije“, (str. 270), kao što to rade dvojica emisara dok komično zastajkuju zabrinuti što istorija odbija da funkcioniše u skladu s dobro podmazanim mehanizmom mašine. „Tajna dobrog zdravlja kapitala“ (str. 270) ne uspeva da toliko ponese te varvare kao ideja o njegovoj hitnoj likvidaciji. To je razlog zašto su spremni da metropolu sravne sa zemljom – s njenim bankama, šoping molovima, policijskim urbanizmom – u svakom trenutku, individualno ili kolektivno, usred bela dana ili po najmrklijoj noći. Ako nemaju neki poseban razlog, to je zato što za tako nešto imaju sve moguće razloge.

Za razliku do nezadovoljnih podanika koji žele da budu zadovoljni, varvare ne zanima neki „bolji svet“. Oni se bore zato što znaju da je svet potpuno drugačiji od ovog moguć. Oni znaju da će „bolji svet“ biti kao i „novi dan“, prazno i dosadno ponavljanje onog prethodnog. Ali neki potpuno drugačiji svet je potpuno nepoznat za snevanje, stvaranje, istraživanje. Pošto su rođeni i odrasli pod jarmom Imperije, bez ikakve mogućnosti da eksperimentišu sa radikalno drugačijim načinima života, taj potpuno drugačiji svet oni mogu da zamisle samo negativno, kao svet bez novca, bez zakona, bez rada, bez tehnologije i bez svih drugih, bezbrojnih užasa kapitalističke civilizacije.

Pošto nisu u stanju da zamisle svet bez gospodara kojima bi služili, dvojica emisara tu negaciju tumače kao slabost. Njihovo sumanuto verovanje da je Imperija sudbina čovečanstva navodi ih da kažu:

„Odbijanje rada i autoriteta, kao i odbijanje dobrovoljnog služenja, početak je oslobađajuće politike… Ali, u političkom smislu, odbijanje samo po sebi (rada, vlasti i dobrovoljnog služenja) vodi samo u neku vrstu društvenog samoubistva. Kao što kaže Spinoza, ako odsečemo samo tiransku glavu društvenog tela, dobićemo samo deformisani leš društva.“ (str. 204)

Tiranin je glava, razumni vodič; podanici su mišići, delotvorna snaga. Dvojica emisara su, umesto Spinoze, mogli da citiraju particije drevnog Rima, koji su plebsu na ivici pobune poručili da će podanici, ako se dignu na ustanak i ubiju tiranina, tako samo izvršiti samoubistvo, zato što nema života, ako niko ne komanduje.

Večna laž koja je održavala sprovođenje vlasti našla je vatrene zagovornike u Hartu i Negriju, koji se trude da dokažu kako je odbacivanje vlasti samoubistvo, a anarhizam oblik impotencije. Kao što je primećeno mnogo puta i s raznih strana, upravo je destrukcija ta koja utire put kreaciji; puko odbijanje samo priprema teren za novu afirmaciju. Suprotno onome što tvrde dvojica emisara, tiranin – a svaka struktura vlasti je tiranska – nije glava društvenog tela, već parazit koji truje ceo organizam. Njegovo ubistvo je čin oslobođenja. Pariski revolucionarni klubovi nisu stradali zbog toga što je Luju XVI bila odrubljena glava, niti su ruski radnički saveti trpeli zbog pada cara Nikolaja II. Upravo je likvidacija vlasti, to jest, kontekst pobune u kojem su srušeni stari običaji i oslobođene nove energije, omogućila njihovo obnavljanje i širenje. A ponovno uvođenje vlasti, u jakobinskom i boljševičkom obliku, bilo je ono što je blokiralo i ruiniralo proces društvene obnove i tako onom Nepoznatom ponovo dalo poznati oblik države.

Svako ko ne govori sa mnom i kao ja, nema šta da kaže. Svako ko ne radi sa mnom i kao ja, pati od impotencije. Svako ko ne živi sa mnom i kao ja, priželjkuje samoubistvo. To je poruka koju svojim neprijateljima Imperija širi kroz usta dvojice emisara. Ali, varvari su gluvi za ta budalasta upozorenja; njihove uši su osetljive samo na glasove koji pozivaju na uništenje Imperije, na brisanje postojećeg. Njihov gnev užasava i mnoge neprijatelje Imperije, koji zaista žele da je poraze, ali na pristojan način. Kao civilizovani koljači, oni dele nezadovoljstvo, ali ne i mržnju; oni imaju razumevanja za ozlojeđenost, ali ne i za gnev; oni uzvikuju protestne parole, ali ne i ratne pokliče; spremni su da liju pljuvačku, ali ne i krv. I oni očigledno priželjkuju kraj Imperije, ali očekuju da se to desi spontano, kao prirodna pojava. Uvereni da je Imperija ozbiljno bolesna, njeni najobrazovaniji neprijatelji nadaju se da će kolaps osloboditi čovečanstvo njenog teškog bremena u najskorije vreme. Pored toga, niko ne spori da je mnogo bezbednije steći slobodu kao neku vrstu nasledstva, posle mirnog odlaska gospodara, nego u obračunu s njim. To nesporno zapažanje ohrabruje ih da mirno sede na obali reke i čekaju da struja nanese leševe neprijatelja.

Varvarin je potpuno drugačiji; njemu je to uljudno strpljenje strano. Tačnije, varvari veruju da je besmisleno čekati smrt Imperije, koja, najzad, uopšte ne mora biti tako izvesna, kao što se njeni građanski neprijatelji nadaju. Pored toga, to bi moglo da znači da će u trenutku svog kolapsa Imperija pod svojim ruševinama sahraniti i sve ostalo, doslovno sve. I zašto onda čekati? Zar nije bolje krenuti u potragu za neprijateljem i učiniti sve da se on porazi? Ta varvarska odlučnost deluje zastrašujuće. Naši emisari su užasnuti; po njima, identifikacija neprijatelja je „prvo pitanje političke filozofije“ (str. 220–221) i kao takvo se ne može baviti varvarima, koji se u svojoj sirovosti, u najboljem slučaju, mogu samo „vrteti u paradoksalnim krugovima“. (str. 211)

Ali užasnuti su i oni lepo vaspitani neprijatelji Imperije. Navikli da dane provode u čekanju da postanu sposobni za život, oni u varvarskoj neposrednosti vide krvožednost. Kako bi moglo biti drugačije? Oni su potpuno nesposobni da shvate za šta se varvari bore; jezik varvara je i dalje stran njihovim ušima. Varvarski poklič im zvuči suviše infantilno, a njihova odlučnost bez pokrića. Naspram varvara, osećaju se bespomoćno kao odrasli s nemirnom decom. Za drevne Grke varvarin je zapravo bio najsličniji detetu, dok se na ruskom jeziku za ta dva pojma koristi isti izraz (na latinskom, infantilan je doslovno neko ko ne ume da govori). U svakom slučaju, tim stvorenjima koja ne umeju ni da govore, tim mucavcima, najviše se prigovara zbog nedostatka ozbiljnosti, trezvenosti, zrelosti. Za varvare, kao i za decu, čija priroda još nije sasvim pripitomljena, sloboda ne počinje razvijanjem nekog idealnog programa već sa neodoljivom bukom polomljenog posuđa. To je ono čemu prigovaraju svi oni koji, kao i Lenjin, u ekstremizmu vide „infantilni poremećaj“. Nasuprot senilnoj poremećenosti politike, varvari afirmišu slobodu kao najhitniju i najdublju ljudsku potrebu. A u nesputanoj slobodi, upotreba svih proizvoda ovog sveta, svih predmeta, postaje igra.

Ali, potomci boginje Razuma odbacuju svaki društveni preobražaj koji ne počiva na učenju o Opštem Dobru. Tako dolazimo ili do povratka na mitsku prošlost (primitivistička iluzija) ili do ostvarenja svetle budućnosti (mesijanska iluzija). Ali varvari ne mare ni za nostalgične uzdahe, niti za diplome iz arhitekture. Ono što jeste, ne treba uništiti zbog onoga što je bilo ili što će biti, već da bi se konačno dalo života svemu što može biti, u svim njegovim neograničenim mogućnostima, ovde i sada. Baš sada.
Staviti tačku

Nema smisla podučavati govoru nekoga ko nema jezik. Nema smisla uzmicati pred nerazumljivim rečima i gestovima. Nema smisla predlagati posredovanje onima koji žele nemoguće. Nema smisla moljkati za slobodu one koji nameću ropstvo. Ostavimo pedagogiju našim emisarima, zajedno s njihovim policijskim i misionarskim duhom. Neka varvari navale. Neka naoštre svoje mačeve, neka zavitlaju svojim ratnim sekirama, neka udare na neprijatelja bez milosti. Neka mržnja zameni toleranciju, neka bes zameni malodušnost, neka prezir zameni poštovanje. Neka varvarske horde krenu u napad, autonomno, po sopstvenom nahođenju. I neka nijedan parlament, nijedna kreditna institucija, nijedan supermarket, nijedna kasarna, nijedna fabrika nikada više ne nikne kuda oni prođu. Naspram betona koji udara u nebo i zagađenja koje ga zastire, možemo reći samo ono što je jednom rekao Dežak (Dejacque): „Ovog puta, varvari svetu neće doneti tamu, već svetlost.“

Uništenje Imperije teško da može poprimiti uobičajene oblike društvene revolucije, koji su nam poznati iz istorijskih knjiga (juriš na Zimski dvorac, opšta pobuna zbog gladi, generalni divlji štrajk).

Nema više nijedne uzvišene ideje koja bi mogla podići velike proleterske mase, nema više slatkih utopija koje samo čekaju da ih njihovi ljubavnici oplode, nema više radikalnih teorija koje samo čekaju da ih neko primeni u praksi. Sve to je prevazišao i zbrisao mulj Imperije. Tu su samo gađenje, očaj, odbijanje da vucaramo svoje živote kroz krv koju proliva vlast i blato u koje nas zaglibljuje poslušnost. Ipak, usred te krvi i blata, može se roditi rešenost – kod nekih maglovita, kod nekih jasna – da se jednom za svagda okonča sa Imperijom i njenim smrtonosnim poretkom.

A onda, sve patnje, sve staro, sve užase i muke koji su mi šibali telo, baciću niz vetar, kao da su davna prošlost, i ja ću se radosno prepustiti snovima o avanturi, prizivajući užarenom maštom drugačiji svet, koji nisam video u životu već samo žudeo za njim, svet koji niko nije video u životu, ali koji su mnogi od nas videli u snovima. I vreme će mi proći u tim mislima, umor mi neće slomiti telo, moje oduševljenje će samo porasti i ujutru ću jedva dočekati da krenem u izvidnicu, da bih otkrio neprijatelja i… sve zato da bismo promenili život, da bismo tim našim životima udahnuli drugačiji ritam; da bi svi ljudi bili braća, zato što svi ljudi, i ja među njima, mogu biti braća; zato što je, makar jednom, radost koja eksplodira u našim srcima eksplodirala i na zemlji.

— Jedan „nekontrolisani“, iz Gvozdene kolone (anarhistička milicija, Columna de Hierro), mart 1937, Španija.[5]

* * * * *
Biografska beleška o Antoniju Negriju

Antonio Negri je rođen 1. avgusta 1933, u Padovi, u Italiji, u kulturnoj prestonici pobožne, sitnoburžoaske oblasti Veneto. Kao vatreni vernik, mladi Toni Negri je otkrio aktivizam kada je postao član omladinske verske organizacije Katolička akcija. Pedesete godine XX veka bile su vreme obnove italijanske ekonomije, tog širokog kapitalističkog zamaha, koji je zauvek ostavio traga u očima i srcu Negrija, koji je, nakon što je boga zamenio Marksom, počeo da se sve više bavi Novom levicom. Tokom šezdesetih, Negri je aktivno učestvovao razvoju „operaizma“ (operaismo; od operaio i operaia, radnik i radnica; nap. prev.), kao urednik časopisa „Quadreni rossi“ („Crvene sveske“), a kasnije i „Classe operaia“ („Radnička klasa“). Šta je operaizam? To je ideologija po kojoj je fabrika središte klasne borbe, a radnici jedini graditelji revolucije, zato što svojom borbom stalno primoravaju kapital da se razvija u pravcu oslobođenja. Operaisti se oslanjaju na partije i sindikate, pri čemu se ovi drugi i ne kritikuju, već samo prekorevaju zbog toga što nisu dovoljno efikasni u obavljanju svoje dužnosti. Kada je reč o borbama koje se vode van fabričkog okruženja, one se ili osuđuju ili ismevaju. Nema potrebe naglašavati da nijedan od tih intelektualaca, koji su ceo svoj život posvetili operaizmu, često prebezi iz Socijalističke i Komunističke partije, nije nikada proveo u fabrici makar jedan dan. Na primer, Negri je ostao na bezbednoj distanci i držao predavanja o „Doktrini države“ na Univerzitetu u Padovi i tako prepustio proleterima sve sumnjive draži rada na pokretnoj traci. Operaistička strategija, iza ponekad ekstremističke frazeologije, počivala je na težnji da se „ponovo stave u pokret pozitivni mehanizmi kapitalističkog razvoja“, unutra kojeg „treba aktivirati zahteve ojačale radničke snage“, kroz „revolucionarnu upotrebu reformizma“.

Godine 1969, Negri je bio jedan od osnivača „Radničke snage“, organizacije koja je kombinovala uobičajena opravdanja postojećeg („cela istorija kapitala, cela istorija kapitalističkog društva, zapravo je radnička istorija“) i neskrivene hegemonističke namere prema ostatku pokreta, što je svoj najjasniji izraz našlo u osudi „spontanizma“, u korist efikasnije centralizacije borbe („obezbediti, na delu, hegemoniju radničkih borbi nad studentskim i proleterskim borbama… u cilju planiranja, vođenja i usmeravanja masovnih radničkih borbi“). „Radnička snaga“ je raspuštena 1973, a da nije uspela da povede bilo šta; iz njenog pepela iznikla je politička platforma poznata kao „Radnička autonomija“, takođe opsednuta lenjinističkim fantazijama o osvajanju vlasti. Pričamo o početku sedamdesetih godina, kada se ceo revolucionarni pokret bavio i pitanjem nasilja. U svojim knjigama, Negri je slavio figuru „kriminalnog radnika“ i opravdavao sabotažu i oružanu borbu, ali uvek u okviru marksističko-lenjinističke vizije društvenog sukoba. Kod Negrija je uvek bilo prisutno bezuslovno prihvatanje i opravdavanje kapitalizma, pošto je, kao što je pisao u svojoj knjizi iz 1977, „komunizam pre svega određen kapitalizmom, kao uslovima proizvodnje… Samo izgradnja kapitalizma može stvoriti prave revolucionarne uslove“. Tu identifikaciju, po njemu, treba dovesti do krajnjih posledica: „… najnaprednija kapitalistička forma, forma fabrike, pretvara se u samu radničku organizaciju.“ Ali, iako je njegova teorijska produkcija bila prilično profitabilna, to se ne može reći i za njen praktični uticaj. Hiljade revolucionara koji su učestvovali u oružanim napadima na državu, što je svoj vrhunac dostiglo 1977–1978, nije znalo šta da radi sa filozofski analizama profesora iz Padove.

Ipak, sve to je ozbiljno shvatio jedan sudija iz istog grada, Gvido Kalođero (Guido Calogero), koji je u Negriju video pravog vođu Crvenih Brigada. Potpuno apsurdna pretpostavka, ali koja je ipak dobro odgovarala interesima države: izdvojiti deo pokreta, onaj najupadljiviji i staviti ga u žižu, tako da pokret u celini potone u senku. Na polju akcije, to je ono za šta su prethodno poslužile Crvene Brigade, čiji su poduhvati izazvali takvu medijsku pažnju da je na hiljade malih napada iz tih godina ostalo potpuno zanemareno. Zašto ne ponoviti istu akciju na polju ideja, sa zvučnim imenom profesora iz Padove? Tako je započela sudska odiseja Tonija Negrija, koji je 7. aprila 1979. bio uhapšen s još nekoliko desetina aktivista, u policijskoj akciji usmerenoj na šire okruženje Radničke autonomije. Podignuta je optužnica zbog subverzivnog udruživanja i povezivanja u oružanu grupu, ali u narednih nekoliko meseci, optužnice proitv Negrija počele su da se umnožavaju, sve dok nisu uključile i pobunu protiv države, kidnapovanje i ubistvo demohrišćanskog lidera Alda Mora i još 17 ubistava (te optužbe su bile povučene u narednih nekoliko godina). Bile su to godine u kojima su „priznanja“ pokajnika i posebni zakoni koje je inicirao ministar unutrašnjih poslova Kosiga, napunili zatvore hiljadama aktivista, što je izazvalo snažne društvene tenzije.

U decembru 1980, u zatvoru Trani, u kojem je bio i Negri, izbija pobuna. Kao žrtva medijske slike o „grešnom profesoru“, Negri je bio optužen kao jedan od podstrekača (pet godina kasnije, bio je oslobođen te optužbe). U stvarnosti, pored toga što je nastavio da piše knjige, Negrija je mnogo više zanimala konsolidacija države nego njena subverzija. U svojim tekstovima počeo je da razvija nastranu hipotezu o odricanju. Lišen svakog dostojanstva, naviknut na najgori oportunizam, Negri je predložio državi da odobri sudske olakšice onim političkim zatvorenicima koji se javno odreknu upotrebe nasilja i izjave da se rat protiv države objektivno okončao. Naravno, prema onim zatvorenicima koji se ne odreknu svog izbora, država bi s pravom mogla upotrebiti svoju gvozdenu pesnicu.

Negrijev predlog počeo je da se širi po zatvorima; maglovita iluzija o slobodi po cenu samoporicanja, našla je svoje prosjake. Godine 1982, pojavio se prvi iz duge serije dokumenata, u kojem je 51 politički zatvorenik izjavio da je epoha oružane borbe protiv države završena. U februaru 1983, počinje proces protiv Negrija i drugih optuženika, uhapšenih u raciji od 7. aprila 1979. U nastojanju da iskoristi pažnju koju je privukao taj proces, Radikalna partija – koja se predstavljala kao „iskreno demokratski“ buržoaski zagovornik nenasilja i pacifizma – predlaže Negriju da bude kandidat na njihovoj listi na predstojećim izborima. U slučaju izbora, bio bi oslobođen na osnovu parlamentarnog imuniteta. Ipak, radikali su od Negrija tražili da ostane u zemlji i nastavi svoju borbu za oslobođenje iz zatvora, ukoliko mu Parlament oduzme imunitet. Negri je prihvatio kandidaturu i obećao radikalima da sigurno neće bežati iz zemlje. Po izboru za predstavnički dom, 26. juna, Negri je 8. jula 1983. izašao iz zatvora. Njegovo puštanje izazvalo je reakciju konzervativnih političkih snaga, koje su tokom leta radile na izglasavanju ukidanja Negrijevog parlamentarnog imuniteta, što se i dogodilo na zasedanju od 20. septembra. Uoči glasanja, 19. septembra, Negri beži u Francusku. Narednog dana Parlament izglasava ukidanje imuniteta s 300 glasova za i 293 protiv. A već 26. septembra, okončava se proces „7.april“ i Negri je proglašen krivim.

Ne može se reći da je Negri u Francuskoj imao teško izgnanstvo. Kao univerzitetski profesor međunarodne reputacije, već u novembru 1983. bio je izabran za člana saveta Međunarodne filozofske škole. Od 1984. do 1997, Negri je predavao na Univerzitetu Pariz-VIII i u klasičnoj gimnaziji u ulici Ulm. U međuvremenu, u Italiji, država je prihvatila njegov predlog i donela zakonkoji je nagrađivao odricanje. Pored toga, učestvovao je u istraživanjima za neka ministarstva i druge institucije francuske vlade. U tom periodu, Negri je objavio nekoliko knjiga i otkrio naklnost prema idejama francuskih poststrukturalista, s kojima se, na primer, slagao u osporavanju lične autonomije. Kada je reč o njegovim javnim istupima iz tog vremena, prisećamo se njegovog zalaganja za amnestiju, koja je trebalo da označi kraj borbi iz sedamdesetih, njegove simpatije prema novoj partiji Liga za sever (rasistička partija, branilac interesa malih i srednjih biznismena, koja nije slučajno došla iz Veneta), kao i njegovo javno pomirenje s bivšim ministrom unutrašnjih poslova Kosigom, osobom najdgovornijom za represiju iz sedamdesetih godina.

Godine 1997, 1. jula, Negri se dobrovoljno vratio u Italiju, u rimski zatvor Rebibija, gde je morao da odsluži ostatak kazne (značajno smanjene na osnovu dve opšte amnestije, iz 1986. i 1988). U julu 1998, Negri je dobio posao izvan zatvora, u kooperativi za dobrovoljni dobrotvorni rad. U avgustu 1999. stekao je delimičnu slobodu (izlazio je iz zatvora ujutro i vraćao se uveče).

Godine 2000, Negri se vraća na scenu posle objavljivanja knjige Imperija, napisane u saradnji sa Majklom Hartom, koja je doživela ogroman uspeh. U Italiji, gde je njegovo ime budilo neprijatne uspomene i zato bilo žrtva izdavačke industrije pod kontrolom najkonzervativnijih političkih snaga, njegova knjiga bila je objavljena tek 2002. Toni Negri je danas referentna politička tačka za pokret Disobbedienti (nekada Tute Bianche, „Beli kombinezoni“), čiji ih rečnik, ponekad ekstreman, ipak ne sprečava da uzmu punog učešća u redovima institucionalne levice.

Kriso i Odoteo, 2002.

[1] „Drugačiji svet je moguć“: poznata alterglobalistička parola. (Prim. prev.)

[2] ATTAC traži uvođenje g poreza od 0.05–0.1 % na sve finansijske spekulacije, uz argumetaciju da bi čak i taj simbolični porez omogućio prikupljanje ogromnih sredstava za pomoć najugroženijim društvenim slojevima širom sveta. Evo kako je taj program sažeto prikazala jedna od filijala ATTAC: „Tobinov porez je međunarodni porez na finansijske spekulacije, koji bi trebalo da smanji obim neproduktivnih spekulacija na stranim tržištima novca. Tako prikupljena sredstva bila bi upotrebljenja za ublažavanje siromaštva i rešavanje konflikata u svetu, bez posledica po produktivnu ekonomiju.“ (Kurziv je moj; prim. prev.)

[3] Ya Basta!, Tute bianche i Disobbedienti, sve redom Negrijevi „radikali“, izvršavali su ovaj zadatak brojnim demonstracijama širom Italije, prijavljujući policiji sve one koji su napadali banke, multinacionalne kompanije, itd. (Napomena Venomous Butterfly.)

[4] Bivši komunista, sada član Partije demokratske levice, koji pregovara sa svima, od Belih kombinezona do fašista. (Napomena autora.)

[5] Ovo je, po svemu sudeći, lirska adaptacija govora koji je na kongresu španske anarhističke organizacije CNT-FAI, 1937. godine, u Valensiji, održao jedan pripadnik Gvozdene kolone (ime nije utvrđeno). Govor je iste godine objavljen i u dnevnom listu te oružane formacije, Nosotros. Italijanski, francuski i engleski prevodi (A Day Mournful and Overcats, by an „uncontrollable“ of the Iron Column) pojavili su se krajem 1970-ih i početkom 1980-ih godina i od tada se stalno nalaze u opticaju. O sudbini teksta, njegovim raznim izdanjima i adaptacijama, nešto više informacija može se pronaći na sledećim adresama (druge izvore, za sada, nismo uspeli da pronađemo): http://flag.blackened.net/revolt/spain/iron.html, http://www.bastardarchive.org/?p=19 (Prim. prev.)

Oružana radost

Uvod

Upravo će izaći drugo pravo pravcato izdanje ove knjižice. Od rujna 1977. kada je izašlo prvo izdanje, koje je bilo tiskano u pet tisuća primjeraka, zbog raznih sudskih postupaka koji su se završili mojom osudom na godinu i pol dana zatvora zbog poticanja na pobunu i subverzivnu propagandu, postojali su samo pretisci i nedopuštene kopije. Pretiske, koji su bili potpuno istovjetni originalu kako se ne bi kršio zakon, izdali su i uredili Edizioni Anarchismo, i bilo ih je dvanaest s ukupno sto tisuća primjeraka dok je nedopuštenih kopija bilo bar 5 uzimajući u obzir samo one za koje znamo. Osim toga, moramo spomenuti i prijevode na druge jezike.

Mislim da se radi o mojoj najraširenijoj i najčitanijoj knjižici, usprkos tomu što je prošlo 30 godina od njezinog nacrta. Usprkos razvoju događaja i promjenama teorijskih koncepcija koje prate život svakog anarhista i revolucionara, ovaj tekst još uvijek zadržava svoju svježinu i čitljivost.

Nije još došlo do nikakvih ispravki, ni onih pravopisnih.

Neka sova i dalje leti.

Alfredo M. Bonanno, Trst, 23. veljače 2007.

Uvod engleskom izdanju

Ova knjiga je napisana 1977. u jeku revolucionarne borbe koja se vodila u tom trenutku u Italiji i upravo je iz te perspektive treba i čitati, uzimajući u obzir tadašnju situaciju koja je danas duboko promijenjena.

Revolucionarni pokret, u suštini i onaj anarhistički, bio je još u razvojnoj fazi i tada je sve izgledalo moguće, čak i uopćavanje oružanog sukoba.

Ali trebalo je biti na oprezu zbog opasnosti od specijalizacije i militarizacije, što je uža manjina militanata željela nametnuti desecima tisuća drugova koji su se borili svim mogućim sredstvima protiv represije i pokušaja Države – uistinu poprilično slabim – da reorganizira način upravljanja kapitalom.

Takva je bila situacija u Italiji, ali nešto slično se događalo u Njemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i drugim državama.

Od temeljnog je značaja bilo pokušati izbjeći da veliki broj akcija, koje su drugovi svakodnevno provodili, akcije kojima su napadali ljude i strukture vlasti i kapitala, ne budu svedene na logiku upravljanja isključivo jedne oružane stranke, kao što su, na primjer, bile Crvene brigade u Italiji.

U tome je smisao knjige. Prikazuje kako iz svakodnevnog primjenjivanja oslobođenja i uništenja može nastati radosna logika borbe, a ne smrtonosna i ustaljena metoda nepopustljivosti unutar granica prethodno uspostavljenih pravila vladajuće grupe.

Neki od ovih problema danas više ne postoje. Razriješila su ih teška povijesna zbivanja. Slom realnog socijalizma odjednom je, a možda i zauvijek, izmjenio intervencionističke isprazne tlapnje marksista svih usmjerenja i svake vrste. Ali nije ugasio, već, naprotiv, ponovno je pobudio želju za slobodom i anarho-komunizmom, koji su se već svugdje proširili, pogotovo među pripadnicima mlađih generacija, iako se u većini slučajeva ne pozivaju na tradicionalne simbole anarhizma, njegove akronime i teoriju za koju se smatra, zbog shvaćenog ali ne i prihvaćenog osjećaja, da su zaražene ideologizmom.

Danas je ova knjiga ponovno aktualna, ali gledana iz druge perspektive. Nije više kritična prema teškoj strukturi nagomilavanja koja više ne postoji, već je sposobna s radošću uočiti snažne mogućnosti pojedinca na putu prema uništenju svega onoga što nas ugnjetava i uređuje.

Za kraj moram podsjetiti da su u Italiji knjigu osudili na uništenje. Presuda talijanskog Vrhovnog suda osudila ju je na lomaču. U svim knjižnicama u kojima se nalazio primjerak knjige stigla je okružnica Ministarsva unutarnjih poslova, kojom se naredilo njezino spaljivanje. Bilo je dosta knjižničara koji su odbili uništiti knjigu smatrajući takav postupak primjeren nacistima ili inkviziciji, ali knjiga se po zakonu ne može posuditi. Isto tako knjiga ne može kružiti Italijom i mnogim drugovima su oduzeti primjerci knjige tijekom nebrojenih premetačina njihovih domova.

Zbog pisanja ove knjige osudili su me na godinu i pol dana zatvora.

Alfredo M. Bonanno, Catania, 14. srpnja 1993.

I

(Revolucija 1848. u Parizu) biješe praznik bez početka i kraja.

— Bakunjin

Ali zašto su ti dobri dečki pucali Montanelliju[1] u noge? Zar ne bi bilo bolje da su mu pucali u usta?

Naravno da bi bilo bolje. Ali bilo bi i teže. Osvetoljubljivije i mračnije. Osakatiti takvu zvijer moglo bi imati dublji i jači smisao osim osvete, odnosno kazne za Montanellijevu odgovornost, kao fašiste i sluge šefova.

Osakatiti ga znači prisiliti ga na šepanje, prisjećati ga na to. Uostalom, zabavnije je nego pucati mu u usta, jer tada bi mu mozak izašao na oči.

Drug koji svako jutro ustaje da bi išao na posao, koji se gubi u magli, koji ulazi u tvorničko i uredsko ozračje bez zraka gdje nalazi uvijek ista lica: lice šefa odjela, mjerača vremena, špijuna smjene, ovisnika o poslu sa sedmero djece na grbači. Taj drug osjeća potrebu za revolucijom, borbom i fizičkim obračunom, čak i smrtonosnim, ali isto tako zna da to mu treba pružiti i određenu radost, i to odmah, a ne kasnije. Radost zamišlja u svojoj mašti, dok hoda pognute glave u magli, dok provodi sate u vlakovima i tramvajima, dok se guši pod beskorisnim papirima ili u beskorisnim vijcima, koji postoje da bi držali zajedno beskorisne mehanizme kapitala.

Nadoknađena radost koju mu šef plaća tjedno (tjedni odmor) ili godišnje (godišnji odmor) je kao voditi ljubav za novce. Da, vanjski izgled je jednak, ali nešto nedostaje.

Na stotinu tekstova je nabacano u knjigama, lecima, revolucionarnim novinama. Treba učiniti ovo, treba učiniti ono, treba gledati stvari tako, treba gledati na stvari kako kaže petar, kako kaže pavao, jer petar i pavao pravi su tumači svih petra i pavla iz prošlosti, onih s velikim slovom, kojima su ispunjenim zatupljujući svesci klasika.

I njih treba imati pri ruci. Dio su liturgije, njihov izostanak predstavljao bi negativni predznak, izazivao bi sumnju. Istina je da je korisno imati ih pri ruci, jer pošto su glomazni (odnosno teški) može ih se baciti nekom dosadnjakoviću na glavu, a premda nije nova, jedna je od dražih mogućnosti upotrebe revolucionarne valjanosti teza iz prošlosti (i sadašnjosti).

Nigdje nema tekstova o radosti u tim svescima. Strogost samostana može zaviditi atmosferi kojom odišu te stranice. Njihovi autori, svećenici revolucije osvete i kazne, provode dane važući i zbrajajući zločine i kazne.

S druge strane, ove vestalke u trapericama zavjetovale su se na djevičanstvo pa zbog toga se nameću i postavljaju zahtjeve. Žele da im se isplati žrtva koju su učinili. Najprije su napustili sigurno okružje svoje klase pa su sve svoje snage stavili na raspolaganje raseljenima i privikli se pričati jezikom koji nije njihov i podnositi prljave stolnjake i neuredne krevete. Pa neka ih se bar sasluša.

Sanjaju o urednim revolucijama, uređenim načelima, anarhiju bez meteža. Kada stvarnost pođe u drugačijem smjeru odmah optužuju za izazivanje i viču sve dok ih policija ne čuje.

Revolucionari su pobožan svijet. Revolucija nije.
II

Ja nazivam mačku mačkom.

— Boileau

Toliko smo zaokupljeni revolucionarnim problemom kako i što proizvoditi, da nitko ne govori o samoj proizvodnji kao revolucionarnom problemu.

Ako je proizvodnja temelj izrabljivanja kojeg provodi kapital, mijenjati način proizvodnje znači mijenjati način izrabljivanja, a ne njezino nestajanje.

Mačka, koju obojite u crveno, još uvijek je mačka.

Proizvođač je svetinja. On se ne dira. Neka se posvećuje njegova žrtva u ime revolucije i gotova je priča.

A što ćemo jesti?, pitaju se najzabrinutiji. Kruha i straha, odgovaraju jednostavni realisti gledajući jednim okom lonac, a drugim pušku. Ideje, odgovaraju smušeni idealisti koji jednim okom gledaju sanjaricu, a drugim čovječanstvo.

Tko dira u produktivnost – umire.

Kapitalizam i oni koji se protiv njega bore zajedno sjede na lešu proizvođača, ali bitno je da svijet proizvodnje ide dalje.

Za one koji uživaju u blagodatima proizvodnje kritika političke ekonomije je racionalizacija načina proizvodnje uz ulaganje minimalnog truda. Ostali, koji su izrabljivani moraju voditi brigu da ništa ne nedostaje. U suprotnom, kako bi se živjelo?

Kada sin tame izlazi na svijetlo dana ne vidi ništa, kao kad se spoticao u tami. Radost ga zasljepljuje. Ubija ga. On to naziva halucinacijom i osuđuje ju.

Trbušasti i malaksali buržuji uživaju u svom rasipnom besposličarenju. Uživati je, dakle, grijeh. To znači slagati se s buržujskim pobudama, i izdati proletarijat koji proizvodi.

To nije istina. Buržoazija će dati sve od sebe kako bi održala proces izrabljivanja živim. Čak su i oni pod stresom i ne nalaze trenutak za radost. Njihova su putovanja prilika za nova ulaganja. Njihove ljubavnice su pete kolone za dobivanje informacija od konkurencije.

Bog proizvodnje ubija čak i svoje ponizne sluge. Odrubimo im glave i iz njih će izaći hrpa smeća.

Promatrajući bogataša okruženog svojim slugama, gladan će se čovjek prije svega htjeti osvetiti uništenjem neprijatelja. Ali neka se spasi plijen! Bogatstvo se ne smije uništiti, nego ga treba iskoristiti. Nije bitno od čega se sastoji, koliko traje i kakve su mu mogućnosti upotrebe. Bitno je oduzeti ga vladajućima i slobodno raspodijeliti svima.

Svima? Dakako, svima.

A kako će se dogoditi prijelaz?

Revolucionarnim nasiljem.

Dobar odgovor. Ali što konkretno učiniti nakon što odrubimo toliko glava dok nam ne postane dosadno? Što ćemo učiniti kada ne budemo mogli pronaći nijednog šefa, tražeći ga čak šibicom?

Tada će nastupiti kraljevstvo revolucije. Svakome prema njegovim potrebama, svatko prema svojim mogućnostima.

Pazi druže! Ovo smrdi na proračunatost. Govori se o potrošnji i proizvodnji, dakle, ostajemo unutar granica proizvodnosti. Aritmetika nam ulijeva sigurnost. Dva plus dva su četiri. Nitko neće moći poreći sve ove „istine”. Brojevi vladaju svijetom. Ako smo to oduvijek radili, zašto to ne bi činili zauvijek?

Svi mi trebamo čvrsto tvrdo kamenje kojim ćemo izgraditi zid protiv zabrinjavajućih podražaja, koji stižu do grla. Svi mi imamo potrebu za materijalnim. Vlasnik se kune u svoj novčanik, seljak u svoju motiku, revolucionar u svoju pušku. Dajte oduška kritici i sva ova materija propada.

Vanjska svakodnevica uvjetuje nas i ponavlja u svojoj materijalnoj tromosti. Djeca smo banalne svakodnevice. Čak i kada pričamo o „važnim stvarima”, kao što je revolucija naše su oči uprte u kalendar. Gazde se boje revolucije, jer bi im se oduzeo novčanik, seljaci će se boriti u revoluciji kako bi dobili zemlju, a revolucionar da bi potvrdio svoju teoriju.

Gledano na ovaj način, ne postoji razlika između problematike novčanika, zemlje i revolucionarne teorije. Sve je potpuno imaginarno i čini ogledalo ljudskih iluzija.

Samo je borba stvarna.

Borba udaljava gazdu od seljaka i uspostavlja savez između seljaka i revolucionara.

Organizacijski oblici materijalne proizvodnje ideološka su sredstva koji prikrivaju temeljnu iluziju identiteta pojedinca. Taj identitet se preslikava na zamišljenu ekonomsku vrijednost. Kodeks uspostavlja njegovo tumačenje. Neki elementi ovoga kodeksa su u rukama gospodara. Shvatili smo to gledajući u konzumerizam. Tehnologija psihološkog ratovanja i totalne represije elementi su tumačenja da smo ljudi ukoliko proizvodimo.

Ostali dijelovi kodeksa su dostupni za korištenje pod promjenljivim uvjetima. Ne revolucionarnim, već jednostavno promjenljivim, unutar samog sistema. Razmotrimo, primjerice, društveni konzumerizam koji zamjenjuje gospodski konzumerizam posljednjih godina.

No, tu su još i ostali. Profinjeniji. Samoupravna proizvodnja još je jedan element kodeksa izrabljivanja.

I tako dalje. Ako nekome padne na pamet da mi organizira život, taj netko neće nikada biti moj drug. Ako svoj stav pravda time da uvijek treba postojati netko tko „proizvodi”, jer, u protivnom, bi izgubili svoj ljudski identititet i prepustili se „divljoj i neotesanoj naravi”, odgovoriti ćemo da je odnos priroda – čovjek samo jedna iluzija prosvjećene marksističke buržoazije. Zašto se oduvijek želi pretvoriti mač u vile? Zašto se ljudi uvijek moraju brinuti kako se razlikovati od prirode?
III

Ako ljudi ne postignu ono što je potrebno, umorit će se od onoga što je beskorisno.

— Goethe

Čovjeku je potrebno puno stvari.

Općenito, ovu se tvrdnju shvaća u smislu da čovjek ima neke potrebe i prinuđen je da ih zadovoljava.

Na taj se način stvara promjena čovjeka koji od jedne povijesno točno određene jedinke postaje dualnost (sredstvo i cilj u isto vrijeme). Upravo se on ostvaruje zadovoljavanjem svojih potreba (odnosno radom), dakle, on je sredstvo vlastitog ostvarenja.

Svatko uviđa koliko se mitova nalazi iza ovih tvrdnji. Ako se čovjek bez rada ne razlikuje od prirode, kako se može ostvariti zadovoljavanjem svojih potreba? Da bi to mogao, morao bi već biti čovjek, njegove bi potrebe trebale biti već zadovoljene i ne bi imao potrebe za radom.

Sama roba uobličuje veliku korist simbola. Na taj način postaje mjerilo, mjerna jedinica, vrijednost razmjene. Spektakl počinje. Dijele se uloge. Množe se. U beskonačnost. Bez promjena koje su vrijedne pažnje, glumci se trude glumiti.

Zadovoljavanje potreba ima refleksni, zanemarivi učinak. Najvažnija je čovjekova promjena u „predmet“, a sa čovjekom i svega ostalog. Priroda postaje „predmet“. Kad se koristi, ona sama se kvari i kvari životne porive čovjeka. Između prirode i čovjeka nastaje ogromna praznina koju treba ispuniti. Za to se brine robno tržište svojim širenjem. Spektakl se širi do te mjere da proždire samog sebe i vlastitu proturječnost. Publika i pozornica ulaze u istu dimenziju i ponovno su na raspolaganju za višu i širu razinu reprodukcije samog spektakla, i u beskonačnost.

Tko bježi od tržišnog kodeksa ne zaslužuje da se materijalizira i ispada „van“ stvarnog sjedišta spektakla. I tada ga se označava prstom. Okružen bodljikavom žicom. Ako ne prihvati mogućnost prilagođavanja, ako odbije prihvatiti novu razinu kodifikacije postaje kriminalac. Njegova je „ludost“ jasna. Nije prihvatljivo odbiti obmanutost u svijetu koji je stvorio stvarnost na obmani i svoju opipljivost na izmišljotini.

Kapital upravlja spektaklom pomoću zakona nagomilavanja. Ali ništa se ne može bezgranično nagomilavati. Čak ni kapital. Krajnji kvantitativni proces je obmana, kvantitativna obmana. To su šefovi odlično shvatili. Izrabljivanje preuzima različite ideološke oblike i modele kako bi osiguralo, na kvalitativno drugačiji način, ono nagomilavanje koje nije moglo trajati vječno u kvantitativnom pogledu.

Na taj način sve ispada paradoksalno i prividno, ali kapitalu to nije važno, jer on drži uzde i piše pravila. Ako treba prodavati obmanu pod stvarnošću i to mu donosi profit, to će nastaviti raditi bez da mu to predstavlja problem. Oni koji su izrabljivani plaćaju račun. Njihov je zadatak da primjete obmanu i shvate stvarnost. Za kapital sve je dobro onako kako je, iako se temelji na najvećem iluzionističkom spektaklu na svijetu.

Iskorištavani osjećaju nostalgiju za tom iluzijom. Navikli su se na lance i privrženi su im. Ponekad sanjaju o zavodljivim ustancima i lokvama krvi, ali zasljepljuju ih riječi novih političkih vođa. Revolucionarna stranka proširuje obmanjujuću perspektivu kapitala do tolikih razmjera da ih ovaj posljednji ne bi nikada mogao postići sam.

Kvantitativna iluzija ponovno odnosi pobjedu.

Iskorištavani se novače, broje, zbrajaju, njihove agresivne parole uznemiruju buržuje. Što je veći broj onih koji se pridružuju, tim veći postaju zahtjevi i bahatost njihovih vođa. Oni kuju svoje osvajačke planove. Nova moć se uzdiže nad ostacima stare. Bonaparteov se duh zadovoljno smije.

Naravno, duboke se promjene predviđaju u kodeksu obmana, ali sve treba biti podređeno kvantitativnom nagomilavanju. Povećanjem vojnih snaga moraju se povećati i revolucionarni zahtjevi. Sukladno tomu, mora se povećavati i stopa društevenog profita koji zamjenjuje privatni profit. Time kapital ulazi u novu obmanjujuću i spektakularnu fazu. Stare potrebe potisnute su novim etiketama. Bog proizvodnosti i dalje vlada bez suparnika.

Lijepo je zbrajati se. Osjećamo se jakima. Sindikati se zbrajaju. Stranke se zbrajaju. Šefovi se zbrajaju. Zbrajamo se i mi. Svi u krug.

A kada završimo sa zbrajanjem, trudimo se da stvari ostanu onakve kakve jesu. Ako je promjena baš potrebna, onda je najbolje da to učinimo bez da to itko primjeti. Lako je prodrijeti u duhove.

Politika se povremeno razotkriva. Kapital često nailazi na genijalna rješenja. Tada se socijalni mir obrušava na nas. Grobna tišina. Obmana postaje toliko opća da spektakl proždire gotovo sve raspoložive snage. Sve je tiho. Tada se razotkrivaju mane i monotonija predstave. Zastor se podiže kad su nepredviđeni događaji. Kapitalistička mašinerija podliježe udarcima. Tada otkrivamo revolucionarni angažman. Dogodilo se šezdesetosme. Svima su oči ispale od iznenađenja. Svi su bili bijesni do krajnjih granica. Brdo letaka i brošura i novina i knjiga. Mogao si se ugušit u njima. Stare ideološke razlike izredale su se poput velikog broja drvenih vojnika. I anarhisti su ponovno pronašli same sebe. Učinili su to pozivajući se na povijest, kako trenutak zahtjeva. Svi su tupavi. I anarhisti su tupavi. Kada bi se netko probudio iz sna spektakla, pogledao bi oko sebe u potrazi za prostorom i zrakom i ugledavši anarhiste rekao bi samom sebi: napokon! evo s kim želim biti. Potom bi shvatio koju je glupost pomislio. Ni u tom smjeru stvari nisu bile onakve kakve su trebale. I ondje: tupost i spektakl. Netko je bježao od svega toga. Zatvarao se u samog sebe. Gubio je entuzijazam. Prihvaćao je igru kapitala. I ako to ne bi prihvatio onda bi ga prognali, svi, čak i anarhisti.

Šezdesetosmaška mašinerija je stvorila najbolje službenike nove tehnobirokratske Države. Ali stvorila je i neka protutijela. Procesi kvantitativne obmane postali su vidljivi. S jedne strane su dobili novi poticaj kako bi izgradili novu viziju tržišnog spektakla, a s druge strane pretrpjeli su i neke poraze.

Beskorisnost sukoba na polju proizvodnje postala je jasna. Zauzmite tvornice, njive, škole, kvartove i sami upravljajte njima, govorili su stari anarhistički revolucionari. Dokinimo moć u svim njezinim oblicima, pridodali bi. Ali nisu ulazili dublje, nisu prikazivali pravu stvarnost problema. Iako su znali koliko je ozbiljan i rasporostranjen, rađe su ga skrivali u nadi da će stvaralačka spontanost revolucije učiniti svoje. Dok su čekali rezultat takve spontanosti, i dalje su htjeli kontrolirati sredstva proizvodnje. Tvrdili su da štogod se dogodilo, kojigod bio stvaralački oblik revolucije, moraju posjedovati sredstva proizvodnje. U suprotnom, neprijatelj će ih poraziti na proizvodnom polju. A kako bi to postigli prihvaćali su sve kompromise. Kako se ne bi previše udaljili od mogućnosti donošenja spektakularnih odluka, gradili su drugačiji oblik spektakla, koji je ponekad bio isto tako mračan.

Obmana spektakla ima svoja pravila. Tko želi njome upravljati mora podlijegati tim pravilima. Mora ih poznavati, nametati ih i zaklinjati im se. Prvo pravilo je da proizvodnja djeluje na sve. Tko ne proizvodi nije čovjek, revolucija nije za njega. Zašto bismo trebali tolerirati parazite? Zar ne bismo trebali raditi umjesto njih? Zar ne bismo trebali osigurati i njihov opstanak? I osim toga: zar ne izgledaju svi ti ljudi nejasnih ideja, koji žele raditi po svom nahođenju, „objektivno” djelotvorni za kontrarevoluciju? Dakle, bolje ih je napasti čim prije. Neka se zna tko su naši saveznici i s kim želimo biti. Ako želimo ulijevati strah moramo to činiti zajedno, savršeno postrojeni u red, i neka nitko ne stavlja noge na stol ili spušta hlače.

Organizirajmo našu posebnu strukturu. Trebali bi stvoriti militante koji savršeno znaju metode borbe u području proizvodnje. Revoluciju će povesti samo proizvođači, a mi ćemo biti ondje kako bi ih spriječili da čine gluposti.

Ne. Sve to je pogrešno. Na koji ćemo ih način spriječiti da čine gluposti? Na polju organizacijskog spektakla obmane postoje neki koji su puno glasniji od nas, i imaju snage za prodaju. Bori se na radnom mjestu. Bori se za obranu rada. Bori se za proizvodnju.

Kada ćemo prekinuti krug? Kada ćemo prestati same sebe gristi za rep?
IV

Nakazni čovjek uvijek nalazi ogledala koja ga čine lijepim.

— de Sade

Koja je to ludost ljubav prema radu!

Koju scensku spretnost posjeduje kapital kad je uspio da izrabljivani ljudi zavole izrabljivanje, osuđeni na vješanje uže, a robovi lance.

Ovakvo idealiziranje rada ubilo je revoluciju. Uvođenje buržujske etike proizvodnje oslabilo je pokret izrabljivanih, oslabilo ga je nešto što mu je potpuno strano i suprotno. Ne čudi što su se sindikati prvi iskvarili, upravo zbog toga što su najbliži upravljanju proizvodnim spektaklom.

Etici proizvodnje treba suprotstaviti estetiku nerada.

Zadovoljenju spektakularnih potreba, koje je nametnulo tržišno društvo, treba suprotstaviti zadovoljenje prirodnih potreba čovjeka, uzimajući u obzir primarnu i temeljnu potrebu: potreba za zajedništvom.

Na taj način kvantitativna procjena pritiska potreba nad čovjekom je izvrnuta. Potreba za zajedništvom mijenja druge potrebe i njihov pritisak na čovjeka.

Bijeda čovjeka, koji je predmet izrabljivanja, smatra se temeljem budućeg iskupljenja. Kršćanstvo i revolucionarni poketi pružali su si ruke kroz povijest. Treba patiti kako bi zaslužili raj ili stvorili klasnu svijest koja će dovesti do revolucije. Bez radne etike, marksistički pojam „proletarijata“ ne bi imao nikakvog smisla. Ali radna etika je rezultat buržujskog racionalizma, rezultat koji je omogućio buržujima da pridobiju vlast.

Korporativizam je uskrsnuo kroz pukotine proleterskog internacionalizma. Svatko se bori unutar vlastitog sektora. U krajnjoj liniji, stvara veze (putem sindikata) sa sličnim sektorima u drugim državama. Jedinstvenosti multinacionalnih kompanija suprotstavlja se jedinstvenost međunarodnih sindikalnih središnjica. Krenimo u revoluciju, ali spasimo stroj, sredstvo proizvodnje, mitski predmet koji reproducira povijesnu vrijednost buržuja, koja je sada postala baštinom proletarijata.

Nasljednik sudbine revolucije predodređen je postati potrošačem i glavnim glumcem budućeg spektakla kapitala. Revolucionarna klasa idealizirana je do te mjere da je se smatra korisnikom sudbine klasnog sukoba, ali ona nestaje u idealizmu proizvodnje. Kada se izrabljivani zatvore u jednu klasu, tada se potvrđuju svi elementi iluzije spektakla, isti oni elementi koji su svojstveni buržujskoj klasi.

Kako bi izbjegli globalni projekt kapitala, izrabljivani mogu odabrati jedino put koji vodi k odbijanja rada, proizvodnje, političke ekonomije.

U društvu koje se temelji na radu, odbijanje rada ne smije se miješati s „nedostatkom rada“. Marginalac traži posao. Ne može ga naći. Zatvara se u samog sebe. Osuđuje ga se. Sve se svodi na sveobuhvatno upravljanje proizvodnim spektaklom. Kapitalu su potrebni kako proizvođači tako i osobe koje nisu namirene. Samo što je ravnoteža labilna. Proturječja se razbuktavaju i uzrokuju brojne krize unutar kojih je moguće revolucionarno djelovanje.

Dakle, odbijanje, uništenje rada je potvrda potrebe za ne-radom. Potvrđuje se da čovjek može proizvesti i ostvariti samog sebe putem ne-rada, putem raznih poticaja koje mu potreba za ne-radom pruža. Ako se pojam uništenja rada sagledava sa stajališta radne etike tada ostajemo zatečeni. Ali kako? Puno ljudi traži posao, nezaposleni su, a mi pričamo o „uništavanju rada“? Duh ludizma budi se kako bi preplašio revolucionare koji su pročitali sve klasike. Plan frontalnog i kvantitativnog napada na snage kapitala mora ostati isti. Nisu važni neuspjesi i patnje iz prošlosti, nisu bitne sramote i izdaje. Samo naprijed, s vjerom u bolje sutra, samo naprijed!

Kako bi uplašili proletere i nagnali ih da se pridruže statičnom okruženju klasnih organizacija (ulizivačke stranke, sindikati i pokreti), dovoljno je sjetiti se u što se pretvorio koncept „slobodnog vremena“ odnosno obustave rada. Spektakl birokratskih organizacija slobodnog vremena stvoren je upravo kako bi potisnuo čak i najmaštovitije duhove. Ali taj način djelovanja nije ništa drugo doli totalni rat, koji predstavlja temelj cjelokupnog spektakla.

Potreba za zajedništvom mijenja sve. Zahvaljujući potrebi za zajedništvom sama potreba za ne-radom od negativne (suprotstavljenost radu) postaje pozivitna: potpuno raspolaganje pojedinca samim sobom, potpuna mogućnost slobodnog izražavanja, razbijanje svih obrazaca čak i onih koji se smatraju temeljnima i neuništivima, poput obrasca proizvodnje.

Ali revolucionari su odgovorne osobe i strah ih je uništiti sve obrasce uključivši revoluciju, ukoliko bi predstavljala prepreku za potpuno ostvarenje ideje. Strah ih je da ne ostanu kratkih rukava. Zar ste ikad upoznali revolucionara bez projekta za revoluciju? Jasno određeni i izloženi projekt širokim masama? Kakav je to revolucionar koji želi uništiti obrazac, ovojnicu, temelje revolucije? Obrušavajući se na koncepte poput kvantifikacije, klase, projekta, obrasca, povijesne uloge i slične starinske koncepte, nastaje opasnost da ne bude više nikakvog posla, da budu prisiljeni reagirati u stvarnosti, skromno poput mnogih drugih, poput milijuna ljudi koji revoluciju grade dan za danom bez da očekuju neki znak sudbonosnog roka. A da bi se to učinilo potrebno je biti hrabar.

S kvantitativnim obrascima i igricama ostaje se u prividu, odnosno u obmanjujućem projektu revolucije kao proširenju spektakla kapitala; poništenjem etike proizvodnje neposredno se ulazi u revoulcionarnu stvarnost.

Razgovarati o tome je teško. Jer ne bi imalo smisla razgovarati o tome kroz neki traktat. Nedostajao bi cilj kada bi netko sveo te probleme na potpunu i definitivnu analizu. Najbolji oblik bi bio prijateljski i neobavezan razgovor kojim bi se mogla ostvariti pronicljiva i magična igra riječi.

Stvarno je proturječno ozbiljno razgovarati o radosti.
V

Ljetne noći su nesnosne. U malim sobama loše se spava: to je noć uoči Giljotine.

— Zo d’Axa

Čak i izrabljivani imaju vremena za igru. Ali njihova igra nije radosna, već je sablasna liturgija. Očekivanje smrti. Obustava rada koja se koristi za oslobađanje od nasilnog naboja nakupljenog u procesu proizvodnje. U lažnom svijetu robe i sama igra je lažna. Varamo se ako mislimo da se igramo jer, usvari, samo jednolično ponavljamo igru uloga koju je kapital odredio.

Kada shvatimo kakvi su procesi izrabljivanja, prvo što nam padne na pamet je osveta, a posljednja je radost. Oslobađanje se doživljava kao ponovno uspostavljanje ravnoteže koju je zlo kapitala uništilo, a ne kao stvaranje svijeta igre koji će zamijeniti svijet rada.

To je prva faza napada na šefove. Faza neposredne svijesti. Ono što nas pogađa su lanci, bič, zatvorski zidovi, seksualne i rasne zapreke. Sve to treba nestati. Zato posežemo za oružjem i obrušavamo se na protivnika, na odgovornog.

U noći giljotine postavljaju se temelji za novi spektakl, kapital obnavlja svoju snagu: prvo se kotrljaju glave šefova, a zatim revolucionara.

Nije moguće provesti revoluciju samo pomoću giljotine. Osveta je predvorje za stvaranje predvodnika. Tko se želi osvetiti treba vođu. Vođa koji će osigurati pobjedu i ponovno uspostaviti povrijeđenu pravdu. A tko se želi osvetiti, prisiljen je osvetiti vlasništvo nad nečim što mu je bilo oduzeto. Do krajnje apstrakcije: oduzimanje viška vrijednosti.

Svijet budućnosti mora biti svijet u kojem će svi raditi. Dobro! Na taj ćemo način nametnuti ropstvo svima osim onima koji će paziti da se provodi i time će postati novi šefovi.

Bilo kako bilo, gazde moraju „platiti“ za svoje pogreške. Dobro! Na taj ćemo način u okvir revolucije, osim pojmova „dug“ i „platiti“, koji su tržišnog podrijetla, vratiti kršćansku etiku grijeha, osude i iskupljenja.

Sve je to dio spektakla. Kada njime ne upravlja izravno moć, može ga se s lakoćom preuzeti. Obrtanje uloga dio je dramaturške metode.

Tijekom klasnog sukoba, u određenom trenutku, moguće je da napad oružjem osvete i kazne bude neizbježan. Moguće je da pokret ne posjeduje drugo. I tada je vrijeme za giljotinu. Ali revolucionari moraju biti svjesni ograničenosti tog oružja. Ne mogu obmanjivati sebe i druge.

U paranoičnom okviru racionalizirajuće mašinerije zvane kapital čak i pojam revolucije osvete može postati dio neprestanih promjena spektakla. Prividni pokret proizvodnje odvija se pod blagoslovom ekonomske znanosti, ali, u biti, se temelji na obmanjujućoj antropologiji podijele poslova.

Nema radosti u radu. Čak ni u samoupravnom radu. Revolucija se ne može svesti na promjenu organizacije posla. Ne samo na to.

Nema radosti u žrtvovanju, smrti, osveti, nema je ni u međusobnom brojanju. Brojke su negacija radosti.

Tko želi živjeti ne može proizvoditi smrt. Prolazno prihvaćanje giljotine dovodi do njezine institucionalizacije. Ali isto tako, onaj tko voli život ne baca se u zagrljaj svom izrabljivaču. U protivnome, mrzio bi život i obožavao bi žrtvovanje, samokažnjavanje, rad, smrt.

Unutar groblja rada, stoljeća izrabljivanja stvorili su brdo osvete. Na tom brdu ravnodušno sjede vođe revolucionarnog pokreta. Proučavaju koji je najbolji način da iskoriste brdo. Nasilni naboj osvete mora biti usmjeren prema interesima nove kaste na vlasti. Simboli i zastave. Lozinke i složene analize. Ideološki aparat stoji na raspolaganju za bilo što.

Etika rada omogućava takvo iskorištavanje.Onaj tko voli raditi želi pridobiti sredstva proizvodnje, ne želi i dalje hodati naslijepo. Iz iskustva zna da su šefovi iza sebe imali moćnu organizaciju koja im je omogućila izrabljivanje. Misli da će samo organizacija koja je u istoj mjeri moćna i savršena omogućiti oslobođenje. Treba sve isprobati kako bi se spasio rast proizvodnje.

Koja ogromna varka. Etika rada je kršćanska etika žrtvovanja, etika šefova na temelju koje su se tijekom povijesti dogodili brojni pokolji zabrinjavajućom revnošću.

Ti ljudi ne shvaćaju da se ne mora proizvoditi višak vrijednosti, da iako se može proizvoditi, može se i odbiti. Protiv rada može se potvrditi volja za ne-proizvodnjom, koja se može boriti ne samo protiv ekonomskih struktura šefova, već i protiv onih ideoloških struktura koje prožimaju cjelokupnu zapadnu filozofiju.

Od presudne je važnosti shvaćanje da etika rada predstavlja temelj kvantitativnog revolucionarnog projekta. Ne bi imalo smisla da revolucionarne organizacije pričaju protiv rada u okviru svoje logike kvantitativnog rasta.

Estetika radosti, koja bi trebala zamijeniti etiku rada, ne spriječava život, kako tvrde mnogi zabrinuti drugovi. Na pitanje što ćemo jesti, može se mirne duše odgovoriti: ono što ćemo proizvoditi. Samo što tada proizvodnja neće više biti područje unutar kojeg se čovjek samoostvaruje, već će tu ulogu preuzeti igra i radost. Proizvodnja više neće biti odvojena od prirode, neće se stapati s njom samo kad proizvod bude gotov, već će biti dio same prirode. Na taj će način obustava proizvodnje biti moguća u svakom trenutku, odnosno kada će biti dovoljno proizvoda. Samo radost će bit nezaustavljiva. Nepoznata sila uštogljenim beskičmenjacima našega doba. Sila koja će umnožiti bar za tisuću puta kreativni impuls revolucije.

Društveno bogatstvo komunističkog svijeta ne mjeri se akumulacijom viška vrijednosti, iako njime upravlja manjina zvana proletarijat. Ovakva situacija ponovno stvara moć i na taj način odbacuje temelj same anarhije. Društveno bogatstvo komunizma ovisi o potencijalu koji život ima nakon revolucije. Kapitalističko nagomilavanje ne smije zamijeniti kvantitativno nagomilavanje (iako bi njime upravljala neka stranka) već kvalitativno nagomilavanje. Revolucija života zamjenjuje običnu ekonomsku revoluciju. Proizvodni potencijal zamjenjuje ustaljenu proizvodnju. Radost zamjenjuje spektakl.

Odbacivanjem tržišta spektakla kapitalističke obmane nametnut će se novi oblik razmjene. Od kvantitativne nestvarne razmjene prijeći će se na kvantitativnu stvarnu razmjenu. Protok se neće temeljiti na predmetima odnosno na njihovoj nestvarnoj reifikaciji, već na značaju koji će predmet imati za život. A značaj „za život” mora biti smisao života, a ne smrti. Ovi će predmeti biti ograničeni na određeni trenutak kada će se razmijenjivati i imat će uvijek drukčije značenje, ovisno o situaciji koja će odrediti razmjenu.

Istom predmetu pridavat će se „vrijednosti” koje se međusobno mogu duboko razlikovati. Bit će personificiran. Bit će mu nepoznata proizvodnja u okviru kapitala kakvu je mi poznajemo. Sama razmjena imat će smisla ako bude promatrana kao odbacivanje neograničene proizvodnje. Ne postoji oslobođeni rad.

Ne postoji sveobuhvatan rad (fizički i intelektualni). Ono što postoji je podjela rada i prodaja radne snage odnosno kapitalistički svijet proizvodnje. Revolucija će biti uvijek i samo negacija rada, afirmacija radosti. Svaki pokušaj nametanja ideje o radu „kao radu” bez izrabljivanja, o „samoupravljanom” radu, o radu u kojem izrabljivana osoba prisvaja proizvodni proces u cjelosti je zabluda.

Koncept samoupravljanja u proizvodnji vrijedi samo u okviru borbe protiv kapitala, odnosno ne može se odijeliti od ideje samoupravljanja borbom. Kad borba prestaje, samoupravljanje se svodi na samoupravljanje vlastitim izrabljivanjem. Kada borba završi slavno, samoupravljanje proizvodnjom postaje suvišno, jer nakon revolucije suvišna je i reakcionarna organizacija proizvodnje.
VI

Dokle god primaš ono što bacaš, to je samo spretnost i beznačajna pobjeda; samo ako odjednom postaneš onaj koji prima loptu, koju ti je bacila vječna prijateljica za igru, tebi u središte, s jedinim mogućim zaletom, u jednom od onih velikih, božanskih lukova nad kojima su izgrađeni mostovi, samo tada znati primiti je snaga – ne tvoja, već cijelog svijeta.

— Rilke

Svatko misli da je iskusio radost. Svatko od nas, bar jednom je pomislio da se raduje svom životu.

Ipak, takvo iskustvo radosti uvijek je pasivno. Radost nam se dogodi. Ne možemo „željeti” našu sreću, kao što ne možemo prisiliti radost da nam se vrati.

Ta udaljenost između nas i radosti ovisi o činjenici što smo „udaljeni” od nas samih, rastrgani u procesu izrabljivanja.

Tijekom cijele godine radimo kako bismo doživjeli „radost” godišnjeg odmora. Kada stigne, osjećamo „obvezu” da se radujemo činjenici da smo na odmoru. To je mučenje poput drugih. Isto vrijedi za nedjelju. Nezamisliv dan. Izbljeđivanjem obmane slobodnog vremena uviđamo ispraznost tržišnog spektakla u kojem živimo.

Isti odsutni pogled bulji u polupraznu čašu, televiziju, nogometnu utakmicu, injekciju heroina, ekran u kinu, duge redove automobila, svjetleće reklame, montažne vile koje su uništile krajolik.

Tražiti „radost” u srži jedne od mnogih „predstava” kapitalističkog spektakla je ludost. Upravo kapital to i želi. Iskustvo slobodnog vremena, kojeg određuju naši izrabljivači, je smrtonosno. Navode te da poželiš raditi. Na kraju, sigurna smrt postaje draža od prividnog života.

Nikakvu stvarnu radost ne možemo stvoriti iz racionalnog mehanizma kapitalističkog izrabljivanja. Radost nema kruta pravila koja je određuju. Ipak, moramo željeti vlastitu radost. U protivnome smo izgubljeni.

Snaga volje potiče potragu za radošću. Odlučna negacija uvjeta odnosno vrijednosti koje je postavio kapital. Vrijednost rada predstavlja prvu negaciju. Potraga za radošću može se odvijati samo u potrazi za igrom.

Time igra dobiva drugačije značenje od onoga kojeg joj pridajemo u okviru kapitala. Igra, koja se poput vedre dokolice suprotstavlja odgovornosti života, je lažni i izobličeni prikaz prave stvarnosti igre. U stvarnoj borbi protiv kapitala, u aktualnoj fazi sučeljavanja i njemu povezanih proturječja, igra nije „igračka“, već oružje za borbu.

Čudnom ironijom uloge se obrću. Ako je život ozbiljna stvar, smrt je iluzija, jer dok živimo, smrt ne postoji. Kraljevstvo mrtvih odnosno kraljevstvo kapitala, koje negira naše ljudsko postojanje i svodi nas na „stvari“, „izgleda“ da je jako ozbiljno, metodično, disciplinirano. Ali njegov posesivni paroksizam, stalna etička strogost, zaluđenost „djelovanjem“ kriju veliku obmanu: ispraznost tržišnog spektakla, beskorisnost nedefinirane akumulacije, apsurd izrabljivanja. Dakle, ozbiljnost svijeta rada i proizvodnje kriju najveći nedostatak ozbiljnosti.

Suprotno tomu, negacija tog zatupljenog svijeta odnosno potraga za radošću, snovima, u svom potvrđenom „nedostatku ozbiljnosti“ krije najveću ozbiljnost života: negaciju smrti.

I u fizičkom okršaju s kapitalom igra može poprimiti različite oblike. Mnoge stvari mogu se činiti „zbog igre“, kao stvari koje inače činimo zbog „ozbiljnosti“, noseći našu masku smrti, koju smo posudili od kapitala.

Igra je određena životnim porivom, uvijek novim, uvijek u pokretu. Ako djelujemo kao da se igramo, onda taj poriv postaje dio našeg djelovanja. Oslobađamo se od smrti. Igra nas održava na životu. Daje nam osjećaj za životom. U drugom slučaju, sve shvaćamo kao zadatak, kao nešto što „moramo“, kao obvezu.

U tom uvijek novom osjećaju, koji je sušta suprotnost otuđenju i ludosti kapitala, možemo uočiti radost.

Radost daje mogućnost raskida sa starim svijetom i oblikovanje novih ciljeva, različitih potreba i vrijednosti. Iako se radost sama za sebe ne može smatrati čovjekovim ciljem, svakako je privilegirana i dobrovoljno identificirana dimenzija, koja čini drukčijim sučeljavanje s kapitalom.
VII

Život je tako dosadan da nam ne preostaje ništa drugo nego potrošiti svu našu plaću na posljednje odjelo ili na posljednju košulju. Braćo i sestre, koje su vaše prave želje? Sjesti u Drugstore, izgubljenog pogleda koji bulji u prazno, kojemu je dosadno, ispijajući kavu bez okusa? Ili, možda dignuti ga u zrak ili zapaliti.

— The Angry Brigade

Velebni spektakl kapitala uvalio nas je preko glave. Naizmjence, glumce i gledatelje. Uloge se mijenjaju, u jednom trenutku mi promatramo širom otvorenih očiju, a u drugom trenutku drugi promatraju nas. Svi smo ušli u kristalnu kočiju, iako smo znali da se radi o tikvi. Dobra vila izigrala je našu kritičku svijest. Sada moramo pristati na igru. Bar do pola noći.

Glad i bijeda još uvijek su pokretačke snage revolucije, dok kapital i dalje širi svoj spektakl. Razmišlja o uvođenju novih glumaca. Najveći svjetski spektakl neugodno će nas iznenaditi. Sve je složeniji i organiziraniji. Novi klaunovi pripremaju se za dolazak na govornicu. Nove će se zvijeri ukrotiti.

Pobornici kvantitete, odnosno ljubitelji aritmetike, prvi će ući i ostat će zabljesnuti svjetlima iz prvih redova. Za sobom će voditi mase gladnih i ideologije iskupljenja.

Njihovu ozbiljnost, ipak, neće moći uništiti. Smijeh će im biti najveća prijetnja. Radost je smrtonosna u okviru spektakla kapitala. Ovdje vlada tmurno i mrtvačko ozračje, sve je ozbiljno i uredno, sve je racionalno i programirano, upravo zbog toga što je lažno i nestvarno.

Osim krize i proturječja koje nerazvijenost pretpostavlja, osim bijede i gladi, kapital će morati voditi posljednju, odlučujuću bitku s dosadom.

I revolucionarni pokret morat će voditi svoje bitke. Ne samo one tradicionalne protiv kapitala nego i nove, protiv sebe samog. Dosada ga napada iznutra, stvara pukotine, postaje neizdržljiv i neprikladan za život.

Pustimo na miru ljubitelje spektakla kapitala, koji u potpunosti prihvaćaju svoje uloge. Oni stvarno misle da se reformama može nešto promijeniti. Ali takvo razmišljanje nije ništa drugo nego paravan, jer dobro znaju da je promjena uloga jedno od pravila sustava. Postepeno mijenjanje stvari samo koristi kapitalu.

Zatim postoji i revolucionarni pokret u kojemu ne nedostaju oni koji riječima napadaju moć kapitala. Oni brkaju pojmove. Nitko nije pod dojmom njihovih velikih riječi, a ponajmanje kapital. On ih, ustvari, podmuklo koristi za najsloženije uloge u sklopu svog spektakla. Kada mu je potreban solist, tada na scenu stupa jedan od njih. Rezultat je poražavajući.

Istina je da se mora slomiti spektakularni mehanizam robe, prodrijeti u područje vlasti kapitala, u središte odlučivanja, u jezgru same proizvodnje. Zamislite koja bi to bila prekrasna erupcija radosti, ogroman kreativni skok unaprijed, nevjerojatni cilj „bez cilja“.

Ipak, jako je teško prodrijeti radosno, sa simbolima života, u mehanizme kapitala. Oružana borba često je simbol smrti, ali ne zbog toga što se njome ubijaju gazde i njihove sluge već zbog toga što se time nameće sustav dominacije smrti. Kada bi bila drugačije osmišljena, ona bi stvarno bila radost u akciji, bila bi u mogućnosti slomiti temeljne uvjete koje nameće tržišni spektakl kao, na primjer, vojnu huntu, osvajanje vlasti, avangardu.

Nerazumijevanje je drugi neprijatelj revolucionarnog pokreta. Zatvaranje očiju pred novim uvjetima sukoba, čime se žele nametnuti modeli iz prošlosti, koji su već odavno postali dio spektakularnog upravljanja robom.

Nepriznavanje nove revolucionarne stvarnosti potiče teorijsko i strateško nepriznavanje revolucionarne sposobnosti samog pokreta. Ukoliko se ne razrade unutarnja teorijska pitanja, ne može se tvrditi da je neposredno djelovanje nužno samo zato što su neprijatelji jako blizu. Sve to krije sposobnost suočavanja s novom stvarnošću pokreta, nesposobnost izbjegavanja grešaka iz prošlosti, čije su duboke posljedice vidljive još i danas. Takvo zatvaranje potiče racionalističku političku obmanu.

Kategorije osvete, vodstva, partije, avangarde, kvantitativnog rasta imaju smisla samo u okvirima našeg društva, a taj smisao pridonosi vječnom trajanju moći. Promatrajući s revolucionarnog gledišta, odnosno s gledišta potpunog i trajnog uklanjanja moći, ove kategorije više nemaju smisla.

Krećemo li se u ne-mjestu zvanom utopija, unutar izvrnute etike rada, u okvirima ostvarene radosti ovdje i sada, nalazimo se unutar sustava pokreta koji je jako udaljen od povijesnih oblika svoje organizacije.

Ovaj se sustav stalno mijenja čime se izbjegava mogućnost njegovog ukopavanja. Njegova karakteristika je samoorganizacija proizvođača na radnom mjestu i istovremeno samoorganizacija oblika borbe za odbijanje rada. To nije prisvajanje sredstava proizvodnje putem povijesnih organizacija, već odbijanje proizvodnje poticanjem organizacijskih strukura koje se stalno mijenjaju.

Ista stvar se događa u nesigurnoj stvarnosti. Potaknut bijegom od dosade i otuđenja, sustav se temelji na samoorganizaciji. Uvlačenje programiranog i nametnutog cilja od strane organizacije koja je nastala van tih struktura predstavlja ubojstvo pokreta, povratak tržišnom spektaklu.

Većina nas zamišlja revolucionarnu organizaciju na takav način. Čak i anarhisti koji odbacuju autoritarno upravljanje organizacijom, ne odriču se tih povijesnih tekovina. Na taj način uviđamo da se proturječna stvarnost kapitala može napasti sličnim sredstvima. To radimo jer smo uvjereni da su takva sredstva legitimna, jer proizlaze iz tog sukoba s kapitalom. Ne priznajemo da netko ne misli kao mi. Naša se teorija poistovjećuje s praksom i strategijom naših organizacija.

Postoje mnoge razlike između nas i autoritaraca, ali one nestaju u zajedničkoj vjeri u povijesnu organizaciju. Anarhija će se postići djelovanjem ovih organizacija (temeljne razlike uviđaju se u metodi pristupanja). Ova vjera ukazuje na jako bitnu stvar: zahtjev naše cjelokupne racionalne kulture da objasni samoj sebi kretanje stvarnosti i to na progresivni način. Ova se kultura temelji na pretpostavci o nepovratnosti povijesti i analitičkoj sposobnosti znanosti. Sve to nam omogućuje da razmišljamo o sadašnjem trenutku kao o spajanju svih pokušaja iz prošlosti, kao o najvišoj točki u borbi protiv moći tame (izrabljivanje kapitala). Time bismo trebali biti apsolutno napredniji od naših predaka, sposobni da razradimo i upravljamo teorijom i organizacijskom strategijom kao rezultatom zbroja svih prošlih iskustava.

Svatko tko ne prihvati ovakvo objašnjenje nalazi se van stvarnosti pošto je i ona po definiciji isto što i povijest, razvoj, znanost. Tko je odbacuje protupovijestan je, proturazvojan i protuznanstven. Presude bez žalbe.

Potpomognuti takvim ideološkim oklopom krećemo na trgove. Ovdje se suočavamo s drugačijim načinom borbe, koji se temelji na stvarima koje ne ulaze u okvir naših analiza. Jednog lijepog jutra, kada policajci počnu pucati tijekom mirnog prosvjeda, kojeg je policija i odobrila, sustav reagira i drugovi pucaju, policajci padaju. Anatema! Prosvjed je bio miran. Pošto se sveo na banalnu uličnu borbu, sigurno je došlo do provokacije. Ništa ne smije izlaziti iz savršene slike naše ideološke organizacije pošto nije samo „dio“ stvarnosti, već je „cjelokupna“ stvarnost. S one strane: ludost i provokacija.

Uništavaju se supermarketi, trgovine, pljačkaju se skladišta hrane i oružja, spaljuju se velika vozila. To je napad na tržišni spektakl i to na njegove najvidljivije oblike. Strukure koje se tek počinju oblikovati idu u tom smjeru. Odjednom počinju dobivati oblik s minimumom nužno potrebnog preventivnog strateškog usmjerenja. Bez ukrasa, bez dugih analitičkih premisa, bez složenih teorija. Napadaju. Drugovi se poistovjećuju s tim strukturama. Odbacuju organizacije ravnoteže moći, čekanja, smrti. Njihovo djelovanje je konkretna kritika stava čekanja i samoubojstva tih organizacija. Anatema! Sigurno je došlo do provokacije.

Udaljavaju se od tradicionalnih obrazaca „vođenja“ politike. Djeluju jako kritički na sam pokret. Koriste se ironijom. Ali ne u zatvorenom uredu pisca već među ljudima, na ulicama. U istim se problemima nalaze kako sluge gazdi, koji su već službeno prepoznati, tako i revolucionarni vođe daleke i bliske prošlosti. Propituje se mentalni sklop malog šefa i vođe grupe. Anatema! Kritika je prihvatljiva samo ako je usmjerena protiv gazde i ako se izriče na temelju pravila koje je odredila povijesna tradicija klasne borbe. Svatko tko izlazi iz određenih granica je provokator.

Muka nam je od sastanaka, čitanja klasika, beskorisnih prosvjeda, teorijskih rasprava do iznemoglosti, beskonačnih razlikovanja, dosade i bijede nekih političkih analiza. Od svega ovog draže nam je voditi ljubav, pušiti, slušati glazbu, hodati, spavati, smijati se, igrati se, ubijati policajce, slomiti noge novinarima, presuđivati sucima, dizati u zrak policijske postaje. Anatema! Borba je legitimna samo kada je shvate vođe revolucije. U suprotnom, mogla bi biti u pitanju samo provokacija, jer time bi prijetila opasnost da izgube kontrolu nad situacijom.

Požuri druže, pucaj odmah na policajca, na suca, na gazdu, dok nije došla nova policija koja će te spriječiti u tome.

Požuri reći ne, prije nego te nova represija uvjeri da je reći ne besmisleno i ludo i da je dobro prihvatiti gostoljubivost ludnica.

Požuri napasti kapital prije nego ga nova ideologija učini svetim.

Požuri odbiti rad prije nego ti neki novi sofist opet kaže kako „rad oslobađa“.

Požuri igrati se. Požuri naoružati se.
VIII

Neće biti revolucije, sve dok se Kozaci ponovno ne spuste.

— Coeurderoy

Igra unutar logike kapitala je zagonetna i proturječna. Kapital je koristi kao dio tržišnog spektakla, i na taj način postaje dvosmislen iako, inače, to nije. Obmanjujuća struktura kapitalističke proizvodnje nameće tu njegovu dvosmislenost. Time igra postaje obustava proizvodnje, dašak „spokojstva“ u svakidašnjem životu. Na taj način postoji programiranje igre i njegovo scensko korištenje.

Izvan vlasti kapitala, igra je skladno strukturirana zahvaljujući svom kreativnom potencijalu. Nije vezana uz neku od predstava koju joj nameće proizvodnja, jer se razvija samostalno. Samo u takvoj stvarnosti igra je vesela, prava radost. Ne „obustavlja“ tugu razdora koju uzrokuje proizvodnja već, naprotiv, ostvaruje je do kraja, postaje sudionikom stvarnosti života i na taj se način suprotstavlja smicalicama stvarnosti smrti – čak i kroz igru – kako bi tuga bila manje tužna.

Oni koji razaraju stvarnost smrti bore se protiv mitskog kraljevstva kapitalističke obmane, kraljevstvo koje, stremeći prema vječnosti, zapada u relativnost. Radost razaranja proizlazi iz igre razornog djelovanja, iz prepoznavanja duboke tragedije koju radost pretpostavlja, iz svjesnosti o snazi entuzijazma koji može uništiti mrežu smrti. To nije suprotstavljanje strave stravi, tragedije tragediji, smrti smrti, već suprotstavljanje radosti stravi, radosti tragediji, radosti smrti.

Ako netko ubije policajca, ne preuzima ulogu suca koji nastoji brzo isprati sa sebe krv od prethodnih presuda. Sudovi i presude su, isto tako, dio spektakla kapitala, čak i kad revolucionari igraju svoju ulogu. Ako netko ubije policajca, time se ne mjeri ni njegova odgovornost niti se to ne računa kao klasni sukob. Ne može se programirati način kako promatrati odnose između revolucionarnog pokreta i izrabljivača, već se neposredno odgovara na potrebu koja je nastala unutar revolucionarnog pokreta, potreba koju ni sve analize i opravdanja ovog svijeta nisu mogle nametnuti.

Ova potreba je napad neprijatelja, izrabljivača, njegovih sluga. Sporo se razvija unutar pokreta. Samo kada izađe na svjetlo dana, pokret prijelazi iz faze obrane u fazu napada. Moralna analiza i opravdanje nalaze se na prvom mjestu, a ne na zadnjem, ispred onih koji izlaze na ulice pokušavajući im podmetnuti nogu. Nalaze se u višestoljetnom sustavnom nasilju kapitala nad izrabljivanima. Ali nije nužno da budu gotovi i spremni za upotrebu. Ovaj je zahtjev samo drugačiji oblik naših racionalizirajućih namjera, našeg sna za nametanjem novog modela, koji ne pripada stvarnosti.

Neka se spuste ti Kozaci. Nemojmo podupirati reakcionarnost koja nam ne pristaje. Nemojmo prihvatiti dvosmisleni poziv kapitala. Umjesto da pucamo na naše drugove ili na nas same, bolje je da pucamo u policajce.

U povijesti ima trenutaka u kojima znanost postoji u svijesti onih koji se bore. U tim trenucima nisu potrebni tumači istine, jer ona proizlazi iz samih događaja. Stvarnost borbe stvara teoriju pokreta.

Nastanak tržišta označio je stvaranje kapitala, prijelaz iz feudalističkog u kapitalistički sustav proizvodnje. Ulaskom proizvodnje u fazu spektakla postalo je potrebno širenje tržišnih oblika na sve ono što postoji: ljubav, znanost, osjećaji, svijest, itd. Spektakl se poprilično povećao. Druga faza ne kvari prvu, kako tvrde marksisti. To je drugačija faza. Kapital jede sve, čak i revoluciju. Ako ona ne odluči raskrstiti s planom proizvodnje i zahtjeva nametati alternativnu proizvodnju, kapital će je progutati unutar tržišnog spektakla.

Jedino borba ne može biti progutana u stvarnosti sukoba. Neki njezini oblici, kada se užljebe u određene organizacijske oblike, mogu se umetnuti u spektakl. Ali kada raskrste s temeljnim značenjem koji kapital pridaje proizvodnji, onda je to umetanje jako teško.

Aritmetički i osvetnički diskurs u ovoj fazi nema smisla. Ako se ponavlja onda dobiva metaforičko značenje.

Obmanjujuću igru kapitala (spektakl robe) mora zamijeniti stvarna igra oružanog napada na kapital s namjerom uništavanja obmane i spektakla.
IX

Uradi sam.

— Priručnik „Uradi sam“

Lako je, možeš to sam uraditi. Sam ili s nekolicom drugova od povjerenja. Nije potrebno puno sredstava. Ni veliko tehničko znanje.

Kapital je ranjiv. Dovoljna je odlučnost.

Otupili smo u beskonačnosti brbljarija. Nije u pitanju strah. Nije nas strah, samo su nam glave otupile zbog velikog broja gotovih ideja. Ne možemo ih se osloboditi.

Čovjek koji je usredotočen na svoje djelo nije hrabar čovjek. To je čovjek koji je razbistrio svoje misli, koji je shvatio bespotrebnost tolikog truda za igranje uloge u predstavi, koju mu je namjenio kapital. Takav svjestan čovjek napada hladno i usredotočeno. Ostvaruje se u radosti. Kraljevstvo smrti nestaje pred njim. Iako za gazde stvara uništenje i teror, u svom srcu i u srcima izrabljivanih nalazi radost i spokoj.

Revolucionarne organizacije teško to shvaćaju. Nameću model koji reproducira simulaciju proizvodne stvarnosti. Kvantitativna sudbina onemogućava im kvalitativni pomak na području estetike radosti.

Ovakve organizacije doživljavaju čak i vojni napad kvantitativno. Postavljaju ciljeve uzimajući u obzir izravni sukob.

Na taj način kapital nadzire svaki hitan slučaj. Može si dozvoliti prihvaćanje proturječnosti, ukazati na njegove suprotstavljene spektakularne oblike, iskoristiti negativne posljedice na proizvođače kako bi se spektakl proširio. Na kvanititativnom polju kapital prihvaća sukob, jer su mu poznati svi odgovori. On sam stvara odgovore, ima monopol nad kodeksom.

Suprotno tomu, radost revolucionarnog čina je zarazna. Širi se poput mrlje ulja. Igra stvara vlastito značenje djelovanjem u stvarnosti, ali s time da se ne ukopava u model vladanja odozgo. Raspršuje se u tisuću produktivinih i nestabilnih smjerova. Unutarnja povezanost s igrom gubi se u napadu. Ipak, vanjski smisao opstaje, odnosno značenje koje igra ima za one koji nisu unutra i žele ga prisvojiti. Oslobađajuće posljedice igre od temeljnog su značaja među onima koji prvi prihvate igru i onima koji „promatraju“.

Na taj se način stvara zajednica radosti. Spontano stvaranja kontakata od temeljnog je značaja za ostvarenje najdubljeg značenja igre. Igra je čin zajednice. Rijetko kad se pojavljuje samostalno. Kad se oblikuje na taj način, sa sobom često nosi i negativne elemente psihološkog uklanjanja. U tom se slučaju ne radi o pozitivnom prihvaćanju igre kao kreativnog trenutka stvarnosti ispunjene borbom.

Osjećaj zajedništva u igri spriječava samovolju pri izboru značenja igre. Kada nedostaje osjećaj zajedništva, pojedinac bi mogao nametnuti svoja pravila igre i svoja značenja, koji bi drugima bili neshvatljivi. Time bi mogao prouzročiti preoblikovanje igre u trenutnu obustavu negativnih posljedica njegovih osobnih problema (problem rada, otuđenja, izrabljivanja).

U zajedničkom dogovoru značenje igre obogaćuje se i zahvaljujući uzajamnim djelima. Oslobođena i obostrano iskazana mašta daje više prostora kreativnosti. Svaki izum, svaka nova mogućnost može se doživiti kolektivno bez pretpostavljenih modela i biti od presudnog značaja i kao kreativni trenutak, premda bi na putu do svog ostvarenja mogao naletiti na tisuću problema.

Na kraju, tradicionalna revolucionarna organizacija nameće svoje tehničare. Ne može izbjeći opasnost od zapadanja u tehnokraciju. Veliki značaj, koji se pridaje sredstvima djelovanja, osuđuje ju na propast.

Revolucionarna struktura koja traži trenutak radosti u revolucionarnom djelovanju usmjerenom k uništenju moći, smatra da su alati pomoću kojih će ostvariti uništenje samo alati, odnosno sredstva. Oni koji koriste ove alate ne smiju im postati robovima. Oni koji ih ne znaju koristiti ne smiju postati robovi onih kojih ih znaju koristiti.

Diktatura alata najgora je diktatura.

Najvažnije oružje revolucionara je njegova usredotočenost, savjest, odluka za djelovanjem, individulanost. Konkretna oružja su samo alati i kao takvi podložni su stalnom kritičkom preispitivanju. Potrebno je razviti kritiku oružja. Bili smo svjedocima brojnih slučajeva santifikacije strojnice, brojnih slučajeva santifikacije vojne djelotvornosti.

Oružana borba se ne tiče samo oružja. Ono ne može samo predstavljati revolucionarnu stvarnost. Opasno je svoditi složenu stvarnost na samo jednu stvar. Ustvari, igra bi mogla biti opasna, jer bi mogla svesti eksperiment života na igračku, koja time postaje magična i apsolutna. Nije slučajno da se u simbolima brojnih borbenih revolucionarnih organizacija pojavljuje strojnica.

Potrebno je gledati puno dublje kako bi se shvatio duboki smisao revolucionarne borbe kao radosti, kako bi se izbjegle iluzije i zamke iskrsnulog tržišnog spektakla putem mitskih predmeta ili predmeta pretvorenih u mit.

U sučeljavanju s oružanom borbom kapital je na izmaku snaga. Trudi se do posljednjeg daha. Kako bi se suprotstavio na polju na kojem se ne osjeća jako sigurno, potrebna mu je suradnja javnog mijenja. Zato nastaje psihološki rat, koji koristi najsuptilnije oružje moderne propagande.

U suštini, kapital je u svojem današnjem opipljivom obliku ranjiv, s obzirom na revolucionarnu strukturu koja može odrediti vrijeme i način napada. Kapital je svjestan svoje slabosti i zato se sklanja. Policija mu nije dovoljna, a ni vojska. Ljudi ga trebaju stalno čuvati. Čak i najjadniji sloj proletarijata. Kako bi uspio u tome, mora podijeliti klasni front. Mora proširiti među siromašnima mit o opasnosti oružanih organizacija, mit o svetosti države, mit o moralu, o zakonu itd.

Zbog takve situacije, organizacije i njezini militanti primorani su prihvatiti određenu ulogu. U okviru „uloge“, igra više nema smisla. Sve postaje „ozbiljno“, dakle lažno, spektakularno i tržišno. Radost se pretvara u „masku“. Osoba postaje anonimna, uživljuje se u ulogu, nije više u stanju razlikovati stvarnost od privida.

Kako bi se slomio začarani krug tržišne predstave, potrebno je odbiti čak i ulogu „profesionalnog“ revolucionara.

Oružana borba mora izbjeći nametanje „osobine“ profesionalnosti, podjelu rada koju joj vanjski obrazac kapitalističke proizvodnje želi nametnuti.

„Uradi sam“. Nemoj se odreći globalnog sadržaja igre zbog manjkavosti kojega uloga uzrokuje. Brani svoje pravo na radost. Spriječi kapitalov projekt smrti. On može prodrijeti u svijet kreativnosti igre samo pod uvjetom da onoj koji igra se pretvori u igrača, živi stvaratelj u mrtvaca, koji je u zabludi da je živ.

Ako se „svijet igre“ organizira na centraliziran način, nema više smisla pričati o igri. Kada predlažemo našu ideju o „oružanoj radosti“, moramo predvidjeti i mogućnost da kapital ponovno prisvoji revolucionarani program. Ponovno prisvajanje može se provesti vanjskim upravljanjem svijetom igre tako da se odredi uloga igrača, uloge uzajamnosti u zajednici igre, mitologija igračke.

Kad se srežu veze s centralizacijom i vojskom, kapitalu se pomućuju ideje koje se temelje na kodeksu spektakularne proizvodnje kvantitativnog tržišta. Na taj način, koordinirana akcija radosti postaje zagonetna za kapital. Postaje ništavna, bez svrhe, van stvarnosti. A to je zbog toga što su bit, svrha i stvarnost kapitala lažni, dok su bit, svrha i stvarnost revolucije realno postavljeni.

Potrebu za proizvodnjom zamjenjuje potreba za zajedništvom. Odluke pojedinca unutar zajednice igre imaju smisla samo u sklopu te potrebe. Uzori smrti iz prošlosti otkrivaju se u njihovom nedostatku stvarnosti, u njihovoj lažnoj suštini.

Uništenje gazdi vodi k uništenju robe, a uništenje robe vodi k uništenju gazdi.
X

Neka sova poleti.

— Atenska poslovica[2]

„Neka sova poleti“. Neka loše započeta djela završe dobro. Neka se revolucija, koja je toliko udaljena od revolucionara, ostvari bez obzira na preostale želje za društvenim mirom.

Kapital će dati posljednju riječ bijelim kutama. Zatvori neće moći još dugo postojati. Stare utvrde prošlosti, prošlosti koja preživljava u zaluđenoj mašti nekog umirovljenog reakcionara, urušit će se s padom ideologije, koja se temelji na društvenoj ortopediji. Neće biti više osuđivanih. Kriminalizacija, koju će kapital provesti na što racionalniji mogući način, proći će kroz umobolnice.

Odbiti spektakl znači biti izvan stvarnosti, jer cijela stvarnost je spektakl. Odbiti pravila koja nameće tržišni kodeks, znači biti lud. Ne nakloniti se pred bogom robe, stajat će vas odlaska u ludnicu.

Liječenje će bit radikalno. Neće biti više torture inkvizicije i krvi po zidovima: takve stvari ostavljaju dojam na javnost, konzervativni buržuji interveniraju, izmišljavaju opravdanja i ispravke, uzrokuju metež u skladu spektakla. Nitko se ne protivi potpunom uništenju osobnosti, koja se smatra jedinim radikalnim lijekom za bolesne umove. Doklegod će čovjek osjećati da je okružen nepokolebljivim kapitalističkim spektaklom, imat će dojam da se vrata umobolnice neće nikad zatvoriti za njim. Svijet ludosti bit će mu stran, iako umobolnica postoji pored svake tvornice, ispred svake škole, iza svakog polja, usred svakog predgrađa.

Budimo pažljivi da našom kritičkom ispraznošću ne olakšamo put državnim dužnosnicima u bijelim kutama.

Kapital radi na stvaranju interpretativnog kodeksa koji bi trebao kružiti među širokim masama. Na temelju tog kodeksa, javno mijenje prilagodit će se gledati na revolucionare, odnosno atentatore na poredak gazdi, kao na luđake. Iz toga proizlazi potreba da im se otvore vrata umobolnica. Čak i sadašnji zatvori, koji su organizirani po njemačkom modelu, postaju specijalni zatvori za revolucionare, pa zatvori koji se nameću kao primjeri, pa pravi pravcati logori za manipulaciju mozgom i zatim prave umobolnice.

Takvim ponašanjem kapital se ne želi samo braniti od borbe izrabljivanih. To je i jedini mogući odgovor, uzimajući u obzir unutarnju logiku tržišne proizvodnje.

Umobolnica je za kapital opipljivo mjesto gdje se prekida globalnost spektakularne funkcije. Zatvor pokušava na sve moguće načine postići taj globalni prekid, ali ne može uspjeti jer je blokiran od strane temeljnih zahtjeva njegove ortopedske ideologije.

„Područje“ ludnice nema početka ni kraja, nema povijesti, nedostaje mu promjenljivost spektakla. To je mjesto tišine.

Suprotno tomu, drugo „područje“ tišine, groblje, ima dar govora, glasno priča. Mrtvi pričaju. A naši mrtvi pričaju glasno. Naši mrtvi mogu biti teški, jako teški. Zato će se kapital uvijek truditi imati ih što manje. U skladu s tim, rast će broj „gostiju“ u umobolnicama. „Domovina socijalizma“ može na tom polju puno toga poučiti.

Umobolnica je najsavršenija terapeutska organizacija za slobodno vrijeme. Obustava rada bez traumi za tržišne strukture. Nedostatak proizvodnje bez negacije proizvodnje. Luđak ne mora raditi i u svom neradu ne mora potvrđivati mudrost rada kao suprotnost ludosti.

Kada kažemo: nije vrijeme za oružani napad na Državu, tada otvaramo vrata ludnice za drugove koji organiziraju napad; kada kažemo: nije trenutak za revoluciju, tada stežemo remene na krevetu; kad kažemo: takve akcije su, objektivno gledajući, provokacija, tada oblačimo bijelu kutu mučitelja.

U vrijeme kada je bilo malo protivnika, strojnica je dobro radila. Deset mrtvih je prihvatljivo. Trideset tisuća, sto tisuća, dvijesto tisuća, označili bi prekretnicu u povijesti, bili bi revolucionarno polazište tolikih razmjera da bi dugotrajno poljuljali mirni sklad tržišnog spektakla. Uostalom, kapital je postao lukaviji. Lijek posjeduje neutralnost koju oružje nema. Ima terapeutski alibi.

Neka se kapitalu stavi pod nos njegov statut ludosti. Neka se preokrenu suprotstavljene strane.

Neutralizacija pojedinca je ustaljena praksa komercijalizirane skupnosti kapitala. Cijelo je društvo jedna velika umobolnica. Izjednačavanje mišljenja je terapeutski proces, stroj smrti. Proizvodnja se ne može provesti u spektakularnom obliku kapitalizma, u odsustvu ovog izjednačavanja. Ako je odbijanje svega toga, odnosno izbor radosti naspram smrti, onda je to znak ludosti, onda je trenutak da svi počnu shvaćati koja se zamka krije iza svega toga.

Cjelokupna mašinerija kulturne tradicijie Zapada je mašinerija smrti, negacija stvarnosti, lažno kraljevstvo, koje je skupilo u sebi sve vrste gadosti i nepravdi, izrabljivanja i genocida. Ako je odbijanje takve logike proizvodnje osuđeno kao ludost, onda je potrebno objasniti razliku između ludosti i ludosti.

Radost se naoružava. Njezin napad je prevladavanje tržišne halucinacije, stroja i robe, osvete i vodstva, partije i kvantitete. Njezina borba prekida logičku vezu profita, strukture tržišta, programirani smisao života, krajnji dokument arhive. Njezina razorna eksplozija mijenja slijed ovisnosti, nomenklaturu pozitivnosti i negativnosti, kodeks tržišne obmane.

Ipak, to se mora znati objasniti. Nije lako prenijeti značenje od svijeta radosti na svijet smrti. Uzajamni su kodeksi uzdrmani, međusobno se poništavaju. Ono što je u svijetu radosti obmana, to je u svijetu smrti stvarnost i obrnuto. Fizička smrt, koju se toliko oplakuje u svijetu smrti, manje je smrtonosna od smrti koja se prodaje kao život.

Na taj način kapital može vrlo lako mistificirati poruke koje prenosi radost. Čak ni revolucionari nisu sposobni iščitati do kraja pravu smisao doživljaja radosti iz perspektive logike kvantitete. Ponekad blebetaju o beznačajnim pristupima. A ponekad se prepuštaju osudama koje nisu mnogo drugačije od onih koje upućuje kapital.

Opće pravilo značitelja u tržišnom spektaklu je roba. Aktivni element ove nagomilane mase je rad. Osim tih elemenata, u proizvodnoj shemi ne postoje drugi koji bi istovremeno mogli imati neko negativno i pozitivno značenje. Postoji mogućnost usvajanja ne-rada, ali ne kao negaciju rada već kao obustavu rada na određeno vrijeme. Isto tako, postoji mogućnost usvajanja ne-robe, odnosno personificiranog predmeta, ali samo kao reifikaciju slobodnog vremena, odnosno nečeg što je samo hobi u isječcima vremena koje nam proizvodni ciklus ostavlja. Jasno je da su ovi znakovi: ne-rad i ne-roba praktični za opći model proizvodnje, ukoliko ih se shvati na taj način.

Samo razjašnjavanjem nekih značenja radosti i odgovarajućih značenja smrti kao elemenata dvaju suprotstavljenih svijetova koji se međusobno bore, možemo prenijeti neke elemente djelovanja radosti bez da budemo u zabludi da ih možemo prenijeti sve. Tko počinje iskušavati radost, čak i putem djelovanja koje nije izravno povezano s napadom na kapital, otvoreniji je za shvaćanje značenja napada, bar više od onih koji se pridržavaju nazadne vizije sukoba, vizije koja se temelji na kvanitativnoj obmani.

Na taj je način još uvijek moguće da sova poleti.
XI

Idemo naprijed! Rukama i srcem, riječju i perom, mačem i puškom, ironijom i psovkom, krađom, trovanjem i požarom, povedimo… rat s društvom!

— Déjacque

Na stranu s očekivanjima, okljevanjima, snovima o socijalni miru, malim kompromisima, naivnostima, svim tim metaforičkim dronjcima, koje nam dostavljaju prilikom brojnih prodajama kapitala. Na stranu s velikim analizama, koje sve objašnjavaju do najmanjih detalja. Knjižurine pune znanja i straha. Na stranu s buržujskom demokratskom iluzijom o dijalogu i diskusiji, o debati i skupštinama, o prosvjetiteljskim sposobnostima šefova mafije. Na stranu sa znanjem i iskustvom, koje je buržujska radna etika usadila u naša srca. Na stranu sa stoljećima kršćanstva, koja su nas učila požrtvovnosti i poslušnosti. Na stranu sa svećenicima svih redova i službi, sa šefovima, s revolucionarnim vodičima, bilo oni manje revolucionarni ili oni koji uopće nisu revolucionarni. Na stranu s brojem, s iluzijom količine, s pravilima tržišta, s ponudom i potražnjom. Sjednimo nakratko na ruševine povijesti našeg izrabljivanja i razmislimo.

Svijet ne pripada nama ako taj svijet ima gospodara, a taj gospodar je toliko glup da ga želi takvog kakav je. Neka si ga uzme. Neka počne brojati ruševine umjesto palača, groblja umjesto gradova, mulj umjesto rijeka, zaraženo blato umjesto mora.

Najveći svjetski spektakl iluzija više nas ne očarava.

Sigurni smo da će se iz naše borbe odmah i sada stvoriti zajednice radosti.

Po prvi će put život pobijediti smrt.

[1] Indro Montanelli (1909–2001), jedan od najpoznatijih talijanskih novinara 20. stoljeća, preživio je atentat 1977. godine koji su organizirale Crvene brigade, pri čemu su mu pucali u noge, jer je bio „rob multinacionalnih kompanija i sluga vlasti“ i glasno je progovarao protiv ljevičarske atmosfere koja se stvarala u Italiji u to vrijeme. (http://ita.anarchopedia.org/Indro_Montanelli)

[2] Bonanno aludira na čuvenu Hegelovu izreku, „Tek kada se počne spuštati sumrak, Minervina sova širi krila i uzleće”. (Predgovor za Filozofiju prava, 1820) Po njemu, neka istorijska epoha ili proces može se shvatiti tek kada se počne približavati svome kraju – ili slomu. „Atensko” poreklo te metafore nije izvesno. (Napomena AB)

Uvod

U ovom radu nastojaću da prikažem razvoj i glavne koncepte specifične feminističke tendencije koja se razvijala u Italiji sedamdesetih godina XX veka, a zatim proširila i na druge zemlje. Reč je o tendeciji koju su predstavljale inicijative kao što su Lotta Femminista (LF) i „Nadnice za kućni rad”. Ove grupe su svoj analitički fokus, kao i praktični, borbeni rad, usmeravale na skrivenu ulogu koju žene obavljaju u sistemu kapitalističke proizvodnje.

Analiza funkcija koje su kapital i država u ovom procesu dodelili muškarcu i porodici, kao i ideoloških i sredstava prisile i discipline koja su s tom svrhom angažovana, dovele su ove militantkinje do veoma radikalne antikapitalističke i antidržavne pozicije.

Razvoj i značaj ove perspektive, kako za feministički tako i za radikalni antikapitalistički pokret, jedino je moguće adekvatno sagledati u istorijskom kontekstu razvoja radikalnog pokreta u Italiji. Tako je na ovu tendenciju ključan uticaj imala operaistička [1] marksistička tendencija, koja je u Italiji počela da se razvija početkom šezdesetih godina XX veka. Kako su neke od pokretačica ove feminističke tendencije prethodno bile angažovane u operaističkim krugovima, ova tendencija je ponekad nazivana operaističkim feminizmom.

Sedamdesetih godina prošlog veka, Harry Cleaver je pod ključnim uticajem operaizma formulisao definiciju „autonomističkog marksizma”, koja je pod tim nazivom podrazumevala onu tradiciju u okviru marksizma koja analizira i deluje „iz perspektive radničke klase” i koja insistira na autonomiji radničke klase, kako u odnosu na kapital i državu tako i u odnosu na zvanične organizacije radničke klase, kao što su sindikati i partije. Osim toga, pojam autonomije je u ovom slučaju obuhvatao i autonomije različitih sekcija radničke klase jednih u odnosu na druge.

Iako će se u ovom radu često koristiti i pojam „operaistički feminizam”, pogotovo da bi se ukazalo na istorijski kontekst nastanka ove feminističe tendencije, ona je u velikoj meri, svojom radikalnošću u kritici kapitala, države i levice, prevazišla svoje početne operaističke uticaje. Pošto je termin „autonomistički marksizam” dobio šire značenje, pa se pod njim često podrazumevaju sve one marksističe tendencije koje se zasnivaju na ovakvom shvatanju autonomije i koje se u tom smislu često približavaju anarhizmu, smatram da je iz današnje perspektive adekvatnije ovu tendenciju nazivati „autonomističkim feminizmom”, iako oba termina imaju svoje mesto u analizi istorije ove tendencije.
Operaizam

Operaizam se kao tendencija u italijanskom posleratnom marksizmu formirao u krugu mlađih teoretičara okupljenih oko listova Quaderni Rossi (1960–1966) i Classe Operaia (1964–1967). Ovu grupu činili su disidentski članovi Socijalističke (PSI) i Komunističke partije Italije (CPI), nezadovoljni politikom zvaničnog marksističkog i radničkog pokreta, pogotovo posle sovjetske intervencije protiv pobune u Mađarskoj 1956.

Među pokretačima ove tendecije nije postojalo potpuno poklapanje u mišljenjima. Jedan od najznačajnijih formulatora ranog operaizma, Mario Tronti, nikada se nije u potpunosti odvojio od lenjinizma i Komunističke partije, a 1967. godine vratio se u aktivno partijsko članstvo. S druge strane, drugi ključni rani operaista Raniero Panzieri (1921–1964) bio je bivši član Socijalističke partije i, prema Trontijevim rečima, „Panzierijev Marks je bio Marks Roze Luksemburg, ne Lenjina […] Njegova tradicija bila je ona revolucionarnog sindikalizma, sa dozom anarhičnog socijalizma kog je stara PSI istorijski nosila u sebi” (Tronti, 2012: 3).

Ipak, ova grupa je formulisala teorijske koncepte koji će u velikoj meri odrediti poglede i praksu radikalnih grupa u Italiji u decenijama koje će uslediti, i imati značajan uticaj na radikalni pokret na globalnom nivou. Neki od ključnih operaističkih koncepata su autonomija radničke klase i strategija odbijanja rada.

Prema Trontiju, radništvo se kao klasa konstituiše pre kapitalista, tj. upravo konstituisanje radništva kao klase provocira kapitaliste da se i oni konstituišu kao klasa. Pritom, radnici su društvena klasa proizvođača – industrijski proizvođači kapitala, dok se kapitalisti kao društvena klasa konstituišu kao organizatori radnika kroz medijum industrije: „Istorija industrije se ne može posmatrati drugačije nego kao istorija kapitalističke organizacije proizvodnog rada, i stoga kao radnička istorija kapitala” (Tronti, 2011: 3). Kako Tronti dalje ističe, kapitalista kao organizator radnika obezbeđuje rad, a radnik obezbeđuje kapital: „U stvarnosti on je posednik te jedinstvene, naročite robe, koja je uslov za sve druge uslove proizvodnje, jer su, kako smo videli, svi ostali uslovi za proizvodnju, od starta, kapital po sebi – mrtav kapital koji, kako bi oživeo i ušao u igru društvenih odnosa proizvodnje, treba da obuhvati u sebi radnu snagu, kao predmet i aktivnost kapitala” (Tronti, 2011: 4). Dakle, radnik time što prodaje radnu snagu i otelotvoruje klasni odnos obezbeđuje kapital. Cena koju kapitalisti plaćaju za ovo jesu radničke borbe koje periodično potresaju proces proizvodnje, a na ove potrese poslodavac je primoran da odgovara neprestanim tehnološkim inovacijama u organizovanju posla. Tronti smatra da su eksploatacija i njen istorijski razvoj posledica potrebe kapitala da pobegne od svoje de facto podređenosti klasi radnika-proizvođača: „Sve organizovanija eksploatacija, njena neprestana reorganizacija na najvišem nivou industrije i društva, tada su odgovori kapitala na radničko odbijanje da se potčine ovom procesu. Direktni politički prodor radničke klase je upravo taj koji zahteva ekonomski razvoj od strane kapitala koji, polazeći od pozicije proizvodnje, prodire u sveukupne društvene odnose” (Tronti, 2011: 5). Tronti zapravo ističe kako je u „radničkoj istoriji kapitala” moguće otkriti klice borbe kao odbijanja od samog početka, kada su se prvi proleteri konstituisali kao klasa, ali da se ova strategija tek mora razviti u punom smislu: „Novi oblik antagonizma mora se usaditi u nauku radničke klase, usmeravajući je ka novim ciljevima i zatim je preneti na potpuno politički čin prakse. Oblik o kome govorimo je oblik borbe odbijanja, oblik ’Ne’ organizacije radničke klase: odbijanje da se aktivno učestvuje u kapitalističkom razvoju, odbijanje da se postavljaju pozitivni zahtevi” (Tronti, 2011: 11). Prema Trontiju, zahtevi koje su radnici decenijama isporučivali kapitalistima samo su mogli imati kao rezultat poboljšanje procesa eksploatacije. Nasuprot tome, oblik odbijanja predstavljali bi zahtevi koje kapitalisti ne mogu apsorbovati, tačka u kojoj radnici mogu tražiti od kapitala ono što kapital ne može dati.[2] Tronti se zalaže za novi koncept krize kapitalizma, kao političke krize koju nameću radnički pokreti putem strategije odbijanja da pozitivnim zahtevima reše kontradiktornosti kapitalizma, tj. političkiim odbijanjem radničke klase da i dalje deluje kao aktivan partner u celokupnom društvenom procesu, odbijanjem čak i pasivne saradnje u kapitalističkom razvoju.

Ovakav koncept radničke strategije u klasnoj borbi direktno se sukobio sa ortodoksnom levičarskom idejom o „dostojanstvu rada” i o „produktivizmu” radničke klase kao motoru društvenog progresa i konačnog poraza kapitalizma. S teorijskim konceptom i praksom odbijanja rada od strane radnika u Italiji nerazdvojno je povezan koncept radničke autonomije, koji je za operaiste označavao samoorganizovanje borbe van kontrole sindikata i partije. Harry Cleaver, koji je prvi upotrebio i definisao termin „autonomistički marksizam”, inpirisan pre svega operaizmom, ali i njegovim prethodnicima (kao što su grupe Johnson-Forest Tendency iz SAD i Socialisme ou barbarie iz Francuske), pod ovim pojmom podrazumeva posebnu tradiciju marksizma koja je naglašavala autonomnu moć radništva, autonomnu od kapitala, zvaničnih radničkih organizacija kao što su sindikati, političke partije, kao i moć određenih užih grupa unutar radništva da deluju autonomno u odnosu na druge grupe radništva: „Samomobilizacija različitih grupa, kao što su žene, studenti i seljaci, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina nagoveštavala je pun obim radničke autonomije daleko više nego što je to prethodno bilo prepoznato. Štaviše, ne samo da su raznovrsnije grupe ljudi delovale autonomno u odnosu na kapital, već su često delovale autonomno u odnosu na druge grupe, na primer, crnci autonomno od belaca, žene autonomno od muškaraca” (Cleaver, 2000: 16). Pišući o operaistima, Cleaver ističe: „Ove studije zasnovale su novo marksističko razumevanje autonomije i organizacije radničke klase. Time što su pokazale kako su radnici razvili i odbacili različite oblike organizovanja u zavisnosti od konkretnog karaktera klasnih odnosa, tredjunionizam, socijaldemokratija, radnički saveti, pokazani su kao specifični istorijski proizvodi. Pomeranjem fokusa sa samorazvoja kapitala na samorazvoj radničke klase, ovi autori su razotkrili idealizam onih marksista koji su i oblik kapitala i oblik organizacije radničke klase tretirali kao večno date. Na ovaj način oni su elaborirali teorijski okvir za razumevanje rastućeg nezadovoljstva italijanskih radnika spram njihovih zvaničnih organizacija, kao i za pomeranje sopstvenog referentnog okvira na takav način da bude sposoban da vidi nove oblike organizacije u nastajanju” (Cleaver, 2000: 68). Pojam autonomije radničke klase je kasnije dobio i još radikalnije tumačenje: „ Radničko prisustvo, čvrsta proleterska zajednica može organizovati socijalne uslove proizvodnje, razmene i društva autonomno od buržoaske legalnosti. Autonomno od zakona razmene […] radnih učinaka […] privatnog vlasništva […] proletarijat samostalno definiše sopstvene zakone i primenjuje ih u praksi na teritoriji koju vojno okupira buržoazija” (Balestrini i Moroni, prema Cuninghame, 2002: 63).

Još jedan od teorijskih koncepata bitnih za razumevanje operaističke tendencije jeste koncept „društvene fabrike”. Polazeći od toga da kapital u sebe uključuje i radničku klasu, kao i od Marksovog uvida da je proces akumulacije u svojoj srži proces akumulacije klasa, kapitalističke i radničke, i od njegove analize procesa cirkulacije i reprodukcije iz drugog toma Kapitala koja je uključivala i reprodukciju klasa, Tronti je zaključio da je izjednačavanje kapitala s fabrikom, karakteristično za marksističku političku ekonomiju, neadekvatno. „Fabrika u kojoj je radnička klasa radila bilo je društvo kao celina, društvena fabrika. Radnička klasa je morala biti redefinisana na takav način da uključi i nefabričke radnike. Ova teorija obezbedila je polaznu tačku za razumevanje, u okviru marksističke analize, ne samo porasta, u šezdesetim godinama, broja borbi koje su uključivale studente, žene i nezaposlene u Italiji, već i slične borbe u drugim delovima Evrope i u SAD, kao i borbe seljaka u Trećem svetu” (Cleaver, 2000: 125).

Posle prestanka izlaženja lista Classe Operaia 1967. i povratka dela uredništva u redove Komunističke partije, deo operaista, a među njima i Antonio Negri, osniva organizaciju Potere Operaio (PO), jednu od dve najznačanije organizacije italijanske nove levice (druga je Lotta Continua). Ova organizacija bila je pod ključnim uticajem operaizma i nastavila je da razvija teoriju započetu od originalnih operaista, od kojih je jedan bio i Negri, a koji je sada postao ključni teoretičar nove organizacije. Oslanjajući se na operaističku kritiku kejnzijanizma kao odgovora koji je Kapital dao na uspehe radničkih borbi, odnosno kao reakciju na moć radništva, organizacija Potere Operaio napadala je Komunističku partiju Italije zbog njenog učestvovanja u državnim naporima da sprovodi kejnzijanske mere. Nasuprot tome, PO se zalagala za autonomno radničku strategiju koja je težila smanjenju produktivnosti, tj. povećanju plata i smanjenju rada.

Ključne teoretičarke organizacije Lotta Femminista, iz koje je nastala internacionalna kampanja „Nadnice za kućni rad”, kao što su Mariarosa Dalla Costa i Leopoldina Fortunati, inicijalno su se politički formirale kao militantkinje organizacije Potere Operaio.
Operaistički feminizam

Nezadovoljne načinom na koji su ženskom pitanju pristupali članovi Potere Operaio i druge organizacije nove levice, militantkinje uključene u njih počele su samostalno da se organizuju, formirajući kružoke, diskusione grupe i kampanje.

Sledeći citat može ilustrovati odnos PO prema ovom pitanju:

„Deset hiljada neplaćenih radnika omogućavaju vlasniku da ostvari ogroman profit i na taj način slomi borbu za ukidanje kategorija […] FIAT Mirafiori zapošljava žene na sličan način na koji su crnci bivali zapošljavani 1930-ih. Krajnje je vreme da prestanemo da lijemo suze u vezi sa ženskom jednakošću, koja je sjebana kao i svaka lekcija o građanskim pravima. Kapital je već izjednačio žene u Mirafioriju time što ih je uposlio na proizvodnoj traci” (PO, prema Wright, 2002: 134).

Iz navedenog stava je prozilazilo da je u vezi s tim za PO najvažnije pitanje bilo kako se radnice mogu organizovati na antikapitalistički način.

Prema mišljenju Stevea Wrighta, organizacija Lotta Femminista, čije su se neke od osnivačica razišle s PO 1972. godine, bio je najambiciozniji pokušaj u ovom ranom periodu odvojenog ženskog organizovanja. Članice Lotta Femminista su u svom glasilu pisale:

„Videvši u ženama instrument kapitalističkog napada na nadnicu, PO se kreće u opasnim vodama. Tradicionalni motiv iza napada na radnika migranta, pogotovo ako je bio/bila crnac/crnkinja (ili s juga Italije), jeste taj da je njihovo prisustvo ugrožavalo borbu domaće radničke klase. Potpuno ista stvar govori se o ženama u odnosu na muškarce. Antirasističko (i stoga, antinacionalističko i antiseksističko) gledište, borbeno gledište, jeste otkriti organizacione slabosti koje dozvoljavaju moćnijim sekcijama da budu odvojene od onih s manje moći. Drugim rečima, otkriti organizacionu slabost koja nas, time što dozvoljava kapitalu da planira ovu podelu, poražava. Danas je ovo jedno od fundamentalnih pitanja s kojima se klasa mora suočiti” (Lotta Femminista, prema Wright, 2002: 134).

Militankinje LF i kasnije internacionalne kampanje „Nadnice za kućni rad”, koja je proizašla iz ove organizacije, u teorijskom smislu su znatno proširile Trontijev rad o nefabričkom delu radničke klase i fokusirale su se na ulogu koju nadnica ima u sskrivanju kako neplaćenog udela u radnom danu u fabrici tako i neplaćenog rada van fabrike. Isticale su ulogu koju nadnica ima u podeli radničke klase na hijerarhijski raspoređene sektore, tj. podelu na deo radničke klase koji radi za nadnicu i na deo koji radi bez nadnice. Na taj način, grupe koje pripadaju drugom sektoru (kućne radnice, studenti, seljaci) izgledaju kao da ne pripadaju radničkoj klasi zbog proste činjenice da za svoj rad ne primaju nadnicu:

„Političke implikacije ovih novih uvida bile su dalekosežne. Kao žene-članice Lotta Femminista i Nadnica za kućni rad mogle su uvideti da su levičarske strategije za žene koje su pozivale na ’priključivanje’ radničkoj klasi ulaženjem u fabrike, kontraproduktivne. Ne samo da je ulaženje u fabrike značilo udvostručavanje rada, žene su već radile za kapital kod kuće, već, jednom kada uđu u fabriku, kapitalistička hijerarhija nadnica, koju perpetuiraju sindikati i Partija, bi ili zadržala žene kao grupu u podređenom položaju ili bi ih podelila u skladu sa istom hijerarhijom i tako uništila njihovu kolektivnu moć” (Cleaver, 2000: 72).

Iz uvida da nadnica pruža moć, odnosno materijalne osnove za borbu, proizašao je zahtev da nadnice za kućni rad budu isplaćene od strane kolektivnog kapitaliste, tj. države.

Silvia Federici, organizatorka kampanje „Nadnice za kućni rad” u SAD, ističe dva aspekta operaizma koja su imala ključni uticaj na njihovu perspektivu. Prvi je insistiranje na centralnom značaju radničkih borbi za autonomiju u odnosu kapital–rad, koji je otkrivao političku važnost nadnice kao načina na koji se društvo organizuje i sakrivaju hijerarhije koje postoje u radničkoj klasi. Drugi aspekt, za Federici jednako važan, jeste operaistički koncept „društvene fabrike” izveden iz Trontijeve analize, po kojoj na izvesnom stepenu kapitalističkog razvoja kapitalistički odnosi postaju toliko hegemonistički da je svaki društveni odnos podređen kapitalu, te da razlika između fabrike i društva nestaje, a društveni odnosi direktno postaju odnosi proizvodnje:

„Tronti je ovde mislio na sve veću reorganizaciju teritorije kao društvenog prostora strukturisanog u skladu s potrebama fabričke proizvodnje i akumulacije kapitala. Ali, za nas je odmah bilo jasno da je kružni tok kapitalističke proizvodnje, i društvene fabrike koju on stvara, započet i centriran iznad svega u kuhinji, spavaćoj sobi, domu – u meri u kojoj su ovo bili centri za proizvodnju radne snage – i odatle se pomerao u fabriku, prolazeći kroz školu, kancelariju, laboratoriju. Ukratko, mi nismo pasivno primale lekcije pokreta koje sam spomenula, već smo ih izokretale na glavu, razotkrivale njihova ograničenja, koristile njihove teorijske cigle da izgradimo novi tip političkog subjektiviteta i strategije” (Federici, 2012: 7–8).

Opisujući situaciju u Italiji 70-ih godina XX veka, Mariarosa Dalla Costa tvrdi da je tamošnji feministički pokret imao dve strane – jednu je predstavljao pokret za samosvest, a drugu, operaističku stranu, organizacija Lotta Femminista. Članice ove organizacije su 1972. godine osnovale Internacionalni feministički kolektiv i tako stvorile veliku internacionalnu mrežu, koja je naročito bila aktivna u Sjedinjenim državama, Kanadi, Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Konstatujući da se u Potere Operaio učlanila zbog „potrebe za pravdom”, Dalla Costa dodaje:

„Ako bi me upitali zašto sam napustila Potere Operaio juna 1971. i okupila grupu žena koja će postati prvi nukleus Lotta Femminista, odgovorila bih: Zbog osećaja dostojanstva. U to vreme, odnos između muškaraca i žena bio je, pogotovo u okolini intelektualnih drugova/drugarica, nedovoljno dostojanstven za mene. Tako sam ovim drugaricama/drugovima predstavila pamflet koji će postati Potere femminile e sovversione sociale: tanka knjiga koju je internacionalni feministički pokret odmah prihvatio i preveo na šest jezika. Ja sam dala život prvom činu autonomnog ženskog organizovanja u okviru operaističke tendencije, ali druge su nam se uskoro pridružile iz drugih grupa, kao i one koje nisu bile uključene u grupe zbog toga što stvari između muškaraca i žena generalno nisu išle dobro” (Dalla Costa, 2002).

Kao drugi razlog Dalla Costa navodi potrebu za onim što se tada nazivalo „proces samoidentifikacije”, odnosno za potrebom da žene prestanu sebe da definišu kroz oči i očekivanja muškaraca. Ova aktivistkinja i autorka ističe da su, bez obzira na postojanje mreža na nacionalnom i internacionalnom nivou, sredstva kojima su aktivnosti sprovođene bila izuzetno oskudna, uglavnom su se svodila na letke i list Le operaie della casa (Kućne radnice). Ipak, na ovim osnovama razvila se „ogorčena i totalizujuća” borba koja učesnicama nije ostavljala prostora za bilo šta drugo u njihovim životima: borbe za stanovanje, borbe u bolnicama, školama i fabrikama, borbe za pravo na abortus, organizovanje autonomnih ženskih zdravstvenih centara itd.

Leopoldina Fortunati se sa operaizmom prvi put susrela kada se upisala na univerzitet, tada je imala 19 godina. Ubrzo je shvatila da je grupa Potere Operaio, i njena analiza, pružala korisna oruđa za borbu, pogotovo zbog posvećenosti organizacionoj platformi na kojoj su se radnici i studenti našli zajedno. Iako je smatrala da je analiza PO bila veoma napredna kada su u pitanju bile nove fabrike i nova uloga radnika u savremenom kapitalističkom sistemu, po njenom mišljenju, ta analiza je bila veoma slaba kada su u pitanju bili kućni rad, afekti, emocije, seksualnost, obrazovanje, porodica, interpersonalni odnosi itd. Fortunati je svoje aktivnosti u grupi Lotta Femminista započela kada je imala 22 godine:

„U međuvremenu sam odrasla, mnogo naučila, prevazišla svoju stidljivost kada je pričanje u javnom prostoru bilo u pitanju, znala sam da je došlo vreme da dam političko značenje čak i svojim ličnim izborima. Ličnim borbama, u koje su se mnoge žene uključile radi sopstvenog dobra i kako bi promenile društvo, bio je potreban rezonator i ujedinjujuća sila koja bi povećala njihovu moć. Ova sila bilo je oktrivanje klasne svesti od strane žena, koja će služiti kao motor političkog organizovanja u njihovim borbama. Grupa Lotta Femminista uvela je operaističko iskustvo u feministički pokret” (Fortunati, 2013).

Vođena ovim iskustvom i praktičnim potrebama feminističke borbe, Lepoldina Fortunati je napisala knjigu Tajna reprodukcije,[3] koja verovatno predstavlja najsofisticiraniji doprinos teorijskoj razradi postavki svojstvenih operaističko-feminističkoj tendenciji, kojoj je autorka pripadala.

Stvaranjem Internacionalnog feminističkog kolektiva 1972. godine u Padovi, započela je i kampanja „Nadnice za kućni rad”. Ovu kampanju započele su žene iz Italije, Britanije, Francuske i SAD. Kasnije se ovoj inicijativi priključuju i žene iz Nemačke, Švajcarske i Kanade. Cilj kampanje je, prema rečima Silvia-e Federici, bio „otvaranje procesa internacionalne feminističke mobilizacije, koja bi naterala državu da prizna kako je rad u domaćinstvu rad – tj. aktivnost koja bi morala biti kompenzovana budući da doprinosi proizvodnji radne snage i proizvodi kapital, te tako omogućava održavanje svake druge proizvodnje” (Federici, 2012: 8). Ova autorka ističe da je:

„Perspektiva Nadnica za kućni rad […] bila revolucionarna ne samo zato što je razotkrivala duboki uzrok ženske opresije u kapitalističkom društvu, već i zato što je skidala masku s glavnih mehanizama kojima kapitalizam održava svoju moć i drži radničku klasu podeljenom […] Drugim rečima, kampanja Nadnice za kućni rad je bila revolucionarna za nas zato što smo prepoznale da je kapitalizmu neophodan neplaćeni reproduktivni rad kako bi ograničio troškove radne snage i verovale smo da bi uspešna kampanja usmerena na isušivanje izvora ovog neplaćenog rada slomila proces akumulacije kapitala i suočila se s kapitalom i državom na terenu zajedničkom za većinu žena. Konačno, takođe smo kampanju Nadnice za kućni rad videle kao revolucionarnu zato što je okončavala naturalizaciju kućnog rada, raspršujući mit po kome je to ženski rad; i umesto da se bori za više rada, ona je zahtevala da žene budu plaćene za rad koji su već obavljale” (Federici, 2012: 8).

Pojava i delovanje organizacije Lotta Femminista i kampanje „Nadnice za kućni rad” vremenski je koincidiralo s procesom u kom su se dve glavne organizacije nove levice u Italiji, Potere Operaio i Lotta Continua, samoraspustile. Nestanak ovih organizacija omogućio je kasnije nastajanje heterogenog socijalnog pokreta Autonomia,[4] koji je bio pod feminističkim uticajem, iako nije mnogo žena u njemu direktno participiralo.

Štaviše, neki od učesnika su smatrali da je delovanje feministkinja, odnosno nemogućnost ovih organizacija da adekvatno odgovore na feminističku kritiku, bio ključni faktor koji je doprineo njihovom nestanku. Tako je Antonio Negri, pišući o nestanku PO, zaključio: „Bez želje da preterujem, verujem da je razlog koji je vodio do raspuštanja PO u svojoj suštini došao iz razvoja u ženskom pokretu, iz pozitivne transformacije koju je frustracija žena donela mnogim kadrovima PO” (Negri, prema Partridge, 1981: 135).
Moć žena

Pamflet „Moć žena i subverzija zajednice”, koji su napisale Mariarosa Dalla Costa i Selma James, objavljen 1971. godine, predstavlja prvu teorijsku artikulaciju feminističke pozicije, koja je stajala iza inicijativa kao što su Lotta Femminista i „Nadnice za kućni rad”. Zbog toga ovaj pamflet ima izuzetnu važnost u razvoju pomenute tendencije, te ću u ovom odeljku nešto detaljnije predstaviti njegov sadržaj.

Autoke nastoje da lociraju „žensku ulogu” koju stvara kapitalistička podela rada. Figuru „domaćice” vide kao figuru od centralnog značaja za ovu ulogu. Koncentrišući se na položaj žena iz radničke klase, one ipak smatraju da su sve žene domaćice, čak i onda kada nađu zaposlenje van doma, ali da je uloga domaćica iz radničke klase od nezamenljivog značaja za kapitalističku proizvodnju i determinanta za poziciju svih drugih žena. Za razumevanje ženske uloge u kapitalističkoj proizvodnji neophodno je prethodno sagledati na koji način je kapitalizam stvorio modernu porodicu i ulogu koju domaćica ima u njoj, uništavajući prethodne oblike porodica i zajednica.

S razvojem kapitalizma i centralizacijom proizvodnje u fabrici razbija se celina koju su prethodno činile porodica, zajednica i proizvodnja, stvara se podela na radnike-muškarce koji su odvojeni od porodice, i žene i decu koji su ovim razvojem izgubili relativnu moć koju su imali dok je porodica zavisila od njihovog rada, kad je on smatran društvenim i neophodnim. Dolazi do isključivanja iz doma svih onih koji ne stvaraju potomstvo i ne servisiraju one koji rade za nadnicu, prvo muškaraca, a zatim i dece, koja se od porodice odvajaju slanjem u škole. Prelazak sa kmetstva na „slobodnu radnu snagu” podelio je proletarijat na muški i ženski deo, i oba dela od dece. Škola je centar ideološkog disciplinovanja i oblikovanja radne snage. Školovanje započinje uobičajenim osećajem očaja koji deca doživljavaju prvog dana u predškolskoj ustanovi, kad ih roditelji tamo ostave i iznenada nestanu:

„Ovde nemamo posla sa uskošću nuklearne porodice koja onemogućava deci laku tranziciju ka stvaranju odnosa s drugim ljudima […] Ovde imamo posla sa celom organizacijom društva, čiji su getoizirani delovi porodica, škola i fabrika. Dakle, svaka vrsta prelaska iz jednog u drugi deo je bolna. Bol se ne može otkloniti krpljenjem odnosa između različitih getoa, već jedino uništenjem svakog getoa” (Dalla Costa i James, 2010: 6).

Tako je kapitalizam prvi proizvodni sistem u kom su deca eksploatisanih disciplinovana i obrazovana u institucijama koje organizuje i kontroliše vladajuća klasa. Deca iz radničke klase se instiktivno bune protiv škola i obrazovanja koje one obezbeđuju.

Pobune dece i mladih, pogotovo onih iz radničke klase i crnaca, jesu pobune onih koji su isključeni, odvojeni sistemom proizvodnje, i blisko su povezane s razvojem ženskog pokreta. U meri u kojoj je kapital regrutovao muškarca i pretvorio ga u radnika koji radi za nadnicu, stvorio je rascep između njega i svih drugih proletera koji ne učestvuju direktno u društvenoj proizvodnji i nemaju nadnicu, i koji stoga nisu smatrani sposobnima da budu subjekti društvene pobune. Ono što organizacije radničkog pokreta istorijski nisu razumele jeste da je eksploatacija radnika bez nadnice organizovana kroz nadnicu. Upravo je nedostatak nadnice eksploataciju učinio još efektnijom. Nadnica je upravljala daleko većim radom nego što je kolektivno pregovaranje u fabrici to prikazivalo. Rad žena je shvatan kao servis ličnog tipa koji leži van kapitalizma. Iz te perspektive, moglo se činiti da žene pate samo zbog muškog šovinizma, tj. da je u pitanju samo „tlačenje”, ali ne i eskploatacija.

Žene su odsečene od direktne društvene proizvodnje i izolovane u domu, tako su im uskraćene sve mogućnosti društvenog života van komšiluka time su one lišene društvenog znanja i obrazovanja: „Kada su žene lišene širokog iskustva kolektivnog organizovanja i planiranja industrijskih i drugih borbi, njima je uskraćen osnovni izvor obrazovanja, iskustvo društvene pobune, a to je pre svega iskustvo saznavanja sopstvenih kapaciteta i moći, i moći i kapaciteta sopstvene klase” (Dalla Costa i James, 2010: 13). U ovoj pojavi krije se uzrok mita o ženskoj nesposobnosti. Ovaj mit je krio činjenicu da su, u meri u kojoj je radnička klasa bila u mogućnosti da organizuje masovne borbe u zajednici, ove borbe uvek počivale na neformalnoj organizaciji žena u zajednici, kao i to da je ženska podrška bila od ključnog značaja i u borbama koje su se ticale ciklusa direktne prozvodnje.

Muškarac, kao radnik i glava porodice, postao je instrument specifične vrste eksploatacije, eksploatacije žena. Ovakav odnos moći sprečava razvoj afekcije i intimnosti, tako da, iako kapitalizam uzdiže heteroseksualnost na nivo religije, u praksi sprečava mogućnost da muškarac i žena budu u dodiru jedno s drugim, fizički i emocionalno.

Marks je smatrao da su žene, osim ako su marginalno zaposlene van doma, izvan sistema proizvodnje. Smatrano je kako je njihova uloga bila da obezbeđuju niz upotrebnih vrednosti u domu. Kako su muškarci previše kompromitovani svojim odnosom sa ženama, jedino žene same mogu sebe definisati i napraviti napredak u rešavanju ženskog pitanja.

Ove autorke tvrde da je, nasuprot ortodoksno marksističkim viđenjima, rad u kući vrsta proizvodnog rada, tj. rad koji proizvodi višak vrednosti. Rad u kući nije esencijalno „ženski posao”, on zapravo obuhvata niz društvenih servisa koji služe reprodukciji radne snage. Uspostavljajući porodičnu strukturu, kapital je „oslobodio” muškarca od obaveze da obavlja ove funckije, tako je on u potpunosti „slobodan” da bude direktno eksploatisan i zaradi dovoljno i za ženu kako bi ga ona reprodukovala kao radnu snagu. Žene obavljaju ovu funkciju servisa ne samo tako što obavljaju kućni rad bez nadnice i bez štrajka, već i tako što u periodičnim krizama kapitalizma primaju nazad u domaćinstvo privremeno odbačenu radnu snagu.

Dalla Costa i James jasno odbacuju ideje po kojima se do emancipacije i oslobođenja dolazi kroz rad:

„Rad je i dalje rad, bilo da se on obavlja u kući, ili van nje. Nezavisnost onoga ko radi za nadnicu znači samo da je on/ona ’slobodna individua’ za kapital, ništa manje za žene nego za muškarce. Oni koji tvrde da oslobođenje žena iz radničke klase leži u njihovom nalaženju posla van doma deo su problema, ne rešenja. Robovanje proizvodnoj traci nije oslobođenje od robovanja za sudoperom. Negirati to znači negirati ropstvo same proizvodne trake, ponovo dokazujući da, ukoliko ne znate kako su žene eksploatisane, ne možete nikada zaista znati ni kako su muškarci eksploatisani” (Dalla Costa i James, 2010: 18).

Specifičan oblik eksploatacije kao što je rad u domaćinstvu, u kojoj je figura šefa sakrivena iza figure muža, zahteva odgovarajuće specifične oblike borbe, pre svege ženske borbe, u okviru porodice. Autorke smatraju da se moraju pronaći oblici borbe koji će bez odlaganja slomiti čitavu strukturu rada u kući, odbacivši ga u potpunosti, kao i ulogu žena kao domaćica i doma – getoa njihove egzistencije: „Početna tačka nije kako obavljati rad u kući efikasnije, već kako pronaći mesto kao protagonista u borbi, tj. ne veća produktivnost kućnog rada, već veća subverzivnost u borbi” (Dalla Costa i James, 2010:20)

Dalla Costa i James zagovaraju izlaženje iz doma i njegovo odbacivanje. Na taj način žene će biti u prilici da se susretnu i ujedine s drugim ženama i povežu s borbama svih koji su u getoima. Iz njihove perspektive, porodicu radničke klase je najteže slomiti zato što ona podržava radnika, te stoga podržava kapital. Od ove porodice zavisi opstanak klase, ali o trošku žene i protiv same klase. Poput sindikata, porodica štiti radnike, ali i osigurava da oni nikada neće biti ništa drugo osim radnika. Zbog toga je borba žena iz radničke klase protiv porodice od ključnog značaja.

„Radnička klasa se organizuje kao klasa da bi prevazišla sebe kao klasu; u okviru klase mi se ogranizujemo autonomno da bismo stvorile osnovu da prevaziđemo autonomiju” (Dalla Costa i James, 2010: 27).

Ironično je što se u ovom tekstu, koji se smatra inicijalnim manifestom tendencije što će postati poznata pre svega zbog zahteva za nadnicama za kućni rad, o ovom zahtevu vrlo malo govori. Štaviše, kada se ta tema obrađuje, odnos autorki prema ovom zahtevu je negativan, pre svega zato što su smatrale da bi u tada postojećim uslovima takav zahtev bio viđen kao pokušaj daljeg utvrđivanja „stanja institucionalizovanog ropstva koje se proizvodi u okviru uslova kućnog rada”, te da bi takav zahtev imao slab mobilizatorski potencijal. U kasnijem izdanju pamfleta, kada je ovaj zahtev već postao realnost, dodata je fusnota koja konstatuje promenu stanja na terenu, ali i dodaje ovu interesantnu napomenu, koja omogućava da se ovaj zahtev sagleda potpunije:

„U svakom slučaju, jasno je da je zahtev za nadnicama za kućni rad samo osnova, jedna perspektiva od koje se polazi, čija je vrlina to što povezuje neposredno tlačenje žena i potčinjavanje i izolaciju njihove materijalne osnove: eksploataciju žena. U ovom trenutku, to je verovatno glavna funkcija zahteva za nadnicama za kućni rad. Ovo u isto vreme daje naznaku za borbu, smer u organizacionom smislu, u kom tlačenje i eksploatacija, situacija kaste i klase pronalaze sebe nerastavljivo povezanim. Praktično, neprekidno prevođenje ove perspektive jeste zadatak s kojim se suočava pokret u Italiji i drugde” (Dalla Costa i James, 2010: 20).
Odbacivanje rada, levice i države

Tekst iz 1975. pod naslovom „Nadnice protiv kućnog rada” Silvia Federici započinje konstatacijom da mnoge od poteškoća koje se ispoljavaju u diskusijama oko nadnica za kućni rad imaju koren u redukciji ovog zahteva na stvar. Nasuprot tome, Federici insistira da je ispravan pristup ovom zahtevu onaj koji ga shvata pre svega kao specifičnu političku perspektivu. prema ovoj autorki, razlika između navedene dve tačke gledišta je ogromna: videti nadnice za kućni rad kao stvar znači odvojiti cilj borbe od same borbe i tako propustiti značaj koji ova perspektiva ima u demistifikovanju uloge koju je ženama dodelio kapital. Ova mistifikacija, u vidu naturalizacije kućnog rada kao specifično ženskog, onog koji odgovara samoj ženskoj prirodi i iz nje proističe, znači potpunu identifikaciju žena sa ovim oblikom rada. Muškarci su kao radnici eksploatisani, ali oni nisu izjednačeni kao bića sa svojim profesijama. Nadnica zapravo služi tome da sakrije sav neplaćeni rad koji stvara višak vrednosti, ali ona makar radnicima koji je primaju omogućava status radnika. Na taj način, imati nadnicu znači biti deo određenog društvenog ugovora.

Zbog toga, kada govorimo o kućnom radu, govorimo najsuptilnijem nasilju koje je kapitalizam ikad nametnuo nekom delu radničke klase. Kućni rad nije priznat kao rad, već je transformisan u prirodni atribut ženske psihe i ličnosti, u potrebu koja navodno proizilazi iz dubine ženskog karaktera. Ovu vrstu rada čini kombinacija fizičkih, psiholoških i seksualnih usluga, koje ovaj rad u isto vreme čine toliko opterećujućim i nevidljivim. Oslanjajući se na ovu analizu kućnog rada, Federici definiše perspektivu koju nudi kampanja „Nadnice za kućni rad” kao revolucionarnu perspektivu: „To je zahtev kojim se naša priroda okončava, a započinje naša borba, jer samo zahtevati nadnice za kućni rad već znači odbiti taj rad kao izraz naše prirode, i prema tome, odbiti upravo tu žensku ulogu koju je kapital izmislio za nas” (Federici, 1975: 4). Stoga borba za nadnicepredstavlja borbu protiv društvene uloge žena, ali ta borba nije izraz želje da žene uđu u kapitalističke odnose, jer žene nikada nisu bile van tih odnosa. One se bore kako bi uništile kapitalistički plan za žene, tj. plan za uvođenje i održavanje podela unutar radničke klase, podela u raspolaganju društvenom moći. Imajući u vidu sve navedeno, ovaj zahtev se može smatrati revolucionarnim „ne zato što sam po sebi uništava kapital, već zato što napada kapital i primorava ga da restrukturiše društvene odnose na način koji je pogodniji za nas i, sledstveno tome, pogodniji za jedinstvo klase” (Federici, 1975: 5). Štaviše, ovo ne znači da je ideja zagovornica ove perspektive, da će jednom, kada žene budu plaćene za kućni rad, one nastaviti da ga obavljaju, već upravo suprotno: „Reći da želimo novac za kućni rad jeste prvi korak u odbijanju da ga obavljamo, jer zahtev za nadnicama čini naš rad vidljivim, što je najnezamenljiviji uslov za otpočinjanje borbe protiv njega, kako u njegovom nesporednom obliku kućnog rada tako i u njegovom podmuklijem obliku ženstvenosti” (Federici, 1975: 5).

Iste godine, Nicole Cox i Silvia Federici objavile su i pamflet „Kontraplaniranje iz kuhinje”, a jedan deo ovog pamfleta posvećen je kritici levice.

Prema autorkama, jačanje feminističkog pokreta šezdesetih godina XX veka primoralo je levicu da prividno prihvati feminizam i načelo autonomije. Međutim, kako je u trenutku pisanja tog rada, prema mišljenju autorki, došlo do kraja jedne faze feminističkog pokreta, što je levica pomešala s krajem feminizma kao takvog, došlo je i do kraja privida o feminističkoj levici: „ Opet nam se govori da ozbiljna politika nije kuhinjski posao i da je naša borba da se oslobodimo kao žene – naša borba da uništimo naš rad u kući, naše odnose u porodici, prostituciju naše seksualnosti – definitivno potčinjena, ili, u najboljem slučaju, od sporednog značaja u odnosu na pravu klasnu borbu u fabrici” (Cox i Federici, 1975: 18). Postavljajući pitanje zašto je levica protiv perspektive koju nudi kampanja „Nadnice za kućni rad”, autorke pronalaze dva moguća odgovora. Jedan je da se muškarci plaše gubljenja privilegija koje imaju u društvu. Ali, prema ovim autorkama, postoji i drugi dublji razlog, „koji nam je izmakao do sada samo zbog godina indoktrinacije koje su učinile da poverujemo kako je levica na strani radničke klase. Razlog zbog kog levica aktivno pokušava da nas spreči u sticanju više moći nije samo taj da su muškarci muški šovinisti, već i taj da se levica u potpunosti identifikuje s gledištem iz pozicije kapitala. Levica, u svim svojim varijetetima, nije zainteresovana za uništenje kapitala i viška rada koji smo primorane da obavljamo, već za to da ga učini efikasnijim. Njihova revolucija je reorganizacija kapitalističke proizvodnje koja će racionalizovati naše ropstvo umesto da ga ukine. Zbog toga se oni, kada radnička klasa odbije rad, odmah zabrinu za to ko će čistiti ulice” (Cox i Federici, 1975: 18).

Zbog toga levičari uvek svoj revolucionarni subjekt biraju u onim sektorima radničke klase čiji je rad najracionalizovaniji. Iz te perspektive, radnici nisu revolucionarni u meri u kojoj se protive sopstvenoj eksploataciji, već u meri u kojoj su proizvođači, ne kada odbijaju rad, već kada rade. Levica je stoga, prema mišljenju ovih autorki, zgrožena time što radnici, muški i ženski, žele više para, više vremena za sebe, više moći, umesto da se bave racionalizovanjem proizvodnje. U slučaju žena, levica napada svaku borbu koja ženama može doneti više moći zbog toga što kroz njih žene odstupaju od uloge koju su radničkoj klasi dodelili levičari. Instistiranjem na industrijskom proletarijatu kao revolucionarnom subjektu, a kako većina žena pre svega rade kao kućne radnice, levica faktički otpisuje žene kao učesnice u revolucionarnom procesu i u potpunosti prihvata njihovu eksploataciju.

Alternative koje levica nudi su socijalizacija i racionalizacija kućnog rada i samoupravljanje i samokontrola u fabrici. „Ili drugim rečima, malo više fabrike u porodici (veća efikasnost i produktivnost kućnog rada) i malo više porodice u fabrici (više individualne brige, odgovornosti, identifikacije s radom). U oba slučaja, levica se zalaže za dugo negovane kapitalističke utopije” (Cox i Federici, 1975: 18). Tako Cox i Federici konstatuju kako je samoupravljanje pokušaj da se radnička klasa ne samo eksploatiše, već i da participira u planiranju sopstvene eksploatacije: „Stoga nije slučajno da kapital koristi reč otuđenje gotovo jednako često kao i levica i nudi iste palijative: obogaćenje radne sredine, radničku participaciju, radničku kontrolu, participativnu demokratiju” (Cox i Federici, 1975: 20). Autorke konstatuju da su raniji socijalistički pokušaji socijalizacije kućnog rada, kao oni u Rusiji (uvođenjem „kućnih komuna”), napušteni posle otpora radnica, npr. kada je ženska skupština u Novosibirsku zahtevala „čak” pet kvadratnih metara individualnog prostora u komuni. Od tridesetih godina ruska država uzdiže nuklearnu porodicu kao najefektniji organ za disciplinovanje radnika i obezbeđivanja priliva radne snage: „Zbog toga, bilo da je ogrnut američkom zastavom, ili srpom i čekićem, u srcu kapitala uvek nalazimo glorifikaciju porodičnog života” (Cox i Federici, 1975: 20).

Autoke na kraju objašnjavaju kako je ovaj pamflet bio proizvod želje da se konačno diferenciraju u odnosu na levicu „klasnom linijom”: „Nož koji povlači ovu liniju je feministički, ali on ne deli muškarce od žena, već tehnokratiju od radničke klase, koju ona želi da nadgleda” (Cox i Federici, 1975: 22).

Poslednji broj lista La operaie della casa (Kućne radnice) kog je tada objavljivao Komitet za nadnice za kućni rad iz Padove, bio je izdanje za januar–april 1977. godine. Mariarosa Dalla Costa i Leopoldina Fortunati su bile aktivne u ovoj grupi. Celo izdanje lista sačinjavao je jedan obiman tekst. Tekst je, zapravo, predstavljao kritiku različitih tendencija koje su postojale u tadašnjem radikalnom pokretu u Italiji. Pogotovo su bile kritikovane grupe Rosso (koju je predvodio Tony Negri) i Senza Tregua (koju je predvodio Oreste Scalzone [5]), kao i grupa Ombre Rosse, sačinjena od bivših članova organizacije Lotta Continua.

Ovde ću se osvrnuti na kritiku strategija osvajanja državne vlasti, koja je sadržana u pomenutom dokumentu. U tekstu se najpre kritici izlaže i sâm „nejasni” jezik koji ovakve grupe koriste, grupe koje prema autorkama imaju ambiciju da predvode ceo pokret, tj. da budu njegov „mozak”: „Mi žene, međutim, znamo da kada muškarci govore teškim rečnikom, to je zato što nisu zainteresovani da budu shvaćeni, i da nas sama obskurnost ovog ’revolucionarnog’ jezika ne zaustavlja, već nam samo još jednom potvrđuje našu želju da govorimo jasno” (La ’nuova’ strategia (1977):La operaie della casa, 21). Konstatujući da grupa Rosso govori o izumiranju države, autorke primećuju da ovaj termin istorijski nije značio isto što i uništenje države. Prema Marksu, država je proizvod nepomirljivih kontradikcija između kapitala i radničke klase i služi kao garant primarnosti interesa kapitala. Zbog toga su marksisti kritikovali socijaldemokratsko viđenje države kao organa medijacije i pomirenja suprotstavljenih interesa. Kada je Lenjin pisao o potrebi da država bude uništena, on se vratio Marksu, ali je zamislio i jedan prelazni cilj, tj. osvajanje državne vlasti sa idejom o njenom izumiranju. Kao i Engels pre njega, Lenjin je pošao od pretpostavke da kada jednom privatna kontrola nad sredstvima za proizvodnju bude ukinuta, odnosno kada ta sredstva postanu vlasništvo države, država u svojoj kapitalističkoj funkciji više neće imati razloga da postoji. U tom smislu, izumiranje bi bio neizbežan rezultat podržavljenja kapitala. Suprotno tome, autorke ovog teksta tvrde da u realnosti kapital ne nestaje onog trenutka kad je nacionalizovan i podržavljen. Eksploatacija opstaje i onda kada upravljanje nad akumulacijom kapitala preuzme država, u svom neposrednom obliku partijske tehnokratije, tj. kada država postane direktni upravljač kapitalističkog razvoja – preduzetnička država.

Osim što upravlja proizvodnjom, ona istovremeno kapitalu garantuje reprodukciju radne snage, te je stoga organizator i nadgledač kućnog rada: ona kontroliše porodicu, prirodni priraštaj, imigraciju, emigraciju itd.; osim toga, država je ta koja, svaki put kada se odbijanje kućnog rada intenzivira, zamenjuje žene u njihovom poslu. Prema ovim autorkama, država je prvenstveno inkarnirana u onim institucijama koje moraju organizovati, kontrolisati i garantovati reprodukciju radne snage, a ne u vojci, policiji, vladi, kako je to mislio Lenjin. Dakle, država nije samo proizvod borbe između klase i kapitala, već i organizator raspodele moći u okviru klase i garant primarnosti onog dela klase koji prima nadnice nad onim koji nadnice nema.

Prema tome, iz ove perspektive, osvajanje državne vlasti znači preuzimanje mehanizama eksploatacije, počevši od eksploatacije kućnog rada u svim njegovim oblicima, s ciljem njihove racionalizacije i razvoja. „Dodale bismo da diskurs o preuzimanju države reflektuje još jednom nacionalističku vizuru kroz koju ovi drugovi razmatraju pitanja, vizuru koja može biti samo antiradnička u svom pretpostavljanju klase kao nacionalne pre nego internacionalne klase” (La ’nuova’ strategia (1977):La operaie della casa 21). Ovo označava suspenziju revolucionarnog procesa – uspostavljanje kontrole nad kapitalističkim mehanizmima u jednoj zemlji, kroz tzv. diktaturu proletarijata, označava preuzimanje kontrole nad društvenim bogatstvom na nacionalnom nivou, a ne nad akumulacijom društvenog bogatstva na internacionalnom nivou. „Оvo je, dakle, smisao preuzimanja države koji mnogi drugovi danas predlažu. A isto stoji i za one koji radije govore samo o osvajanju vlasti, dok istovremeno žure da govore o izumiranju države. Ali, kao što smo rekle, gledano istorijski, izumiranje nikada nije značilo i uništenje države, već samo uništenje jednog od njenih oblika, s ciljem njene racionalizacije” (La ’nuova’ strategia (1977):La operaie della casa 21).
Država, muško nasilje protiv žena i ideologija ljubavi

Od svih pripadnica pomenute tendencije, Giovanna Franca Dalla Costa se najviše bavila pitanjem muškog nasilja protiv žena i uloge koju država i ideologija igraju u tom procesu. Ovaj proces opisala je u knjizi Rad ljubavi iz 1978. godine. Po njoj, odnos države prema nasilju protiv žena posledica je uloge države u organizaciji rada u okviru porodice – država garantuje nasilje koje je inherentno u kapitalističkom odnosu ženske eksploatacije. Država kodifikuje porodicu na osnovi koju čini neplaćeni ženski rad i time legitimizuje disparitet koji postoji između muškaraca i žena u pogledu materijalnih uslova života i odnosa moći u porodici i na društvenom nivou. U cilju održavanja takvog stanja stvari, država angažuje kako svoj represivni aparat tako i ideologiju.

Država, pre svega, ohrabruje muško nasilje protiv žena neutralizacijom svog represivnog aparata u slučajevima kada se ono javlja:

„Paradoksalno slepa u svom opažanju ovog fenomena i spora u intervenciji, država u praksi daje potpunu dozvolu muškarcima da tuku žene na masovnom nivou. Svaki muškarac može uzeti u razmatranje da vređa, ucenjuje, zloupotrebljava i udara svoju suprugu i ćerku, gotovo siguran da policija neće doći u kuću da ga spreči, niti da će biti optužen od strane državnog aparata za fizičku i moralnu štetu koju je žena pretrpela kao posledicu nasilja” (Dalla Costa, 2008: 78).

Čak i kada je, zbog pritiska koje stvaraju ženske borbe, država primorana da interveniše, njeno ponašanje ima tendenciju da ne obeshrabri previše upotrebu nasilja protiv žena, koristeći se metodama zastrašivanja, ponižavajućih ispitivanja itd., čiji je cilj da žene odustanu od svojih tužbi.

Kako u okviru porodice, tako i van nje, nasilje nad ženama ima istu funkciju: nasilje koje se nad ženama vrši van doma, na ulici, na javnim mestima, tj. na svim mestima koje za žene mogu predstavljati oblik društvenog života, takođe kao svoju svrhu ima direktnu kontrolu nad ritmom kućnog rada. Nasilje žene drži dalje od svakog oblika društvenog života koji je neophodno oruđe u organizovanju protiv uslova kućnog rada, atomizovanog i skrivenog u domu: „Za ženu, potreba da ostane u kući zato što je grad opasan, izvan granica, jeste direktno rad, zato što je upravo dom njeno radno mesto. Vreme koje provodi u kući nije, kao što je to za muškarca, ’slobodno vreme’, već u potpunosti radno vreme […] Samo njeno prisustvo je rad” (Dalla Costa, 2008: 78). Na ovaj način, država ohrabruje muškarce da deluju kao medijatori i kao direktni agenti njenog nasilnog odnosa prema ženama. A svrha takvog odnosa jeste vezivanje žene za kuću, tj. za njene radne obaveze.

Kada je primorana da reaguje u nekim slučajevima nasilja protiv žena, država ih uvek prikazuje kao izuzetke od pravila, nedela pojedinačnih „monstruma”, a ne kao muško nasilje kao takvo, koje je instrument državnog nasilja: „Što se žena tiče, što više razotkrivaju mistifikaciju koja leži iza ovakve pozicije države, to više potvđuju da njena funkcija nije da bude brana koja zaustavlja nasilje kom su one podvrgnute na masovnom nivou i u samim suđenjima” (Dalla Costa, 2008: 80).

Kada masovno, a u nekim slučajevima i individualno ponašanje žena dovede u pitanje interese kapitala i države u proizvodnji odgovarajućeg kvantiteta i kvaliteta radne snage, države se otkriva i sprovodi svoje nasilje direktno, kroz državne organe. To su situacije u kojima kontrola muškarca nije dovoljna da održava ponašanje žena koje odgovara interesima države.

Država se u svom kodifikovanju ženskog neplaćenog rada u vidu braka kao „ljubavnog ugovora”, osim odgovarajuće upotrebe državnog aparata, koristi i ideološkom orkestracijom. Ova orkestracija se sastoji od naizgled suprotstavljenih tonova ljubavi i fizičkog nasilja. Naglašavanje jednog ili drugog aspekta ove ideologije zavisi od strukturalnih uslova u kojima se porodica nalazi. U ovom smislu se, prema Dalla Costi, može uočiti razlika između onih oblasti na planeti koje se smatraju razvijenim i onih za koje se smatra da su u razvoju. Ove druge karakteriše veća koncentracija kapitalističkog upravljanja na proizvodnju jeftine radne snage. Stoga je u ovim oblastima kapitalističko i državno nasilje protiv žena otvorenije i brutalnije. Sledstveno tome, „za državu nije neophodno da preterano naglašava ljubav, pošto takva vrsta saradnje između muža i žene nije neophodna, kao što je to slučaj s podizanjem obučenije radne snage. S druge strane, moć kojom muškarac ne raspolaže direktno, pošto mu u takvim oblastima nije suđeno da prima nadnicu na masovnom nivou, mora mu biti vraćena od strane kapitala i države kroz jedino preostalo sredstvo: ohrabrivanje muškog nasilja” (Dalla Costa, 2008: 83).

U „razvijenim” oblastima, u kojima je upravljanje nad reproduktivnim radom usmereno ka stvaranju obučenije radne snage i u kojima disciplina u porodici počiva direktno na muškarčevoj nadnici, kapital i država stavljaju naglasak na idelošku orkestraciju, i to prvenstveno na „ljubav”, pa onda na sve oblike nasilja. Ljubav i sama po sebi predstavlja nasilje jer je pretvorena u rad. Zato obuhvata i niz prelaznih oblika ponašanja, koji uključuju različite varijetete pretnji i ucena, te je veoma teško ovakvo ponašanje okarakterisati striktno kao ljubav ili nasilje.

Pošto je radna snaga koja se proizvodi obučenija, žena mora biti podvrgnuta složenijim oblicima rada, a to su vrste rada koje zahtevaju veću uključenost da bi bile izvršene. „To jest, žena mora biti primorana da se do najveće moguće mere identifikuje s potrebama muža i dece (te ih stoga mora voleti veoma mnogo) da bi ih mogla reprodukovati na nivou koji nije samo neposredno materijalan, već i emocionalan i psihički, što im je potrebno kako bi mogli da savladaju školu i posao” (Dalla Costa, 2008: 85). Ovakva vrsta porodice funkcioniše mnogo bolje ako počiva na saradnji muškarca i žene, a osnova te saradnje je „ljubav”. Zadaci emocionalne reprodukcije ne mogu se obaviti samo primenom fizičkog nasilja. „Stoga se država mora oslanjati na romantičnu ideološku orkestraciju više nego na zagovaranje muškog fizičkog nasilja. Vrsta ideologije ljubavi, koja prožima porodicu u gotovo svakoj takozvanoj razvijenoj oblasti, i dalje je duboko obeležena romantičarskom ideologijom” (Dalla Costa, 2008: 86). Ljubav i nasilje su u tom smislu samo različite strane istog ideološkog novčića.

Jedan od najvažnijih aspekata ove ideologije jeste diferencijacija između „dobrih” i „loših” žena, gde je ključni kriterijum prihvatanje ili neprihvatanje kućnog rada kao rada iz ljubavi. Zbog toga kapital i država za najgore žene proglašavaju seksualne radnice: „Ova žena je najgora vrsta žene zato što je ona ta koja, odbijajući da iz ljubavi obavlja ono što je centralni zadatak kućnog rada, zadaje udarac u srce ideologije ljubavi na kojoj kućni rad počiva. Ona, prema tome, negira kućni rad kao rad ljubavi” (Dalla Costa, 2008: 90). Zbog ozbiljnosti ove pretnje za društveni poredak, država, između ostalog, ovaj problem rešava i direktnom primenom sopstvenog nasilja, kroz kriminalizaciju prostitucije.

Ali svaka žena koja makar i samo živi bez muškarca već je na „lošem putu”. Lezbejka je, prema tome, dezerterka koja predstavlja sličan problem kao i seksualna radnica: „Ona je takođe loša žena zato što ona želi da vodi ljubav, ali ne s muškarcem, izvlačeći tako vođenje ljubavi iz rigidne discipline porodice, izvlačeći sebe – makar i samo delimično – iz sudbine da bude radnica u kući” (Dalla Costa, 2008: 93).
Zaključak

Autonomistička feministička perspektiva inicijativa Lotta Femminista i „Nadnice za kućni rad” formirana je pod velikim uticajem operaizma i delimično je proistekla iz njega. Ocena samih učesnica ovih inicijativa o uticaju operaizma na njihovu tendenciju se donekle razlikuju. Dok su militantkinje koje su ranije bile aktivne u Potere Operaio, poput Mariarose Dalla Coste i Leopoldine Fortunati, ponekad o ovoj tendenciji govorile kao o „operaističkom feminizmu”, Silvia Federici, koja nije bila direktno uključena u operaizam, govori o operaizmu samo kao o značajnom spoljnjem uticaju na „Nadnice za kućni rad”.

U svakom slučaju, ova autonomistička feministička perspektiva je operaizam prevazišla svojom radikalnošću. Naizgled reformistički zahtev za uvođenje nadnica za kućni rad, koje bi isplaćivala država, krio je radikalnu perspektivu koja je odbacivala kapitalizam i državu, ali i ideju emancipacije i društvenog progresa vođenog radom. Ovde se radi, pre svega, o jednoj perspektivi, uglu gledanja koji otkriva skrivenu ulogu žena u sistemu kapitalističke proizvodnje. Upravo je analiza ovog pitanja i uloge koju država obavlja u sistemu proizvodnje i specifičnoj eksploataciji žena, kroz muškarca kao posrednika u prenošenju državnog nasilja, dovela ove žene do tako radikalne antidržavne i antikapitalističke pozicije.

Iako se analiza ovih aktivistkinja duboko oslanja na marksizam i marksističke kategorije i iako ove aktivistkinje nisu bile „svesne anarhistkinje”,[6] u svojim stavovima one se znatno približavaju anarhizmu, što je uočljivo i u njihovoj kritici i odbacivanju levice. Iz ove perspektive, levica označava onaj pokret koji se kroz svoju istoriju i sve svoje varijetete borio ne protiv sistema kapitalističke proizvodnje, već za njegovu dalju racionalizaciju i unapređenje.

Ova analiza se zasniva na onome što su autonomistički marksisti nazivali kritikom iz perspektive radničke klase. Levica se u svom iznalaženju „realnih” rešenja za probleme kapitalizma zapravo identifikuje s pozicijom kapitala i pomaže mu da apsorbuje pozitivne zahteve proletarijata i tako prenebregne poteškoće u rešavanju unutrašnjih kontradikcija. Nasuprot tome, žene okupljene oko ovih inicijativa odbacivale su kritike koje su tvrdile da je ispunjenje njihovog zahteva „nerealno”, a pogotovo su odbijale da objasne kako bi se taj zahtev konkretno ostvario. Osim što su odbijale da razvijaju državna rešenja za probleme kapitala, za njih opcija da država zaista nije u stanju da ispuni ovaj zahtev uopšte nije bila negativna. To bi zapravo značilo da je to konačno „zahtev” koji kapital nije u stanju da apsorbuje. A ako bi u nekom obliku i bio ispunjen, to bi za njih poslužilo kao osnova za odbijanje kućnog rada, a ne za njegovu racionalizaciju. To je smisao tvrdnje da „Nadnice za kućni rad” nisu nudile zahtev kao takav, već jednu specifičnu perspektivu u kritici države i kapitala.

Artikulisanje ovog zahteva bio je pokušaj denaturalizovanja položaja kog su, u sistemu društvene proizvodnje, ženama dodelili kapital i država, i ukazivanja na nadnicu kao na ključno sredstvo kojim se ovakav aranžman sprovodi. Nadnicom kapital deli proletarijat na sekcije s naizgled suprotstavljenim interesima i tako onemogućava jedinstvo klase (u borbi za ukidanje klasnog društva). Osim toga, ove žene su isticale da nadnica, osim što služi organizovanju i skrivanju neplaćenog rada u kući, takođe skriva i neplaćeni udeo rada obavljenog u fabrici ili na drugom radnom mestu izvan doma. Stoga, ni jedna reformistička mera koju bi država u određenom istorijskom trenutku bila spremna da sprovede, koliko god se naizgled približavala nekim idejama koje su zastupale ove autonomističke feministkinje, ne bi nikada mogla da zadovolji njihove „zahteve”. Perspektiva žena iz organizacije Lotta Femminista i kampanje „Nadnice za kućni rad” bila je radikalna perspektiva koja je težila revolucionarnoj tranformaciji društva, a ne ispunjenju zahteva kao takvih, pa čak ni onog zahteva koji se nalazio u središtu njihovih aktivnosti.[7] Ova težnja da se problemi društva sagledaju radikalno, tj. počevši od korena, oštro deli tu perspektivu od svake feminističke perspektive koja društveni položaj žena pokušava da unapredi bez dovođenja u pitanje kapitala i države kao takvih, bez obzira na to da li se ovakve perspektive artikulišu kao liberalne ili levičarske.

Kroz istoriju ove tendencije zapravo se može pratiti i istorija radikalnog pokreta u Italiji. Ona predstavlja jednu od najradikalnijih interpretacija kategorija koje je u Italiji uveo operaizam iz ranih šezedesetih godina XX veka. Militantkinje iz ove tendencije bile su uključene u Potere Operaio, organizaciju koja je nastavljala i unapređivala ranu operaističku analizu. Ova organizacija je uz Lotta Continua bila glavna organizacija nove levice u Italiji i obe organizacije imale su ključne uloge u studentskoj i radničkoj pobuni 1968. i 1969. u Italiji. Obe organizacije nisu na adekvatan način mogle da reše pitanja koja je pred njih postavljao feministički pokret, tj. same članice ovih organizacije. Kao rezultat ovih nerešenih unutrašnjih kontradikcija, obe organizacije su se raspale. A posledica ovoga bilo je pokretanje socijalnog pokreta Autonomija, koji je bio pod velikim uticajem feminizma i koji je imao ogroman uticaj u Italiji. Ovaj pokret je ključno doprineo „pobuni iz 1977”[8], koja je u Italiji imala značaj verovatno i veći od one iz 1968, i po svojim antiautoritarnim karakteristikama bio je bliži perspektivi grupa kao što su Lotta Femminista i „Nadnice za kućni rad” nego (neo)lenjinističkoj perspektivi Potere Operaio i ranih operaista.

Ovo je bio jedan od najradikalnijih delova radikalnog pokreta u Italiji 70-ih godina XX veka. Radikalnost ove tendencije ogledala se u oštrom odbacivanju ne samo kapitalizma, već i države, reformizma i levice. Ove žene su do te tačke radikalnosti došle ne preko anarhističkih uticaja, već iz sopstvene analize kapitalističkog sistema i uloge koju je ovaj sistem namenio ženi. Zbog toga je ovo jedan neobičan i specifičan slučaj koji bi morao biti bolje istorijski istražen i koji ima svoju relevantnost za radikalnu kritiku kapitalizma danas.

Međutim, radovi koji obrađuju istoriju ove tendencije veoma su oskudni. Monografije o radikalnom pokretu u Italiji šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka autonomistički feminizam spominju samo usput i posvećuju mu marginalan prostor.

Dakle, istorija ove tendencije predstavlja zapravo skrivenu istoriju radikalnog pokreta u Italiji, koja krije jako bitnu ulogu koju su ove grupe imale. Da li je ironično, ili sasvim logično, da je istorija tendencije koja je insistirala na razotkrivanju skrivene uloge koju žene imaju u sistemu kapitalističke proizvodnje, i sama skrivena, pitanje je na koje je odgovor gotovo suvišno dati.

Literatura

Cleaver, Harry (2000): Reading Capital Politically, Edinburgh: AK Press

Cox, Nicole; Federici, Silvia (1975): Counter-Planning from the Kitchen: Wages for Housework, A Perspective on Capital and the Left, New York Wages for Housework Committee: Brooklyn, N.Y.

Cuninghame, Patrick (2002): Autonomia: A Movement of Refusal – Social Movements and Social Conflict in Italy in the 1970s, eprints.mdx.ac.uk

Cuninghame, Patrick (2008): Italian feminism, workerism and autonomy in the 1970s: The struggle against unpaid reproductive labour and violence, amnis.revues.org/575

Dalla Costa, Giovanna Franca (2008): The Work of Love: Unpaid Housework, Poverty and Sexual Violence at the Dawn of the 21st Century, New York: Autonomedia

Dalla Costa, Mariarosa; James, Selma (1972): The Power of Women & the Subversion of the Community, Bristol: Falling Wall Press

Dalla Costa, Mariarosa (2002): The door to the garden: feminism and operaismo, libcom.org

Dauve, Gilles (2015): Federici versus Marx, troploin.fr/node/85

Federici, Silvia (1975): Wages Against Housework, Power of Women Collective and Falling Wall Press: Bristol

Federici, Silvia (2012): Revolution at Point Zero: Housework, Reproduction, and Feminist Struggle, Oakland: PM Press

Fortunati, Leopoldina (1996): The Arcane of Reproduction: Housework, Prostitution, Labor and Capital, Autonomedia: New York

Fortunati, Leopoldina (2013): Learning to Struggle: My Story Between Workerism and Feminism, viewpointmag.com

La ‘nuova’ strategia (1977): La operaie della casa, januar/april: 5-27

Partridge, H. (1981): Interview with Tony Negri. November 1980, Capital and Class 13

Tronti, Mario (2011): Strategija odbijanja, http://www.csi-platforma.org/node/62

Tronti Mario (2012): Our Operaismo, New Left Review 73: 119–130

Weeks, Kathi (2011): The Problem with Work: Feminism, Marxism, Antiwork Politics and Postwork Imaginaries, Durham and London: Duke University Press

Wright, Steve (2002): Storming Heaven: Class Composition and Struggle in Italian Autonomist Marxism, London: Pluto Press