Radnicizam je endemski oblik kapitalističke ideologije među samoproklamovanim revolucionarima.
To je ideologija koja ohrabruje prihvatanje i propagiranje najamnog rada, među pojedincima koji su shvatili da najamni rad iziskuje eksploataciju i otuđenje. Ona je, dakle, najviši oblik otuđenja.
Slavljenje radnika može se uočiti kod raznih državnih ideologija, kao što su staljinizam i nacizam. Radnici su poštovani zbog njihove uloge graditelja nacije, ekonomije, kapitala.
Radnicizam je ideologija koja ne veliča sve najamne radnike, već zastupa samo „proizvodne“ radnike. U suštini, ona kleveće kancelarijske radnike i radnike u uslužnom sektoru, i veliča samo one koji su najviše uključeni u reprodukciju kapitala.
Radnicizam obožava manuelni rad, “rad sa čekićima“. Njegova vizija proletera je mišićavi muškarac. Odbacujući kancelarijski i rad u trgovini, odbacuje i veliki deo ženskih najamnih radnica, otkrivajući svoj seksizam.
Radnicizam je bio prisutan u radničkom pokretu od samog početka. Prva radnička udruženja su bila inspirisana hrišćanstvom, i veličala su marljivost, štedljivost i rintanje. Ove moralističke ideje su se zadržale u radnicizmu, koji je preostali bastion hrišćanske ideologije unutar radništva.
Najglasniji zastupnici radnicizma nisu manuelni radnici koji nemaju drugog izbora, već bivši marginalci koji su napravili moralnu odluku da postanu „revolucionarni“ manuelni radnici. Njihovo propagiranje radnicizma je kompenzacija za sopstvenu nesigurnost u pogledu klasnog statusa, i moralna osuda proletera koji su se odlučili na drugačiji izbor.
Radnicistička teorija vidi revoluciju kao nešto što proishodi iz eskalacije svakodnevnih borbi radnika u kapitalizmu. Istorija revolucija protivreči ovoj teoriji uvek iznova. Okidač za francusku i rusku revoluciju su bile borbe žena. Nemačkoj i portugalskoj revoluciji su prethodile šire pobune. Ona u Parizu šezdesetosme je izazavana studentskim borbama. Radnicizam se bavi istorijskim falsifikovanjem svoje teorije ne pukim ispravljanjem teorije, nego falsifikovanjem istorije. U svakom slučaju je uloga onih koji nisu radnici poreknuta ili marginalizovana. Revolucionarna teorije umesto toga insistira na analizama stvarnih događaja, ne bi li se razumeli trenuci slabosti kapitalizma.
Radnicisti su proglasili proizvodne radnike za posednike ključne pozicije, zato što oni mogu odustajanjem od rada ukinuti kapitalizam. Istina je da je, nasuprot tome, centralnost proizvodnih radnika preuveličana, kao što je proizvodnja samo deo ciklusa akumulacije. Radnici uključeni u komunikacije, raspodelu i cirkulaciju takođe mogu imati snažnu ulogu. Štrajk bankarskih radnika može imati jači efekat na kapital nego štrajk radnika u fabrici automobila. Talas gradskih nereda može imati snažniji uticaj i od jednog i od drugog.
Traganje za ključnom frakcijom proletarijata, čija je borba privilegovana, otkriva hijerarhijsku perspektivu koju održavaju radnicisti. To potiče iz vizije komunizma kao programa koji je već formulisan, a kome su samo potrebne trupe da ga sprovedu u praksi. Ova mamurna perspektiva je nasleđe antikvarnog socijalizma poput socijaldemokratije druge internacionale, ili sindikalizma. Ovakva vrsta teorije vidi klasnu borbu kao oblik (buržoaskog) rata, sa pešadincima i generalima. “Revolucionar“ određuje program, radnici ga sprovode u praksi.
Radnicizam i intelektualizam su suparnici, ali ne i suprostavljeni. Jedan drugog nadopunjuju. Misao i akcija su odvojeni, radnici moraju u praksi sprovesti teoretičareve ideje. Radnicisti uglavnom imaju svoju kritiku intelektualaca, ali će ona samo biti primenjena na drugim intelektualcima, ne i na njima samima. Radnicisti se moraju kloniti drugih intelektalaca, ali ne i radnicista, koji se prave da su drugačiji od specijalizovanih mislilaca. Radnicizam održava suprostavljenost misli i akcije, i faktičko prvenstvo misli, što je u kapitalizmu inherentno.
Revolucionarni subjekat nisu samo proizvodni radnici, ili čak svi radnici. To je proletarijat, svi oni bez društvene moći ili bogatstva, koji nemaju ništa da izgube osim svojih lanaca. Ne-proleterski delovi mogu odigrati punu ulogu u revolucionarnom procesu, ukoliko je proletarijat aktivan. Najbolji dokaz ovoga su revolucionarni seljaci koji su bili uključeni u mahnovščinu i u komunističke zajednice za vreme Španskog građanskog rata.
Cilj komunističkog pokreta nije radnička država ili diktatura proletarijata, već ukidanje klasa u ljudskoj zajednici, kroz borbu protiv kapitalizma.
Ova kritika radnicizma je napisana 1995, ali nikada pre nije objavljena. Iako nikada nismo bili čisti radnicisti, bilo je tendencija u tom smeru u pojedinim našim tekstovima i stavovima, pa je ovo delom i samokritika.
Jedan komentar na ovaj tekst je bio da postoji dobar razlog zašto se radnicizam “pokazuje kao seksistički“. Radnicizam odgovara posebnom sastavu kapitala, čiji se porodični model sastoji od muškog fabričkog radnika i žene domaćice. Radnicizam je seksistički jer odgovara seksističkom (sada prevaziđenom) sastavu kapitala.
http://www.prole.info/texts/critiqueofworkerism.html
Prevod: Nikola