Teorija je deo problema. Nastala na ruševinama religijskog sveta, profilisana podelom na manuelni i intelektualni rad i racionalnom eksploatacijom prirode, ova sfera je danas zapala u duboku senilnost.
Kvalitativni pad, fragmentarna šablonizacija – tendencija da se u fragmentima ekonomije, politike, umetnosti itd. na ista pitanja daju isti odgovori (u stilu nezasitosti zmije za sopstvenim repom), akademizacija – sve ovo ne treba osuđivati na moralistički način. Profesori koji se iz (plaćenog) hobija bave teorijom inspirisanom Marksom, situacionistima, Adornom (dopisati po izboru) deo su jednog sveta koji za svoj opstanak treba da zahvali sopstvenoj ruiniranosti. Proširena reprodukcija akademske sfere u vidu prinude na proizvodnju bezvrednih diploma (niko si dok ne postaneš Niko), i teorijska aktivnost profesora čiji je praktični garant uglavnom pseudo – aktivnost alijeniranog aktivizma, pojave su spletene u istu mrežu. Neprevaziđeni horizont kapitala. Bezsupstancijalnost kontinuirano kodirana u opoziciju između upotrebne i razmenske vrednosti je istorija propalih pokušaja da se konkretna strana kapitala suprostavi njegovim apstrakcijama (socijalizam).
Praksa kao tutor teorije, teorija kao tutor prakse, jedinstvo teorije i prakse – da li su ovo odgovori na jednu negativnost koja nema snage da samu sebe izdrži, ali koja je zato od sopstvenog debakla načinila veštinu upravljanja?
II
Praksa svoje postojanje duguje istim uslovima kao i teorija.
Vezana za aktivnu stranu protivrečnosti (manuelni rad), praksa kao svoj limit ima upotrebnu vrednost ili sferu korisnosti.
Umnogome inspirisan aristotelijanskim poiesisom, Marks je praksu smatrao suštinskom ljudskom aktivnošću – svrhovitom predmetnom delatnošću. Marksov komunizam je vizija zajednice u kojoj se čovek kao kreativno biće ostvaruje u sopstvenim objektivacijama (za razliku od kapitalizma gde je situacija obrnuta).[1]
U ovome ne treba videti, kao što neki smatraju, apologiju kapitalizma. Marksovo slavljenje proizvodnih snaga, naučno – tehnološkog sklopa, uslovljeno je njegovim uverenjem da upravo ovo omogućuje ukidanje rada i transcendiranje kapitalizma. Dijalektička svest o racionalnosti istorije, o jednom moćnom činiocu kome kapitalizam duguje postojanje, otvorila je vrata za kasnija ekonomistička i politička tumačenja (od soc – demokratije do staljinizma). Stalno treba imati na umu da to nije bila prvobitna namera, ali i da nije moguće jednostavno se vratiti Marksu.
Finalitet prakse, oličen u predmetnoj delatnosti kao njenom primarnom aspektu, jeste finalitet upotrebne vrednosti – opipljiva korisnost. Dualitet subjekta i objekta se reprodukuje u zaokretu od kapitala koji gospodari ljudskim aktivnostima do ljudi koji udruženo upravljaju sopstvenom proizvodnjom. Koncentrisanje na jedan aspekt ljudske aktivnosti – predmetnu delatnost kao reprezentanta prakse – otvara prostor za reprodukciju kapitala. Dobra konkretnost pretpostavlja potpuno razvijeni sistem loše apstrakcije[2].
Ova tradicija kasnije opstaje u političkom organizovanju opozicionih snaga. Slepa mrlja levice je ono što je neko jednom prilikom lepo nazvao verom u upotrebnu vrednost društva. Konformistički politikanti propagiraju vaskrsnuće države blagostanja, reindustrijalizaciju, nacionalizaciju itd. – državu u ovom ili onom obliku – dok neki radikalniji elementi nastavljaju sa mistikom organizovanja. I jedni i drugi smatraju da je jedini lek za bolest kapitala organizovanje, unija u kojoj ćemo nastaviti da budemo ono što smo i sada – robovi kapitala. Marksova tvrdnja o poklapanju samopromene i promene okolnosti potpuno je iščezla sa tog horizonta.
III
Umetnost teorije bi danas bila kritika koja nikoga ne bi ubeđivala (Adorno). Zato treba tragati za tim spasonosnim ostrvom, negde izvan raskršća aktivističke propagande i ravnodušnosti.
Svako dobro lutanje i pokušaj bega od teorije se ipak mora završiti povratkom njoj, barem sve dok je svet deponija mrtvog rada. Naravno, ona nije sveta knjiga iz koje se mogu iščitati odgovori na prava pitanja. Čak suprotno, nakon susreta sa njom može se završiti sa novim, uznemirujućim pitanjima.
Kritička teorija je oduvek komunicirala sa vanteorijskom okolinom. Treba prelistati inauguralni Horkhajmerov esej o tradicionalnoj i kritičkoj teoriji da bi se videlo da su i frankurtski elitisti ovo naprosto podrazumevali. I pored svega, ništa ne garantuje da, ma koliko bio radikalan jezik neke teorije, ona suštinski ne služi kultu pomirenosti sa realnošću.
Kad ustanci zamru, ostaje zastrašujuća objektivnost kapitala koja slama. Upravo tada treba ostati veran ne toliko teoriji, koliko njenoj nerealističnosti koja udara na princip realnosti prema kome onaj ko ne radi ne treba ni da jede. Tu i dalje gori plamen neprijateljstva prema svetu koji je toliko ponizio čoveka i ostale oblike života. Pa ipak, teorija, kao i praksa, može samo da ocrta granice, ne i da ih pređe.
IV
Ovde nije reč o nekakvom autističnom odnosu prema teoriji i praksi. Razmišljanje i delovanje, a pre svega prevladavanje ogromnog jaza koji ih deli, je nešto što je svakako potrebno. Čini se, međutim, da te sfere, odvojene i formalizovane, razvojem dominantne organizacije života gube dosta od onoga što su nekada nastojale da obuhvate. Strogi arhetipovi revolucionara (koji zna šta je pravo delanje) i teoretičara (koji pravilno tumači) bankrotirali su. Sada oni ne idu više u narod, kao nekada, nego idu za narodom. Narod je ideološki izraz krize reprodukcije klasnih odnosa, krize koja, ipak, na kraju reprodukuje ove odnose.
N.
2013-2014.
[1] Ukoliko je ovo pregrubo, sasvim je sigurno da je Marks shvatao ljudsku emancipaciju kao zasnovanu na najsavremenijim elementima društva koje ljude eksploatiše kao nijedno pre.
[2] Ovo je u velikoj meri inspirisano Bodrijarovim Ogledalom proizvodnje (posebno prvom glavom) http://anarhisticka-biblioteka.net/library/jean-baudrillard-ogledalo-proizvodnje, Kamatovom komunističkom kritikom marksizma: “Naš cilj mora da bude kraj lutanja i uništenje represivne svesti koja blokira pojavu komunizma. Da bismo u tome uspeli, moramo da prestanemo da komunizam shvatamo kao nastavak kapitalističkog oblika proizvodnje, da odbacimo iluziju da je dovoljno samo ukinuti razmensku vrednost i stvoriti uslove za trijumf upotrebne vrednosti. Ta dihotomija više ne znači ništa. Upotrebna vrednost je vezana za koncept vrednosti čak i kada se okreće oko principa korisnosti umesto oko principa produktivnosti; povezana sa direktnom dominacijom nad ljudskim bićima, upotrebna vrednost je integralni deo privatnog vlasništva.” http://anarhisticka-biblioteka.net/library/jacques-camatte-lutanje-covecanstva, kao i skorašnjim tekstom Žila Dovea: “Razumevanje komunizma podrazumeva razlikovanje Marksa i marksizma bez poricanja njihove povezanosti, inače bismo rizikovali izmaštavanja Marksa u skladu sa našim željama, ili (još gore) kako vetar duva. Već možemo da čitamo o Marksu koji je bio ekolog pre ekologije. Možda ćemo sutra saznati za ezoteričnog Marksa koji je teoretizovao rod.” http://www.troploin.fr/node/81