Ljubav koja ne umire ima svoje razloge ukorenjene mnogo češće u prošlosti nego u sadašnjosti. Ovo je sigurno zato što ljubav ima manje smisla za realnost nego što ima smisla za moguće, i tesno je povezana sa budućnošću i neostvarenim. To da volimo komunizam – i volimo ga i dalje – za nas znači da budućnost postoji i da nije privatno vlasništvo današnjih ili sutrašnjih vladara. To znači da ljubav koja dopušta protok vremena, koja omogućava planove i uspomene, nije posesivna, ljubomorna, nedeljiva, već kolektivna; to znači da se ova ljubav ne plaši ni mržnje niti besa, ona se ne krije razoružana kod kuće, već istrčava na ulicu i otvara sva zatvorena vrata.
Danas se veruje da su afekti privatne i lične stvari, a zapravo su to pozicije koje je globalna vlast rešila da kolonizuje kroz trgovinu, ili teror. Svi mi imamo želje ili strahove koje ne prihvatamo ili ne želimo da obznanimo, pošto dolaze iz obaveza koje su nam nametnute a ne iz naših sklonosti. Na primer, sva ta druga, užasna tela stranaca koji nas okružuju, šta bi drugo ona mogla deliti sa nama osim ulica, prodavnica i javnog prevoza? A ipak na kraju dana mogućnost leži uspavana na našim umornim prstima, u nespokojnim pogledima kroz prozor na automobile zakrčene u saobraćaju pod nebom metropola. To je mogućnost otkrivanja da smo svi mi ma kakve jedinstvenosti, jednako dražesne i zastrašujuće, zatočene u mrežama moći, u iščekivanju pobune koja će nam omogućiti da promenimo sebe.
To da volimo komunizam, to znači da verujemo da su naši životi, osiromašeni trgovinom i infomacijama, spremni da se izdignu u talasu koji preuzima sredstva za proizvodnju sadašnjice.
Claire Fontaine
Septembar 2006.
http://denver.cx/records/we_are_all.pdf
Prevod: Nikola
Korektura: Ivana
2015.