Duh koji je doveo do ovog trenutka u vremenu nužno presušuje – i, razvučen do krajnjih granica, žudi za ovim iščezavanjem. Mit i mogućnost mita ostali su nerešeni: ostaje samo neizmerna praznina, draga i jadna. Odsustvo mita je upravo ovo tlo, postojano pod mojim nogama, koje možda odmah ponire.
Odsustvo Boga nije više zatvaranje: ono je otvaranje beskonačnog. Odsustvo Boga je divnije, mnogo božanstvenije nego Bog (Ja nisam više Ja, nego odsustvo Ja; čekao sam ovu majstoriju i sada sam neizmerno radostan).
U beloj, bezobličnoj praznini odsustva bezazleno žive i ne ostvaruju se mitovi koji više nisu mitovi, i koji su takvi da bi njihovo trajanje ostavilo ogoljenim njihovu nepouzdanost. Bleda prozirnost mogućnosti je makar u jednom smislu savršena: poput reka u moru, izdržljivi ili nestalni, mitovi sebe napuštaju u nestanku mita, koji je njihova žalost i njihova istina.
Odlućujuće odsustvo vere je nepokolebljivo verovanje. Činjenica da je univerzum bez vere ruševina univerzuma – sveden na ništavilo – lišavajući nas izjednačava oskudicu sa otkrivenjem univerzuma. Ako smo u ukidanju mitskog univerzuma izgubili univerzum, on sam je smrt mita obavezao delom gubitka otkrovenja. I danas, zato što je mit mrtav ili na samrti, bolje ga proziremo nego da je živ: oskudica usavršava očiglednost, i tuga priprema radost.
“Noć je takođe sunce”, i odsustvo mita je takođe mit: najhladniji, najčistiji, jedini istinski mit.
Izvor: Georges Bataille, “The Absence of Myth” u :Surrealist painters and poets: An anthology, (ed. Marry Ann Caws), MIT Press, 2002, str. 111.
Prevod i korektura: Nikola i Ivana