Gilles Dauvé – U ovom svetu, ali ne od ovog sveta

U ovom svetu, ali ne od ovog sveta

Žil Dove raspravlja o svom eseju Kapitalizam i komunizam iz 1972, marksizmu i državno-kapitalističkim zemljama XX veka, kao i o poziciji radnika i radnica danas.

U ovom svetu, ali ne od ovog sveta

Beleška engleskog izdavača

Ovo je napisano za prijatelje iz Litvanije koji su želeli da objave esej Kapitalizam i komunizam iz 1972 (on može da se pročita na Džon Grejovom sajut «For communism»). Neki delovi predstavljenog teksta (i nekoliko pasusa pozajmljenih iz našeg teksta Revisiting the East and Popping in at Marx mogu da budu posebno interesantni ljudima koji žive u eks-birokratskim – ili državno-kapitalističkim – zemljama, ali opšte teme koje ovde otvaramo tiču se svakoga kome je stalo do radikalne kritike ovog sveta.

Pobednicima ide sav plen

Istoriju pišu pobednici. U 1970, komunizam je bio sinonim za ono što je postojalo u SSSR i drugim sličnim režimima. Danas on nema drugo društveno prihvatljivo značenje osim onog koje se odnosi na ono što je postojalo u SSSR-u i sličnim režimima. Za ljude koji žive u nekadašnjim birokratskim zemljama, komunizam je postao odvratna reč, simbol represije (što je samo po sebi loše) u ime slobode (što čini stvar još gorom).

Kakogod, isto toliko konfuzije postoji i u zapadnim zemljama koje nikada nisu bile deo «socijalističkog» bloka. Na primer, u Francuskoj koja i dalje ima zvaničnu (iako sve manje popularnu) takozvanu Komunističku partiju, ili u Engleskoj u kojoj se KPVB (Komunistička partija Velike Britanije – prim.prev) raspala nakon 1991, teško je isto kao i u Litvaniji da se postavi komunističko pitanje. Kritički pogledi na kapitalizam su česti u svakodnevnom medijskom i akademskom govoru, ali na komunizam se više ne obraća ozbiljno pažnja, niti kao na pretnju niti kao na obećanje. Konfuzija je dovršena marginalnošću.

Nazad u SSSR

Pošto teško da se više i jedan zemlja zove socijalističkom, najviše ljudi, uključujući i dosta radikala/ki, smatraju beskorisnim debate o prirodi SSSR.

Oni/e greše. Sistem koji je vladao Litvanijom 45 godina i Rusijom 70 godina bio je, naravno, birokratski, pandurski i totalitarni režim, ali bio je takođe i jedna varijanta kapitalizma, te moramo da razumemo zašto je to tako, ukoliko želimo da razumemo kako bi buduća revolucija mogla da izgleda u Litvaniji i Rusiji, isto kao i u Engleskoj ili SAD.

Kapitalizam nije samo sistem dominacije u kome manjina prisiljava ljude da rade za njihovu korist. Novac je u 1950, u Vilniusu kao i u Pitsburgu, kupovao radnu snagu, koja je radila zato da bi uvećala pare nagomilane u centrima vrednosti koji se zovu kompanije ili korporacije. Ove firme ne bi mogle da rade da nisu na društveno prihvatljivom nivou gomilale vrednost. Ovaj nivo svakako nije bio isti u Vilniusu, kao u Pitsburgu. Poput firmi iz Pitsburga, litvanskim firmama se upravljalo kao da su one odvojene jedinice, ali (za razliku od Pitsburga) njih nije mogao da prodaje ili kupuje privatnik. Ipak, litvanska kompanija koja je proizvodila cipele, nije samo proizvodila cipele kao objekte namenjene ispunjavanju funkcije: ona je morala da napravi najbolju profitnu iskorištenost svog novca koji je bio investiran u proizvodnju cipela. «Stvaranje vrednosti» bilo je isto toliko važno u Vilniusu kao i u Pitsburgu. Te cipele nisu besplatno davane stanovništvu Pitsburga ili Vilniusa, koji bi ih potom obuklo i dalje odšetalo. U oba grada, stanovništvo je plaćalo svoje cipele, ili bi hodalo bez njih.

Naravno, litvanska država je mogla da odluči da subvencioniše cipele i prodaje ih po nižoj ceni, odnosno po ceni nižoj od proizvodne. Ali u svakoj zemlji, vrednost je na kraju morala da se ostvari na tržištu. Ruski, istočnonemački i litvanski planeri nastavljali su da izvrću pravila profitabilnosti, ali tu igru nisu mogli da večno igraju. Ova pravila su sebe na kraju potvrdila, preko slabog kvaliteta, nestašica, crnog tržišta, menadžerskih čistki, itd. Država je štitila kompanije Vilniusa od bankrota. Ali to je bilo veštačko. Niko ne može dugo da vara logiku valorizacije. Jedna, deset, hiljadu firmi bi moglo da bude spašeno od zatvaranja, sve dok jednog dana celo društvo ne bankrotira. Da je engleska, belgijska ili francuska država nastavila da subvencioniše svaku neprofitabilnu kompaniju od ranih dana industrijalizacije, u Engleskoj, Belgiji ili Francuskoj kapitalizam sada ne bi funkcionisao. Ukratko, «zakon vrednosti» funkcionisao je na vrlo različite načine u «birokratskom» i «tržišnom» kapitalizmu, ali važio je u oba sistema. (Niko ne poriče kapitalističku prirodu Bahreina ili Konga, gde su kapitalistički oblici dosta drugačiji od kanadskih, ili italijanskih. O stvaranju i razgradnji vrednosti u SSSR, vidi Aufheben, br.9, 2000.)

Poput svojih zapadih verzija, uspon i pad državnog kapitalizma zavisio je od klasnih konflikata i kompromisa, u čijem centru je bila neophodnost da radna snaga radi profitabilno. Ovo je nakon 1945, u SSSR i u Istočnoj Evropi, uzelo poseban oblik stalne političke represije udružene sa zaštićenim poslovima (i u fabrici i na kolektivnoj farmi), koji su postizali vrednosnu akumulaciju uprkos niskoj produktivnosti. Na kraju krajeva, ruski birokratski kapitalizma jeste dugo radio.

Nije čitav sistem kolapsirao zato što je postao previše represivan, te je dozlogrdio ljudima, već se to desilo onda kada je klasni kompromis prestao da bude društveno produktivan – posebno kada nije mogao da podnese pritisak svetskog tržišta kojim je dominirao mnogo dinamičniji Zapad.

Megamašina

Otkako smo u 1972. napisali prvu verziju Kapitalizam i komunizam, (mejnstrim ili «duboka») ekološka kritika kapitalizma postala je poprilično uobičajena. «Antiindustrijalizam» je nastao na «bogatom» Zapadu gde se lako vide neumerenosti konzumacije i otpada. Ali neizbežno je bilo da se on razvije i u često osiromašenim Istočno Evropskim zemljama, u kojima je nesputani «razvoj proizvodnih snaga» takođe doveo do katastrofe: Černobil se desio pre Fukušime.

Antiindustrijska kritika ukazuje na suštinski element kapitalizma, ali na kraju promašuje celu metu.

Industrija svakako jeste u centru sveta u kome mi danas živimo i teško je da se zamisli neindustrijski kapitalizam. «Postindustrijsko društvo» je mit danas, isto kao što je to bio i u 1970. Ipak, industrija nije centar kapitalizma. Mi se ne suočavamo sa megašinom koja samu sebe gura i ima svoju volju, već sa odnosima između radne snage i kapitala, koji su uzrok i posledica tehničko-birokratsko-industrijskog bekstva od naletanja na budućnošću. Takođe, ovaj postepen razvoj ili neobuzdano širenje nije samopogonsko (ništa više nego što je to spektakl u situacionističkom smislu). Osnovna pokretačka snaga megamašine jeste odnos kapitala/rada. Čak i pre nego što je privatizovan i pretvoren u multinacionalu, kompanija EDF u vlasništvu francuske države, kao jedna od najboljih (odnosno najgorih) primera birokratske tehnostrukture i izrazito uspešnog lobista za nuklearnu energiju, morala je da zastane pred teškoćama u radnoj produktivnosti i profitabilnosti. Veliki biznis želi više fabrika i mašina, onda kada one donose više vrednosti: u suprotnom, ostavlja ih da trunu, izmešta se negde drugde ili miruje. Kapitalizam treba pronalazače, ali odluke donose investitori.

(Slično, bilo bi podjednako pogrešno da se smatra da je novac osnovni pokretač sadašnjeg sveta. Novac je svuda, ali on nije srž sistema. Ono što je osnovno jeste stvaranje i akumulacija vrednosti kroz proizvodni rad. Novac dolazi odande (i ide u tom smeru) gde direktno ili indirektno komanduje zaposlenom proletarijatu. Bankari žive od zidara, a ne obrnuto.

Tendencija ka stalnom rastu ide daleko unazad kroz ljudsku istoriju, te se manifestovala u dobru i zlu na različite načine: piramide i carske zgrade, religije, umetnosti, itd. Industrija i platni rad dala mu je do tada nezabeležen impuls: sa postojanjem radne snage kao robe – što implicira relativno slobodno tržište – došla je opsesija maksimalnom proizvodnjom, uštedom radnog vremena, novcem kao beskrajnim protokom, masovnim konzumiranjem i planiranim zastarevanjem. Danas je kapital taj koji strukturiše stalni rast. Birokratsko-vojno-industrijski kompleks nećemo da razmontiramo preuzimanjem industrijskog čudovišta, hiperprodukcijom i prekomernom konzumacijom kao takvima. Mi ćemo da ih se oslobodimo jedino putem oslobađanja od sveta novca i vrednosnog sistema zasnovanog na platnom radu.

Ekološki reformisan kapitalizam je nemoguć. Hajde da se ostavimo iluzija o smanjivanju rasta, prestanku rasta ili polaganom rastu. Kapitalizam je eskalacija: on ne prestaje da eskalira. Samokontrola nije kapitalistička osobina ili vrlina.

Klasa i klasna borba

Odnos kapital/rad vlada postojećim svetom, pa ipak često manji vladari dođu u centar pažnje, u srcu Afrike, isto kao i u Njujorku. Kakogod, naglasak na klasi ili klasnoj borbi nije naša centralna tačka. A.Smit (1776) i D.Rikardo (1817) obznanili su postojanje klasa. U ranom 19.veku, lucidni buržoaski istoričari interpretirali su Francusku revoluciju kao nukleus klasnog konflikta (vidi Marksovo pismo J.Vejdemajer, 5.mart, 1852). Trajnost klasne borbe (ili njeno suzbijanje) ne zavisi od nas. Naš «problem» nije da li ona postoji ili ne, već da li može da se završi i to komunističkom revolucijom koja mora da započne u društvu oblikovanom i razdvojenom interakcijom proletera/ki i buržoazije. Naša briga je klasna borba koja će da bude u stanju da proizvede nešto više od samog svog nastavljanja.

Da li ovde postoji kontradikcija, i to suštinska?

DA. Ali pravo pitanje je da li ova kontradikcija može da se razreši… ili ne može.

Pa gde su onda ti proleteri?

Zar nema sve manje i manje fabričkih radnika/ca?

U Zapadnoj Evropi, Severnoj Americi i Japanu njihov brojčani pad je neporeciv. U 1950-im, fizički radnici činili su ništa manje od 70% radne snage u Engleskoj: četrdeset godina kasnije bilo je više univerzitetskih predavača nego rudara (M.Savage i A.Majls, The Re-Making of the English Working Class 1840-1940, Routledge, 1994). Do velike promene došlo je zbog premeštanje fabričke proizvodnje u Aziju i (u manjem stepenu) Latinsku Ameriku. Ipak, nemojmo da poverujemo da danas u starim industrijskim zemljama svi predaju, kucaju u tastaturu, komuniciraju, programiraju…. ili žive na socijalnoj pomoći. Savremeno moderno društvo nije podeljeno između sve veće srednje klase i sve manje nestajuće nekadašnje radničke klase. Nije slučajno da je ideja potklase postala popularna u isto vreme kada je iz mode ispala ideja klasnog društva: tamo gde se strahovalo od radničke klase kao nosioca istorijske promene (što je ona naravno i bila), potklasa može bezbedno da se smatra tužnim zaostatkom mrtve prošlosti, kojom će da se manipuliše putem bogatstva i policijskom aktivnošću. Nestajanje proletarijata nije dokumentovano činjenicama. U Francuskoj, fizički rad i niži kancelarijski rad – poslovi koje obavljaju oni/e što mogu da se nazovu «prolovima» – čine oko 60% radne populacije. Pored toga, u prošlosti je samo nekoliko zemalja (na primer Engleska i Nemačka) imalo u sebi većinu fabričkih radnika/ca.

Ipak, statistike ne pričaju celu priču. Čim se industrijski proletarijat pojavio na istorijskoj sceni, on je izbacio svoj program. Već u 1840-im, uprkos svom malom broju (pogotovo u Engleskoj), bila je prisutna komunistička perspektiva: suzbijanje platnog rada, kapitala, novca, Države. Iz ove tačke gledišta, ne postoji suštinska razlika između engleskog rudara ili pariskog proletarizovanog zanatlije iz 1845. i indijskog radnika/ce u kol centru, ili kalifornijskog kamiondžije iz 2011. Sve («objekivni» ili «subjektivni» uslovi) koji su odvukli rudara ili zanatliju ka nekoj komunističkoj akciji, ili koji su stajali kao prepreka takvoj akciji u 1845, mogu da se pronađu, u različitim oblicima ali sa istim efektom i u slučaju radnika/ce u kol centru ili kamiondžije u 2011. U pogledu istorijskih šansi, kao i u pogledu društvenih prepreka ili inercije, ono što njih četvoro imaju zajedničko je važnije od onoga što ih razdvaja. Tu je centralna tačka za nas. Ni jedna nova revolucionarna teorija to neće da dokaže ili obori i ništa ne garantuje da će današnji prolovi kao revolucionari/ke da budu veći ili bolji od onih iz prošlosti.

Procenat radnika/ca nije faktor koji može da se otpiše, ali velika promena leži negde drugde. Zadnjih trideset godina, zapadnoevropska, američka i japanska radna snaga prestala je da vrši važan pritisak na kapital. To nije zbog toga što su oni izgubili svoju ekonomsku funkciju, već zato što su bili poraženi nakon svojih nerevolucionarnih, ali ipak militantnih borbi između 1960. i 1980. Naravno, zato što su poraženi (u fabrici i na ulici) buržoazija je bila u stanju da izmesti i prebaci dobar deo proizvodnje. Kapitalisti iz Hong Konga i birokrate iz kontinentalne Kine nisu probijale svoj put na zapadno tržište: Azija je postala (jedan deo) svetske radionice samo onda nakon što su zapadni i japanski radnici/e izgubili/e u 1960-im i 1970-im. Ali igra nije gotova.

Nije problem to što u Kanadi i Italiji prolovi sada imaju da izgube više od «svojih lanaca», zato što su uhvaćeni u konzumaciju i kredit, te time «integrisani» u kapitalizam, dok u Bangladešu ili Kini prolovi imaju da izgube samo svoje lance, te se time uklapaju u definiciju revolucionarnog proletarijata iz Komunističkog manifesta. Berlinski radnici/e u čeličani iz 1919. uživali su u «boljem» životu od lankširskih tekstilnih radnika/ca iz 1850-ih, pa ipak i oni/e su se bunili/e protiv šefova i države. U Evropi ili SAD, isto kao i u Aziji, danas je problem moguće udruživanje između zaštićenog rada i nesigurne radne snage, između «privilegovanih» radnika/ca i brutalno iskorištavanih radnika/ca. Revolucija može da se dogodi samo kao kombinacija reakcije protiv kapitalizmom pruzrokovane bede i reakcije protiv bogatstava koje prodaje isti taj kapitalizam. Komunistička revolucija je udruženo odbijanje onog najgoreg nametnutog od strane kapitalizma i onog najboljeg što on nudi i što želi da mi sanjamo. Ova fuzija pretpostavlja društveni kontekst u kome dva oblika realnosti, beda i bogatstvo, koegzistiraju i suočavaju se, kako bi proleteri mogli da napadnu oboje. Verovatnije je da će se ovo ukrstiti u Denveru nego u Kinšasi ili Dubaiju, ili u Šangaju pre nego u udaljenoj kineskoj provinciji gde roba i platni rad još nisu pretvorili društvo u potpune kapitalističke odnose. (To ne znači da su seoske ili takozvane «nazadne» oblasti udaljenije od komunizma od «modernih». Na neke načine one su možda i bliže: pošto ih je svet novca manje prožeo, oni će da imaju manje toga čega trebaju da se reše. Poenta koju izvodimo jeste da te oblasti neće da iniciraju komunistički ustanak. Ali oni će da odigraju svoju ulogu, i to neophodnu, u revolucionarnom procesu.)

Od Marksa do marksizma

Postoji oblast koje ne može da se izbegne, a koja nije pravilno obrađena u našem tekstu iz 1972. Mi smo dosta toga uzeli od Marksa i osoba koje sebe nazivaju marksistima. Kako se vizija ljudi poput Marksa odnosi spram nakaznosti što su sebe u 20.veku nazivale «komunistima»?

Lenjinizam i staljinizam bili su potpuno drugačiji od onoga što je Marks pokušavao da postigne, ali naravno postoji i veza. Državno organizovani kapitalizam je nesumnjivo suprotstavljen duhu Marksove životne aktivnosti i pisanja, ali može da se tvrdi da je odgovarao nekim njihovim aspektima. Na primer, jedno od Marksovih glavnih dela, prvi deo Kapitala (jedini koji je dovršio) ne završava sa komunističkim zaključkom (kako da se dođe do sveta bez robe, Države i rada), već sa oduzimanjem vlasništva od vlasnika putem podruštvljavanja kapitalizma koju donosi istorijska nužnost. To je daleko od afirmacije komunizma o kojoj čitamo u Marksovim ranim tekstovima, kao i u njegovim brojnim beleškama o miru¹ i «primitivnim» društvima koje je pravio u svojim kasnijim godinama (koliko znamo ništa od toga nije objavio).

U kasnim 1960-im i 70-im «povratak Marksu» bio je neophodan za bolje razumevanje onoga što smo doživljavali. (Za bolje razumevanje tog perioda i našu pozadinu, vidi The Story of Our Origins (prevedeno iz La banquise, 1983) i What’s it all about?, 2007).

Ovo je značilo povratak celokupnoj revolucionarnoj istoriji i razmišljanju i uključivalo je levu opoziciju u Trećoj internacionali («italijanska» i «nemačko-holandska» levica), ali i anarhizam pre i posle 1914. Nasuprot tvrdnjama Marksovog antibakunjinovskog pamfleta iz 1872(jednog od njegovih najslabijih dela), sredinom 19.veka se dogodio stvarni rascep unutar revolucionarnog pokreta između onoga što je apsurdno postalo poznato kao marksizam i anarhizam. Kasnije je, naravno, ovaj rascep postao još gori.

Čitalac/teljka eseja Kapitalizam i komunizam shvatiće da mi ne dodajemo mrvice Bakunjina velikim oblastima Marksa (ili obrnuto). Mi samo pokušavamo da procenimo i Marksa i Bakunjina, isto kao što su sami Marks i Bakunjin morali da procene, recimo Babeufa ili Furijea.

Postojala je progesivistička dimenzija kod Marksa: delio je devetnaestovekovno verovanje da je danas «bolje» nego juče, a da će sutra sigurno da bude bolje nego danas. Držao se linearnog shvatanja istorije, te je izgradio deterministički kontinuitet od primitivnih zajednica do komunizma. Doprineo je pogledu na ranu istoriju po kome onda kada su ljudske grupe bile u stanju da stvore više od onog što je neophodno za trenutno preživljavanje, ovakav višak stvora mogućnost za eksploataciju, pošto je to istorijska nužnost. Manjina je prisilila većinu da radi i preuzela je bogatstvo. Hiljadama godina kasnije, zahvaljujući kapitalizmu, ogromno širenje proizvodnje stvorilo je drugu mogućnost: kraj eksploatacije. Dobra svih vrsta toliko su brojna da je postalo apsurdno da manjina ima monopol nad njima. A organizacija proizvodnje je toliko podruštvljena da je postalo besmisleno (čak i kontraproduktivno) da njome upravlja grupica vladara od kojih svaki upravlja svojim privatnim biznisom. Buržoazija je bila istorijski neophodna: nakon toga njihovo sopstveno postignuće (rast moderne ekonomije) pretvorilo ih je u parazite. Kapitalizam je samog sebe učinio beskorisnim. I istorija se tako pomerila iz neimaštine ka blagostanju.

Istina, ovakav intelektualni model Marks nikada nije opisao, ali on je pozadinska logika mnogih njegovih tekstova i (što je još važnije) mnogih njegovih političkih aktivnosti. Nije to bila slučajnost ili greška što je podržao nemačku nacionalnu buržoaziju i jasno reformističke sindikalne ili partijske vođe: smatrao ih je izvršiocima pozitivne promene koja će na kraju da donese komunizam. Nasuprot tome, nipodaštavao je pobunjenike poput Bakunjina, za koje je smatrao da stoje van stvarnog istorijskog pokreta.

Usput, važni anarhistički mislioci poput Kropotkina i Eliza Rekloa (obojica su bili poznati profesionalni geografi) takođe su podržavali determinističke poglede, sa većim naglašavanjem društvene organizacije nego proizvodnje. Za njih, svetsko širenje industrije i trgovine stvorilo je potencijalno univerzalno ljudsko i otvoreno društvo u kome etničke razlike, granice i Države postaju besmislene. U dobrom delu anarhističkog, kao i marksističkog razmišljanja, društvo je prestalo da se smatra rezultatom odnosa između bića i klasa, a smatralo se da će revolucija da se dogodi zbog univerzalnog kretanja ka ujedinjenom čovečanstvu. Ovo je više bilo tehnološko nego društveno objašnjenje istorije.

Ipak, Marks nije bio samo deterministički Marks, on je pokazivao i trajni duboki interes za ono što se nije uklapalo u linearni sled istorijskih faza. Mnogo je pisao o samorganizovanim seoskim komunama koje su imale kolektivno vlasništvo nad zemljom, te je jasno zamislio mogućnost preskakanja kapitalističke faze u Rusiji. Štagod Kropotkin mislio o Marksu, dosta ideja ruskog anarhiste odražava ideje slavnog londonskog izgnanika.

Ipak, koliko znamo, ovakvi uvidi su kasnije odbačeni od reformističkih i revolucionarnih marksista. Marksizam je postao ideologija ekonomskog razvoja. Ukoliko kapitalizam postaje sve više podruštvljen, sve je manje potrebe za revolucijom: organizovane mase će na kraju da dovedu (uglavnom nenasilno) do kraja buržoasku anarhiju. Da sumiramo, socijalizam ne raskida sa kapitalizmom: on ga dovršava. Radikali/ke se razlikuju od zagovornika postepenog razvoja jedino u tome što uključuju nužnost nasilja u ovaj proces. U eseju Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma (1916), Lenjin je dosta toga bazirao na činjenici da su veliki nemački koncerni i karteli već bili organizovani i centralizovani sa vrha: ukoliko se buržoaski menadžeri zamene radničkim i ukoliko se ovakovo racionalno planiranje proširi od svakog privatnog trusta² na celu industriju, biće promenjena i generalna društvena fabrika. Ovo nije raskid sa robom i ekonomijom.

Svaka ekonomska definicija komunizma ostaje unutar opsega ekonomije, odnosno razdvojenost proizvodnog vremena i prostora ostaje odvojena od ostatka života. Komunizam nije zasnovan na ispunjavanju onakvih potreba kakve danas postoje ili čak onakvih kakve bi mogli da zamislimo u budućnosti. On je svet u kome ljudi stupaju u takve odnose i činove koje omogućavaju da prehrane, neguju, grade kuće, podučavaju … sami sebe. Komunizam nije društvena oganizacija. On je aktivnost. On je ljudska zajednica.

Kapital i rad danas

Srce problema jeste interakcija između dve bazične komponente kapitalizma: kapitala i platnog rada. Nema svrhe pitati se koja od njih određuje onu drugu. Ne postoji jedna varijabla koja bi bila glavna za evoluciju celine. Istina, ukoliko plate porastu previše u odnosu na produktivnost, kapital je nefunkcionalan. I obrnuto, ukoliko su plate previše oborene, kapital takođe ispada iz ravnoteže. Naravno, razlikuje se nivo optimalne, poželjene, prihvatljive ili nedovoljne profitabilnosti u 1851. i 2011, isto kao što se on razlikuje u Turinu i Harbinu u 2011. Nivo plata mora da bude dovoljan da plati reprodukciju radne snage, odnosno da izdržava radnika/cu i njegovu porodicu. Važan parametar jeste do kog stepena poslovni ciklus zavisi od radničke konzumacije i očigledno je da je taj stepen mnogo veći u Turinu, nego u Harbinu.

Nakon 1980, buržoaski kontranapad bio je uspešan… čak i previše. Sistematično negiranje uloge rada (odnosno sistematsko smanjivanje radne snage i obaranje radnih troškova) donosilo je profit u kratkoročnim terminima, ali se pokazalo štetnim za profite na duge staze. Globalni rast svetske trgovine i proizvodnje tokom zadnjih trideset godina zamutio je ono suštinsko: i dalje nema dovoljno profita za sve. Zaista ogromne promene koje je doneo neoliberalizam tiču se uglavnom kontrole, informacija i menadžmenta, ali one nisu stvorili «treću industrijsku revoluciju» one društvene širine i istorijskog uticaja koji može da se poredi sa tejlorizmom³, fordizmom⁴ i kejnzijanizmom⁵ (vidi Gopal Balakshrisnan «Speculations on the Stationary State, New Left Review, septembar-oktobar 2009). Dosta francuskih kompanija je u 2004. povećalo svoje godišnje profite za 55% uglavnom zato što su se oslobodile manje unosnih sektora. Pitanje je koliko još nedovoljna profitabilnost može da se nadomesti strategijom što daje korist samo manjini ukopanoj na strateškim položajima (sve razvijeniji hajtek biznis, kompanije sa snažnim vezama sa javnom potrošnjom, te poslednji ali ne zadnji – finansijski sektor). Tu nema ništa novo. Ono što zovemo udruženom ekonomijom ili državnim monopolističkim kapitalizmom iz perioda 1950-80 takođe je bilo zasnovano na stalnom transferu novca iz celokupnog biznisa ka nekoliko srećnih kompanija. Ali napuštanje takvog sistema donelo je ograničenje dinamike: najmoćnije firme nisu više u stanju da uzimaju više od svog udela profita ukoliko celokupna profitabilnost opada.

Današnja teška buržoaska nedoumica nije povratak u ravnotežu perioda pre 1970. Ništa više nego što je to u 1930-im bio povratak na slobodnu kapitalističku trgovinu koja je nestala krajem 19.veka. Današnja buržoaska dilema jeste da se izmisli novi društveni ugovor u kome će prema radu da se ophodi na takav način da se sistem gurne napred. Sredstva da se ovo dosegne razlikovaće se u Turinu i Harbinu, ali cilj će da bude sličan u oba grada.

Isto kao što se dogodilo u 1920-im, ono što danas nedostaje jeste čvrsta društvena baza: platni rad se proširio bez odgovarajuće masovne konzumacije. U 1960. Fordovi radnici su kupovali automobile (često Fordov model) i francuski radnici u Renou su kupovali jeftinog renoa. Danas simbol svetskog rasta jeste proizvodnja «made in China» dobara koju većina kineskih radnika/ca ne može da si priušti, a koju potrošači iz SAD kupuju na kredit. Za razliku od 1950-ih, kapitalizam 21.veka ne može da se kreće akumuliranjem novca na jednoj strani (kapital) i direktnim smanjivanjem troškova na drugoj strani (rad). A još manje spekulativnim dramatičnim profitima napravljenim na uštrb «stvarne» ekonomije. Ukoliko postoji jedna lekcija koja treba da se nauči od Kejnsa, to je da je rad istovremenom i trošak i investicija.

Nema ništa od ekološki reformisanog kapitalizma

Postoji razlika između ranog 21.veka i 1930-ih i 40-ih. Savremeni kapitalizam ne može da izbegne pitanje svog prirodnog okruženja. Vrednost se ne proizvodi iz vazduha (u stvari «čist» vazduh je postao redak). Virtualnost može da bude uzbudljiv naučnofantastični mit, ali nema kapitalizma bez proizvodnje (i to puno proizvodnje), tj. bez mnogo otpada. Nužnost svake izdvojene firme da maksimalizuje produktivnost podrazumeva nepoštovanje za ono što je van fabričke kapije i tendenciju da se prema prirodi ophodi kao prema sirovom materijalu koji treba da se obradi i iskoristi. (vidi Murdering the dead. Amadeo Bordiga on capitalism & other disasters Antagonism, London 2001). Ekolozi ukazuju na suštinu kada ponavljaju da zapadnjački način života ne može da se proširi na 6 ili 9 milijardi ljudi.

Ovim ne kažemo da će sada kapitalizam da se suoči sa neprevazilazivim prirodnim ograničenjem, zato što će ekološki faktori konačno da prisile ljudsku vrstu da se oslobodi kapitalizma, i da milijarde zemljana mogu i hoće da izvrše ekološku revoluciju (tamo gde radnička klasa nije uspela da izvrši komunističku revoluciju). Nažalost, istorija ne poznaje takva neprevazilaziva ograničenja. Civilizacije se u stvari menjaju zbog društvenih (socijalnih) razloga. Kapitalizam može da se zaustavi jedino u zavisnosti od proleterske volje i mogućnosti da ga transformiše u nešto potpuno drugačije. U suprotnom sistem će da pronađe načine i sredstva da se dalje bori. Možda će jednog dana da eksplodira nuklearna centrala koja će da pobije polovinu stanovništva Njujorka ili Tokija, dok će druga polovina da preživi u podzemlju. Nikada «smrtonosna kriza» ili «konačna kriza» nije uništila kapitalizam. To neće da uradi ni ekološka katastrofa.

Proletarijat kao kontradikcija

Do sada, većinu vremena, čak i kada su bili/e militantni/e, proleteri/ke su se borili da poboljšaju svoj položaj u društvu: rad pokušava da izvuče maksimum iz kapitala, a ne da poruši dvojstvo rad/kapital. Objavljivanje ovoga jeste osnovni uslov za razumevanje onoga sa čime komunistički pokret mora da se suoči.

Ipak, ništa nećemo da razumemo ukoliko ne uspemo da ovo stavimo u kontekst. Neporecivi duboki reformistički trend koji je dominirao više od 150 godina potvrdio se u vezi sa – i naravno njima se ojačavao – radikalnim pokušajima vršenim od male (a nekada i velike) proleterske manjine koja je ciljala ka onome što možemo da nazovemo komunizmom. Ni jedna druga društvena grupa se nije trajno ponašala na ovaj način.

To je bilo tako, a i dalje jeste tako, zato što su proleteri/ke istovremeno smešteni unutar i van kapitalizma, i shodno tome se i ponašaju. Oni su u ovom svetu, ali nisu od ovog sveta. Buržoazija živi, napreduje i ostaje unutar društvene logike koja im koristi. Na drugoj krajnosti društvenog spektra, mnoge grupe pate od trenutnog poretka stvari, ali su toliko isključeni iz njega da imaju malo potencijalne snage da ga unište: oni mogu da učestvuju u njegovom suzbijanju, ali teško da će da oni to da započnu. Samo proleteri/ke to mogu…

… što ne znači da hoće. Hajde da se ne pretvaramo da bilo koji bazični konflikt u fabrici ili na ulici, pogotovo ako postane nasilan, može u sebi da sadrži semena komunističke promene: istorija evidentno ukazuje na suprotno. Ali sposobnost radne snage da se brani «protiv širenja kapitala», kao što je to Marks naveo, jeste uslov njegove sposobnosti da ga napadne. Suprotstavljanje represiji i eksploataciji nije isto što i dokrajčivanje represije i eksploatacije. Ipak nesposobnost da se odbrani jeste siguran znak potpune bespomoćnosti. Pogrešno je odbacivanje onoga što se zove zahtevi-za-punim-stomakom.

Istina je da zahtevi za-punim-stomakom neće uspeti da ujedine proletere/ke. U najboljem slučaju, oni će da ujedine proletere/ke u jednoj zemlji i to samo za kratko. Kratkoročni interesi (traženje više para, manje rada, ili borba da se očuvaju poslovi) retko se podudaraju, u stvari često su u suprotnosti. Približavanje će da se dogodi samo kada se bude borilo protiv platnog rada i društva zasnovanog na njemu.

Kontradikcija između reformističkih organizacija (koje su često na kraju postajale kontrarevolucionarne, kao što je to pokazala nemačka socijaldemokratija u 1919. i kasnije staljinizam) i radikalnih manjina takođe je konflikt između reformizma i radikalnosti unutar proletarijata, štaviše i unutar svakog/e pojedinačnog/e proletera/ke.

Original tekst http://www.troploin.fr/node/15

Prevod Komuna X