Moj prvi utisak nakon čitanja Poziva[1] je bio da mi taj pamflet zaista nije poručio ništa. Od samog početka autori koriste veoma apstraktan jezik, valjda u cilju prevazilaženja banalnih reči koje se koriste u svakodnevnom govoru i u medijima, ali se taj cilj ne postiže na takav način. Tako oni pričaju o „očiglednosti“ i „svetovima“, ali ja, prilično nesposoban čitalac, ne mogu da prokljuvim šta pod tim podrazumevaju, niti oni šire objašnjavaju ove egzotične pojmove.
Njihova I Propozicija glasi:” Suočeni sa očiglednošću katastrofe postoje oni koji se ljute i oni koji je primećuju, oni koji denunciraju i oni koji se organizuju. Mi smo među onima koji se organizuju.”
Ne pominju drugu kategoriju: one koje se bore i koji napadaju delima i rečima. Ne pominju stotine drugova širom sveta koji napadaju i ponekad bivaju utamničeni, ali i dalje nastavljaju da napadaju. Pominju Crne Pantere, nemačke Autonomen, italijanske autonomiste, britanske neoludite, radikalne feministkinje, pokret drugog juna, ali izgleda da nemaju pojma o skorašnjim činjenicama, od borbe protiv centara za pritvor imigranata i sveta koji ih stvara do solidarnosti koja se izražava na sve moguće načine prilikom svakog udara represije.
Mora se, dakle, videti kakav oblik organizacije zastupaju autori. Oni tvde: “organizovati se znači poći od situacije a ne odbaciti je. Ime koje dajemo situaciji u kojoj se nalazimo je svetski građanski rat.“
Pitam se zašto kažu svetski građanski rat umesto društveni rat, a i dalje ne razumem šta im znači polaženje od situacije a ne njeno odbacivanje.
Možda odgovor na to leži u onome što kasnije nazivaju odvajanjem, odvajanjem od kapitalističke valorizacije i odvajanjem od levice poput Tute Bianche, Attac, socijalnih foruma i sličnih aktivista.
Još jedanput se pitam zašto govore o „odvajanju“ a ne o „odbijanju“. Odbijanje kapitalističke valorizacije i sveta levičarskih aktivista (koji su njen proizvod) predstavlja delovanje prema revolucionarnom projektu. „Odvajanje“ podrazumeva negiranje svakog revolucionarnog preloma. Autori se prosto postavljaju kao „autonomna materijalna sila unutar svetskog građanskog rata“, i kao takvi „postavljaju uslove“ njihog poziva. Koja je svrha ove autonomne materijalne sile? I da li ovo postavljanje uslova ne zvuči avangardistički? Prema mom mišljenju, zvuči, a pronašao sam ostale stavove u Pozivu koji kao da su nametnuti sa visine.
Iako je njihova analiza sadašnje katastrofe i načina na koji se levičari svih fela nose sa njom dobra, s druge strane autori Poziva ne predlažu ništa konkretno.
Nasuprot tome, oni pozivaju (naravno, s visine): „ Ovo je poziv. To znači da je upućen onima koji mogu da ga čuju. Ne radi se o pokazivanju, o dokazivanju, o ubeđivanju. Krećemo pravo ka očiglednom“. Evo nekih ljudi koji sebe proglašavaju onima koji znaju istinu (ono što nazivaju „očiglednim“) i pozivaju one koji ih mogu čuti.
Kroz ceo pamflet je puno pažnje posvećeno „zajednici“, „sekti“ i „kolektivnom iskustvu“. Nema pomena o individualnoj akciji. Autori Poziva jasno kažu da više preferiraju kolektivitet od individue. U Pozivu individua nestaje pod teretom „materijalne kolektivne sile“. Individua se jedino spominje u posprdnom kontekstu, kao „liberalna individua“, pacifista, zastupnik ljudskih prava. Postojanje pojedinaca inspirisanih pobunjeničkim mišljenjem koji deluju prema revolucionarnom projektu na svoju ruku ili sa drugim pojedincima pokrenutim istim pobunjeničkim mišljenjem uopšte nije uzeto u obzir. Nasuprot tome, autori su uvereni da će „kraj kapitalizma“ doći nakon uspostavljanja veze između življenja i mišljenja, i da to nije individualno pitanje već da zavisi od „konstituisanja zajedničkih svetova“. Teško mi je da prihvatim ovakav zaključak zato što mislim da je želja za okončanjem katastrofe u celosti individualno pitanje. Ona počinje od unutrašnjeg besa pojedinca i njegove sposobnosti da pronađe saveznike u tom smeru. Ne mislim da se počinje od organizacije i “zajedničkih svetova”: ovo samo vodi ka stvaranju apstraktnih reči, koje mogu biti zavodljive i glamurozne, ali koje nikada neće dovesti ni do kakve revolucionarne transformacije.
Konačno, šta do vraga znači: „ S jedne strane, želimo da živimo komunizam; s druge, da širimo anarhiju“? Autori Poziva nagoveštavaju da komunizam nije politički ili ekonomski sistem, da mu nije potreban Marks, i da nikada nije imao nikakve veze SSSR-om. Prema njihovom mišljenju komunizam predstavlja produbljivanje nečije veze sa svetom, bićima u njemu, sa samim sobom, i počinje od „iskustva deljenja“.
Nastavljaju: „Praksu komunizma, kako je mi živimo, nazivamo Partijom. Kada zajedno prevaziđemo neku prepreku, ili kada dostignemo viši stepen deljenja, kažemo da gradimo Partiju“. Ukoliko je ovakvoj varijanti komunizma potrebno stvaranje partije (baš kao u slučaju marksističkog komunizma), ona ne može biti vezana za „širenje anarhije“.
Autori Poziva su veoma pažljivi u opisivanju svoje „Partije“ kao očaravajuće „formacije osećajnosti kao sile“, u kojoj se sve deli na egalitarni način i gde je formalizam minimalan. Skoro su uspeli u predstavljanju „Partije“ kao jedinog uspešnog instrumenta borbe protiv sistema, kao najdivnijeg dostignuća svakog antagonističkog pokreta, ali je povezivanje „anarhije“ i „komunizma“ i njegove „Partije“ i dalje neubedljivo.
Koliko znam, anarhiji nije potrebna nikakva Partija. Ukoliko se i može izraziti kroz kolektivnu aktivnost (dvoje ili više ljudi), ne može se razdvojiti od individue. To je individualna želja za slobodom, individualni prezir prema eksploataciji.
Autorima Poziva želim sve najbolje. Neka njihov poziv stigne do onih koji „izgrađuju Partiju na nekom drugom mestu“, ali sigurno neće dopreti do mojih ušiju.
325 N°7, 2009.
[1] http://theanarchistlibrary.org/library/anonymous_call.html
http://theanarchistlibrary.org/library/anonymous-random-notes-on-call
Prevod: Nikola
2015.