“ Svet se mora menjati upravo sada; ako to izostane, svi ćemo umreti kao izbeglice u neljudskom svetu“.
Živimo u očajnim vremenima. Deluje da se kapacitet za želje i sanjanje iscrpeo. Većina ljudi odaje utisak da se pomirila sa postojećim stanjem. Onda i nije toliko iznenađujuće da se čak i neki anarhisti radije okreću apokaliptičnim vizijama „kraja“ nego stremljenju projektima revolucionarne transformacije – projektima koji zahtevaju i kapacitet za želje i sanjanje i sagledavanje sveta onakvim kakav je u pogledu ostvarenja tih želja i snova.
Nedavno sam čuo od nekih anarhista da su revolucionarni projekti „nerealni“ i da umesto toga ljudi treba da se pripreme za neizbežni kolaps civilizacije. Determinizam svojstven ovakvom načinu gledanja na stvari može onima koji ga zastupaju dati neku vrstu nade, ali to je otužna nada, bez radosti. Sumornost ove perspektive proizilazi iz činjenice da se oni koji je zastupaju pre uzdaju u apokaliptički događaj koji je izvan njihove kontrole nego u svoju sposobnost da (zajednički) deluju, da se pridruže drugima kako bi raskinuli sa sadašnjicom. Neki od onih koji zastupaju ovu perspektivu se zalažu za delovanje u cilju ubrzanja kolapsa, podržavajući na taj način neku vrstu nasilja protiv civilizacije. Ali sa odbacivanjem mogućnosti revolucije, činove nasilje koje zagovaraju su izdvojili iz bilo kakvog društvenog konteksta. Upravo tu dolazi do izražaja čamotinja ove perspektive. Odbacivanje mogućnosti revolucije je odbacivanje sna o svesnom kreiranju života zajedno (izuzev možda usred male grupe prijatelja). Zastupnici ovog apokaliptičkog jevanđelja ne mogu više da prepoznaju društveno bogatstvo koje postoji u drugim ljudima, bogatstvo koje je izvan mera, izvan kalkulacije, zato što upravo u odnosima koje razvijamo sa drugim ljudskim bićima stvaramo našu jedinstvenu i ničim ograničenu individualnost. Izgubivši društveni, ljudski aspekt, činovi za koje pretpostavljaju da ubrzavaju kolaps se izobličuju u običnu osvetu protiv ovog društva ili u izraze moralne superiornosti. Kalkulantsko, militarističko mišljenje počinje da inficira njihovo delovanje pojmovima poput „prihvatljivog gubitka“ i uporednih gubitaka.
Ali stvarnost sveta koji deluje da je konstantno na ivici katastrofe je mnogo jasnije sagledana od strane drugih, ne u smislu apokaliptičke nade, već pre u vidu narastajućeg straha da uskoro sve može otići dovraga. Deluje da su strah i očajanje dominantna osećanja u ovim vremenima. To nije slučajno. Oni koji vladaju ovim svetom najkorisnije oružje pronalaze u strahu i paralisanosti očajanjem. Ali jedino na onim mestima i u onim vremenima gde propast napreduje do posebnih nesreća – ratova, epidemija, prirodnih katastrofa, pokolja itd. – ovo dobija oblik eksplicitnog terora. Mnogo češće, barem ovde na Zapadu, to uzima oblik rezignacije i potmule strave koja izjeda najosećajnije umove. Oni koji ne mogu ili neće da prihvate religiju, patriotizam, apokaliptičku nadu ili bilo koju drugu ideologiju za sticanje iluzije sigurnosti mogu biti dovedeni do ivice ludila ovom stravom, prihvatajući lično na sebe užase ovog sveta. Patnje u Sudanu ili Iraku ili Palestini odražavaju se u emocionalnoj patnji ljudi koje volim. Ono što vidim da se urušava oko mene nije civilizovani društveni poredak, već snovi, hrabrost i umovi mojih prijatelja.
Ali i nada u kolaps i očajanje usled trenutne katastrofične realnosti kao logičnu posledicu povlače sagledavanje sveta u odnosima kakve on diktira, a ne kakvima mi stremimo. Oni koji prihvataju jednu ili drugu perspektivu već pretpostavljaju sopstvenu nesposobnost da učinkovito deluju na svet da bi ostvarili svoje želje i snove. Oni, dakle, posmatraju datosti sveta ne kao izazove sa kojima se treba suočiti i koje treba prevazići, već kao neminovnosti koje treba podnositi. Ono što nedostaje je obrtanje perspektiva, o čemu je govorio Vaneigem, individualna pobuna kao prvi korak ka društvenoj pobuni. Da bi se preduzeo taj korak neophodno je imati hrabrosti za oslanjanje isključivo na nas same i na našu sposobnost za delovanje, sami kada je neophodno, sa drugima kada je moguće.
Svako od nas ko želi da okonča sve oblike dominacije i eksploatacije ima sve razloge da založi svoj život u mogućnost društvene revolucije – ne u smislu uzvišene stvari iznad svih nas, već kao nešto poželjno i neophodno ukoliko ikada budemo bili sposobni da zgrabimo svoje živote kao naše, sopstvene, kao one koje sami stvaramo zajedno sa drugima na način koji želimo. Nužnost i poželjnost društvene revolucije počiva na nekoliko nivoa. Pre svega, društveni odnosi dominacije i pokoravanja, eksploatacije, lišenosti i isključenosti, koji su nam nametnuti, ostavljaju ožiljke. Čak i ukoliko je istina da je slom civilizacije neizbežan, ako radikalna transformacija naših međusobnih odnosa na širokom društvenom planu izostane, jednostavno ćemo opet početi da stvaramo stare hijerarhije i institucije, najverovatnije u njihovim najgorim oblicima. Ukoliko neko misli suprotno, treba da obrati pažnju na nekoliko mesta gde je do sloma došlo na regionalnom nivou, poput Balkana, Ruande, Somalije ili Čečenije. Dalje, početi sa delovanjem prema društvenoj revoluciji znači da u našim životima počinjemo da menjamo načine našeg međusobnog odnošenja, kao i odnos prema svetu, sada i ovde. Naši projekti postaju istraživanje novih načina postojanja u svetu zasnovanom na afinitetima i preplitanjima naših želja, naših snova, naših projekata i naših života. Sve to može učiniti život mnogo prijatnijim. Na nekim mestima u svetu – poput Zapadne Papue, Alžira, Latinske Amerike – su u toku otpor i revolt, ali zapadni interesi igraju glavnu ulogu u održavanju ovih pobuna defanzivnim. Možemo mi da pričamo šta hoćemo o solidarnosti, ali ukoliko se ne pobunimo ovde gde živimo, protiv moći koje nas osuđuju da živimo u poslušnosti, a koje i tamo uništavaju živote ljudi, sve je to onda samo obično brbljanje. Istinska solidarnost postoji u ukrštanju našeg revolta sa onima negde drugde, zato što iste institucije, iste moći koje osiromašuju naše živote takođe uništavaju način života urođenika Zapadne Papue, podržavajući pritom i policijski teror u Alžiru i promovišući svoju agendu tlačenja i kontrole u Latinskoj Americi, pa je naša revolucionarna borba za oslobođenje nas samih najkorisniji oblik solidarnosti. I verovatno najvažnije – podrazumeva se da se stavljanjem na kocku naših života zbog projekta društvene revolucije kladimo na sopstvenu sposobnost da delujemo. Zaista možemo preuzeti ogovornost za ishod ovog kockanja.
Jednom kada je osoba odlučila da uzme svoj život u sopstvene ruke protiv vladajućeg poretka, i da započne projekat koji stremi revolucionarnom prekidu sa životom koji on nameće, ona je već promenila svoj odnos prema svetu oko sebe. Ovo postaje očito u samom načinu na koji ona posmatra stvarnost. Ukoliko želimo da se borimo protiv vladajućeg poretka i da počnemo sa stvaranjem terena oslobođenja, moramo da razumemo teren dominacije, teren kapitala i države, baš kao i onaj otpora i revolta. Moramo da znamo koje snage su u igri u oblasti društvenih sukoba. Bez ovog znanja, naše ideje i snovi nemaju izgleda da dosegnu osnovu za istinsku borbu protiv vladajućeg poretka, pa je tako lakše skrenuti u ideologiju i postati nebitan. Ovo znanje stičemo kao oružje kojim rukujemo protiv vladajućeg poretka da bismo mogli ostvariti naše snove o novom svetu. Razmotrimo malo dublje šta ovo znači ne bismo li izbegli konfuziju.
Društvena revolucija je svrgavanje društvenih odnosa dominacije i eksploatacije ne bi li se otvorile mogućnosti da zajedno stvaramo naše živote, prema našim uslovima. To je destruktivni projekat – napad na institucije i strukture vladajućeg poretka s ciljem njihovog potpunog razaranja. Ali, to je takođe i projekat društvene transformacije. Ukoliko destruktivni projekat ne nosi ovu transformaciju unutar sebe samog, opet ćemo početi da težimo reprodukovanju samih odnosa s kojima želimo da izađemo na kraj kroz sam način na koji obavljamo naše aktivnosti. Isto tako i pokušaj transformisanja društvenih odnosa koji istovremeno ne stremi uništenju sadašnjeg društvenog poretka vodi padu u reformističku logiku koja se vrti oko identitetske politike i borbe za jednakost unutar institucija, ili s druge strane u čisti potkulturni eskapizam. Zbog svega toga destruktivni i transformativni aspekt projekta ne mogu biti odvojeni; oni su zapravo jedno.
Pretpostavljam da revolucionarni projekat zahteva sredstva kojima bi trebalo da težimo dosezanju naših ciljeva unutar samih tih sredstava, tako da ne reprodukujemo društvene odnose koje pokušavamo da uništimo. Čuo sam jedan prigovor ovome koji glasi da mi nikada ne možemo sa sigurnošću znati posledice naših činova. Nikada ne možemo znati da će određena sredstva dovesti do posledica koje želimo. Ne postoji zakon uzroka i posledice koji bi ovo osigurao. Ovo je dovoljno; ne možemo znati sa sigurnošću da će bilo koji od naših projekata uspeti bez obzira kakav metod koristimo. Ukolimo bismo to znali, ne bi bilo kockanja, već samo samozadovoljne sigurnosti onih koji znaju istinski put. Ali, nedostatak sigurnosti oko ishoda ovog metoda nije stvarni argument protiv odluke o korišćenju sredstava koja unutar sebe sadrže naše ciljeve, zato što moji snovi o radikalno preobraženom svetu nisu snovi o dalekoj budućnosti u kojoj neću više ni postojati. To su moje želje ovog trenutka, ovde i sada. Ovo je najznačajniji razlog zbog kog moji ciljevi moraju postojati unutar mojih sredstava. To je jedini način kojim se jemči da ću na nekom nivou početi da ostvarujem sopstvene želje u sopstvenom životu.
Društvena stvarnost se ne može ignorisati; mora se uništiti. Uništenje klasnog društva, rase, roda i drugih identiteskih uloga koje ono nameće, se ne ostvaruje tako što se naprosto ignoriše klasa, rasa, rod itd. Neophodnije je da im se žestoko suprostavimo našim snovima, rvajući se sa njima oko sveta kakav želimo. Ovde nije reč o o bavljenju „privilegijama“, onako kako se taj termin uobičajeno koristi ovih dana među pojedinim takozvanim anarhistima, sa njegovim moralističkim i samožrtvenim konotacijama, već o aktivnoj borbi protiv uloga i identiteta koji su nam na takav način nametnuti kako bi učinili znatno težim međusobno prožimanje naših borbi. Ova borba zahteva da pokušamo da shvatimo različite moduse lišavanja, dominacije i eksploatacije koje je svako od nas doživeo. To je dodatni razlog da težimo razumevanju stvarnosti koja nas okružuje.
Da bi bili sposobni da eksperimentišemo sa preobražavanjem društvene stvarnosti, zasigurno bi trebalo da preotmemo nazad neki prostor od terena dominacije ne bi li stvorili teren oslobođenja. Ono što su neki ljudi rekli o stvaranju „kontrakulture“ ima nekog smisla u ovom kontekstu, ukoliko kontakulturom smatraju način života protiv vladajućeg poretka, istrajan napad na civilizaciju. Ali da bi bila takav napad, ova kontrakultura ne može biti kultura separatisana u svom malenom svetu. U suprotnom, to nije ništa osim drugačijeg oblika bega, verovatno u manjoj meri zaglupljujućeg od TV-a i video igrica, i manje štetnog od alkoholizma i heroina, ali ipak od male koristi projektu uništavanja trenutnog društvenog poretka i preobražaja društvenih odnosa. Borba protiv ovog sveta iziskuje da pronađemo saborce gdegod lišeni, eksploatisani, isključeni i oni koji su naprosto zgroženi sopstvenim životom počinju da se bune. To podrazumeva odbijanje našeg izolovanja u scenama i enklavama.
Današnji svet može delovati nadmoćno. Ideja da je revolucija „nerealistična“ nije nelogični zaključak , već, bez obzira na žestinu retorike onih koji to smatraju, nagoveštava kapitulaciju pred sadašnjicom. Bez obzira kako izabrali da se susretnemo sa svetom, kockamo se. Ništa nije sigurno, i smatram da je ovo deo radosti življenja. To znači da mogu izabrati kako ću da delam i da mogu zasnovati te izbore na sopstvenim željama. Želim svet u kojem su odnosi među ljudima određeni njihovim potrebama, željama i težnjama. Želim svet u kojem su svi sistemi dominacije, svaki oblik eksploatacije, svi oblici vlasti i pokoravanja prestali da postoje. Ukoliko sve uložim protiv revolucije, najverovatnije gubim. Ukoliko umesto toga svoj život uložim u neposrednu pobunu protiv vladajućeg poretka u cilju društvenog ustanka i revolucionarnog preobražaja, postoji mogućnost da ću dobiti na duge staze, a na kraće staze ću definitivno biti dobitnik, zato što ću toliko toga učiniti od svog života da ću istinski živeti, ustreptalo od besa i radosti.
https://sites.google.com/site/vagabondtheorist/life-as-totality/the-revolutionary-wager
Preveo Nikola
2015.