Pobunjenički putevi proleterske manjine u kratkom
vremenskom periodu – TPTG
(tekst objavljen u prvom delu brošure “Decembarska pobuna u Grčkoj”)
Decembarska pobuna i postpobunjenički razvoj kao deo krize kapitalističkih odnosa u
Grčkoj
EPOHALNA KRIZA?
Od sredine sedamdesetih postojala je trajna svetska kriza reprodukcije
kapitalističkih odnosa u svim njihovim oblicima (političkim, ekonomskim i
ideološkim). Onako kako mi to tumačimo, ova kriza je imala dva aspekta: ona je
kriza preterane akumulacije kapitala, što znači da kapitalisti nisu u stanju da
povećaju stopu eksploatacije i redukuju troškove stabilnog kapitala, te tako povećaju
stopu profita koja je zahtevana sve većom akumulacijom kapitala; u isto vreme, ona je
kriza legitimiteta, odnosno kriza političkih i ideoloških formi koji su garantovali
disciplinu radničke snage. Mogli bi da pričamo o nesposobnosti kapitala i njegove
države da razvije novi globalni proizvodni/društveni model koji bi zamenio posleratni
kejnzijanski dogovor, teško pogođen i borbama planetarnog proletarijata i
kapitalističkim politikama protiv njega.
Tokom ovog dugog trajanja krize reprodukcije postojali su periodi cikličnih
depresija. Uopšteno kapital je pokušao da se njima bavi na različite načine:
menjanjem globalnih institucija i legalnog okvira kretanja kapitala i „liberalizacijom“
tržišta, promovisanjem spoja neoliberalizma i kejnzijanizma putem ratova,
smanjivanja plata i institucionalizacije gubitka sigurnosti rada, upotpunjavanjem
novih ograničenja, stavljanjem „opasnih klasa“ pod kazneni nadzor i/ili integrišući ih
u kreditni sistem kroz politiku „privatizovanog kejnzijanizma“.
Uprkos privremenim oporavcima, krajnji neuspeh svih navedenih strategija, koje su
ciljale na odgađanje pogoršavanja krize, pretvorio je tokom dužeg vremenskog
perioda krizu reprodukcije u epohalnu krizu, kao što su to mnogi tvrdili.
Tokom zadnje dve decenije, kapital i njegova država bavili su se krizom reprodukcije
u Grčkoj putem sukcesivne reforme obrazovanja i sistema socijalne zaštite,
promovisanja nesigurnosti uslova rada, stalnim legalnim naporima za disciplinovanje
imigranata/kinja i kontrolisanje njihovog protoka, smanjivanjem dodataka, plata i
bonusa zamenjujući ih bankarskim dugovima. Sve ove mere usmerene na
devalviranje, disciplinovanje i podelu radničke klase i prisiljavanje radnika/ca da
plaćaju trošak reprodukcije svoje radne snage nisu uspele u jasnom preokretanju krize
ka uspehu kapitala – uprkos činjenici da je tokom perioda između sredine devedesetih
i sredine prve decenije dvehiljaditih kapital uspeo da poveća stopu eksploatacije i
proširi svoju profitabilnost. U Grčkoj kriza reprodukcije se najeksplicitnije
manifestovala kao kriza legitimizacije kapitalističkih odnosa, bilo kroz stalnu krizu u
obrazovanju tokom zadnjih trideset godina (potražite naš tekst o štrajku nastavnika iz
2006. i studentskom pokretu 2006-07) ili još više kroz decembarsku pobunu. Pobuna
je bila jasan izražaj proleterskog besa usmerenog protiv života koji je sve više
postajao devalviran, nadgledan i otuđen. Ipak, decembarska kriza ne može direktno dase poveže sa nedavnom depresijom koja je u Grčkoj počela da se manifestuje tokom
septembra 2008.
POBUNA: NJENA KLASNA KOMPOZICIJA
Nećemo ovde da opisujemo u detalje razlićite stvari koje su se dogodile tokom
pobune, pošto smo to radili na drugim mestima. Što se tiče klasne kompozicije
pobune, ona je varirala od srednjoškolaca/ki i studenata/kinja do mladih, uglavnom
nestalnih, radnika/ca iz različitih sektora poput obrazovanja, izgradnje, turističkih i
zabavljačkih usluga, transporta, čak i medija. (Naravno, nije lako da se razlikuju
studenti/kinje od privremeno zaposlenih radnika/ca). Što se tiče fabričkih radnika/ca
ne može da se uradi precizna procena njhovog individualnog učešća u neredima,
pošto nisu poznati nikakvi izveštaji sa radnih mesta tog tipa. Neki/e od studenata/kinja
i radnika/ca su bili druga generacija imigranata (uglavnom Albanaca, iako je bilo
nekih imigranta i drugih nacionalnosti). Takođe, bilo je i mnogo starijih radnika/ca sa
manje ili više stabilnim poslovima, ali oni/e su ipak bili/e manjina. Neki od studenata
koji su učestvovali u neredima, pripadali su fudbalskim huliganima. Na kraju, ali ne i
najmanje važno, moramo da pomenemo učešće „lumpen“ proletarijata, poput
džankija, uglavnom tokom prvih dana pobune. Uopšteno, upravo ovi delovi klase koji
su direktnije doživljavali nasilje državnog nadgledanja i propadanje radnih uslova, bili
su aktivniji u pobuni. Sa druge strane, mnogi/e stariji/e radnici/e koji/e su upravo
počeli/e da osećaju takozvanu „finansijsku krizu“ (otpuštanja, smanjivanja plata, itd.)
imali/e su dosta simpatija prema paljenju banaka i državnih zgrada, ali uglavnom su
bili/e pasivni/e.
Bilo bi interesantno da se doda da zbog šarenog sastava mnoštva i njegovog nasilja,
mnogi političari (čak i neki/e organizovani/e anarhisti/kinje) smatrali su ga previše
„nekontrolisanim“ i distancirali su se posebno od onoga što se dešavalo trećeg dana
pobune kada je nasilje doseglo svoj vrhunac. Učešće velikog broja imigranta
/kinja u pobuni zahteva dodatno obaveštenje. Ulivanje mnoštva balkanskih
imigranata, posebno Albanaca/ki, tokom zadnjih dvadeset godina, značajno je
promenilo sastav radničke klase u Grčkoj. U isto vreme, zbog imigracione politike
grčke kapitalističke države, cela generacija mladih imigranata, uglavnom Albanaca/ki,
koji su rođeni i odrasli u Grčkoj, ne smatraju se grčkim građanima/kama.
Legalizacija imigranata/kinja nije poželjna zato što, za kapital i njegovu državu
imigranti/kinje su potrebni/e samo kada čine nezaštićenu, jeftinu i poslušnu radnu
snagu. Takozvani proces „legalizacije“ u Grčkoj i drugim zemljama, dugo je za
kapital i njegovu državu smatran nužnim kako bi se kontrolisao i pratio imigrantski
priliv. Zato čak i druga generacija imiganata/kinja ne može lako da dobije zelenu
kartu; naprotiv, oni/e moraju da svakih (najviše) pet godina dokazuju svoju
„sposobnost“ da ostanu i rade u zemlji i naravno oni/e nemaju pravo da glasaju. Da
me pominjemo kako su njihovi radni uslovi najgori što se tiče plata i socijalne zaštite.
Ali uprkos rasizmu, koji ima i društveno i državno poreklo, većina imigranta/kinja
druge generacije su poprilično dobro integrisani, pogotovo Albanaca koji čine većinu
opšte imigrantske populacije.
Druga generacija Albanaca/ki su dobro uklopila sa ostatkom domaćih demonstranata.
Oni/e su se osećali „ugodnije“ u učešću u sukobima sa pandurima, u napadima na
državne zgrade i banke, te u krađama, zajedno sa grčkim mladim proletarijatom, odostalih imigranata/kinja, uglavnom Azijaca i Afrikanaca, koji i dalje žive na ivici,
izolovani u svojim etničkim zajednicama. Za njih, bilo je lakše i manje riskantno da
učestvuju u neredima putem krađe ili posećivanja otvorene okupacije Nacionalnog
tehničkog univerziteta u centru Atine, gde žive njihove velike zajednice u oblastima
koje sliče getoima; kada su neredi eksplodirali u „njihovom“ komšiluku, to je bio
način na koji su oni njima „doprineli“. Oni su doživeli najnasilniji napad i od policije i
putem medijske propagande.
Oni su predstavljeni kao „razbojnici“ i „lopovi“, a u nekim slučajevima protiv njih su
se organizovali pogromi, od strane fašista i pandura u civilu.
POBUNA: NJEN KARAKTER I SADRŽAJ
Pobunjenici/e koji su se susreli na ulici i okupacijama, privremeno su nadomestili
njihove razdvojene identitete i uloge koje im je nametnulo kapitalističko društvo,
pošto se nisu sreli kao radnici/e, studenti/kinje, učenici/e ili imigranti/kinje, već kao
pobunjenici/e. Svi oni možda nisu koristili proleterski jezik, ali ono što oni zaista jesu
uradili jeste da su stvorili proleterske zajednice borbe protiv države i kapitala.
Spontani i nekontrolisani karakter pobune precizno je pokazan nepostojanjem bilo
kakvih političkih ili ekonomskih zahteva, potpunim negiranjem politike i sindikata.
Pokazalo se da je ovo bila snaga pobune: činjenica da je bilo nemoguće da se
reprezentuje, kooptira ili manipuliše putem političkih mehanizama koji bi se cenkali
sa državom. Vanparlamentarne levičarske organizacije koje su učestvovale u
okupaciji Pravnog fakulteta pokušale su da nametnu neke političke zahteve (koji su se
kretali od razoružanja policije i ostavke vlade do davanja beskamatnih hipotekarnih
kredita), ali niko nije obraćao pažnju na njih.
Sada ćemo da izvučemo citat iz našeg prvog osvrta na pobunu koju smo napisali
krajem januara: „Zaključujući na osnovu slogana i napada na policiju, bio je
dominantan snažan antipolicijski sentiment tokom trajanja pobune. Panduri su
predstavljali vlast i posebno brutalnost i aroganciju vlasti. Ipak, kao simboli
određene moći – moći novca, moći da se nametne eksploatacija rada i prodube klasne
linije koje dele grčko društvo – napadane su, spaljivane i okupirane velike radnje,
banke, kao i državne zgrade (većnice, opštinske zgrade, ministarstve). Tako, možemo
da pričamo o dominantnom i raširenom antipolicijskom, antidržavnom i
antikapitalističkom osećanju.Čak su i levičarski intelektualci obznanili klasni element
pobune, a neke mejnstrim novine su priznale da se „bes mladih ljudi“ nije izražavao
samo zbog policijskog nasilja. Panduri su pre bili najuočljiviji i najsiroviji deo
ledenog brega koga čine vladini korupcioni skandali, država koja nameće sigurnost i
nadgledanje – još više ojačana nakon Olimpijskih igara 2004 – koji se ne ustručava
od hladnokrvnog pucanja, stalnog napada na plate, uvećanja troškova reprodukcije
radničke klase putem postepenog uništavanja ranijeg penzionog i zdravstvenog
sistema, pogoršavanje radnih uslova i povećanje nesigurnih poslova i nezaposlenosti,
opterećivanje prekomernim radom nametnutim srednjoškolcima i studentima,
ogromno uništavanje prirode, glamurozna fasada koju čine apstraktni objekti žudnje
u molovima i u TV reklamama, dostupni samo ukoliko trpiš ogromnu količinu
eksploatacije i anksioznosti. U prvim danima revolta u vazduhu su skoro mogli da se
osete svi ovi razlozi, a potom je usledila velika količina tekstova, članaka i pamfleta,
koje su pisali bilo pobunjenici/e bilo simpatizeri/ke i „komentatori/ke“ kako bi
objavili da postoji i „nešto dublje“. Ovo „dublje“ o kome su svi govorili bila jepotreba da se prevaziđe individualna izolacija od stvarnog, komunalnog života
(gemeinwesse), izolacija koju su stvorili svi prethodno navedeni istorijski razlozi.“
Šest meseci kasnije i dalje nam je važno da stavimo naglasak na ovo poslednje pošto
mnogi/e drugovi/ice iz inostranstva misle da je pokret samo napadao pandure i
institucije kontrole – „vrh ledenog brega“. Pobunjeničko iskustvo bilo je više od toga.
Ono je bilo zajednička aktivnost izbijajuće subverzivne prikrivene tendencije koja zna
da, pored oblasti same neposredne proizvodnje – škola, porodica, konzumacija,
politika, zatvor i policija čine proizvodnju i reprodukciju klasa. Pobunjeničko
iskustvo, otelotvorena zajednica borbe protiv normalizacije – u kojoj jedna devijantna
individua postaje posrednik druge devijantne individue, stvarno društveno biće –
posredovalo je emocije i misli i stvorilo je proletersku društvenu sferu. (3 – 3 T) Ova
otvorena oblast jeste neophodna pretpostavka prelomnog trenutka društvene
subverzije: komunizacije sredstava proizvodnje i razmene. Ali ovaj prelomni trenutak,
tačka bez povratka, nikada nije dosegnut. Na kraju, ovo je bio samo pobunjenički
pasaž proleterske manjine u kratkom vremenskom periodu, a ne revolucija. Ipak,
osećaj da je tu u svemu postojalo „nešto dublje“, ideja da se tema koju su
pobunjenici/ce postavili/e tiče svakoga, bili su toliko dominantni da ona sama
objašnjava bespomoćnost opozicionih partija, levičarskih organizacija, čak i nekih
ranije pomenutih anarhista/kinja.
Pošto su srednjoškolci i studenti bili tako značajan subjekt pobune, treba da budemo
analitičniji u vezi sa količinom pretrpanosti radom koja im je nametnuta, koju smo
pomenuli ranije. Obrazovanje, kao glavna kapitalistička institucija koja oblikuje,
kvalifikuje i izmešta robu radne snage u stalno razvijajućoj kapitalističkoj podeli rada,
u studentskoj populaciji u Grčkoj se razvijala od 60-ih. Ovakav razvoj je doveo do
novih „opštih“ zahteva, očekivanja, šanseiza društvenu pokretljivost i individualnu
„uspešnost“. On je takođe vodio ka akumulaciji tenzija i kontradikcija, frustracija i
individulanih „neuspeha“ (takođe zvanim „neuspesima školskog sistema“). Masovna
proizvodnja očekivanja (i njemu odgovarajući porast proletera/ki sa belim kragnama i
novog sitnoburžoaskog sloja tokom 70-ih i 80-ih) prouzrokovana demokratizacijom
i širenjem obrazovanja stvorilo je neizbežnu strukturnu krizu u hijerarhijskoj podeli
rada i krizu discipline i smislenosti u školi; drugim rečima, krizu legitimiteta koja je
snažno pogodila državno obrazovanje. Bez obzira kako zoveš ovu krizu – „krizom
legitimiteta“, „krizom odabirne/izmeštajuće uloge obrazovanja“, „krizom očekivanja“
ili „krizom odgovaranja kvalifikacija poslovnim mogućnostima“ – istina je da je kriza
ozbiljno usmeravala obrazovanje, a kao što je nedavni studentski pokret iz 2006/07
pokazao, ovakva situacija je eksplodirala. Pokret i pobunu je moguće razumeti
ukoliko ih posmatramo kao izraze nakupljenog nezadovoljstva koje je doživljavala
cela generacija omladine radničke klase od prethodnih reformi iz devedesetih. Ove
reforme su pomogle u nametanju sve većih radnih normi u školi i u oblasti
odgovarajućeg platnog rada. Ova generacija nije mogla da bude zaustavljena u
izražavanju svog nezadovoljstva životom koji sve više karakteriše nesigurnost i strah.
U isto vreme, oni su se bunili protiv svakodnevne aktivnosti koja je podsećala na
svaku drugu vrstu rada. Ovaj revolt protiv studentskog rada ojačan je značajnim
brojem studenata/kinja koji/e su već iskusili/e direktnu eksploataciju i otuđenje kao
pravi plaćeni/e radnici/e.
NEKI OBLICI ORGANIZACIJE KOJI SU PROIZIŠLI IZ POBUNE
Od prvog dana pobune, u Atini su okupirana tri univerzitetska centra, te su efikasno
korištena kao „crvene baze“ pokreta iz kojih su organizovane subverzivne akcije i u
kojima su pobunjenici/e tražili/e utočište, ukoliko je to bilo neophodno. Okupacije su
završile tačno pre Božića. Kroz direktnu komunikaciju sa ovim okupacijama,
postepeno se javilo nekoliko lokalnih skupština, vezano sa okupacijama javnih zgrada
u nekim komšilucima. Kao što smo rekli u istom gore pomenutom tekstu: „U svim
ovim okolnostima, nova zajednička karakteristika bio je pokušaj da se pobuna
„otvori“ ka komšilucima. Ove skupštine su shvatane kao „komšijske borbene
skupštine“ ili „narodne skupštine“, kako su nazivane. U većini slučajeva javljala se
jasna tendencija unutar ovakvog društvenog „otvaranja“, posebno kako se pobuna
gasila. Jedna tendencija je želela da organizuje zajednicu borbe (borbenu zajednicu)
šireći teme pobune, druga je preferirala vrstu aktivnosti koja je bila više orijentisana
ka bavljenju sa lokalnim problemima na redovnoj bazi. Na početku, skupštine su
delovale poprilično inovativno i živo. Nije postojala formalna procedura donošenja
odluka ili odlučivanja većine, a inicijative su ohrabrivane. Ipak, krajem januara,
okupacije zgrada – bilo javnih, sindikalnih ili opštinskih – više se nisu širile… Bilo je
mnogo simpatija i interesa za pobunjenike/ce ali malo aktivnog uključivanja od strane
‘stanovništva’ “. Neke od ovih skupština i dalje traju, ali sa sve manje i manje
uključenih ljudi i to uglavnom aktivista. Njihov glavni interes danas jeste izražavanje
solidarnosti sa onima koje progoni država i sa imigranitima/kinjama, odbrana
okupiranih prostora u gradu, kao i organizacija nekoliko aktivnosti povezanih sa
trenutnim borbama (npr. novi pokret protiv autoputeva).
SPEKTAKULARNA RAZDVOJENOST ORUŽANE „BORBE“
Potreba da se politički posreduje proleterskim besom, čak i ukoliko se radi o
oružanom posredovanju, nije nešto što je proizašlo iz same borbe, već je bilo nešto što
je nametnuto borbi spolja i naknadno. Na početku, desila su se dva napada takozvane
„oružane avangarde“, 23.decembra nakon vrhunca pobune i 5.januara, kada je živost
pobune bila na ivici. Iz proleterske perspektive, čak ukoliko ovi napadi nisu
organizovani od same države, činjenica da smo nakon mesec dana svi postali
posmatrači ovih „činova za primer“, koji uopšte nisu bili deo naše zajedničke prakse,
bila je sama po sebi poražavajuća. „Naoružana avangarda“ izbegava da prizna da ne
samo da nisu oni bili ti koji su prvi napali policiju, već takođe i da „naoružana
avangarda“ nikada i nigde nije uspela da prisili policiju da bukvalno nestane sa ulica i
da prisili pojedinačne policajce da ne smeju nekoliko dana sa sobom da nose svoje
službene legitimacije; oni izbegavaju da priznaju da su prevaziđeni pokretom. Tvrdeći
da postoji „potreba za nadgradnjom“ nasilja, takozvana „oružana avangarda“ suštinski
pokušava da obezvredi društveno i geografski difuzno proletersko nasilje i kršenje
zakona – ono je suštinski suprotstavljeno „oružanoj avangardi“ unutar pokreta i dok
god se nastavlja nikakav intervencionizam „nadgradnje“ stvari neće pronaći plodno
tlo. Na ovakvoj bazi oružana borba se udružuje sa državom: oboje su izazvane
proleterskom subverzivnom aktinošću, čije nastavljanje predstavlja pretnju
egzistenciji i jednog i drugog.
Proleterska subverzivna aktivnost kroz pobunu je zadobila privremenu, ali ne i
površnu pobedu: neposlušnost koja je mesec dana slabila državu bezbednosti/kontrole
i dokazala da mi možemo da menjamo odnose moći. Ovo je postalo moguće pošto su
se pobunjenici/e usmerili/e na društvene odnose u kojima su prisiljeni da žive, nešto
što nikakva „naoružana avangarda“ nije u stanju da uradi. Uzimajući u obzir širinu iintenzitet decembarskih dešavanja, represivni državni aparat se u praksi pokazao
slabim. Pošto su morali da se bave ne samo mecima i granatama, već i
delegitimizacijom institucija kontrole, neslavna nulta tolerancija jednostavno se
pretvorila u toleranciju spram pobunjeničkih aktivnosti. Kontranapad države u stvari
mogao je da bude uspešan u januaru samo onda kada je iskoristio
operacije „naoružane avangarde“: prvo na ideološkom nivou, izjednačavajući ubistvo
od strane države sa ranjavanjem pandura iz inerventne jedinice, tako ponovo dajući
legitimitet policiji i bezbedonosno/nadziračkoj državi uopšte, i drugo, pojačavajući
svoju represiju na operativnom nivou. Čak su eksploatisali samo mesto napada
(Egzarhiju) predstavljajući pobunu kao spektakularnu borbu između policije i
„anarhista“, kao groteksknu i banalnu predstavu izvedenu u policijom getou.
Kako je pobuna umirala, usledio je značajan porast napad usmerenih na banke i
državne zgrade od strane nekoliko grupa, koji ne mogu da budu stavljeni u istu
kategoriju sa „delima“ „naoružane avangarde“, pošto većina njih nije tvrdila da je na
čelu aktuelnog pokreta (iako ne znači nužno da nisu imali prvoborački, arogantan
stav). Ipak, povratak „naoružane avangarde“ započeo je početkom juna, pogubljenjem
policajca iz antiterorističke jedinice, kad je oslabilo čak i sećanje na pobunu, dajući
izgovor da se militarizam i eskalacija čistog nasilja predstave kao privlačna
alternativa (malom?) delu onih koji su učestvovali u pobuni, ukoliko ćemo da sudimo
po političkoj toleranciji spam ove akcije unutar antiautoritarnog miljea. Ograničena
klasna kompozicija pobune, njeno ogreničeno širenje van granica delegitimizacije
bezbedonosno/nadgledačke države i postepeno slabljenje nekoliko komunalnih
projekata u centru i predgrađima – uglavnom Atine – doveo je do razmahivanja
odvojene vrste slepog nasilja koje je više ličilo na opasnu karikaturu „borbe“ nego na
njenu zamenu. Kako su određeni važni subjekti pobune polako napuštali pozornicu
(srednjoškolci/ke, studenti/kinje, imigranti/kinje), njen društveni sadržaj je postajao
sve slabiji, a politički identiteti su ojačali, kao što to i ranije bilo uobičajeno. Nasilje
„naoružane avanarde“, čak i u svojoj naivnom i nihilističkom obliku, jeste samo jedan
od tih političkih identiteta, identiteta koji se javljaju u dobu opšte krize
reprodukcije u kojoj država i kapital nisu u stanju da ponude
socijaldemokratski tip „lečenja“ kako bi zacelili rane pobune. Sada nam nije
važno da sumnjamo u identitet ubica sa besmislenim ali indikativnim imenom
„Revolucionarna sekta“; ono što nas u određenoj meri brine jeste politička tolerancija
spram njih, uzimajući u obzir da je ovo prvi put da u kontekstu grčke „naoružane
avangarde“ ne postoji ni mrvica čak ni dobre stare „za narod“ lenjinističke ideologije,
već umesto toga tu je samo anttidruštvena, nihilistička žeđ za krvlju. Kriza
neoliberalizma kao određena faza kapitalističke akumulacije i legitimizacija krize
izgleda da vodi ka još dubljoj krizi (čak i ka ozbiljnim znacima društvene
dekompozicije), bez i jednog znaka povratka reformizma.
Čak i skorašnji neizborni uspeh vladajuće partije, udružen sa visokim procentom
izborne apstinencije (najvišem ikada do sada u tako snažno politizovanoj zemlji poput
Grčke), koji je bio indirektan rezultat legitimizacije krize što ju je pobuna izrazila i
produbila, nije dovelo ni do jednog ustupka od strane države. Sa svim svojim
sopstvenim ograničenjima, pobuna je učinila još vidljivijim mogućnosti kapitalističke
integracije. Slogan „komunistička ili kapitalistička civilizacija“ izgleda više nego
ikada pravovremen.
POBUNA, RADNA MESTA I VELIKI SINDIKATI
U raspravi o razlozima zašto se pobuna nije proširila na mesta platnog rada – pitanje
koje su često postavljali/e drugovi/ice iz inostranstva – moramo prvo da budemo
analitičniji o određenim segmentima proletarijata. Iz našeg empirijskog znanja,
radnici/e koji mogu da se opišu kao „radnici/e sa stabilnim poslom“ ili radnici sa
relativno obezbeđenim položajem su imali poprilično ograničeno učešće u pobuni,
ukoliko su uopšte učestovali. Za one od njih koji jesu učestovali u pobuni, pokušaj da
se ona proširi na njihovo radno mesto bi značio uključivanje u divlje štrajkove van i
protiv sindikata, pošto sindikati sazivaju i kontrolišu većinu štrajkova, iako je njhov
ugled već dugo podriven. Zadnjih dvadeset godina sazivani su mnogi štrajkovi u
javnom sektoru (obrazovanje, socijalne usluge, neka ministarstva). Ove prošle borbe
otkrile su da radnici/e nisu bili/e u stanju da stvore autonomne oblike organizacije i da
omoguće pojavu novih sadržaja van sindikalnih zahteva. Što se tiče okupiranja radnih
mesta, takve aktivnosti su preduzimane samo u odbrambenim borbama protiv
zatvaranja ili izmeštanja, uglavnom u tekstilnoj industriji.
Ali čak i to, kao i većina štrajkova, u prethodnim godinama je uveliko bilo poraženo u
ispunjavanju zahteva. Pored svega toga, kapitalizam u Grčkoj karakteriše niska
koncentracija kapitala sa mnogim malim firmama u kojima rad čak i manje od deset
ljudi i u kojim gotovo da ne postoji nikakav sindikalni oblik. Jedna od glavnih tema
pobune, odnosno, platni/e radnici/e sa privremenim poslom, koji uglavnom rade u
takvim firmama, ne doživljavaju sebe kao deo terena proleterske moći i mobilizacije i
u većini slučajeva oni/e nisu vezani/e za svoje poslove. Moguće da je upravo
sindikalna nesposobnosti ili čak nespremnost za mobilizaciju u toj oblasti učinila da
mladi radnici/e sa privremeim poslovima preuzmu ulice. Štaviše, kao što smo i ranije
rekli, prva urbana pobuna u Grčkoj bila je, kao i sve ostale moderne urbane pobune,
nasilna erupcija delegitimizacije kapitalističkih institucija kontrole i, još važnije,
kratkotrajno iskustvo komunalnog života suprotstavljenog razdvojenosti i življenog
van radnog mesta – sa značajnim izuzetkom univerziteta i opštine Agios Dimitrios
(Aghios Dimitrios). U slučaju radnika/ca sa privremenim poslovima, širenje pobune
na njihova radna mesta bi značilo divlji štrajk i okupaciju i ništa više od toga.
Sigurno, uzimajuću u obzir date praktične mogućnosti i njihove subjektivne sklonosti,
takvo proširenje bilo je ujedno i nemoguće i nepoželjno.
Ipak, mnogi pobunjenici/e shvatili/e su ova ograničenja i pokušali da naprave takav
skok. Okupacija centralnih kancelarija Generalne konferencije rada Grčke (GSEE)
nastala je iz ovakve potrebe, kao i iz potrebe da se podrije medijska prezentacija
pobune kao „protesta mladih na račun radničkih interesa“.
Pored toga, ono je ponudilo mogućnost da se razotkrije sama saboterska uloga GSEE
u pobuni. Inicijativa je preduzeta od strane članstva sindikata kurira koji su uglavnom
antiautoritarni. Ipak, tokom okupacije postalo je jasno da čak ni verzija sindikalizma
zasnovana na članstvu (članačkoj bazi) ne može da se poveže sa pobunom. Postojale
su dve tendencije, mada ne jasno izdvojene, čak i na pripremnoj skupštini: radničko-
sindikalna i proleterska. Za one iz prve tendencije okupacija je trebala da ima jasno
„radnički“ karakter kao suprotstavljen takozvanom omladinskom ili „metropolskom“
karakteru pobune, dok su oni/e u drugoj tendenciji okupaciju videli samo kao jedan
deo pobune, kao šansu za napad na još jednu instituciju kapitalističke kontrole, kao
tačku susreta za srednjoškolce, studente/kinje, nezaposlene, platne radnike i
imigrante/kinje, odnosno kao još jednu zajednicu borbe u kontekstu opštih nemira. U
stvari, sindikalno-radnička tendencija je pokušala da iskoristi okupaciju pre kaoinstrument u službi gore pomenutog sindikata i ideje baznog sindikalizma nezavisnog
od političkih uticaja. Ovo nije uspelo. Zato su neki od njih ostali tamo samo dva dana.
Što se tiče ostatka „nezavisnih“ levih sindikata, stvari su bile još i gore. Bila je samo
jedna skupština sindikalaca na Pravnom fakultetu 10.decembra na kojoj je nekoliko
levih birokrata naglasilo potrebu za „političkom perspektivom“ pobune, odnosno
političkim i sindikalnim posredovanjem izraženim listom uglavnom populističkih
zahteva. Oni su odbili svaki predlog nasilnog oblika akcije i pompezno pozvali na
vanredne generalne skupštine i agitaciju za generalni štrajk na radnim mestima za
nedelju dana – nepotrebno je reći da tako nešto nije ni pokušano.
U januaru, medijski radnici/e koji/e su aktivno učestvovali u pobuni okupirali su
kancelarije korporativnog novinarskog sindikata. Sindikat urednika dnevnih novina
Atine (ESIEA) je glavni novinarski sindikat u Grčkoj. On uključuje novinare iz
glavnih atinskih časopisa, od kojih su mnogi u isto vreme i poslodavci zato što su TV
producenti ili suvlasnici u časopisima, dok on isključuje one novinare koji rade za
privremene ugovore ili su zaposleni kao „slobodnjaci“. Okupacija ESIEA se široko
fokusirala na dve teme: prvo, na odnose na radu i široko rasprostranjenu privremenost
u medijskoj industriji, kao i fragmentisani oblik sindikalnog organizovanja medijskih
radnika/ca; drugo, kontrola informacija od zvaničnih medija, način na koji je pobuna
„obrađena“ sa njihove strane i kako bi pokret mogao da proizvodi kontrainformacije.
Po završetku okupacije isti ljudi su stvorili skupštinu medijskih radnika/ca,
studenata/kinja i nezaposlenih koja je organizovala seriju akcija na različitim radnim
mestima protiv otpuštanja ili pokušaja otpuštanja i „obrađivali/e“ su demonstracije i
druge aktivnosti pokreta na način koji je bio suprotstavljen dominantnoj propagandi.
Mnogi članovi ove skupštine su bivši studenti/kinje Fakulteta masovnih medija i
komunikacije i učestvovali su studentskom pokretu protiv reformi univerziteta tokom
2006-07, dok su neki od njih pokušali da stvore novi sindikat koji bi uključivao sve
radnike/ce u medijima iz prethodnih godina. Trenutno su radnici/e u medijima
organizovani/e u 15 različitih sindikata (fotografi, novinari, kamermani, koji se bave
crkvenim stvarima, itd). Ideja je da se stvori sindikat koji će da uključuje sve
radnike/ce, bez obzira na njihovu poziciju, od čistača/ica do novinara, i bez obzira na
njihov poslovni ugovor, od trajno zaposlenih do „slobodnjaka“. Nedavno su pokušali
da koordinišu svoje aktivnosti sa otpuštenim radnicima/ama časopisa „Elefteros
Tipos“ (Eleftheros Typos).
Dvadeset i drugog decembra u Petraloni, starom radničkom atinskom naselju,
čistačica imigrantkinja iz Bugarske, Kostantina Kuneva, generalna sekretarica
sindikata čistača (PEKOP), bila je žrtva napada plaćenika koga su unajmili šefovi i
koji su bacili na nju živu sodu dok se vraćala kući sa posla, na željezničkoj stanici
ISAP javnog prevoza (Atina-Pireaus električni vozovi). Ona je ozbiljno povređena,
izgubila je jedno oko i glas i još je u bolnici. Vredno je pomena da je ona takođe
posetila okupaciju GSEE pošto su je njene prethodne aktivnosti dovele u sukob sa
birokratskim vođstvom sindikata. Napad na Konstantinu se desio par dana nakon
završetka okupacije GSEE-a i to je bio razlog zašto se desila takva nezapamćena
mobilizacija ljudi. Nakon napada, formirana je „skupština solidarnosti“ koja je
koristeći taktike direktne akcije organizovala seriju akcija (okupaciju sedišta ISAP,
sabotaže mašina za karte kako bi redovni putnici putovali besplatno, demonstracije).
Skupština je, uprkos svojim unutrašnjim podelama, odigrala važnu ulogu uinspirisanju značajnog pokreta solidarnosti koji se raširio kroz Grčku zahtevajući ne
samo gonjenje krivaca i podstrekivača, već takođe i rušenje svih podugovora. Ovde
treba da dodamo da je naručivanje čistačkih usluga postalo norma za kompanije
javnog sektora i ove kompanije više ne zapošljavaju čistače/ice. Ugovarači su sada
poslodavci hiljadama čistača/ica, uglavnom imigrantkinja, koje čiste stotine javnih
mesta, bolnica, železničkih stanica, škola, univerziteta i drugih javnih zgrada. Ipak,
što se tiče karaktera zaposlenja u čistačkom sektoru, ono je uvek bilo privremeno i do
nedavne prošlosti smatrano je da je normalno i prorodno da žena bude čistačica ili
domaćica. Štaviše, izjednačavajući podugovore ili privremeno zaposlenje sa
„ropstvom“, većina u ovom pokretu solidarnosti, koga su uglavnom činili
aktivisti/kinje levičarskih sindikata, pokušava da izjednači određene borbe protiv
privremenosti – jednog od glavnih oblika kapitalističkog restrukturisanja tokom
istorije – sa opštim političkim zahtevima socijaldemokratskog sadržaja koji smatraju
državu „pozdanijim“ i poželjnijim poslodavcem od privatnih podugovarača, time
ostavljajući sa strane dovođenje u pitanje odbacivanja platnog rada.
OPADANJE BROJEVA, DRŽAVNE STRATEGIJE I KLASA
Kao što smo rekli na početku, znaci depresije u Grčkoj su od prethodne godine sve
uočljivij. Kako bi imali jasniju ideju o znacima i posledicama najnovije faze krize,
neophodni su neki podaci u vezi sa situacijom radničke klase.
Prema Eurostatu, najveći deo populacije koji živi u kućama za koje se kasni sa
plaćanjem dugovanja živi u Grčkoj. Prema istraživanju Grčke banke u 2007, 6 od 10
vlasnika domova kasni sa dugom, 7 od 10 kasni sa plaćanjem potrošačkih kredita,
jedno od dvoje kasni sa kreditnim karticama. Pored kredita, 7 od 10 vlasnika kuća
kasni sa plaćanjem rente i 6 od 10 kasni sa uslužnim računima. Broj vlasnika domova
sa kreditom prelazi 51% što znači da 2,15 miliona ljudi imaju neku vrstu kredita.
Tako da je evidentno da je pribežište u kreditu počelo da dostiže svoje granice. Što se
tiče plata i nezaposlenosti, indikatori su takođe jasni. 50% onih sa platama dobija
manje od 1030 evra bruto. Osnovna plata u Grčkoj je najniža u zapadnoj Evropi (50%
od EE15 plata). Nezaposlenost mladih dosegla je u 2008. 25,7% a što se tiče žena,
one su na evropskom nivou najteže pogođene pogođene nezaposlenošću.
Oko 800 000 radnka/ca pada u takozvanu 500 evra generaciju. 300 000 od njih su
„slobodnjaci“, 295 000 radi povremeno, 180 000 je zvanično nezaposleno u 2008. i 80
000 ljudi se očekuje da pristupe državnim programima (ekstremno malo plaćenim
poslovima u javnom ili privatnom sektoru bez socijalne zaštite i koji navodno nude
obuku) tokom 2008-2009.
U prvoj četvrtini 2009, stopa rasta u Grčkoj je bila samo malo iznad nule, zbog
povećanja investicija privatnog kapitala i tu se zaustavila samo zbog državnih
investicija. Na osnovu depresije, 160 000 ljudi je postalo višak, a planira se da se to
poveća na 300 000, uglavnom u malim i vrlo malim firmama.
U određenim
sektorima jesledećasituacija:
U pomorskoj trgovini mnogo mornara nije isplaćeno, dok su im plate zamrznute.
Radnicima/ama u javnom sektoru će takođe da se zamrznu plate. U industriji i
posebno u tekstilnim fabrikama, sve su češći viškovi stalnih i ugovornih radnika/ca, a
sve češća i češća je kraća radna nedelja sa manjom platom, kao i odgađanje plate. Ugrađevinskom sektoru postoji visok stepen nezaposlenosti i pad proizvodnje od 17%.
Turizam, sektor sa najvećim udelom u GNP, već je pogođen visokim nivoima
nezaposlenosti i padom od 9% u dolascima turista.
Iako je situacija nesumnjivo mračna, rekacija radnika/ca bila je još slabija od umerene
i svakako preslaba da odgovori kontranapadom na kapitalističku restrukturaciju.
Desio se popriličan broj mobilizacija kao odgovor na masovna otpuštanja, kašnjenja
plata ili zatvaranja kompanija, uglavnom kratkih štrajkova ili zaustavljanja rada u
nekim fabrikama. Samo nekoliko fabrika ili kompanija (u papirnoj pilani,
telekomunikacionoj kompaniji i fabrici nameštaja) je okupirano i one su bile
izolovane i nisu napravile kontakte sa drugim otpuštenim radnicima/ama; umesto
toga, preferisan je put bilateralnih dogovora između radnika/ca i Ministarstva rada.
Čini se da u većini slučajeva upravljanje depresijom/restrukturisanjem sledi
uobičajenu putanju: dok se privremeni radnici/e otpuštaju, stariji radnici/e pristaju da
daju ostavku i čekaju rano penzionisanje. Tako, masovna otpuštanja nisu vidljiva dok
država sada „garantuje“ove socijalne troškove samo kako bi ponovo objavila objavila
„kolaps sistema socijalne zaštite“ – stalni državni moto zadnjih dvadeset godina – koji
će da traži „nova žrtvovanja“ i tako dalje. Ipak, ovaj trik može da ima koristi za
državu u ovom trenutku, pošto može da joj uštedi vreme i odloži opštu eksploziju. Ali
koliko dugo? I koliko ljudi može da bude zadovoljno ovakvim manevrima?
U stvari, dok se depresija/restrukturisanje produbljuje, a kapital i država smanjuju
direktnu i indirektnu platu, u isto vreme dok uvećavaju privremenost i otpuštanja, oni
su zarobljleni u opasnom krugu u kome su prisiljeni da prepuste da se kriza
legitimiteta još više produbi. U isto vreme, dok se nastavlja „rat protiv terorizma“,
koji pokušava da se nasilno bavi sakupljenim problemima iz prethodne faze
neoliberalnih ratnih deregulacija (6), grčka država koja ima svoje trupe u centralnoj
Aziji trenutno je preplavljena rekama izbeglica u čijem nastajanju je pripomogla.
Suočena sa noćnom morom novog decembra, još žešćeg kako se kriza produžuje, te
sa neželjenim masama hiljada „dodatnih proletera“ iz Azije i Afrike, ona ima samo
jednu kartu da stavi na sto: jačanje svojih represivnih mehanizama koji su sami po
sebi i izazvali decembarsku pobunu i stvorili opasan miks domaćih i imigrantskih
nereda!
Ipak, njihovo utočište u disciplinovanju i pojačavanju svoje dogme nulte tolerancije
jeste neizbežno pošto nema više socijaldemokratskih strategija za proširenu
reprodukciju proletarijata koje mogu više da se predlože. Prodavanje „bezbedonosne“
strategije domaćima nasuprot strancima „koji vrše invaziju“ i koji su korišteni kao
žrtveni jarac, bilo je jedina „socijalna ponuda“ od strane države. Naravno, nove
podele su u planu putem stvaranja novih „narodnih đavola“ i „moralne panike“.
Početkom marta, nakon što je policajac ubijen tokom oružane pljačke, mnogi visoko
pozicionirani policijski oficiri su upozorili na dramatičan porast oružanih pljački od
januara (skoro 40 mesečno) pripisujući ih i oslobađanju mnogih osuđenika kao meri
da se smanji pretrpanost zatvora, kao i „neredu“ prozrokovanom u decembru.
Upravo tada se počelo diskutovati o novim represivnim zakonima, nedavno
donesenim. Prvo, kako bi se „zaštitio ugled policije“, pokrenut je stari zakon, uveden
tokom diktature u 30-im, protiv zločina „klevetanja autoriteta“. Poznati slogan
pobune „Panduri, ubice, svinje“ može sada službeno da dovede do dvogodišnjeg
zatvora. Drugo, pravno ciljanje decembarske pobune odnosi se na „prikrivanje izrazalica“, što se praktično odnosi na zamaskirani izgled. Zajedno sa formiranjem novih
policijskih snaga i regularnijim patrolama, ova dela ciljaju dalje od kontranapada na
omiljene simbole pobune. Demonizacija „maskiranih izgrednika“, započevši sa
antiautoritarcima/kama i anarhistima/kinjama, povećavaju razdvojenost među
pobunjenicima/ama kao i između pobunjenika/ca i ostatka proletarijata koji je ostao
pasivan tokom pobune. Da nametnute kazna nisu toliko ozbiljne, moglo bi se doći u
iskušenje da se smeje žestokom trudu države da se bori sa društvenom pobunom na
nivou njenih slogana i načina oblačenja!
Iskorištavajući opšti osećaj društvene nesigurnosti koji je stvorila sama kapitalistička
kriza, drugi „neprijatelj“ proizveden od strane države jesu izbeglice i ilegalni
imigranti/kinje koji se guše u „hibridnom getu“ Atine.
Represivni mehanizmi znaju da su oni/e veliki deo pobunjenog mnoštva koji je
preuzeo atinske ulice tokom tih decembarskih dana i noći, te ponovo u maju tokom
muslimanskih nereda nižeg intenziteta, činili/e imigranti/kinje poreklom iz obližnjih
naselja. Ovaj „geto“, najčešće smešten unutar istorijskog unutrašnjeg dela grada,
podseća na američke getoe, u pogledu „vertikalne segregacije“ među njihovim
naseljenicima, ili drugim rečima neuniformisanog društvenog karaktera, ili politike
„planiranog rasturanja“. Takođe podseća na zapadnoevropska predgrađa, u pogledu
multirasnog/etničkog spoja. Prethodno pmenute sličnosti, ili bolje reći analogije, treba
da se obrađuju sa oprezom, posebno zbog velikih razlika. Medijski baraž prepun
strastvenih članaka i srceparajućih TV reportaža, fokusiranih na okruženje i
finansijsku degradaciju naselja unutar grada, koje je najčešće povezano sa
nekontrolisanim/neorganizovanim smeštajem hiljada ilegalnih imigranata.,
prisustvom džankija, prostitutki i drugog „lumpen“ proletarijata, ukazuje na prvu fazu
ovog novog rata. Mada treba i da se primeti da je ovakav medijski baraž započeo
malo pre decembarske pobune.
Druga faza je mnogo direktnija i nasilnija. Fizički napadi na imigrante i ljude koji ih
podržavaju, od strane čalnova neonacističke grupe bilo je udruženo sa masivnim
hapšenjima od strane policije koje je dovelo do zatvaranja i deportacija. Lokalne
skupštine desničarskih „ozlojeđenih građana“ i sitnoburžoaskih trgovaca,
organizovanih od strane jedine ultradesničarske partije, protestvovale su protiv
prisustva imigranata/kinja u njihovim naseljima i čak su preduzimali direktne akcije
protiv njih, poput blokade jednog lokalnog igrališta, na kome se obično igralo puno
imigrantske dece dok su se njihovi roditelji družili naokolo. Štaviše, pod izgovorom
„zaštite javnog zdravlja“ registrovano je mnogo starih i/ili napuštenih zgrada u
centralnom delu grada, u kojima je bilo smešteno hiljade imigranata i onda su izdata
naređenja za evakuaciju. Ovde, stalne „ operacije čišćenja“ usmerene protiv
imigranata/kinja i „lumpena“ u centru Atine, moraju da se sagladaju i kao napor za
džentrifikaciju ovih oblasti unutar „istorijskog centra“ koji i dalje ostaje „nerazvijen“ i
odbija da se pretvori u skupa, sterilna mesta slična muzejima, kao što je to u većini
zapadnoevropskih gradova.
Na stranu sve ovo, grčka vlada je takođe objavila svoje planove da napravi 11
„koncentracionih kampova“ širom zemlje, sličnih onima već podignutim u Italiji, u
kojima će da budu zadržani/e uhapšeni imigranti/kinje dok čekaju na svoju
deportaciju. Skoro, ona je donela nove propise po kojima se vreme pritvora za
ilegalne imigrante do trenutka deportacije podiže na 6 ili 12 meseci i bilo koji stranackoji je optužen za činjenje zločina za koje može biti osuđen na više od tri meseca
robije, može da se odmah deportuje, pod klasifikacijom „opasan za javni red i
sigurnost“. Nedavni govor grčkog premijera, koji je povezao „kriminalitet“ sa
„ilegalnim“ imigrantima i „maskiranim izgrednicima“ ukazuje na nastavak – već
neuspešnog – neoliberalnog upravljanja krizom; ponovno otkrivanje i demonizacija
„opasnih klasa“ koristi se kao oružje za dalje podele i disciplinovanje proletarijata
kako bi se prihvatilo propadanje njegovih životnih uslova zbog restrukturisanja. Ipak,
lista „kriminalaca“ može opasno da se proširi i da u bližoj budućnosti uključi one koji
samo „simpatišu“ pobunjenike/ce iz decembra. Pošto je „društveni ugovor“ prekršen,
a na horizontu nema traga povratku socijaldemokratskih strategija, kapitalistički
društveni odnosi ne mogu da se adekvatno reprodukuju i možda će „simpatizeri“ da
imaju milion razloga da opravdaju strahove planetarnih šefova u vezi sa
decembarskom pobunom kao uvodom u opštu proletersku eksploziju na putu globalne
krize reprodukcije.
30.6.2009, TPTG