KOMUNIZACIJA
Podnaslovi:
– Zašto “komunizacija”? …
– Par reči o samoj reči…
– Komunizacija ukratko…
= Da li je ona program? …
– “Samoemancipacija proletarijata je kolaps kapitalizma.” …
– Da li je ona nešto novo? …
– Da li će da bude tranzicionog perioda? …
– A šta sa nasiljem i uništenjem države?
– Ko će da budu komunizatori?
– Revolucija svakodnevnog života…
– Udaljene budućnosti i «ovde i sada» …
– «Zajedničko» ?
– Zajednica…
– Bez para? …
– Kritika posle večere …
– Neimaština naspram blagostanja … Jednakost… Univerzalnost…
– Nema bekstva od kontradikcija …………………………….
Šta je ranije podrazumevano i šta mi sada podrazumevmo pod «komunizacijom»? U stvari, često smo se bavili ovom temom, na primer u našim odgovorima na pitanja nemačke grupe Revolucionarna vremena1 (Revolution Times) koji su na engleskom objavljeni pod imenom O čemu se tu radi? (What’s it all about?) (2007), kao i u drugim tekstovima, uključujući Doprinos kritici političke autonomije (A contribution to the Critique of political autonomy) (2008).
Ukoliko govorimo o komunizaciji a ne samo o komunizmu, to nije zato da bi izmislili novi koncept kojim bi obezbedili konačno rešenje za revolucionarnu zagonetku. Komunizacija označava ništa manje do sadržaje i procese buduće revolucije. Na primer, samo komunizacija daje smisao našoj kritici demokratije.
U skorijim godinama, komunizacija je postala jedna od trendi radikalnih reči, čak i van onoga što je bilo poznato pod nazivom «komunizatori» (communisateurs na francuskom).
Što se nas tiče, ne smatramo se ništa više delom ovakve komunišuće struje nego što se osećamo bliskim – ili udaljenim – od dobrog broja drugih komunističkih grupa.
Pitanje komunizacije dalje je zakomplikovano pojavljivanjem teorija zajedničkog, prema kojima duboka društvena promena dolazi iz kolektivnog korištenja i širenja onoga što se već smatra zajedničkim izvorima i aktivnostima (poput sistema otvorenih polja u još postojećim tradicionalnim društvima i slobodnog pristupa softveru u modernim društvima). Drugim rečima, ovo «kreativno zajedničko» bi nam obezbedilo postepen i miran prelazak u pravcu ljudske zajednice.
Taksativno osporavanje teorija koje smatramo nepotpunima ili pogrešnima zamaglilo bi naše centralne tačke. Pošto želimo da se držimo dalje od bilo kakvog ratovanja rečima, esej koji će da usledi pokušaće da obradi komunizaciju što je direktnije moguće.
Par reči o samoj reči
U engleskom jeziku, sama reč se dugo koristi, kako bi ukazala na nešto mnogo drugačije od onoga čime se mi ovde bavimo. Komunisati bilo je čest sinonim za sovjetisati, odnosno u potpunosti sprovesti program komunističke partije u lenjinističkom (a kasnije i staljinističkom) duhu: «Osnovni zadatak Kominterne jeste da traži šanse da komuniše Evropu i Severnu Ameriku» (R.Service, Trotsky. A biography, Macmillan, 2009, 282) Ovo je bila definicija Vebster rečnika u 1961. i 1993, a ugrubo i Vikipedijina u 2010. Naravno, mi ne pričamo o tome.
Ređe, komunizacija je korištena kao sinonim za radikalnu kolektivizaciju, posebno se odnoseći na Španiju u periodu 1936-39, kada su radnički ili seoski kolektivi upravljali fabrikama, farmama, seoskim i gradskim oblastima. Iako je ovo povezano sa značenjem koje mi dajemo komunisanju, većina ovih iskustava izmislila je lokalne valute, ili uzela radno vreme kao sredstvo razmene. Ovi kolektivi su funkcionisali kao radnička preduzeća, za dobrobit ljudi, ali ipak preduzeća.
Mi ciljamo na nešto drugo.
Nije sigurno ko je prvi upotrebio reč u značenju za koje je ovaj esej zainteresovan. Koliko mi znamo, to je bio Dominik Blank (Dominique Blanc): verbalno između 1972-74, a u pisanoj formi u tekstu Svet bez novca (Un Monde sans argent), objavljenom u tri knjižice tokom 1975-76. od strane OJTR (ista grupa je objavila Blankovu Militantnost, najviši stepen otuđenja (Militancy, the Highest Stage of Alienation)). Ko god da je izmislio reč, njena ideja je bila vremenski aktuelna u malom krugu ljudi oko knjižare Staro pristanište (La Vieille Taupe, 1965-72). Nakon dešavanja iz maja 1968, vlasnik knjižare, Pjer Žilome (Pierre Guillaume), nekada član grupa «Socialisme ou Barbarie2» i «Pouvoir Ouvrier3», ali takođe neko vreme blizak G.Deboru (koji je i sam bio član S.ou B. tokom 1960-61), konstantno je gurao ideju revolucije kao komunišućeg procesa, možda bez korištenja ove fraze. Ipak, D.Blank je prvi javno naglasio njen značaj. Tekst Svet bez novca je ukazao da razlika između komunističke revolucije i svih reformističkih varijanti nije u tome da revolucija podrazumeva ustanak, već da ovaj ustanak mora da započne sa komunisanjem društva…ili on neće da ima komunistički sadržaj. U tom pogledu, Svet bez novca ostaje suštinski značajan esej.
Ukratko
Ideja je jednostavna, ali nekada je jednostavnost jedan od najtežih ciljeva za postizanje. Ona znači da je revolucija komunistička jedino ukoliko menja sve društvene odnose u komunističke, a ovo može da se uradi jedino ukoliko taj proces započne u početnim danima revolucionarnog ustanka. Pare, platni rad, preduzeće kao izolovana jedinica i pol za akumulisanje vrednosti, radno vreme kao odsečeno od ostatka našeg života, proizvodnja zarad vrednosti, privatno vlasništvo, državne agencije kao medijatori duštvenog života i sukoba, razdvojenost između učenja i činjenja, potraga za maksimalnim i najbržim cirkulisanjem svega – sa svim tim mora da se završi, a ne da se njima upravlja od strane kolektiva, ili da se pretvore u društveno vlasništvo: oni moraju da se zamene sa oblicima života koji su komunalni, bez novca, bez profita, bez države. Ovom procesu će da treba vremena da se završi, ali on će da započne na početku revolucije koja neće da stvori preduslove za komunizam: ona će da stvori komunizam.
«Oni koji su stvorili teoriju komunizacije odbili su predstavljanje revolucije u terminima oblika organizacije i umesto toga su težili da zahvate revoluciju u terminima njenog sadržaja. Komunizacija je podrazumevala odbijanje shvatanja revolucije kao događaja u kome radnici/e preuzimaju moć, nakon čega sledi period tranzicije: umesto toga ona je trebala da se shvati kao pokret koga karakterišu neposredne komunističke mere (poput besplatne distribucije dobara) kako zarad sopstvenih postignuća, tako i zarad uništavanja materijalne baze kontrarevolucije. Ukoliko se, nakon revolucije, buržoazija razvlasti, ali radnici/e i dalje ostanu radnici/e, koji/e proizvode u odvojenim preduzećima, čije preživljavanje zavisi od odnosa spram tog radnog mesta i razmene sa drugim preduzećima, tada ne pravi veliku razliku to da li je ta razmena samoorganizovana od strane radnika, ili joj direktive daje «radnička država»: ostaje kapitalistički sadržaj i pre ili kasnije će da se ponovo pojave konkretne kapitalističke uloge ili funkcije. Nasuprot tome, revolucija kao komunišući pokret će da uništi – prestajući da ih stvara i reprodukuje – sve kapitalističke kategorije: razmenu, pare, robu, postojanje odvojenih preduzeća, državu i – najvažnije – platni rad i samu radničku klasu.» (Endnotes, #2, 2010)
Da li je to program?
Mi ne pričamo o planu koji treba da se ispuni jednog dana, o projektu odgovarajućem potrebama proletarijata (i na kraju same ljudske vrste), ali koji će da stoji van njega, poput arhitektovog projekta na tabli za crtanje, pre građenja kuće. Komunisanje zavisi od toga šta proletarijat jeste i šta on radi.
Glavna razlika između Marksa i utopijskih socijalista jeste u Marksovoj glavnoj brizi: izrabljivačkom odnosu rad-kapital. Zato što je proletar/ka srce i telo kapitala, on ili ona u sebi nosi komunistički potencijal. Kada kapital prestane da kupuje radnu snagu, rad postaje ništa. Tako svaka duboka društvena kriza otvara mogućnost proleterima/kama da pokušaju i izmisle «nešto drugo». Većinu vremena, u stvari skoro sve vreme, njihova reakcija je daleko od komunizma, ali ipak postoji mogućnost prodora, kao što je to dokazano nizom pokušaja kroz moderno doba, od engleskih ludita iz 1811. do grčkih pobunjenika/ca iz 2008.
Zato bi bilo besmisleno da se zamišlja potpuno drugačije društvo ukoliko ne uspevamo da razumemo sadašnje društvo i to kako možemo da pređemo iz jednog u drugo. Moramo da razmotrimo šta komunizam jeste, kako on može da se ostvari i ko bi bio u najboljoj poziciji da izvrši istorijsku promenu.
«Samoemancipacija proletarijata jeste kolaps kapitalizma.»
Situacionistička internacionala je svojevremeno predložila da se «bez iluzija vratimo nazad proučavanju klasičnog radničkog pokreta» (#7, 1962). Da bi se suočili sa našom prošlošću, moramo da raskrstimo sa legendom o proletarijatu uvek spremnom za revoluciju… no nažalost zavedenom ili izdatom. Ipak, raspršavanje mitova ne znači da ćemo da okrenemo udarac na drugu stranu, tvrdeći da su se radnici/e do danas borili/e samo za reforme, uzdizali/e rad, verovali/e u industrijski progres čak i više od buržuja, te sanjali/e o nekakvom nemogućem radničkom kapitalizmu. Ovakva istorijska rekonstrukcija zamenjuje jedan mit simetrično suprotstavljenim drugim, podjednako pogrešnim. Zadnjih dve stotine godina proleterskog iskustva ne može da se podeli u dva potpuno oprečna perioda, odnosno u prvi, zaključen sa krajem 20.veka, tokom koga je proletarijat jedino bio u stanju da se bori za društvene programe koji bi mogli da se okarakterišu kao «kapitalistički», te drugu fazu (današnju), u kojoj će sama evolucija kapitalizma da donese poništavanje «radničko-kapitalističke» opcije, a jedina alternativa sa kojom će proletarijat da se souči postaće krajnje jednostavna: komunistička revolucija ili pad u varvarstvo.
Istorijski dokazi ponuđeni za ovakvu teorijsku podelu su klimavi.
Štaviše, odnosno preciznije, greška leži u samom pitanju.
Do sada se nije dogodila ni jedna komunistička revolucija. Ta očigledna činjenica niti dokazuje… niti osporava da je do danas takva revolucija bila nemoguća.
U svojoj analizi Klasne borbe u Francuskoj (1850), Marks postavlja ono za šta veruje da je opšti istorijski princip:
«Čim se podigne, klasa u kojoj je skoncentrisan revolucionarni interes društva pronalazi sadržaj i materijal za sopstvenu revolucionarnu aktivnost u sopstvenoj situaciji: da se obore neprijatelji, da se preduzmu mere zahtevane od borbenih potreba: to guraju posledice sopstvenih dela. Ona ne čini nikakva teorijska istraživanja sopstvenog zadatka.»
Potom se Marks pita zašto u demokratskoj revoluciji iz februara 1848:
«francuska radnička klasa nije postigla ovaj nivo; ona je još bila nesposobna da dovrši sopstvenu revoluciju.
Razvoj industrijskog proletarijata je, uopšteno, uslovljen razvojem industrijske buržoazije. (..) (Ali u 1848) industrijska buržoazija nije vladala Francuskom. (..) Borba protiv kapitala u njegovom razvijenom, modernom obliku – u njegovom nesumnjivom aspektu, borba plaćenog industrijskog radnika/ce protiv industrijske buržoazije – u Francuskoj je nepotpun fenomen (..)Ništa nije razumljivije od toga da je pariski proletarijat težio da obezbedi unapređivanje svojih interesa, paralelno sa interesima buržoazije (..)!»
Citiranje nije dokaz i možda je Marks pogrešio, ali bar shvatimo pravilno njegov stav. Iako je on smatrao potpuno razvijeni industrijski kapitalizam kao neophodan uslov za proletersku revoluciju, on nije smatrao da proleteri/ke mogu i da će da se bore samo za reforme tokom određenog perioda, sve dok neka vrsta potpune zrelosti ili dovršenosti kapitalizma ne ostavi samo jednu otvorenu opciju: revoluciju.
Prorezivanje istorije u faze jeste dosta korisno, osim onda kada ono postane potraga za «konačnom» fazom.
U prošlosti, teoretičari «poslednje» ili «smrtonosne krize» usmeravali su se ka demonstriranju (obično pomoću ponavljanja šeme drugog dela Kapitala) da će ta faza da dođe onda kada kapitalizam ne bude više mogao da se strukturalno reprodukuje. Sve što su oni zaista pokazali jesu stvarne fundamentalne kontradikcije, ali, kao što je Marks pisao, kontradikcije ne znače nemogućnost. Sada se demonstracija pomera dalje od šema i predstava, te se vidi nemogućnost reprodukcije u samom odnosu kapitala-rada. Ukratko, komunistička revolucija (ili stvarni pokušaj da se ona izvede) do sada nije bila moguća, pošto dominacija kapitala nad društvom još nije bila dovoljno dovršena: postojalo je određeno usmerenje radničkog pokreta da razvije socijalističke i staljinističke partije, sindikate, reformističku politiku; tako da je radnička klasa morala da bude reformistička i najdalje dokle je mogla da dobaci bio je kapitalizam kojim bi upravljali/e radnici/e. Sada bi tome došao kraj: potpuna stvarna dominacija kapitala uništava mogućnost bilo čega drugog osim komunističkog pokušaja.
Pomalo smo zabrinuti zbog zavodljivosti teorije katastrofe. Kada je izbila 1914. i čak još više nakon 1917, komunisti su rekli da ljudska vrsta ulazi u epohu ratova i revolucija. Od tada smo videli mnogo više ratova od revolucija, a ni jednu komunističku revoluciju. I vrlo smo svesni zamki teorije «dekadencije». Jedino će uspešna komunistička revolucija jednog dana da dozvoli svojim učesnicima da kažu: «Videli smo poslednje dane kapitalizma». Do tada, jedina istorijska prepreka reprodukciji trenutnog društvenog sistema doći će od samih proletera/ki. Ne postoji doba u kome je revolucija strukturalno nemoguća, niti doba kada revolucija postaje strukturalno moguća/neizbežna. Sve varijacije «poslednje krize» obezvređuju istoriju: one traže jednosmernu ulicu koja bi mogla da blokira izlaze ka nekomunističkim putevima. Ipak, istoriju čine raskršća, revolucija je jedna mogućnost među drugim nerevolucionarnim mogućnostima. Šematizacija istorije gubi svoju relevantnost kada objavljuje kraj evolucije – u ovom slučaju, kapitalističke evolucije – i tvrdi da je ona teorija koja dovodi do kraja svake teorije.
Kao zaključak svog eseja Teorija kolapsa kapitalizma (The teory od the collapse of capitalism) iz 1934, a nakon detaljne studije o neizbežnosti velikih kriza, Anton Panekok piše:
«Radnički pokret ne treba da očekuje konačnu katastrofu, već mnoge katastrofe, političke – poput ratova, te ekonomske – poput kriza koje iznova izbijaju, nekad pravilno, nekad nepravilno, ali koje u celini, sa rastom veličine kapitalizma, postaju sve razornije i razornije. (..) I pošto sadašnja kriza oslabi, javiće se nove krize i nove borbe. U ovim borbama radnička klasa će da razvija svoju snagu da se bori, otkrivaće svoje ciljeve, obučavaće se, učiniće se nezavisnom i naučiće da svoju sudbinu uzme u svoje ruke, odnosno samu društvenu proizvodnju. U ovom procesu postignuće se uništenje kapitalizma. Samoemancipacija proletarijata jeste kolaps kapitalizma.»
Koncept komunizacije dovoljno je sam po sebi važan, bez da se koristi za jačanje neke nove varijante teorije «poslednje faze kapitalizma». Nije naš problem da dokazujemo da smo ušli u potpuno novu epohu u kojoj proletarijat može da se isključivo bori za komunizam. Mi želimo da pokušamo da definišemo konkretne procese komunističke revolucije.
Novina?
Moderni proletarijat koji se javio u Engleskoj krajem osamnaestog veka nagoveštava komunistički pokret. On je bio aktivan u danima Spartakističke lige4, Tomasa Mincera5 i Žerara Vinstenlija. Pedeset godina pre Marksa, planovi Grahusa Babeufa imali su malo veze sa rastom industrije.
Zbog svoje razdvojenosti od sredstava proizvodnje (što nije bio slučaj sa kmetovima, ili seljacima zakupcima, koliko god oni siromašni bili), proleter/ka je razdvojen/a od sredstava preživljavanja. Takva radikalna rasposedovanost jeste preduslov da kapital učini njihov rad profitabilnim. Ali to takođe podrazumeva da je, od ranih dana, proletarijat sposoban za revoluciju koja će da završi sa vlasništvom, klasama i radom kao aktivnostima odvojenim od ostatka života.
Tema komunizacije stara je koliko i proleterske borbe kojima su proleteri/ke pokušavali da se oslobode. Kad god su ove borbe bile u društvenoj ofanzivi, one su implicitno a nekada i eksplicitno težile ka ljudskoj zajednici koja uključuje mnogo više od boljih radnih uslova, ili samo zamenjivanja eksploatacije nad čovekom eksploatacijom nad prirodom. Logika ili namere pariskih komunara iz 1871, španskih pobunjenika/ca iz 1936, ili turinskih pobunjenih radnika/ca iz 1969, nije bila da «razvijaju proizvodne snage», niti da upravljaju istim fabrikama bez šefova. Upravo je njihov neuspeh gurnuo sa strane ciljeve zajedništva i solidarnosti, osporio svaki plan ponovnog ujedinjenja čoveka i prirode i vratio nazad u prvi plan ono što je odgovaralo potrebama i mogućnostima kapitalizma. Istina, borbe iz prošlosti su zaista pokušale da ubace nekoliko komunističkih promena, odnosno promena koje su raskidale sa suštinom kapitalističke strukture. Ali ograničenje je bila nametnuto spolja, kao i samonametnuto: proleteri/ke su retko odlazile dalje od pobunjeničke faze, pošto je većina ustanaka brzo bila slomljena ili presečena. Kada su pobunjenici/e uspevali/e da izdrže, oni/e jesu pokušali/e da žive i stvore nešto mnogo drugačije od kapitalizma kojim upravljaju radnici/e. Ograničenja ovih pokušaja (posebno u Španiji 1936-39) nisu bila samo posledica nedostatka društvenog programa, već bar u istoj meri i činjenice da su Država i antirevolucionarne snage u svojim rukama zadržale političku moć.
Ono što je Roza Luksemburg u 1903. nazvala «progresom i stagnacijom marksizma» može da nam pomogne u razumevanju zašto je bilo potrebno toliko vremena da jasna «komunišuća» vizija postane eksplicitna. Na početku kapitalizma, 1830-e i 1840-e bile su doba dalekovidih komunističkih uvida. Marksovi Manuskripti iz 1844. su izražavali verovatno najoštriju društvenu kritiku, toliko oštru da sam autor nije mislio da je neophodno da je proširi (tekst je objavljen samo 1932). Tada, kako se radnički pokret razvijao protiv pobedničke buržoazije, komunistička intuicija se okrenula ka demonstracijama i izgubila je dosta od svoje vizionarske snage: konkretni predlozi Komunističkog manifesta iz 1848. bili su kompatibilni sa radikalnom buržoaskom demokratijom, komunizam je samo nagovešten u prvom delu Kapitala (1967) i on teško da se pojavljuje u Kritici Gotskog programa (1875). Marksova briga o «stvarnom pokretu» odvela ga je ka potrazi za «istorijskim zakonima», a njegova kritika političke ekonomije se približila kritičkoj političkoj ekonomiji. (Ipak on nikada nije izgubio predstavu komunizma, što se jasno vidi u njegovom interesu za ruski mir6: «Ukoliko revolucija izbije u pravom trenutku, ukoliko koncentriše sve svoje snage kako bi obezbedila pun prostor seoskim zajednicama, one će uskoro da se razviju kao element regeneracije ruskog društva, kao i element nadmoćnosti nad zemljama porobljenim kapitalističkim sistemom.» (1881) )
Ipak, čim je proletarijat ponovio svoj napad na buržoasko društvo, revolucionarna teorija je povratila svoje radikalno kretanje: Komuna iz 1871. je pokazala da državna moć nije adekvatan revolucionarni instrument.
No «lekcija» pariske Komune je bila zaboravljena sve dok, nekoliko decenija kasnije, rađanje sovjeta i zborova nije obnovilo ono o čemu je Marks pisao 1871.
U 1975-76 Svet bez novca nije izbegao problem toga kako se Marks odnosio prema komunizaciji (reči i koncepta koji on nikada nije koristio):
«To što Marks i Engels nisu govorili o komunističkom društvu bilo je zbog, bez sumnje paradoksalno, činjenice da je ovakvo društvo, udaljenije tada nego sada, bilo teže da se zamisli, ali takođe i zbog činjenice da je bilo prisutnije u umovima tadašnjih revolucionara. Kada su u Komunističkom manifestu govorili o ukidanju platnog sistema, razumeli su ih oni čiji su eho bili. Danas je teže da se zamisli svet oslobođen od države i robe zato što su oni postali sveprisutni. Ali postavši sveprisutni izgubili su svoju istorijsku nužnost.
Marks i Engels su možda manje od Furijea zahvatili prirodu komunizma kao oslobođenja i harmonizacije emocija. Furije, ipak, ne ide dalje od platnog sistema, pošto, među drugim stvarima, on i dalje želi da se plaća doktorima, čak iako je to zbog zdravlja zajednice, pre nego zbog bolesti njihovih pacijenata.
Marks i Engels, ipak, bili su dovoljno precizni da izbegnu odgovornost za birokratiju i finansijski sistem «komunističkih» zemalja koji im se pripisuju. Prema Marksu, dolaskom komunizma novac odmah nestaje i proizvođači prestaju da razmenjuju svoje proizvode. Engels priča o nestajanju robne proizvodnje kada dođe socijalizam.»
Komunistički pokret mnogo duguje vremenu u kome postoji. U našem ranom 21. veku, bili bi naivni ako bi verovali da smo mudriji od naših prethodnika zato što mi shvatamo koliko destruktivne mogu da budu proizvodne snage. Isto kao što je priroda kapitalizma nepromenljiva, isti je slučaj sa prirodom i programom proletarijata. Ovaj program, ipak, ne može da pobegne od konkretnih potreba i misaonih navika svog vremena.
Na kraju 18.veka, u zemlji obogaljenoj siromaštvom, glađu i ekstremnom nejednakošću, sa i dalje malim brojem fabričkih radnika/ca, Babeuf se zalagao za ravnopravni, uglavnom seoski komunizam. Njegova glavna briga bila je da svi budu nahranjeni. To je bilo neizbežno, i naravno bilo je prirodno za muškarce i žene koji/e su trpili/e eksploataciju da sebe zamišljaju kao nove Prometeje, te da izjednače kraj eksploatacija sa pokoravanjem prirode.
Stotinu godina kasnije, kada je industrijski rast stvorio novi tip siromaštva, besposlenosti i nemanja vlasništva, revolucionari su videli rešenje u radničkom «razvijanju proizvodnih snaga» koje će da bude u korist masa, tako što će da proizvodi najbitnije za život i da oslobodi ljudsku vrstu od lanaca nužnosti. Glavna briga nije bila samo da se svi nahrane, da imaju krov nad glavom, zdravstvenu brigu, već i da budu u poziciji da uživaju slobodno vreme, kao i kreativne aktivnosti. Kako je kapitalizam razvio «sredstva društveno slobodnog vremena, s ciljem da se za celo društvo smanji radno vreme na minimum», revolucija će da bude u mogućnosti da «svačije vreme oslobodi za sopstveni lični razvoj.» (Marks, Grundrusse, 1857-58)
Još jedan vek kasnije, ekologija je glavna reč. Niko ozbiljno ne veruje u od-fabrike-doveden ili od radnika-organizovan raj, nova javna ortodoksija proglašava da je industrijski san postao noćna mora, tako da ima malo dobiti u raskrinkavanju opčinjenosti tehnikom ili zagovaranju obnovljive energije ili zelene gradnje.
Ideja komunizacije kao revolucije koja stvara komunizam – a ne preduslove za komunizam – jasnije se javlja kada kapitalizam zavlada nad svime, ekstenzivno u smislu prostora (globalizacija o kojoj se mnogo govori) i intenzivno u smislu proboja u svakodnevni život i ponašanje. To nam pomaže da zahvatimo revoluciju kao proces koji od svog samog početka započinje sa odbacivanjem onoga čega želi da se reši i koji u isto vreme od samog početka stvara nove načine života (čije će zaokruživanje naravno da potraje). To je najbolji mogući odgovor na neizbežno pitanje: «Zašto sada da se priča o komunizaciji?»
Neko može da se zapita zašto ova ideja jedva da se javila u Italiji između 1969-77, kada je ta zemlja više od bilo koje druge došla u prelomnu revolucionarnu tačku. Deo odgovora može da se pronađe u realnosti autonomije italijanskih radnika/ca tog doba, u teoriji i praksi. Operaizam7 je više naglašavao revolucionarnog «subjekta» ili delatnika, nego sadržaj revolucije, tako da se konačno sadržaj ograničio na samu autonomiju. To je bilo povezano sa ograničenjima operaizma, čiji je cilj bio da se stvori ili stimuliše organizacija (od vrha ka dole, partijski vođena, ili od dole ka gore, zasnovana na zborovima). To može da bude razlog zašto je bogatstvo praktičnih komunističkih kritika i ponašanja proizvelo tako malo sinteze teoretisanja komunizacije. Na stranu hipoteze ovakvog tipa, bilo bi riskantno da započinjemo sa velikim generalizacijama kako bi objasnili (neuspehe) avanture teorije u jednoj konkretnoj zemlji putem uspona i padova klasne borbe u toj zemlji. Nema ništa zabavno u glumljenju proroka prošlosti, osim ukoliko se ne uživa u opijenosti rečima.
Tranzicija?
Mi ništa ne bi imali da zamerimo konceptu tranzicije ukoliko bi on samo naglašavao očigledno: komunizam se neće ostvariti u jednom trenutku. Ipak, ovaj koncept podrazumeva mnogo više of toga, kao i nešto skroz drugačije: ne samo tranzicioni trenutak, već potpuno razvijeno tranziciono društvo.
Koliko god bili problematični Marksovi radnički vaučeri, njegova Kritika Gotskog programa (1875) bar je pokušavala da opiše društvo bez novca, odnosno bez plaćenog rada. Njegova šema na-vremenu-zasnovane valute trebala je da bude privremeni način nagrađivanja ljudi, na osnovu njihovog doprinosa stvaranju zajedničkog bogatstva. Kasnije, kada su socijaldemokrate i lenjinisti prigrlili ideju tranzicije, oni su zaboravili cilj tranzicije, a njihova jedina briga postalo je vođenje planske ekonomije. (Iako anarhisti/kinje obično odbacuju tranzicioni period, oni/e naglašavaju upravljanje, bilo preko radničkih sindikata, bilo preko konfederacije komuna: u najboljim slučajevima, kada ukidanje plaćenog rada ostaje deo programa, ono je samo posledica podruštvljavanja proizvodnje, a ne jedan od njenih izvora.)
Očigledno je da će tako duboka i sveobuhvatna transformacija poput komunističke da traje decenijama, možda i nekoliko generacija, pre nego što preuzme ceo svet. Do tada, ona će da se kreće između dve faze i ostaće ranjiva na unutrašnje propadanje i/ili destrukciju spolja, pogotovo što različite zemlje i kontinenti neće istom brzinom da razvijaju nove odnose. Neke oblasti mogu dugo vremena da zaostaju. Druge mogu da prođu kroz privremeni haos. Ali suština je da komunišući proces mora da počne čim pre. Što ova transformacija bude bliže Prvom Danu i što dublje krene od samog početka, veće su šanse da će da uspe.
Dakle postojaće «tranzicija» u smislu da komunizam neće da se postigne preko noći. Ali neće da postoji «tranzicioni period» na način koji je postao tradicionalno marksistički: period koji više nije kapitalistički, ali nije još ni komunistički, period u kome će radnička klasa i dalje da radi, ali ne više za profit ili šefove, već za sebe: ona će da nastavi da razvija «proizvodne snage» (fabrike, potrošačka dobra, itd.) pre nego bude u stanju da uživa u potpuno dozrelim plodovima industrijalizacije. Ali ovo nije program komunističke revolucije. On to nije bio u prošlosti, a nije ni danas. Nema potrebe da se nastavi razvoj industrije, pogotovo ne industrije kakva je danas. Mi ovo ne govorimo zbog ekološkog pokreta ili antiindustrijske mode u radikalnim krugovima. Kao što je to neko rekao pre četrdeset godina, polovina fabrika moraće da se zatvori.
Neke oblasti možda zaostanu, a druge možda padnu u privremeni haos. Ukidanje novca prouzrokovaće bratske, neprofitne, kooperativne odnose, ali nekada će da se javi razmenjivanje ili crno tržište. Niko ne zna kako ćemo da se razvijemo iz lažnog kapitalističkog blagostanja u nove načine života, ali neka niko od nas ne očekuje da će taj prelaz svuda i sve vreme da bude gladak i miroljubiv.
Prilagodićemo, na primer, naše prehrambene navike, kao što prilagođavamo naše ukuse: promenjene okolnosti ide zajedno sa menjanjem uma, kao što je napisano 1845. u trećoj tezi o Fojerbahu8. Naša namera nije da stvorimo novog čoveka, plemenitog, razumnog, uvek sposobnog i spremnog da gospodari svojim žudnjama, sa stalnim poštovanjem jasnih prehrambenih pravila. Pre otprilike jednog veka, kestenje je bilo glavna hrana nekih seoskih oblasti u centralnom francuskom masivu. Takva «sirotinjska» dijeta ne može da se poredi sa raznolikošću na koju smo navikli u «bogatim» zemljama. Ali budućnost nije nigde zapisana. Mogli bi više da uživamo u ograničenijem izboru jela, nego u sadašnjem izobilju što se prodaje u supermarketima.
Nasilje i uništenje Države
Kako bi se nabrzaka podsetili, skočimo nazad kroz vreme.
Zbog razloga koje ne možemo ovde da analiziramo, komunari iz 1871. nisu mnogo promenili društvenu fabriku9: to, plus što je pobuna bila izolovana samo u jednom gradu, sprečilo je komunare da zaista utiču na ostatak sveta, uprkos iskrenoj narodnoj podršci u Parizu.Vojna nadmoć Versaja nije bila zbog većeg broja trupa ili boljeg oružja: njihov red i poredak, zalaganje za vlasništvo i antiradnički program bili su jasnije shvaćeni, promovisani i za njih su se više borili buržoaski političari, nego što su se lideri Komune borili za komunalizam i socijalni republikanizam.
U Rusiji 1917, nasuprot komunarima, boljševici su jasno znali šta žele – osvajanje vlasti – vakuum moći im je omogućio da je preuzmu. Pobunjenici/e su završili/e sa državnom mašinerijom koja se već raspadala, nisu se trudili ni pokušali da promene društvenu strukturu, dobili su građanski rat i na kraju su stvorili novu državnu moć.
Radnička pobuna u Španiji, tokom jula 1936, neutralisala je državnu mašineriju, ali je u roku od nekoliko nedelja prepustila nazad moć reformističko-konzervativnim silama. Zbog toga su sve društvene transformacije bile ograničene pritiskom ponovo uspostavljenog državnog aparata, koji je za manje od godinu dana okrenuo svoju policiju protiv radnika/ca.
U šezdesetima radikalni talas se suprotstavljao instrumentima sile, ali nije nikada raskrstio sa njima. Francuski generalni štrajk učinio je bespomoćnim centralne političke organe, sve dok pasivni stav većine štrajkača nije omogućio Državi da povrati svoju ulogu. Vakuum moći nije mogao da traje duže od par nedelja i morao je ponovo da se popuni.
Ovaj kratki pregled nas podseća da, ukoliko je na apstraktnom nivou neophodno da se razdvoje socijalne i političke sfere, u stvarnom životu ovakva podela ne postoji. Naši neuspesi iz prošlosti nisu bili socijalni ili politički: oni su bili i jedni i drugi. Boljševička vlast se ne bi pretvorila u vlast nad proletarijatom da je on menjao društvene odnose, a u Španiji nakon 1936. podruštvljavanje se ne bi završilo kao katastrofa da su radnici/e zadržali moć koju su osvojili na ulicama tokom jula 1936.
Komunizacija znači da revolucija neće da bude sled faza: prvo raspuštanje i uništenje državne moći, a potom društvena promena.
Dok su spremni/e da priznaju ovaj princip, popriličan broj drugova/arica, «anarhista/kinja» ili «marksista/kinja» ima odbojnost spram ideje komunizacije, za koju se boje da će da pokuša da promeni društvenu fabriku, a da neće da se trudi da uništi državnu moć. Ovi drugovi/arice promašuju poentu. Komunizacija nije čisto ili jedino socijalna, te zbog toga nepolitička ili samo marginalno politička. Ona podrazumeva javnu borbu – isto kao i ličnu – protiv organa represije. Revolucija je nasilna. (Usput, koja je to demokratska revolucija izvojevana samo sa miroljubivim sredstvima?)
U osnovi, komunizacija slabi kontrarevolucionarne snage uklanjajući im podršku. Pokretačka snaga komunizatora neće nastajati zbog ustreljivanja kapitalista, već zbog razdvajanja kapitalista od njihove funkcije i moći. Komunizatori neće da nišane neprijatelje, već da podrivaju i menjaju društvene odnose. Razvoj odnosa koji ne uključuju novac i profit proširiće se kroz celo društvo, i ponašaće se kao podstrekivači što šire liniju razdvajanja između Države i rastućih sektora populacije. Naš uspeh suštinski će da zavisi od sposobnosti naše ljudske zajednice da bude društveno ekspanzivna. To je osnova svega.
Ipak, društveni odnosi su utemeljeni u zgradama, objektima, u bićima od krvi i mesa, te istorijska promena nije ni neposredna niti automatska. Neke teškoće moraće da se otklone: ne samo da se ukaže na njih, već da se završi sa njima. Trebaće nam više od građanske neposlušnosti: pasivni otpor nije dovoljan. Ljudi moraju da zauzmu stav, neki će da zauzmu stav protiv komunizacije, a revolucionarno isprobavanje snage nije samo borba rečima. Države (diktatorske ili demokratske) jesu ogromna koncentracija naoružane moći. Kada se ova naoružana sila oslobodi protiv nas, što veći bude borbeni duh pobunjenika/ca, to će veći balans snaga da se odvoji od državne moći i biće manje krvoprolića.
Pobunjenički proces ne sastoji se samo od toga da se jednog dana okupiraju zgrade, podižu barikade i puca iz oružja, a da se to sve zaboravi sledećeg. On implicira više od same spontanosti i ad hok kratkotrajnog ujedinjavanja. Ukoliko ne postoji kontinuitet, naš pokret će danas da uzleti ka visinama, a sutra će da se sruši. Dobar broj pobunjenika/ca moraće da ostane organizovan i dostupan u vidu naoružanih grupacija. (Pored toga, niko nema talenat i želje za sve). Ali ukoliko ove grupacije budu funkcionisale kao tela specijalizovana za oružanu borbu, ona će da razviju monopol nad društveno legitimnim nasiljem i uskoro ćemo da imamo «proletersku» policijsku silu, zajedno sa «proleterskom vladom», «narodnom armijom» itd. Revolucija neće dugo da poživi.
Nema sumnje da će sa ovim morati da se bavi na vrlo konkretan način, poput toga šta da radimo sa policijskim dosijeima kada ih nađemo. Mada revolucija može da u izuzetnim slučajevima koristi postojeće policijske arhive i podatke bezbedonosnih agencija, u suštini ona će da ih odbaci, kao i sve vrste kriminalnih podataka.
Revolucija nije politička. Ona je antipolitička.
Komunizacija uključuje uništenje države, te stvaranje novih administrativnih procedura, koje god one oblike uzeli. Jedna dimenzija doprinosi drugoj. Ni jedna ne može da uspe bez druge. Ili se one kombinuju, ili obe propadaju. Ukoliko se proleteri/ke ne reše političkih partija, parlamenta, policijskih organa, vojske, itd. sva socijalizacija, koliko god bila dalekosežna, pre ili kasnije će da bude slomljena, ili će da izgubi svoju snagu, kao što se dogodilo u Španiji nakon 1936. Sa druge strane, ukoliko je neophodna oružana borba protiv policije i vojske isključivo vojna, kao jedan front potiv drugog, te ukoliko pobunjenici/e ne preuzmu takođe i društvenu bazu države, oni će samo da stvore kontraarmiju, pre nego što budu poraženi/e na bojnom polju, kao što se to dogodilo u Španiji nakon 1936. Samo ono-što-pretenduje-da-postane-Država može oružjem da porazi Državu.
Komunistička revolucija ne razdvaja svoja sredstva od svojih ciljeva. Posledično, ona neće prvo da preuzme (ili raksrsti sa) političku moć, a tek onda na drugom mestu da menja društvo. Obe ove stvari će da se dešavaju u isto vreme i guraće jedna drugu, ili će obe da propadnu.
Komunizacija može da se desi jedino u društvu pritisnutom masovnim zaustavljanjima rada, velikim uličnim demonstracijama, široko rasprostranjenim okupacijama javnih zgrada i radnih mesta, neredima, pobunjeničkim pokušajima, gubitkom kontrole države nad sve većim i većim grupama ljudi i oblastima, drugim rečima ustankom dovoljno moćnim da obezbedi društvenu transformaciju koja će da ide dublje od dobijanja malih pogodnosti. Suprotstavljanje antirevolucionarnim naoružanim organima uključuje našu sposobnost da ih demorališemo i neutrališemo, kao i da im se suprotstavimo kada oni napadnu. Kako sila komunizacije raste, ona razvija svoje prednosti, podiže uloge i sve manje i manje se oslanja na nasilje, no samo nerealno optimistički pogled može da poveruje u veliku društvenu promenu bez krvoprolića (nasilja).
Na Svetskom socijalnom forumu u Karakasu 2006, Džon Holovej (John Holloway) je objavio: «nije problem da se kapitalizam odbaci, već da se on više ne stvara». Naravno ovo je jedan aspekt komunizacije, podjednako dobro sažet i od jednog od likova iz knjige Ursule Legvin «Čovek praznih šaka» (1974): naš cilj nije toliko da izvedemo revoluciju, koliko je da budemo revolucija. Baš tako. Ali teorija Džona Holoveja o «menjanju sveta bez preuzimanja moći» prazni taj proces od bilo kakve konkretne realnosti zbog negiranja njegovog antagonizma spram Države. Poput Holoveja, mi ne želimo da preuzmemo moć. Ali za razliku od njega i mnogih njegovih sledbenika, mi znamo da državna moć neće da nestane samo usled pritiska miliona lokalnih kolektiva: ona nikada neće da umre prirodnom smrću. Naprotiv, u njenoj je prirodi da mobiliše sve dostupne resurse kako bi odbranila postojeći poredak. Komunizacija neće da ostavi sa strane državnu moć: ona će morati da je uništi.
Čartistički moto: «Miroljivi ukoliko možemo, nasilni ako moramo» jeste tačan samo u onoj meri u kojoj razumemo da ćemo da budemo primorani da se ponašamo «nasilno».
U revolucionarnim vremenima, društveno nasilje i društveno stvaralaštvo su nerazdvojivi: kapacitet proletera/ki da kontrolišu sopstveno nasilje zavisiće od sposobnosti ovog nasilja da bude isto toliko kreativno, koliko i destruktivno. Da bi uništenje države (mi želimo da uništimo moć, a ne da je preuzmemo) bilo više od puke fraze, negativni činovi moraju takođe da budu i pozitivni. Ali ne stvaranjem nove policije, vojske, parlamenta, itd, već stvaranjem novih savetodavnih i administrativnih tela, direktno zavisnih od društvenih odnosa.
Ko?
«Proleterski pokret je nezavisni pokret velike većine, u interesu te velike većine (..)» (Komunistički manifest). Obe fraze su suštinske: nezavisni pokret i velike većine. Kada se to kaže, to ne znači da je skoro svako proleter/ka, niti da svaki proleter/ka može da igra istu ulogu u komunišućem procesu. Neki/e su pogodniji/e da iniciraju promenu, što ne znači da će oni/e da budu «vođe» revolucije. Naprotiv, oni/e će da uspeju samo u onoj meri u kojoj će postepeno da gube svoju specifičnost. Ovde upadamo u neizbežnu kontradikciju na kojoj se ceo argument zasniva, ali to nije kontradikcija koja ne može da se prevaziđe.
Ne živimo u društvu u kome su svi eksploatisani i u kome svi imaju isti bazični interes za potpunom promenom, a samim time i istu želju i sposobnost da primene ono što bi, kada bi mu se svi/e pridružili/e, na kraju bio miroljubiv proces: Kastoriadis nas uverava da bi se samo 3 do 5% ljudi suprotstavilo, ali da nema sumnje da bi i oni uskoro sve shvatili.
Mi ne živimo ni u postindustrijskom društvu, niti u postklasnom društvu, a samim tim ni u društvu nakon radničke klase. Ukoliko je rad postao nebitan, možemo onda da se zapitamo zašto su se kompanije zadnjih dvadeset godina trudile da pretvore stotine miliona žitelja Zemlje u radnike/ce u fabričkoj liniji, bageriste/kinje i kompjuterske radnike/ce. Rad je i dalje centar naših društava, a oni/e koji su u svetu rada – bili/e trenutno zaposleni ili ne – imaće veću društvenu moć bar u prvim danima ili nedeljama komunizacije.
Kontradikcija može da se reši zato što, za razliku od buržoazije koja je žudila za političkom moći u 1688. (Slavna revolucija porodila je ono što je postalo poznato kao engleska parlamentarna demokratija) ili u 1789, radništvo nije vladajuća klasa i nema mogućnost da to postane, niti sada niti onda.
Generalni štrajk, masovni haos i neredi razbijaju uobičajeni protok društvene reprodukcije. Ovo prekidanje automatizma i verovanja prisiljava proletere/ke da izmisle nešto novo što podrazumeva subjektivnost i slobodu: o opcijama mora da se odluči. Svako mora da pronađe svoje mesto, ne više kao izolovana individua, već u interakcijama koje su proizvod zajedničke stvarnosti. Kada samo železničari idu u štrajk, oni teško da će da gledaju nešto van sopstvenih zahteva: oni to jednostavno ne moraju. U komunišućoj situaciji, širina obustavljanja rada otvara mogućnost za železničare da se pomere ka drugoj vrsti aktivnosti o kojoj odlučuju i koju organizuju sami i sa drugima: na primer, umesto da ostave vozove u mirovanju, mogu da ih pokrenu – naravno besplatno – kako bi prevezli štrajkače ili demonstrante iz jednog u drugi grad. To takođe znači otpočinjanje drugačijeg razmišljanja i ponašanja u vezi sa železničkim sistemom, bez da se više veruje u inženjerska dostignuća zarad progresa samog po sebi, niti da se više čvrsto drži stava da su «super brzi vozovi super zato što su brzi».
Odluka šta da se radi sa super brzim vozovima i autobusima ne može da bude samo odluka železničkih inženjera i vozača autobusa, ali ipak neko vreme individue koje su se time bavile biće stručnije u njihovom upravljanju i njihovom popravljanju. Njegova ili njena uloga biće specifična i privremena. Uspeh komunizacije zavisi od nestajanja prethodnih socioloških razlika i hijerarhija: razdvojene profesionalne distance će da idu zajedno sa rasparčavanjem mentalnih blokada o ličnoj sposobnosti i aspiraciji. Ovaj proces će da bude kompleksniji nego što mi to očekujemo, kao i nepredvidljiviji: iskustva bilo kog velikog društvenog pokreta (Nemačka 1918, Španija 1936, Francuska 1968, Argentina 2001, da navedemo samo nekoliko) nam pokazuje kako eksplozivno može da bude ono što još nije zabeleženo, kada se situacija otme kontroli i kada se ujedno stvore i zastoji i proboji. Jedna stvar vodi ka drugoj početnoj tački daljeg razvoja. Naš konkretan primer postavlja pitanje nestajanja razlika između «javnog» i «privatnog» prevoza, što zauzvrat vraća suštinsku temu o tome gde mi živimo i na koji način, pošto su današnja sredstva kretanja uslovljena urbanim rasparčavanjima na specifične oblasti rezervisane za administraciju, boravak, rad, rekreaciju, itd.
Revolucija svakodnevnog života
Kako je to jednom primetio poljski pisac Vitold Gombrović, problem sa filozofima jeste što oni ne mare za oblačenje i telefone. Ovakvo zapažanje teško da može da se primeni na Ničea, koji nije bio revolucionar, ali koji je odbijao da «tretira kao nebitne, stvari koje zaslužuju da se shvate veoma oziljno – prehrana, smeštaj, duhovna dijeta, tretman bolesnih, čistoća, vreme!» (Ecce Homo, 1888). Naravno, svakodnevni život je taj koji ćemo da menjamo: kuvanje, jelo, putovanje, susretanje sa ljudima, oslanjanje na sebe, čitanje, odmaranje, stvaranje i vaspitavanje dece, raspravljanje o našoj sadašnjosti i budućnosti… što znači davanje svakodnevnom životu njegovo najdublje značenje. Na žalost, pošto je od 1968. ta fraza postala vrlo pomodna, «svakodnevni život» obično je bio ograničen na vreme-prostor van rada, kao da su ljudi odustali od nade da će da promene ekonomiju i platni rad, te su se usmerili ka alternativnim delanjima i manje ambicioznim promenama: ka osećanjima, porodici, seksu, vezama, hrani, odnosima, kulturi, prijateljstvu, itd.
Nasuprot tome, komunizacija će da se bavi malim činjenicama postojanja onako kako treba: kao sa refleksijama i manifestacijama «velikih» činjenica. Pare, platni rad, kompanije kao izdvojene jedinice i središta sakupljanja vrednosti, radno vreme odvojeno od ostatka našeg vremena, proizvodnja orijentisana na profit, konzumacija zasnovana na što novijim stvarima, agencije koje se ponašaju kao posrednici u društvenom životu i konfliktima, ubrzana maksimalna cirkulacija svega i svakoga… svaki od ovih momenata, činova i mesta mora da se transformiše u kooperativne, beznovčane, neprofitne i nedržavne odnose, a ne samo da se njima upravlja putem kolektiva ili da se pretvore u javno vlasništvo.
Odnos kapital – rad strukturiše i reprodukuje društvo, a ukidanje ovog odnosa je osnovni uslov svega ostalog. Ali bili bi naivni ako bi čekali na potpuno nestajanje korporativnog sistema, novca i čežnje za profitom, pre započinjanja menjanja školstva i stanovanja. Lokalno delovanje doprinosiće promeni u celini.
Na primer, komunisanje takođe podrazumeva menjanje naših ličnih odnosa prema tehnici, te naših zavisnosti od posredovanja i posrednika. Buduće društvo u kome bi ljudi osećali stalnu potrebu za psiholozima, terapeutima i lekarima samo bi dokazalo svoj neuspeh u gradjenju ljudske zajednice: i dalje bi bili nesposobni da obrađujemo tenzije i konflikte pomoću protoka i međuigre društvenih odnosa, ukoliko bi želeli/e da ove konflikte rešavaju profesionalci/ke.
Komunizacija je uništavanje represivnih (i samorepresivnih) institucija i navika, kao i stvaranje nekomercijalnih veza koje pokušavaju da budu sve čvršće: «Nakon određene tačke, nema povratka. Tu tačku promene moramo da dohvatimo.» (Kafka)
Stvaranje, kruženje i korištenje proizvoda bez uključivanja novca podrazumeva rušenje zidova privatnog parka kako bi se u njemu igrala deca, ili sađenje bašte u centru grada. Ono takođe podrazumeva napuštanje rascepa između asfaltne gradske džungle i prirodnog sveta koji je danas pretvoren u predstavu i mesto odmora, u kome (umereno) mučenje desetodnevnim putovanjem u pustinju nadoknađuje sve težu kompulsivnu subotnju vožnju u prenatrpane supermarkete. Ono znači sticanje više iskustva u društvenim odnosima koji su do sada bili privatni i za koje se plaćalo.
Komunizam je antropološka revolucija u smislu da se bavi onim što je Marsel Maus (Marcel Mauss) analizirao u Poklonu (The Gift) (1923): obnovljenom sposobnošću da se daje, prima i uzvraća. To znači da se naše najbliže komšije neće da tretiraju kao stranci, ali takođe i da drvo kraj puta neće da se smatra delom zaduženja opštinskih radnika/ca. Komunizacija je proizvodnja različitih odnosa sa drugima i sa samim/om sobom, u kojoj solidarnost nije stvorena zbog moralne dužnosti koja nam je spoljašnja, već pre iz praktičnih činova i međuodnosa.
Među drugim stvarima, komunizacija će da bude slabljenje sistematske razlike između učenja i činjenja. Mi ne kažemo da je neznanje blagoslov, ili da je par nedelja posvećenog (samoukog) učenja dovoljno za svakoga da bude u stanju da prevodi sa arapskog na engleski, ili da svira čembalo. Iako učenje može da bude zabavno, ono često uključuje dug i težak rad. Ono sa čim će komunizam da završi jeste dugogodišnje zatvaranje omladine u učionice (trenutno od 15 do 20 godina u takozvanim naprednim društvima). U stvari, moderne škole su potpuno svesne nedostataka takve apsurdnosti, te pokušavaju da premoste ovakvu prazninu putem umnožavanja šema vanškolskih aktivnosti i iskustva rada. Ovi tretmani imaju malo efekta: rascep između škole i ostatka društva zavisi od druge podele, koja ide dublje i strukturalna je u odnosu na kapitalizam: podele između rada (to jest plaćenog i proizvodnog rada) i onoga što se dešava van radnog mesta i što se tretira kao nešto što nije rad (rad u domaćinstvu, uzgajanje dece, odmor, itd, koji su svi neplaćeni). Samo će prevazilaženje rada kao izdvojenog vremena-prostora da promeni ceo proces učenja.
Ponovo, a nasuprot većini utopija kao i modernih totalitarnih režima, komunizacija se ne pretvara da promoviše «vrli novi svet» pun novih muškaraca i žena, jednakih u talentima i dostignućima svojih bića, koji/e su u stanju da zavladaju svim poljima saznanja od renesansnog slikanja do astrofizike i čije će žudnje na kraju uvek da se, u harmoničnom saglasju, spoje sa žudnjama drugih jednako dobrih ljudskih bića.
Udaljene budućnosti i «ovde i sada»
Danas bi se samo par ljudi složilo sa onim što je Viktor Serđ (Victor Serge) (tada boljševik koji je živeo u Moskvi) pisao u 1921: «Svaka revolucija žrvuje sadašnjost za budućnost». Iako je suštinski važno da razumemo kako će komunizacija da učini upravo suprotno od onoga u šta je Serđ verovao, ovakvo razumevanje nam ne daje celu sliku.
Jedna od dominantnih tvrdnji 1960-ih i 70-ih, ili bar tvrdnja koje se najbolje seća, bilo je odbacivanje revolucije koja odlaže svoje ispunjenje u uvek neuhvatljivoj budućnosti.
U godinama koje su usledile, kako je radikalni talas postepeno opadao, ostao je naglasak na ovde i sada, iako oslobođen od subverzivnog sadržaja i svrhe, te ograničen na težnju ka malim promenama u našem svakodnevnom životu. Kada dovoljno ojačaju miroljubive doze relativne slobode, one su komptibilne sa novcem i plaćenim radom – a nekada ih i učvršćuju. Svako može danas da tvrdi da određen stepen samoupravljanja sopstvenim komšilukom, svojim telom, svojim roditeljstvom, svojom seksualnošću, svojom hranom, svojim navikama i odmorom doprinosi plemenitoj transformaciji društva, u stvari plemenitijoj od nekadašnje staromodne društvene revolucije. Naravno, reformatori svakodnevnog života tvrde da rade za širu promenu putem umnožavanja lokalnih promena: oni smatraju da ljudsko osnaživanje, korak po korak, preuzima sve više i više društvenih oblasti, sve dok se buržoaska vlast ne učini suvišnom, a država bespomoćnom. Nekadašnji situacionista Raul Veneigam je sa par reči uhvatio ovu viziju (što je takođe i naslov njegove knjige iz 2010): «Država više nije ništa, neka bude sve».
Nakon «šezdeset i osme» a nasuprot staljinističkom, maoističkom i trockističkom građenju partije, radikalna misao morala je da se bori sa redukcijom revolucije na preuzimanje političke moći i sa odlaganjem stvarnih promena na vreme koji nikada ne dolazi.
Trideset godina kasnije, staljinizam je nestao, gradnja partija nije više u modi, a sve je teže da se razlikuju nekadašnji trockisti od trenutnih radikalnih levičara. Dok gura milone u ili iz rada, današnji sveobuhvatni kapitalizam češće navlači hedonističku nego puritansku masku. On okreće formulu Viktora Serđa naglavačke: «Ne žrtvujte sadašnjost…! Živite i komunicirajte ovde i sada!»
Komunisanje će naravno da eksperimentiše sa novim načinima života, ali ono će da bude mnogo više od proširivanja socijalno bezopasnih privremenih ili trajnih «autonomnih zona» u kojima nam je dozvoljeno da se igramo i koje obezbeđuju da ne prelazimo njihove granice – to jest sve dok poštujemo postojanje plaćenog rada i prepoznajemo darežljivost Države.
Zajedničko?
Marksističko-progresivistički pristup stalno je omalovažavao prekapitalističke forme, kao da one nisu sposobne da doprinesu komunizmu: samo se za industrijalizaciju verovalo da utire put ka proleterskoj revoluciji.
U prošlosti i u još mnogim aspektima sadašnjosti, popriličan broj stvari i aktivnosti niko ne poseduje, a uživaju ih mnogi. Pravila koje je definisala zajednica postavljaju ograničenja na privatno vlasništvo. Delenje pluga, neograđena polja i zajednički travnjaci bili su česti u seoskom životu. Seoski javni sastanci i zajedničko odlučivanje nisu bili neuobičajeni – uglavnom su se ticali manje bitnih pitanja, ali nekada i važnih tema.
Pored toga što mogu da nam obezbede vredne uvide u to kako bi potencijalni budući svet mogao da izgleda, te naravno da doprinesu njegovom dolasku, ove navike i prakse nisu u stanju da same po sebi obezbede taj dolazak. Pre jednog veka, ruski mir nije imao niti snagu niti nameru da revolucionariše društvo: seoska kooperacija zavisila je od društvenog sistema i političkog poretka koji su bili van dosega seoske autonomije. Danas, milioni kooperativa dosežu svoje granice kada pokušaju da se igraju multinacionala – osim ukoliko se ne pretvore u velike biznise.
Naša kritika progresivizma ne znači podršku tradiciji nasuprot modernosti. Društveni običaji imaju mnoge represivne osobenosti (posebno, ali ne samo, u vezi sa ženama) koji su isto toliko antikomunistički kao i dominacija novca i platnog rada. Komunizacija će da uspe kritikovanjem i modernosti i tradicije.
Da pomenemo samo dva skorija primera – dugotrajna pobuna u Kabiliji i ustanak u Oaksaki dokazali su kako kolektivne veze i skupštine mogu da se ponovo rode i ojačaju narodni otpor. Komunizacija će da uključi oživljavanje starih oblika zajednice, a njihovim će povratkom ljudi da dobiju više nego kada su ih koristili u prošlosti. Vraćanje nekadašnjih kolektivnih običaja će da pomogne komunišući proces putem transformisanja ovih običaja.
Zajednica
U modernom dobu predlagane su bezbrojne i raznovrsne vizije budućeg komunističkog sveta, od strane Silvijana Marešala (Sylvian Marechal), G.Babeufa, Marksa, čak i Artura Remboa u 1871, zatim Kropotkina i mnogih anarhista/kinja, holandskih komunista/kinja zbora u 1930-im, itd. Njihove najčešće osobine mogu da se sažmu u sledećim jednačinama:
Komunizam =
direktna demokratija =
ispunjenje potreba =
zajednica + izobilje =
jednakost
Pošto je samoorganizovana ljudska zajednica zamišljena kao istorijski subjekt budućnosti, veliko pitanje je da se zna kako će ona sebe da organizuje. Ko će da je vodi: svi, nekolicina ili niko? Ko će da odlučuje: kolektiv ili mudra manjina? Hoće li ljudska vrsta da delegira odgovornost nekolicini osoba i ukoliko hoće, kako će to da uradi?
Nećemo ovde da se vraćamo na kritiku demokratije, koju smo izvršili u drugim esejima, već ćemo da se fokusiramo na jednu tačku: pošto većina revolucionara/ki (marksista/kinja i anarhista/kinja) pre svega smatraju komunizam kao novi način organizovanja društva, oni su prvenstveno zainteresovani da pronađu najbolje moguće organizacione oblike, drugim rečima institucije, bilo stabilne ili promenljive, kompleksne ili ekstremno jednostavne. (Individualistički anarhizam je samo još jedan oblik organizacije: koegzistencija egoa koji su slobodni i jednaki pošto je svaki nezavisan od drugih.)
Mi započinjemo iz druge tačke gledanja: komunizam se tiče isto toliko aktivnosti ljudskih bića, koliko i njihovih međuodnosa. Način na koji se ona odnose jedno spram drugog zavisi od toga šta ona čine zajedno. Komunizam organizuje proizvodnju i ne boji se institucija, ipak on pre svega nije ni institucija ni proizvodnja: on je aktivnost.
Naredni odeljci daju samo nekoliko elemenata posvećenih tome kako rad može da se transformiše u aktivnost.
Bez novca
Komunisanje nije samo obezbeđivanje dostupnosti svega svima bez da za to iko plaća, u smislu da smo samo oslobodili instrumente proizvodnje i oblike potrošnje od njihovog robnog oblika: učinili kupovinu jednostavnom… bez novčanika ili Viza kartice.
Postojanje novca često je objašnjavano (tužnom, ali neizbežnom) potrebom da se imaju sredstva za distribuisanje stvari koje su previše retke da bi se davale besplatno: boca šampanjca mora da ima cenu zato što se proizvodi tako malo šampanjca. Ali opet, iako se svakog dana proizvode milioni «džank fud» artikala, ukoliko ne dam 50 dinara za kesicu semenki, verovatno ću da imam problema sa obezbeđenjem.
Novac je više od neprijatnog ali ipak neophodnog instrumenta: on materijalizuje način na koji se aktivnosti međusobno saodnose, kao i način na koji se ljudska bića međusobno povezuju. Mi nastavljamo da merimo objekte, poredeći i menjajući ih na osnovu prosečnog radnog vremena (realnog ili pretpostavljenog) neophodnog da se oni naprave, što logično vodi ka procenjivanju činova i ljudi na isti način.
Dvojnost upotrebne i razmenske vrednosti rođena je iz situacije u kojoj svaka aktivnost (i objekt koji proizlazi iz njih) prestaje da se doživljava i ceni na osnovu onoga što ona konkretno jeste, bilo da se radi o hlebu ili krčagu. Od tog trenutka, gomila hleba ili taj krčag postojali su prvenstveno kroz njihovu mogućnost da budu međusobno razmenjeni i prema njima se odnosilo na osnovu onoga što su imali zajedničko: uprkos njihovim različitim konkretnim prirodama i korištenjima, oboje su bili uporedivi rezultati iste prakse – rada uopšte, ili apstraktnog rada – koji može da se redukuje na univerzalni i kvantitativni element, odnosno na prosečan ljudski trud neophodan da proizvede taj hleb i taj krčag. Aktivnost je pretvorena u rad. Novac je kristalisani rad: on daje materijalni oblik zajedničkoj suštini.
Sve do današnjeg dana, skoro sva društva su samo u radu otkrila sredstvo za organizovanje zajedničkog života, a novac povezuje ono što je razdvojeno podelom rada.
Par milenijuma nakon što je nastao «apstraktni rad», kapitalizam je na svetskoj skali proširio preduslove za proletarijat, to jest za one koji nemaju apsolutno ništa i koji mogu da žive jedino prodajući svoju radnu snagu na slobodnom tržištu. Pošto je proleter roba na kojoj se zasniva čitav robni sistem, on ili ona u sebi nosi mogućnost podrivanja sistema. Proleterska revolucija može da stvori novi tip društvene interakcije u kojoj bića i stvari neće da moraju da se porede i kvantifikuju kako bi se proizvodili i cirkulisali. Novac i roba neće više da budu put ka univerzalnosti.
Komunizacija neće da ukine razmensku vrednost a da čuva upotrebnu vrednost, zato što jedno podrazmeva drugo.
U većini ustanaka, u Pariskoj komuni ili Oktobru 1917, stalni naoružani borci bili su plaćeni kao vojnici revolucije, što oni i jesu bili.
Od ranih dana i sati buduće komunističke revolucije, učesnici/e neće da trebaju, koriste ili primaju novac kako bi se borili ili hranili, zato što dobra neće da budu redukovana na količinu nečega što će da se poredi sa drugim količinama. Cirkulacija će da bude zasnovana na činjenici da je svaka akcija i osoba specifična i da ne treba da se meri sa drugima kako bi obezbedila svoje postojanje.
Površne kritike kapitalizma kritikuju finansije i hvale ono što je poznato kao «realna» ekonomija, ali danas auto ili vreća brašna imaju upotrebu samo zato što se tretiraju (i prema njima se tako ponaša) na osnovu njihovih troškova proizvodnje u novčanim terminima – u suštini na osnovu radnog vremena uključenog u njih. Ništa danas suštinski ne postoji van svojih troškova. Nezamislivo je za roditelje koji imaju sina i kćer, da kupe auto kao rođendanski poklon za kćer, a majicu za sina. Ukoliko to urade, svako će njihovu ljubav prema deci da meri na osnovu odgovarajuće količine novca potrošene na svako od njih. U današnjem svetu, ako objekti, činovi, talenti i osobe hoće da postoje u društvu, moraju da se porede i redukuju na suštinu koja je ujedno i zajednička i merljiva.
Kada gradimo kuću, postoji razlika između toga da obezbedimo da zidarima ne nedostaje cigle i maltera (za šta sigurno možemo da tvrdimo da će komunistički zidari da paze) i finansiranja planirane gradnje (što je osnova u sadašnjem društvu). Komunizacija će da bude naše navikavanje na brojanje fizičkih realnosti bez vraćanja na računovodstvo. Zidarska olovka (ili kompjuter najverovatnije) nije isto što i dvostruka knjiga računovodstvenog odeljenja.
Proizvodni čin u komunističkoj revoluciji nikada neće da bude samo proizvodni. Jedan pokazatelj ovoga, među mnogima, biće činjenica da će razmatrani proizvod da bude specifičan: odgovaraće potrebama koje su lično izražene (bilo od strane u tom trenutku direktnog proizvođača, bilo od strane drugih) i zadovoljavanje potrebe neće da bude odvojeno od samog proizvodnog čina. Zamislimo, na primer, koliko će da se promeni izgradnja kuća čim nestane standardizacija. Proizvodnja bez produktivnosti će da znači da će svaka individua uključena u projekt da bude u poziciji da daje svoje mišljenje u vezi sa proizvodom i metodama. Stvari će da budu mnogo sporije nego u današnjoj industrijalizovanoj građevinskoj industriji. Učesnici u projektu će možda čak da požele da žive u objektu nakon njegove izgradnje. Hoće li to da bude potpuni haos? Recimo samo da vreme neće da se računa i da slučajevi u kojima projekt nije dovršen, u kojima je sve napušteno usred posla – možda i zato što će proizvodnja neophodnih materijala takođe da funkcioniše bez prinicipa produktivnosti – neće da bude problem. Ponovo, to je zbog toga što će aktivnost da pronađe svoje opravdanje u samoj sebi, nezavisno od proizvodnog rezultata.
Uopšteno, može da se kaže da komunizacija zamenjuje kruženje dobara između «povezanih proizvođača» sa kruženjem ljudi iz jedne u drugu aktivnosti.» (Bruno Astarian)
Kritika nakon večere
«U komunističkom društvu, u kome niko nema samo jednu ekskluzivnu sferu aktivnosti, već svako može da se kvalifikuje u delatnosti u kojoj želi, društvo reguliše opštu proizvodnju i tako mi omogućava da radim jednu stvar danas, a drugu sutra, da lovim ujutro, pecam popodne, uzgajam stoku naveče, kritikujem nakon večere, onako kako mislim, bez da postanem lovac, ribar, stočar ili kritičar.» (Marks, Nemačka ideologija, 1845)
Zbog svoje naivnosti ova izjava je ismevana od strane buržoazije, a napadana je od strane radikala zbog prihvatanja problematičnih aktivnosti – lova naravno – odnosno zbog prihvatanja čovekove dominacije nad životinjama. Još usmerenija kritika bi mogla da zapita zašto Marks čuva filozofiju ili umetnost za veče, za kraj, kao da za to nema vremena dok se proizvodi hrana, što u Marksovoj viziji kao da čini veći deo dana…
U 1845, Marks nije obezbedio plan za budućnost i ubacivao je svoje predrasude i pretpostavke svog vremena. Ali to i mi radimo danas i bili bi pretenciozni kada bi mislili da smo se oslobodili predrasuda.
Najvredniji aspekt ove izjave jeste ideja da ljudi koje će da žive u komunističkom svetu neće da budu vezani za trgovinu ili obaveze kako bi preživeli, što i dalje ostaje sudbina za većinu nas. Kada to nije slučaj, često smo prisiljeni na pokretljivost: najgore poslove, najlošiju platu i najnižu društvenu poziciju obično dobijaju najmanje kvalifikovani i oni su prvi koje će da budu otpušteni i ubačeni u šemu za dodatnu obuku. Osim toga, «multitasking» je način da se radnici/e učine produktivnijima.
Sve dok rad kao takav postoji, odnosno kao vreme/prostor predviđen za proizvodnju (i zarađivanje para), ostaće hijerarhija veština. Jedino će otvaranje proizvodnih aktivnosti ka ostatku života da promeni situaciju. Među drugim stvarima, ovo podrazumeva kraj sadašnjeg radnog mesta kao specifičnog odvojenog prostora, u kome je samo onima koji tu rade dopušteno da u njemu budu.
Oskudica nasuprot obilja: oslobođeni Prometej?
Za mnoge komuniste/kinje (ponovo, za većinu marksista/kinja i za dobar deo anarhista/kinja), početni razlog eksploatacije čoveka nad čovekom je bilo pojavljivanje viška u proizvodnji u društvima koja su još bila izmučena oskudicom. Glavni prinicipi ovog argumenta mogu da se sumiraju na sledeći način. Hiljadama godina manjina je bila u stanju da prisili većinu da radi za dobrobit nekolicine privilegovanih koji su za sebe držali dobar deo viška. Na sreću, uprkos svojim nekadašnjim i sadašnjim strahotama, kapitalizam sada donosi nečuveno i stalno rastuće bogatstvo: time prastara potreba (i želja) za eksploatisanjem i dominacijom gubi svoj raniji objektivni uzrok. Siromaštvo masa više nije preduslov da obrazovanje, dokolica i umetnost budu užitak isključivo ekonomskih, političkih i kulturnih elita.
Zato je logično da cilj (koji je delila većina varijanti radničkog pokreta) treba da bude stvaranje društva blagostanja. Nasuprot kapitalizmu koji nas prisiljava da radimo bez ispunjavanja naših potreba i koji distribuiše svoje proizvode na najneravnopravniji način, revolucija mora da za svakoga organizuje masovnu proizvodnju korisnih dobara. I ona to može, zahvaljujući slavljenom «razvoju proizvodnih odnosa».
Pored toga, industrijalizacija organizuje i ujedinjuje radničku klasu u tolikoj meri da će ona da ima sredstva da obori vladajuću klasu i izvede revoluciju koju su rimski robovi ili seljaci kasnog srednjeg veka pokušavali, ali nisu bili sposobni da je ostvare.
Štaviše, a ovo nije sporedna tačka, ukoliko je novac izvor sveg zla i ukoliko je neimaština ultimativni uzrok novca, takva vizija veruje da će dosezanje faze blagostanja da transformiše ljudski rod. Onda kada ljudi budu pravilno hranjeni, sa obezbeđenim kućama, školama, obrazovanjem i brigom, antagonizmi i stavovi «borbe za preživljavanjem» postepeno će da nestanu, individualizam će da se povuče pred altruizmom, ljudi će da se dobro ophode jedni prema drugima, tako da neće da imaju motiv, samim tim ni želju za pohlepom, dominacijom ili nasiljem. Jedino pravo pitanje koje ostaje jeste kako da se adekvatno upravlja društvom blagostanja: na demokratski način, ili preko vođa? Putem Kropotkinovog beznovčanog sistema samopomaganja pomoću dobara koja su mnogobrojna i sa demokratski distribuisanim dobrima koja nisu mnogobrojna? Ili putem neke vrste računanja rada/vremena kao što su to predložili holandski zboraši u 1930-im? Odgovor koji su obično davali anarhisti/kinje i nelenjinistički komunisti/kinje jeste društvo «povezanih proizvođača» koje vode radnički kolektivi. Bez obzira na detalje, sve ove šeme opisuju drugačiju ekonomiju, ali ipak ekonomiju: one započinju sa pretpostavkom da je društveni život zasnovan na nužnosti distribuisanja sredstva na najbolji mogući način kako bi se proizvodila dobra (razlika u odnosu na buržoasku ekonomiju leži u plemenitom i demokratski odlučenom interesu za sve).
Baš ovde mi molimo za razliku
Ljudi moraju da jedu (sa drugim neophodnostima)… ili će da umru, u to nema sumnje. Osnovne potrebe postoje. Tako da, naravno, mi težimo društvu koje pošteno, jasno i ekološki kombinuje resurse sa potrebama. Ono što osporavamo jeste tvrdnja da se ljudski život u osnovi sastoji od ispunjavanja potreba i da se, logično, revolucija u osnovi sastoji od stvaranja društva u kome su zadovoljene fizičke potrebe. Ljudska bića isključivo zadovoljavaju – ili ne uspevaju da zadovolje – svoje potrebe unutar društvenih međuodnosa. Samo u ekstremnim okolnostima mi jedemo kako ne bi gladovali. U većini slučajeva, mi jedemo u društvu drugih (ili odlučujemo da jedemo sami ili nam se to predlaže, ili smo prisiljeni na to, što su isto društvene situacije). Držimo dijetu. Možemo da se prejedemo ili preskočimo obrok. To je istina i za skoro sve druge društvene činove. Nasuprot široko rasprostranjenom popularnom pogrešnom verovanju, «materijalistička koncepcija istorije» (izložena npr. u Nemačkoj ideologiji) ne kaže da svetom vlada ekonomija. Ona tvrdi nešto dosta drugačije: društveni odnosi zavise od načina na koji mi proizvodimo naše materijalne preduslove za život, a ne, recimo, od naših ideja i ideala. A mi u povezanosti sa drugim bićima proizvodimo te materijalne preduslove (u većini društava to su klasni odnosi). Plug, sekač ili kompjuter ne determinišu sami po sebi istoriju. U stvari, «materijalistička koncepcija» objašnjava trenutnu vlast ekonomije kao istorijski fenomen, koji nije postojao u Atini petsto godina pre nove ere i koji neće da postoji nakon komunističke revolucije.
Najvažnije ljudsko pitanje, odnosno revolucionarno pitanje, nije da se otkrije kako da se premosti rascep između resursa i potreba (kako bi to ekonomisti rekli), niti kako da se veštačke i ekstravagantne potrebe preokrenu u prirodne i razumne (kao što bi to ekolozi voleli da uradimo). Ono je u razumevanju osnovnih potreba onakvim kakve one zaista jesu. Komunizam očigledno uzima u obzir osnovne potrebe, posebno u svetu u kome je milijardu ljudi pothranjeno. Ali kako će da bude rešeno ovo suštinsko prehrambeno pitanje? Kao što je Hic Salta objašnjavao u 1998, prirodna potreba da se uzgaja hrana, na primer paradajz, udružiće se sa rađanjem društvenih veza koje će takođe da donesu uzgajanje povrća. Komunizatori neće da kažu: «Hajde da uzgajamo paradajz zato što moramo da se nahranimo». Pre, oni će da zamisle i izume način da se sretnu, povežu i budu zajedno, način koji će da uključuje uzgajanje povrća i proizvodnju paradajza. Možda će za uzgoj paradajza da bude potrebno više vremena nego u kapitalizmu, ali takva mogućnost neće da bude vrednovana u terminima troška rada/vremena i uštede.
«Kada se komunističke zanatlije međusobno povežu, teorija, propaganda, itd, jeste njihov prvi rezultat. Ali u isto vreme, kao rezultat ovog povezivanja, oni dobijaju novu potrebu – potrebu za društvom – i ono što se javlja kao sredstvo postaje cilj.» (1844 Manuskripti)
Tipična osobina onoga što smo obično zvali «ekonomijom» jeste proizvodnja dobara odvojenih od potreba (koje mogu da budu «prirodne» ili «veštačke», autentične ili izmanipulisane, što u ovom trenutku nije od suštinskog značaja), pre nego što se ona ponude na tržišu na kome će da se kupuju kako bi se konzumirala.
Obično su se «socijalizam» ili «komunizam» zamišljali kao simetrično suprotni ovakvoj ekonomiji: oni će da počnu od ljudskih potreba (ovog puta stvarnih i o kojima se kolektivno odlučilo) na osnovu kojih će da se proizvodi i pošteno distribuiše.
Komunizam nije nova «ekonomija», čak i ako je ona regulisana, od-dole-ka-gore, decentralisana i samoupravna.
Da iskoristimo reči K.Polanija (K.Polanyi) u Velikoj transformaciji (The Great Transformation) (1944), kapitalizam je oslobodio proizvodnju sredstava za preživljenje od društvenog života i prirode. Polani, koji nije bio marksista, a sigurno ni komunista, nije bio suprotstavljen postojanju tržišta, ali on je analizirao instituciju ekonomskog procesa kao odvojenog sistema sa sopstvenim zakonima kretanja. Velika transformacija, koja je napisana nakon Velike depresije, podudarila se sa kapitalističkim naporima da regulišu tržišne sile. U poslednjim decenijama, javio se obnovljeni interes za Polanijev naglasak na «oslobađanju»: mnogi reformatori bi želeli da se ekonomija dovede pod društvenu kontrolu, kako bi se stvorio održiv odnos sa prirodom. Nažalost, kao što to liberali ispravno naglašavaju, mi ne možemo da imamo prednosti kapitalizma, bez njegovih defekata: njegova regulacija je prethodeći korak njegovom preforsiravanju. Ako hoćemo da se udaljimo od poremećenih kapitalističkih ograničenja, moramo da odemo dalje od samog tržišta i ekonomije kao takve, tj. dalje od kapitala i platnog rada.
Kao što smo napisali u sekciji «revolucija svakodnevnog života», komunizacija će da odgovara antropološkoj promeni, sa ponovnim naglaskom na organskim vezama koje su oštećene kada je ekonomija postala dominantna i nad društvom i nad prirodom.
Ravnopravnost
Ne bi bilo komunističkog pokreta kada ne bi bilo našeg spontanog besa nakon što ugledamo rolsrojs kako se vozi kroz sirotinjske kvartove. Silvijan Marešal, Babeufov drug, napisao je u Manifestu jednakih (Manifesto of the Equals) (1796):
«Dosta je bilo individualnog vlasništva nad zemljom: zemlja nikome ne pripada. Mi zahtevamo, mi želimo zajedničko uživanje u plodovima zemlje: plodovi pripadaju svakome.
Objavljujemo da ne možemo više da trpimo činjenicu da velika većina radi i znoji se za najmanju manjinu.
Dugo i predugo, manje od milion individua preuzimalo je ono što pripada 20 miliona pripadnika/ca njihove vrste, njima jednakih.»
S.Marešalova izjava je potvrđivala postojanje ljudske vrste čiji su pripadnici/e slični/e i koji/e treba da imaju poštenu raspodelu dostupnih resursa.
Komunizacija zahteva bratstvo, koje među drugim stvarima uključuje uzajamnu pomoć o kojoj je govorio Kropotkin, te ravnopravnost koju je izražavao stih Internacionale: «Od silnih nama nema dara, krvnici su nam car i bog!».
Ali ravnopravnost se neće postići bavljenjem knjigama. Dok god mi merimo kako bi podelili i «izjednačili», nejednakost će sigurno da postoji. Komunizam nije «poštena» distribucija bogatstava. Čak ako i, posebno na početku i pod pritiskom okolnosti, naš prioritet može ponekad da bude delenje dobara i resursa na najravnopravniji način (koji, dopadalo se to nama ili ne, uključuje neki oblik određivanja pravednog), naš osnovni motiv i pokretač neće da bude najbolji i najpošteniji način da distribuišemo dobra, već ljudske veze i aktivnosti koje će da proizađu iz njih.
Univerzalnost
Odakle dolazi moćna pokretačka snaga i izdržljivost kapitalizma? Nesumnjivo iz njegovog čudesnog i uvek obnovljivog kapaciteta da izmišlja napredne načine za iskorištavanje rada, povećanje proizvodnje, sakupljanje i kruženje bogatstva. Ali takođe i iz svoje fluidnosti, svoje sposobnosti da zameni rigidne forme, ponovo oblikuje hijerarhiju i poništi zagarantovane interese kada mora, a ne zaboravimo i njegovu prilagodljivost na najrazličitije doktrine i režime. Ovakva plastičnost nema svog istorijskog prethodnika. On proizlazi iz činjenice da kapitalizam nema drugi motiv nego da stvara apstraktnu vrednost, maksimalizuje svoj protok, te eventualno pokrene i akumulira predstave pre nego proizvode.
Ovaj aspekt je dovoljno dokumentovan tako da ne moramo da idemo u detalje. Ono što je ovde važno jeste da kapitalistička civilizacija razvija ekstremni individualizam, dok stvara univerzalnost vrsta, što je takođe neki oblik slobode (čega je demokratija politička realizacija): on hrani i favorizuje novi oblik ljudskog bića potencijalno razdvojenog od lanaca tradicije, zemlje, rođenja, porodice, religije i utvrđenih dogmi. U dvadeset i prvom veku, moderna stanovnica Londona jede bananu koja je uzgojena u Zapadnoj Indiji (u kojoj je bila tokom praznika prošle nedelje), gleda argentinski film, na internetu četuje sa ženom iz Australije, iznajmljuje koreanski auto, a iz svoje dnevne sobe ima pristup bilo kom klasičnom ili apsolutno avangardnom umetničkom delu, kao i svakoj filozofskoj školi. Kapitalizam joj prodaje ništa manje od beskonačnosti mogućnosti. Pobeda za budale, mogli bi da prigovorimo, pošto je sačinjena od pasivnosti i spektakla u situacionističkom smislu, umesto zaista doživljenog iskustva. Naravno… Ipak, koliko god lažno bilo ovo osećanje dobijanja moći, ono «radi» u društvenom smislu pošto je u stanju da stvori emocije, čak i strasti.
Pogrešili bi kada bi pretpostavili da u periodu u kome je komunizacija moguća i kada se pokušava, automatski i brzo se eliminiše privlačnost lažnog bogatstva – materijalnog ili duhovnog. Dva veka modernog kapitalističkog razvoja naučili su nas koliko resursa ovaj sistem ima. U teškim vremenima, društvena kreativnost neće da bude samo na našoj strani: u nameri da kontroliše oluju, kapitalizam će takođe da se zalaže za autentičnost i kolektivnost. On će individui da omogući šanse da ide dalje od atomiziranog selfa. On će da predloži kritike «formalne» demokratije, odbranu planete Zemlje kao zajedničkog nasleđa, suprotstaviće saradnju nadmetanju i korištenje oduzimanju. Ukratko, pretvaraće se da menja sve… osim kapitala i platnog rada.
Komunistička perspektiva uvek je naglašavala neograničeni razvoj ljudskih potencijala. Materijalno govoreći: svako treba da bude u prilici da uživa sve plodove sveta. Ali takođe to je potrebno i u «ponašajnom» polju, kako bi osoba promovisala, harmonisala i ispunila svoje talente i želje. Nadrealisti («apsolutna sloboda») i situacionisti («život bez ograničenja») otišli su čak i dalje, te su veličali subverzivne vrline neposlušnosti.
Najrazvijeniji oblici kapitalizma danas okreću ovu kritiku nazad na nas. Trenutna Politička korektnost i Carstvo dobra podrazumevaju puno prostora za provokaciju, za verbalne ili često realne prekršaje. Pogledajmo sve te ekrane koji nas okružuju: u poređenju sa 1950-im, granica je sve više zamućena između onoga što je svetovno i sveto, zabranjeno i dozvoljeno, lično i javno. Engleski čitaoci/teljke su morali da čekaju do 1960-ih kako bi mogli da kupe necenzurisanu verziju Ljubavnika lejdi Čaterli: pedeset godina kasnije, široko je rasprostranjena onlajn pornografija, šta god se pod tim podrazumevalo, (prema nekim podacima 12% svih sajtova i 25% internet pretraga tiču se pornografije). Savremena kontrarevolucija mnogo će manje da se odnosi na moralni poredak nego što je to bilo u 1920-im ili 30-im, i često će da ima «liberalno slobodarski» i dopušteno-prestupnički ukus. Na drugoj strani, trijumf komunizacije će da bude u stvaranju načina života koji će da teže da budu univezalni, ali kojima neće da dominira zavisnost, virtualnost i javna izloženost.
Neizbežne kontradikcije
Komunizacija će da bude moguća zato što oni koji čine svet takođe mogu da ga raščine, zato što je klasa rada (bilo da su njeni članovi trenutno zaposleni ili bez posla) takođe i klasa kritike rada. Za razliku od eksploatisanih u pretkapitalističkim vremenima, oni koji rade za platu mogu da prekinu eksploataciju, zato što komodifikovani muškarci i žene imaju sredstva za rušenje carstva robe. Mi govorimo o dvojstvu radnička klasa / proletarijat: o klasi, kao što je to Marks naveo 1844, koja nije klasa, a ima kapacitet da poništi klasna društva.
Marksisti često okreću ovu definiciju u formulašku dijalektiku. Nemarksisti se tome podsmevaju: francuski liberal Rejmond Aron (Raymond Aron) govorio je kako je «radnička klasa» vredna lepog imena «proletarijata» samo onda kada se ponaša na (revolucionaran) način koji odgovara marksistima. Ko god ozbiljno uzima ovu definiciju ne može da izbegne očigledno: ovo dvojstvo je kontradiktorno. Oni/e koji/e upravljaju modernim sredstvima proizvodnje i tako imaju mogućnost da podriju svet, takođe su oni sa legitimnim/legalnim interesom za «razvijanje proizvodnih snaga», uključujući i one potpuno destruktivne, i koji/e su često uhvaćeni, svesno, ne samo u odbrani sopstvenih plata, loših uslova rada i poslova, već takođe i industrije, ideologije rada i mita o progresu.
Nemamo drugi teren od ovakve kontradikcije Ona je dramatično eksplodirala u januaru 1919, kada je nekoliko hiljada spartakističkih10 pobunjenika/ca otišlo da se bore, okruženo kvazi nezainteresovanošću nekoliko stotina hiljada berlinskih radnika/ca. Komunizacija će da bude pozitivno rešenje ove kontradikcije, u kojoj će proleteri/ke da budu u stanju i da budu spremni/e da reše društvene krize prevazilazeći kapitalizam. Tako, komunizacija će da bude i podvlačenje crte uspeha proletara/ki sa samim/om sobom.
Do tada, i kao doprinos ovom rešenju, komunistička teorija moraće da objavi ovu kontradikciju, a proleteri/ke da se bave njom.
Za dalje čitanje
(Objavili smo esej takođe i na francuskom o Komunizaciji, što je dostupno na našem sajtu. Engleska verzija je mnogo kraća, ali i drugačija: nekoliko pasusa je prošireno.)
Najvažnije za čitanje:
Koliko znamo Un monde sans argent nije preveden na engleski, osim kratkih izvoda objavljenih u SPGB magazinu Socijalistički standard (Socialist standard) (Jul 1979): John Gray «For communism» sajt: reocities.com
Bruno Astarian, Crisis Activity & Communisation, 2010: hicsalte-communisation.net (sa drugim tekstovima B.Astariana o komunizmu)
Pozadinske informacije o tome kako je ideja «komunizacije» postala ekplicitna tokom 1970-ih:
The Story of Our origins (deo članka iz La Banquise, #2, 1983)
Za kompletan članak: Re-collecting Our Past: libcom.org
(Takođe: Are the Revolutionaris One Counter-revolution Behind? Iz La Banquise #3, 1984: libcom.org)
I:
Endnotes #1 i #2: 56a Infoshop, 56 Crampton St., London SE 1 7 3 AE, UK; i endnotes.org
Theorie Communiste (R.Simon, 84300 Les Vigneres, Francuska). Među ostalim tekstovima, Communisation vs socialization: meeting.communisation.net)
TPTG (Ta Paidia Tis Galarias, ili «Deca na galeriji», grčka grupa), The Ivory Tower of Theory: a Critique of Theorie Communiste & “The Glass Floor”: libcom.org
A.Pannekoek, The Theory of the collapse of capitalism (1934): Marxist.org
O ruskoj i španskoj revoluciji: When Insurrections Die (1999), na Troploin sajtu. (Dostupno na srpskom na sajtu Kontrapunkta: www.kontra-punkt.info – prim.prev)
V. Serge’s The Anarchists & the Experience of the Russian Revolution (1921), je uključeno i V. Serge zbornik Revolution in Danger, Redwords, London, 1997.
O mir-u ruskom narodnjaštvu: F. Venturi, The Roots of Revolution: A History of the Populist & Socialist Movement in 19th Century Russia, prvi put objavljeno 1952.
O demokratiji: The Implosion of Democratist Ideology, 1989: “For Communism” vebsajt; i A Contribution to the Critique of Political Autonomy, 2008, dostupno na našem sajtu.
Marx, pismo Veri Zasulić, mart 1881; i : “If the Russian Revolution becomes the signal for a proletarian revolution in the West, so that both complement each other, the present Russian common ownership of land may serve as the starting point for a communist development.” (uvod za izdanje Komunističko manifesta iz 1882); takođe još jedno pismo V. Zasulić, od strane Engelsa, iz od 23.aprila, 1985.
Group of International Communists of Holland (GIK), Fundamental Principles of Communist Production & Distribution (1930): reocities.com
S. Maréchal, Manifesto of the Equals (1796) : marxists.org
Prevod Komuna X