Ekonomska nesigurnost naterala je delove proletarijata i srednje klase da potraže sigurnost u „moralnom“ univerzumu koji neće biti puno dinamičan i od koga se jedino očekuje da rehabilituje tradicionalne oblike ponašanja povezane sa sada već iščezlim svetom. „ Elite“, koje su uglavnom označavale porodice velikih industrijalaca ili bankara i imućnijih vlasnika, su sada poistovećene sa levicom: sa ekspertima i intelektualcima u prevelikoj meri naklonjenim društvenim, seksualnim i rasnim promenama. Ova inverzija je bila očita u Americi tokom sedamdesetih, a sada je svuda iz već navedenih razloga: društveni sistem koji je ukinut tokom restrukturacije sedamdesetih je iznova konstruisan kao idealizovana suprotnost ovom današnjem, kao oblik otpora i odbijanja kapitalizma koji je proistekao iz restrukturacije.
Podsetili smo se važnosti porodice i njenih „tradicionalnih“ društvenih uloga u rekonstrukciji klasnog sukoba u najamnom društvu. Mobilizacija protiv abortusa je na raskršću zaštite takvih porodičnih uloga i borbe protiv elita. Ideologija zahteva da se talas zakonskih regulativa koji je liberalizovao abortus šezdesetih i sedamdesetih, a što je sve bila posledica borbi žena, sada prikaže kao uplitanje doktora i sudija u porodični život. U mobilizacijama protiv abortusa tradicionalne porodične i seksualne uloge su nanovo potvrđene u skladu sa „prirodnim poretkom“ (zapravo onim iz prethodne faze kapitalističkog načina proizvodnje). Ovaj „prirodni poredak“ je postao glavni motiv antiintelektualističkih borbi koje se, na ideološkom i društvenom nivou, u najvećoj meri usresređuju na sve ekonomske i društvene odrednice kapitalizma nakon restrukturiranja sedamdesetih.
Odbacivanje globalizacije u ovom periodu kapitalističke krize stvara klasni identitet autentičnosti koji upućuje na nacionalizam. Ovaj identitet može imati potpuno trivijalne aspekte – npr. u Americi Republikanska partija predstavlja ljude koji piju pivo i pravu američku kafu (a ne latte), koji poseduju oružije i idu u crkvu. Francuski Nacionalni front (Front National) je partija zakletih sekularista koji piju crveno vino i jedu kobasice i paste. Nema nacionalizma, čak ni rovovske borbe za nacionalni suverenitet, bez autentičnosti istinskog naroda, bez mogućnosti da se kaže „mi“ i „oni“. „Narod“, u svojoj raznolikosti (demos, ethnos, plebs) koja mu omogućava spajanje sa nacijom pod konstantnom pretnjom od strane elita, je u isto vreme nadzornik i izumitelj ove „autentičnosti“. Ovaj pomak terena i nadležnosti usled ekonomskog i društvenog napada je sama suština ideologije kao odnosa između pojedinaca i odnosa proizvodnje kao uslova njihove egzistencije. Šta bi radnik naftne rafinerije u Beru u Francuskoj, čiji je prethodni vlasnik bio britansko – nemački Shell, zatim Lyondell Basell sa Volstrita, koji se suočava sa gubitkom posla zato što odbija da se proda Sotragemu (Italijanskoj trgovačkoj firmi u vlasništvu Slovaka), mogao da ima od Kon – Benditove tvrdnje da „ nastajući evropski identitet mora biti post- nacionalan. Pošto je ovaj identitet fluidan, pojedinci će ga, bez ikakve sumnje, smatrati manje prijatnim. U najekstremnijem slučaju moguće je da biti Evropljanin znači biti bez bilo kakvog predodređenog identiteta“? Skoro pa se možete saosećati sa njim zbog njegovog ubilačkog poriva.
Bilo da je agresivna prema inostranim i „unutrašnjim neprijateljima“ (Ukrajina) ili progresivna (Brazil), nacija je danas jezik i praktični oblik koje poprimaju ekonomski zahtevi. Ono što u najvećoj meri ujedinjuje istočnu i zapadnu Ukrajinu je radnički nacionalizam; Svoboda na zapadu i komunistička partija na istoku. Videli smo nacionalne zastave u Atini, Riju, Istanbulu, Kairu i Tunisu, a razlog njihovog odsustva prilikom dešavanja u Bosni (Sarajevu i Tuzli) je zbog toga što bi najverovatnije mogle samo da simbolizuju prizor nepovratno oronule države, države protiv koje je radnički revolt neometeno prostrujao u građanski (građanistički) pokret nacionalne obnove. Videli smo zastave na italijanskim ulicama devetog decembra (tzv. pokret forconi). Savez društvenih grupa i ideologija koji je tog dana uspostavljen može takođe nagovestiti dalji, jednako iznenađujući i uznemirujući razvoj. Devetog decembra brojne grupe prekarizovane omladine i starijih nezaposlenih, zajedno sa lokalnim komitetima protiv iseljavanja, društvenim centrima iz Torina, „društveno-konstruktivnim centrom“ iz Milana, narodno oslobodilačkim pokretom, i komitetom građana iz San Siroa, su se priključile pokretu, koji je započeo kao pokret srednje klase.
Uspeh pokreta forconi je povezan sa onim koji je ostvario Unione Sindacale di Base na sindikalnim izborima u italijanskoj najvećoj čeličani Ilva Tarente (10 000 radnika), generalnim štrajkom na koji su pozvali osamnaestog oktobra i njihovom kampanjom u Rimu. Savez političkih, ekonomskih i sindikalnih moćnika (La Casta) je odbačen.
Nacija postaje razlog za borbu jedino kada se pretpostavlja da joj nešto preti, a ove pretnje mogu isključivo biti formulisane jezikom koji ona sama diktira . Sledeći pomak je potreban da bi nacija i autentičnost postale ideologija preko koje se konflikt prakično odvija: ekonomski konflikt mora već biti pretvoren u kulturni (ovaj prioritet jedino važi za logičku konstrukciju, u neposrednom životu ovi motivi postoje isključivo kroz njihovu isprepletenost). Sukob između bogatih i siromašnih će obaviti posao. (…)
Država i “paraziti”
Obnova radne etike ne suprostavlja samo “radnike” onima sa “beneficijama”, ona takođe pokazuje svojstvo stvaranja treće kategorije: “parazita”. – oni su elite (ne nužno imućne), sve vrste arogantnih univerzitetskih diplomaca i eksperata, zaposlenih u državnim agencijama koje sve regulišu i svim upravljaju , koji žive od poreza, i misle da su superiorniji od običnog naroda i njegovih vrednosti. Ono što suprostavlja elite narodu takođe suprostavlja rad parazitizmu. Konflikt je ovako uspostavljen u ime vrednosti, i pretvaranje klasne protivrečnosti u sukob između bogatih i siromašnih, i između radnika i primalaca pomoći i parazita, izvanredno uspeva u definisanju suprostavljenih strana u vrednosnim terminima. Najznačajnija posledica ovog kulturnog konflikta je u omogućavanju da ekonomska osnova svih sukoba nestane, ili preciznije, u omogućavanju rešenja ekonomskih problema kao da su kulturni. Neproduktivna elita, koja predstavlja izveštačene naspram istinskog naroda, zauzima državne pozicije i parazitski opstaje zahvaljući poreskim prihodima. Konflikti u najamnom društvu toliko izobličuju klasne protivrečnosti da se argumenti o državnim institucijama kao klasnim institucijama shvataju bukvalno. Razlog zbog koga se državne institucije vide kao klasne institucije nije više zato što predstavljaju i služe ekonomski dominantnu klasu (vlasnike sredstava za proizvodnju), sada izgleda kao da one obrazuju i služe klasu po sebi. Ima štrajkova i društvenih sukoba, ali se u najvećoj meri vrte oko nekog kapitaliste ili kompanije koji su neuspešni u obavljanju svog posla (kapitala, kapitaliste). Okrivljeni se podvode pod kategorije “parazita” i “profitera” suprostavljenih “običnom narodu” i “pravim proizvođačima”. Kapitalizam u potpunosti izmiče društvenom besu, kada se ostavi po strani zamišljeni “finansijski kapital” koji se konstruiše po potrebi.
Najamno društvo na karakterističan način odvaja pitanje klasnog sukoba od odnosa proizvodnje, i tako otvara čisto konzervativnu perspektivu, koja sadrži sve već pomenute motive, koja hrani prava subjektivna iskustva i oblike klasne mržnje koji poriču sopstvenu ekonomsku osnovu. Radničke borbe sa zahtevima mogu biti široko raširene i zadivljujuće, i ponekad mogu krenuti trnovitom stazom, ali one ne mogu biti izolovane od opšteg konteksta u kojem i kroz koji zadobijaju značaj, a kome i same doprinose.
Théorie Communiste
April 2014.
http://sicjournal.org/where-are-we/
Preveo Nikola
2015.