Žena ne sme biti definisana kroz odnos sa muškarcem. Ta svest je temelj i naše borbe i naše slobode.
Muškarac nije model koga se treba držati zarad procesa ženske samospoznaje.
Žena je drugo u odnosu na muškarca. Muškarac je drugo u odnosu na ženu. Jednakost je ideološki napad kako bi se žene još više potčinile.
Poistovećivanje žene sa muškarcem znači poništavanje krajnjeg sredstva oslobođenja.
Oslobođenje za ženu ne znači prihvatanje života koji muškarac vodi, jer je to nepodnošljivo; naprotiv, to znači izražavanje njenog sopstvenog smisla življenja.
Žena kao subjekat ne odbacuje muškarca kao subjekta, ali ga odbacuje kao vrhovnu ulogu. U društvu ga ona odbacuje kao tlačiteljsku ulogu.
Sve do sada je mit da jedno dopunjuje drugo bio korišćen da bi muškarac opravdavao sopstvenu moć.
Žene su primoravane od detinjstva da ne odlučuju i da zavise od “sposobne” i “odgovorne” osobe: oca, muža, brata.
Predstava žene kojom muškarac tumači ženu njegov je izum.
Čednost i vernost nisu vrline, već okovi kojima se gradi i održava institucija porodice. Čast je njena dosledna represivna kodifikacija.
U braku žena, lišena svoga imena, gubi svoj identitet, označavajući tako prelaz vlasništva koji se dogodio između njenog oca i muža.
Ona koja rađa nije u mogućnosti da svoje ime prenese na sopstven decu: za ženskim pravom su žudeli drugi čija je privilegija ono postalo.
Prinuđene smo da vratimo kao sopstveno pitanje prirodne činjenice.
Brak prepoznajemo kao instituciju koja je podredila žene muškoj sudbini. Protiv smo braka.
Razvod je korektiv brakova koji zapravo ojačava instituciju.
Prenošenje života, poštovanje života, svest o životu su intenzivna iskustva za ženu i vrednosti koje ona zahteva kao sopstvene.
Prvi razlog ženskog prezira prema društvu leži u prinudi na suočavanje sa materinstvom kao dilemom.
Osuđejemo neprirodnu prirodu materinstva plaćenu po cenu isključenja.
Neprihvatanje prava na abortus je deo opšteg poricanja ženske autonomije.
Ne želimo da celog života razmišljamo o majčinstvu ili da nastavimo da budemo besvesni instrumenti patrijarhalne moći.
Ženi je muka od odgajanja sina koji će postati loš ljubavnik.
U slobodi je ona sposobna i voljna za suočavanje sa sinom, a sin je čovečanstvo.
U svakom obliku zajedničkog života ishrana, čišćenje, staranje i svaki aspekt svakodnevne rutine mora biti uzajamna aktivnost.
Vaspitanjem i oponašanjem muškarci i žene stupaju u svoje uloge u veoma ranoj mladosti.
Razumemo mistifikatorski karakter svake ideologije, zato što su kroz racionalne oblike moći (teološki, moralni, filozofski, politički) prinudile čovečanstvo na bezlične uslove, postiskivanja i pristajanja.
Iza svake ideologije možemo videti hijerahiju polova.
Od sada ne želimo da imamo bilo kakav ekran između nas i sveta.
Feminizam je bio prvi politički pokret istorijske kritike društva i porodice.
Povežimo situacije i epizode iz istorije feminističkog iskustva: kroz nju se žena izražavala , po prvi put prekidajući monolog patrijarhalne civilizacije.
U neplaćenom kućnom radu prepoznajemo pomoć koja omogućava i državnom i privatnom kapitalu da prežive.
Hoćemo li dopustiti ono što se događa iznova i iznova na kraju svake narodne revolucije, kada žena, koja se borila sa drugima, odjednom shvata kako su njeni problemi sklonjeni u zapećak?
Preziremo takmičarske mehanizme i ucene upriličene u svetu hegemonije efikasnosti. Želimo da stavimo naše radne kapacitete na raspolaganje društvu koje je otporno na ovo.
Rat je oduvek bio specifično muška aktivnost i njegov model muževnog ponašanja.
Jednakost dohodaka je jedno od naših prava, ali naše satiranje je druga stvar. Hoćemo li biti zadovoljne jednakom platom kada već ionako teglimo sate kućnoga rada?
Moramo preispitati stvaralačke doprinose žene društvu i pobediti mit o njenom sporednom doprinosu.
Pripisivanje visoke vrednosti “neproizvodnim“ trenucima je proširivanje života koji predlaže žena.
Svaki moćnik deklamuje “ voleti slabije biće je deo erotizma”. Održavanje statusa kvo je stoga čin ljubavi.
Pozdravljamo slobodnu seksualnost u svim oblicima zato što smo prestale da smatramo frigidnost za časnu alternativu.
Nastavljanje upravljanja životom među polovima je nužda za moć, jedini zadovoljavajući izbor je slobodna veza.
Radoznalost i seksualne igre su pravo dece i adolescenata.
Četiri hiljade godina smo bile utamničene; sada smo progledale.
Iza nas je obožavanje prastare muške dominacije. Zvanične religije su bile njen čvrst pijedestal. A pojam genija je skrojio njenu nedostižnu meru. Žena je podvrgavana iskustvu gledanja kako ono što je ona stvorila biva svakim danom uništeno.
Svaku istoriju zasnovanu na neprolaznim tragovima smatramo nepotpunom.
Ništa, osim nerazumevanja, nije rečeno o prisustvu žene. Na nama je da je ponovo otkrijemo u cilju saznavanja istine.
Civilizacija nas je prezrela kao inferiorne, crkva nas je prozvala polom, psihoanaliza nas je izdala, marksizam nas je prodao hipotetskoj revoluciji.
Tražimo svedočanstva zbog viševekovnog filozofskog mišljenja koje je teoretizovalo žensku inferiornost.
Smatramo sistematične mislioce odgovornim za veliko poniženje koje nam je nametnuo patrijarhalni svet. Oni su održavali ženski princip kao dodatak reprodukcije čovečanstva, kao okovan božanstvenošću, ili kao prag životinjskog sveta, sferu privatnosti i skrušenosti. Metafizikom su opravdavali ono što je bilo nepravedno i grozno u životu žene.
Pljujemo na Hegela.
Dijalektika gospodara i roba je svođenje računa između muških grupa: ona ne predviđa oslobođenje žena, najpotlačenijih u patrijarhalnoj civilizaciji.
Klasna borba, kao revolucionarna teorija koja se razvila iz dijalektike gospodara i roba, takođe isključuje ženu. Sumnjamo u socijalizam i diktaturu proletarijata.
Neprepoznavanjem u muškoj kulturi žena joj oduzima iluziju univerzalnosti.
Muškarac je oduvek pričao u ime čovečanstva, ali ga polovina svetske populacije sada optužuje da je sublimisao sakaćenje.
Muška snaga leži u identifikovanju sa kulturom, naša u njenom odbacivanju.
Posle ovog svesnog čina, muškarac će biti različit od žene i moraće da je sluša kako govori šta je se tiče.
Svet neće otići u paramparačad samo zato što muškarac više neće održavati psihološku ravnotežu zasnovanu na našoj pokornosti.
Mnogo od zasluga pripisanih svojeglavoj kulturi uzimamo iz sirove realnosti univerzuma koji nikada nije otkrio svoje tajne. Želimo se uzdići do jednakosti sa umuklim univerzumom
Tragamo za autetičnoću pobunjeničkog izraza i nećemo ga žrtvovati niti organizaciji, niti prozelitizmu.