Kraći tekst o trenutnim dinamikama onoga što smo nazvali „razdobljem nereda“. Napisan je pre dešavanja u Brazilu. Ovo dešavanje spada u četvrtu dinamiku „razdoblja nereda“ i postavlja pitanje stadijuma krize u kome se nalazimo (Brazil i Turska su čuda MMF-a). Ali naravno, analiza takve povezanosti nije obrađena u ovom tekstu.
Od Švedske do Turske: neravnomerne dinamike razdoblja nereda
Društvena eksplozija u Turskoj čini od presudne važnosti bliže ispitivanje trenutnih dešavanja i onoga što se stvara, te pitanja koje su nova ograničenja stvorena u razdoblju koje nazivamo razdobljem nereda i kako će ta ograničenja da budu prevaziđena Kombinacija dešavanja u Švedskoj i Turskoj, njihovo vremensko podudaranje, potvrđuje postojanje dve dinamike klasne borbe, koje se razvijaju svaka sa svojom relativnom autonomijom. Ne možemo da zanemarimo činjenicu da ranije predviđeni susret između ovakvih praksi teško da će da bude harmoničan i on će da postavi pitanje kako se dva istorijski proizvedena „subjekta“, koja u svojoj trenutnoj aktivnosti nemaju ništa zajedničko, odnose jedan spram drugog. Pitanje, ipak, iz perspektive revolucije, jeste kako se, na osnovu ovog predviđenog susreta, stvara nužno prevazilaženje tih subjekata, kako se njihova borba transformiše u preduzimanje komunističkih mera protiv kapitala, odnosno u preispitivanje svih društvenih uloga koje čine društvo, u komunizaciju.
Postoji i treća dinamika: odbrambeni pokreti za plate, koji se dešavaju uglavnom na periferiji, odnosno u Kini i Jugoistočnoj Aziji, inkorporirani u međunarodnu akumulaciju kapitala putem neoliberalizma. Susret ove dinamike sa druge dve još nije uočljiv. Postoji i četvrta dinamika koja se tiče razvoja kontradikcija u latinoameričkim zemljama, koje su uspele da uključe otpor neoliberalizmu u državu (Čile je značajan izuzetak; pokret društveno konstruisane kategorije „omladine“ spada pod dinamiku nereda). Ova četvrta dinamika je trenutno još više nerazvijena, iako može da postane posebno interesantna u budućnosti za nas u Grčkoj. U tekstu niže raspravljamo o prve dve od ove četiri dinamike.
Sa jedne strane imamo nerede „isključenih“; sa druge, od 2011. došlo je do niza nereda čiji najbitniji element, u pogledu kompozicije, jeste uključenost takozvanog „srednjeg sloja“ i njegov „demokratski“ diskurs koji je suštinski za stvorene pokrete. Neredi isključenih se javljaju u zemljama koje su visoko u kapitalističkoj hijerarhiji. Sa druge strane, neredi kojima dominira demokratski vidokrug, koji je politički određujući za srednji sloj i formirajući za pokrete „trgova“, dešavaju se uglavnom u zemljama druge zone i takozvanim „razvijajućim ekonomijama“. Činjenica da Španija kao zemlja koja ne pripada ovoj zoni, jeste deo ove grupe, sugeriše da kriza potvrđuje narušavanje podele, koje se već dešavalo tokom toka ovog kruga akumulacije kapitala (od kriza 1970-ih do otprilike 2008). Ove dinamike još nisu pokrenute u samoj svojoj srži (SAD – Nemačka). Okupiraj Volstrit pokret, iako je dao ime drugoj dinamici, samo se marginalno uklapa: on je bio aktivistički pokret (Blokupiraj u Nemačkoj takođe), a ne masovni pokret, poput onih u Španiji, Grčkoj, ili u „arapskom proleću“ i trenutnom pokretu u Turskoj.
Oni što su radikalno isključeni iz zvaničnog kruga proizvodnje dodatne vrednosti (to je njihov način integrisanja u kapitalističko društvo: uključenost isključenošću) ne artikulišu bilo kakav (politički) diskurs, njihov jedini jezik je krađa i destrukcija. Oni ništa ne traže pošto im je jasno da je traženje bemisleno (u suprotnom bi imali zahteve), oni već znaju da država neće da sprovede njihovu integraciju, ali će da pokuša da upravlja sa njima kao sa viškom stanovništva. Kako kriza/restrukturisanje koji su pokrenuti 2008, dalje nastavi da lomi „socijalne izdatke“ jasno im je da će ovakvo upravljanje da postaje sve više represivno. U stvari, oni se guše u „zatvoru bez rešetaka“ (kada ne smeš da si priuštiš napuštanje kraja u kome živiš i kad si stalno nadgledan od strane policije – tada si zatvoren). Unutar ovakvog „zatvora“, odnosi u zajednici ne mogu da ponude spas od svakodnevne mizerije i u određenom stepenu oni/e ulaze u paralelnu ekonomiju razmene, sitan kriminal, odnosno u neformalne institucije koje reprodukuju surovu, represivnu hijerarhiju (da ne pominjemo položaj žena). Tako, napadajući svoj zatvor, napadajući sve državne institucije koje ih čine doživotnim zatvorenicima, oni/e svojom pobunom izazivaju svoje društvene uloge unutar „zatvora“ u kojima žive.
Srednji sloj se buni zato što postaje propadajući srednji sloj (Grčka, Španija), ili zato što im nije dozvoljeno da postanu srednji sloj (arapsko proleće), ili zato što trpe mnogo veću represiju i mnogo su više ekonomski pritisnuti u poređenju sa periodom pre krize (Turska), što podrazumeva ne samo njihov niži-nego-što-bi-„trebao“-da-bude prihod, već i druge društvene odnose, komodifikaciju i ograđivanja javnih prostora, roda, politike ili politike-i-religije (što su u slučaju arapskih zemalja aspekti iste stvari), rase, itd. Pitanje srednjeg sloja je otvoreno teorijsko pitanje. Sama njegova definicija je promenljiva: tradicionalna definicija srednjeg sloja uključuje kategorije malih vlasnika sredstava proizvodnje i tradicionalne individualističke profesije (doktori, advokati, itd). Danas, ipak, kako da definišemo srednji sloj? Takva društvena stratifikacija je u velikoj meri prisutna unutar plaćanja i samozapošljavanja (odnosno zaposlenih koji doprinose delom svojih plata sistemu socijalne zaštite) i zasnovana je na nečijoj poziciji unutar proizvodnog procesa, plati, pristupu kreditu, itd. Posledično tome, mase osiromašenih nezaposlenih, de fakto siromašna omladina i privremeni radnici, smanjuju „status“ onoga što bi moglo da se nazove srednjim slojem i smanjuju njihov politički uticaj unutar države.
Ove dve dinamike, neredi isključenih i pokreti masovnih okupacija javnih prostora, u kojima fludni srednji sloj igra glavnu ulogu, ukrstili su se u Grčkoj u februaru 2012 (mada u ovom slučaju srednji sloj je već propadao). Ukrštanje je posledica osobenosti Grčke. Ne može se ignorisati da se pre „Sintagme 2012“, desio „Decembar 2008“. Decembarski neredi iz 2008, kao i studentski neredi u Čileu i Kanadi, zapisani su unutar dometa praksi koje variraju između ove dve dinamike. U tim neredima „omladina“ se javila kao društveno konstruisan subjekt koga su činili muškarci i žene kojima su sva vrata zatvorena, koji neće napredovati na društvenoj skali, ali koji, u isto vreme, ne smatraju sebe strukturalno isključenima poput „problematičnih“ iz Stokholma i Londona.
Važna su pitanje postavljena aktuelizacijom razdoblja nereda, povezano sa Švedskom i Turskom:
a)Da li će država da bude u stanju da izgradi saglasnost proletarijata u zemljama prve zone za upravljenje usmereno protiv isključenih? Ova tendencija izgleda da se stvara kao gotovo neizbežan odgovor ns aktuelizaciju dinamike zbog dešavanja u Švedskoj (javljanje EOL-e, kao i jačanje političkog uticaja UKIP u Engleskoj, direktno su povezani sa ovim problemom, javljanje koje nije moglo da se odigra nakon nereda iz 2011, koji su bili mnogo više beli). Neredi u Švedskoj apdejtuju krizu integracije proletarijata u proces proizvodnje dodatne vrednosti, kao krizu imigracije. Dolazi na red pitanje nove vrste fašizma, orijentisane ka stvaranju „evropskog identiteta“, sa suštinski rasističkim sadržajem.
B) Koja je unutrašnja dinamika upijanja „srednjeg sloja“ u proletarijat, ne samo kao situacije, već i kao aktivnosti? Da li postoji šansa da se prakse „komune“, odnosno onih koji su se branili na trgovima i pokušali da spasu svoju klasnu pripadnost, susretnu sa destruktivnim praksama isključenih? Do danas, jedini takvi pokazatelji jesu konfliktni susret iz marta 2006, u Francuskoj, tokom anti-CPE pokreta, što je događaj koji je već zastareo i koji se odigrao pre krize, kao i dešavanja iz 12.marta 2012 u Grčkoj, susret koji je pri svemu tome upijen u konfontaciju vezanu za „memorandum“ i koji nije mogao da traje nakon poraza svog specifičnog zahteva. Šta može da bude rezultat „demokratskih pokreta“ koji, bar do danas, ne mogu da se uključe u državu? Ovi pokreti u sebi sadrže određenu dozu „komunitarizma“. Njegova početna tačka je odbrana državnog vlasništva (ništa nije „zajedničko“, ono što nije privatno, onda je državno vlasništvo) koje treba da se koristi na osnovu same njegove definicije, odnosno kao element koji podržava reprodukciju radne snage. Trgovi ili parkovi su prostori „slobodnog“ vremena. Činjenica da je nezaposlenost značajno povećana zbog krize/restrukturisanja omogućava da značajan broj ljudi bude stalno prisutan na takvim mestima tokom pokreta. Činjenica da se oni koji imaju posao pridružuju nakon posla nije iznenađujuća; naveče i tokom noći mnogo više ljudi je prisutno. Ono što je važno jeste da se stvara „zajednički život u okupaciji“. „Život u okupaciji“ svakako je slika iz budućnosti koja prelazi horizont pokreta. Ipak, to ne može da se prikaže kao opšta praksa u tom stepenu da pokret zaista ne dovodi u pitanje strukturu koja podržava razliku između javnog i privatnog prostora, odnosno, na kraju, sveukupnost kapitalističkih odnosa. Ne treba potcenjivati „zajednice borbe“, „komunističke gestove“ zato što u njihovom uopštavanju oni postaju pozitivan horizont, ali u fazi u kojoj se danas nalazimo u obavezi smo da tragamo za: sa jedne strane onim šta opterećuje pokret i ne dozvoljava napor da se ti elementi uopšte, a sa druge strane koji elementi njegovog sadržaja su u isto vreme uzroci njegovog kraja. Učesnici/e u ovim pokretima, nasuprot neredima isključenih, smatraju jako bitnim da teritorijalizuju svoje prisustvo (nešto što nije nepovezano sa značajem iznajmljivanja koje dodatna vrednost u modernom kapitalizmu traži; eksploatacija ima definišuću ulogu u vidu klasne borbe). Putem „okupiranja“ oni traže pravo na svoje materijalno postojanje, kao subjekt koji se suprostavlja državi, za koju smatraju da je uslužna za njihove potrebe. Nije najmanje važna činjenica da su komunu od policije branili uglavnom mladi, muški i siromašni delovi proletarijata, što je doživljeno putem borbi sa pandurima (razlika u ovoj ulozi se pojavila i u Turskoj takođe, iako u manjem stepenu u odnosu na Egipat). Zahtevi su nužno traženi, kako bi se nešto konkretnije od „demokratije“ donelo na zamišljeni pregovarački sto (za koji učesnici ne mogu da prihvate da više ne postoji, stalno tražeći od vlade da objavi svoje postojanje). Ovaj proces, zbog vladinog odbijanja da pregovara o bilo čemu, prirodno završava u tome da se preispituje i sama vlada. Pošto kompozicijom pokreta dominira srednji sloj, on nužno zahteva rušenje vlade i takav zahtev, usled nedostatka „partije radničke klase“, podrazumeva da će ona da bude zamenjena drugom vladom (onom koja će da bude u stanju da podrži postojanje i reprodukciju kvaliteta života za kakav veruju da zaslužuju). Ovakva unutrašnja tendencija ne smatra se kontradiktornom sa komunitarnim karakteristikama okupacije, koje su i pored toga narušene kao konstitutivni i formativni elementi pokret kada se ostvare politički ciljevi. Egipat i Tunis su to pokazali, naravno, pad vlade je značio kraj ovih pokreta. U stvarnosti, ono što se na početku činilo kao pobeda pokazalo se da je poraz, stvorene su nove policijske države, a restrukturisanje se normalno nastavilo, urušavanjem pogodonosti, povećavanjem cena hrane, itd. Ipak, pokreti u Egiptu i Tunisu nisu bili u stanju da ponovo stanu na svoje noge, nakon što je postignut njihov početni cilj, koji je održavao njihovo jedinstvo. Turska, sledeći događaj u ovakvoj dinamici, koji uprkos svojoj različitosti pripada istoj šemi, kao društveni pokret mora da se suoči sa drugim aspektom situacije. Politička moć vlade je veća u odnosu na Egipat i Tunis. Jedinstvo pokreta je zasnovano na transformaciji države u policijsku državu tokom zadnjih godina. Pitanje je: može li srednji sloj da se upije u proletarijat, kao aktivnost koja dovodi u pitanje kapital, ukoliko ovi pokreti ne završe sa svojim političkim pobedama (odnosno sa svojim, u realnosti, porazom)? Njihov poraz, koji se provlači kroz njihovu političku pobedu, nužno na površinu donosi postojeće razlike. Deo pokreta pokušava da nastavi sa pobunom, koja kakogod guvi narodnu podršku (odnosno međuklasnu podršku, u smislu da je klasa odnos, a ne kategorija). Bez masovnog učešća isključenih i siromašnih, kako ovaj proces pobune može da se nastavi? Da li je to moguće?
Dok se piše ovaj tekst pokret u Turskoj i dalje traje. Njegova osobenost, dodata činjenici da je on događaj od globalnog značaja, određuje tačku u kojoj se nalazimo. A tu se nalazimo: u pobuni koja je izbila u još jednoj policijskoj državi. U pobuni koja ima malo izgleda da „pobedi“ na osnovu svog sadržaja i od takvog značaja upravo zbog tog razloga.
Praksa „komune“ koja kao svoj nužni horizont ima bolje upravljanje buržoaskom državom, horiznot koji se na kraju dovodi u pitanje, susreće se sa pobunom isključenih u činjenici da isključeni nemaju čak ni horizont „pobede“. Rezultat ovakvog susreta, koji će, među drugim stvarima, da bude odlučen interakcijom između praksi komune i praksi svakodnevnog preživljavanja onih koji su strukturalno isključeni iz zvaničnih kruženja proizvodnje dodatne vrednosti, u velikoj meri će da odluči rezultat klasne borbe u razdoblju nereda.
Prevod Komuna X