Nekome se može desiti da, osvrćući se na svoj život, shvati da su skoro sve velike obaveze koje je tokom njega podnosio poticale od ljudi koji su prema opštem saglasju imali svojstva “destruktivnog karaktera“. Spotakao bi se o ovu činjenicu, možda slučajno, i što ga veći šok bude zadesio, bolje su mu šanse u oličavanju destruktivnog karaktera.
Destruktivni karakter zna samo jednu parolu: napraviti mesta. I samo jednu aktivnost: prokrčiti. Njegova potreba za svežim vazduhom i otvorenim prostorom snažnija je od bilo koje mržnje.
Destruktivni karakter je mlad i veseo, pošto uništavanje podmlađuje, jer briše tragove našeg godišta; ono uveseljava, zato što sveopšte raščišćavanje za uništitelja znači potpuno svođenje, zapravo iskorenjivanje iz sopstvenih uslova. Zaista, samo uvid koliko je radikalno svet pojednostavljen kada mu je ispitana mogućnost razaranja vodi ka tako apolonijskoj predstavi uništitelja. To je divna spona koja grli i sjedinjuje sve postojeće. To je prizor koji destruktivnom karakteru pruža spektakl najdublje harmonije.
Destruktivni karakter je uvek bezbrižno uposlen. Priroda je ta koja mu diktira ritam, posredno u najmanju ruku, jer je mora preduhitriti. U suprotnom će ona preuzeti uništenje na sebe.
Destruktivni karakter pred sobom ne vidi lebdeće predstave. On ima nekoliko potreba, a najmanja od njih je da zna šta će zameniti ono što je uništeno. Pre svega, makar na trenutak, prazan prostor – mesto gde je nešto postojalo, ili gde je žrtva živela. Sigurno će se naći neko kome je potreban ovaj prostor, a da ga pritom ne zaposedne.
Destruktivni karakter obavlja svoj posao; jedini posao koji izbegava je stvaralački. Kao što stvaralac traga za samoćom, destruktivni karakter mora stalno biti okružen ljudima, svedocima njegove efikasnosti.
Destruktivni karakter je signal. Kao što je trigonometrijski znak vetru izložen sa svih strana, tako je i on izložen naklapanjima. Uzaludno je braniti ga od toga.
Destruktivni karakter ne želi da ga razumeju. Takve pokušaje on smatra površnim. Ne škodi mu što je neshvaćen. Naprotiv, on to izaziva, kao što su proročišta, te destruktivne državne ustanove, to izazivala. Najmalograđanskija od svih pojava, ogovaranje, zbiva se samo zato što ljudi ne žele da budu pogrešno shvaćeni. Destruktivni karakter trpi pogrešno shvatanje; on ne zastupa ogovaranje.
Destruktivni karakter je neprijatelj ukalupljenog čoveka (étui-man). Taj traga za udobnošću, a futrola je njeno suštastvo. Unutar nje je somotska postava koju je on utisnuo svetu. Destruktivac briše čak i tragove sopstvenog uništavanja.
Destruktivni karakter je na liniji fronta sa tradicionalistima. Neki ljudi stvari ostavljaju potomstvu, čineći ih nedostižnim, i tako ih održavajući, drugi prepuštaju situacijama, čineći ih upotrebljivim i na taj način ih uklanjanjajući. Potonji se nazivaju uništiteljima.
Destruktivni karakter ima svest istorijskog čoveka, čije je najdublje osećanje nesavladivo nepoverenje u tok stvari i spremnost svakog trena za uvid da sve može krenuti naopako. Stoga je destruktivni karakter sama pouzdanost.
Destruktivni karakter ništa ne vidi kao trajno. Ali upravo iz ovog razloga on vidi puteve svuda. Gde drugi susreću zidove ili planine, tamo, takođe, on vidi puteve. Ali zato što svuda vidi puteve, on ih svuda mora prokrčiti. Ne uvek grubom silom; nekada najprefinjenijom. Zato što puteve vidi svuda, uvek je na raskršću. Nijednog trena ne može znati šta će doneti sledeći. Postojeće on svodi na otpad, ne zarad otpada, već zbog puta koji kroz njega vodi.
Destruktivni karakter živi od osećanja ne da je život vredan življenja, već da samoubistvo nije vredno truda.
Frankfurter Zeitung, 20.11.1931.
http://www.revistapunkto.com/2011/12/destructive-character-walter-benjamin.html
Prevod: Nikola
Korektura: Ivana
2014.