U Napulju, 9. februara 1961. godine, radnici izlaze posle kraja radnog vremena iz fabrika i ne zatiču tramvaje koji ih obično razvoze. Vozači stupaju u štrajk iznenađenja zato što su mnogi od njih upravo dobili otkaz, te izražavaju solidarnost sa štrajkačima bacajući razne predmete na kancelarije tramvajske kompanije, uključujući molotovljeve koktele kojima su zapalili jedan deo tramvajskog depoa. Posle pale autobuse, sukobljavaju se sa policijom i vatrogascima. Njih nekoliko hiljada se raspršava po gradu, lome izloge i neonske reklame. U toku noći se morala pozvati vojska da uspostavi red i zatim tenkovi kreću put Napulja. Ova demonstracija, od početka potpuno improvizovana i ogoljena, očigledno je pobuna protiv vremena provedenog u prevozu do i od radnog mesta koji je ogroman dodatni teret najamnom ropstvu u modernim gradovima. Ova pobuna, prouzrokovana slučajnim i sporednim incidentom, počela je da se širi celokupnim dekorom potrošačkog društva (nedavno nalepljenim na tradicionalno siromaštvo južne Italije): na izlog i neonsku reklamu, istovremeno njegove najsimboličnije i najslabije tačke , kao što je to bio slučaj sa demonstracijama podivljale omladine.
Francuska, 4. avgust 1962. godine. Rudari koji štrajkuju u Merlebahu demoliraju dvadeset i jedan automobil parkiran ispred prostorija uprave. Svi komentatori potreseno naglašavaju da većina kola pripada radnicima rudnika, što će reći njihovim kolegama. Kako samo nisu uspeli da u tome vide, među i izvan toliko razloga koji uvek opravdavaju bes izrabljivanih, gest odbrane protiv centralnog objekta potrošačkog otuđenja?
Situacionistička Internacionala, broj 7, april 1962.
Suzbijanje blizine
Demokrata uvek utvrđuje nedostatak demokratije tamo gde postoji njen suštinski element. Kada vlast zavede vanredno stanje i policijski čas u skladu sa zakonima izglasanim od strane izabrane skupštine, ona se ne odnosi prema nama kao prema domorocima neke kolonije, već kao građanima jedne demokratije. Ne živimo u Alžiru 1955. Uprkos stalnoj kontroli ličnih dokumenata, poteri na “lica” i svakodnevnom policijskom rasizmu (1), Kliši-su-boa (Clichy-sous-Bois) ne potseća na siromašne četvrti iz okoline Pariza 1961. Biti stanovnik Liloa ili Brestoa danas znači nametanje legalnih mera gušenja slobode.
Činjenica da je policijski čas uveden samo u ponekim opštinama ili da je vrlo brzo ukinut ne znači da je tu bilo ikakve umerenosti. Za razliku od diktature, demokratija se okreće sili samo tamo gde je to neophodno, bez neprekidnog vanrednog stanja. Njoj je dovoljna normalnost koja predviđa i uspostavlja izuzetak kada ga ona zatreba.
Buržoaska demokratija je u svojim začecima suzbijala demonstracije i štrajkove puškama. Na skupine radnika u Furmiju 1981. (9 mrtvih) ili seljaka u Narboni 1907. (5 mrtvih) pucala je vojska, tj. regruti, a baš oni su bili ti koji su se te iste godine pobunili pred Midijskim vinarima. Od tada, stvaranje specijalnih odreda je omogućilo odsečan odgovor postepeno prilagođen svim nivoima nereda: od intervencije sa ciljem da se zaplaši (eventualno uz saradnju psihologa) do lakih tenkova žandarmerije. U svim modernim zemljama policija se sve više i više oprema i deluje kao vojska.
Nijedna vlast to ne dovodi u pitanje. Gradonačelnik ma koje god partije kada bejaše suočen sa problemima odobrio je i primenio je uvođenje vanrednog stanja u svojoj opštini. Politika iz komšiluka, politika biciklističke staze, naređuje da se isprazni ulica. Javno mnjenje pozdravlja što je broj žrtava bio mali; međutim, kada se za tim bude pojavila potreba, njihov broj biće isti kao i u Sjedinjenim Američkim Državama. Zamenik gradonačelnika Venisjea najbolje je sažeo misli političarske klase kao “građanskog društva”: «ponovno zavođenje reda ima najveći prioritet».
Istorija je nasilna
Eksplozija jednog dela najsiromašnije [démunie, bez sredstava, bez pomoći, pokradene] omladine opovrgava mit o opštoj pasivnosti i protivreči okolnom [ambiant, da li je ovo pravi prevod?] pacifizmu.
Onaj koji nikada do sada nije iskusio žudnju da sve porazbija – uz rizik da se u tome izgubi – nikada ne menja ni svet ni sebe. Načelno odbacivanje nasilja podrazumeva prihvatanje postojećeg. Pre nego što krenemo da oplakujemo spaljivanje društvenokulturnog centra, zapitajmo se prvo koje to društvo i koju kulturu želi da prenese onima što su ga pretvorili u prah i pepeo.
Nasilje nije ni pozitivno ni negativno samo po sebi.
Nijedan element sam po sebi ne čini nekim događajem ili čak borbom korak ka ljudskom samooslobođenju. 1922. godine je došlo do oružanih sukoba policije i južnoafričkih rudara. Poginulo je 230 ljudi, ali žrtve dobijaju smisao tek u vezi sa ciljem zbog kojih su pale: zaštitu svojih zaposlenja belaca protiv namere da se stave u konkurenciju sa crncima koje do tada rudnik nije zapošljavao. Jedna kategorija radnika se branila od šefova boreći se protiv druge kategorije radnika.
U novembru 2005. u Francuskoj nije reč o odbrani već samo o reakciji. To je razlog zbog koga nije bilo direktnih sukoba sa policijom. Demonstranti koji su se odvažili da okupiraju neko preduzeće, neku javnu zgradu ili ulicu moraju na kraju pre ili kasnije da se susretnu sa snagama kojima je naređeno da ih u tome spreče. U ovom slučaju je omladina palila i razbijala te potom pokušavala da utekne policiji bez namere da išta okupiraju.
Kako je njihovo nasilje imalo za cilj samo svoj sopstveni eho [u originalu: l’éclat], ono je odbilo svu politiku i time svako svojatanje. Ljudi na vlasti su ostali nemoćni pred erupcijom koja je otkrivala njihovu prazninu. Partije, sindikati i udruženja su zahtevali povećanje broja učitelja i vaspitača, više sportskih terena, više svega onoga što je već postojalo i što se završilo onako kao što smo imali prilike da vidimo. Rešenje koje je predložila levica nije se ni u jednom momentu razlikovalo od onog što ga je predložila desnica.
Praznina je takođe prisutna u stavu stanovnika ovih četvrti, u svakom slučaju u njihovom izražavanju prema javnosti [u originalu: expression publique]. «Smrt ni zbog čega», moglo se pročitati na majcama tokom protesta nakon smrti dvojice momaka od strujnug udara. Oni ih nisu pretvorili u mučenike neke stvari [u originalu: cause]; nema više stvari, preostale su samo još žrtve. Istovetna je bila i reakcija povodom ubistva čoveka zbog uslikavanja jednog palitelja [lampadaire]. Udes, ubistvo, banda, policija, sve je podređeno apsurdu, društvenoj tragediji bez drugog objašnjenja do nepravde, rasizma i netolerancije.
Opasnost jedne klase sa dna [underclass]
Nije stepen nasilja to što potstiče jedno društvo da se poigrava sa svojim strahovima već ono što nasilje stvalja na kocku. Cela ova buna iznela je na videlo delove društva koje po pravilu nisu bile prisutne u mentalnom univerzumu “posednika” i onih koji za njih misle i pišu. Rezultat te vidljivosti u nezgodan čas je druga stvar. Požar koji je zahvatio Palatu pravde u Renu (koja je štaviše istorijski spomenik) koji su zapalili ribari 5. februara 1994. nije izmamila iste emocije niti su se ljudi njime u istoj meri bavili kao sa nekoliko hiljada automobilskih olupina 2005. Potezu ovih Bretonaca išlo je na ruku razumevanje koje su uživali u regionu i čak određena podrška. Ribarska buna može da se umiri subvencijama, ali je pre svega iznova izvukla prošlost koja budi naklonost i nostalgiju. Mladi iz predgrađa su oličenje jednog sveta koji nema šta da im da osim potrošnje siromaštva.
Ogromna većina društava ima svoje otpisane, ali naše stalno stvara jedan deo populacije kao višak, izlišan deo u odnosu sa njegovom društvenom logikom: proizvoditi i prodavati po najvišoj ceni, te zapošljavati najproduktivniji rad i ne zapošljavati rad koji kapitalu (možda i provizorno) nije potreban. Pre, u slučaju gladi, mogao si se otarasiti najslabijih: u Francuskoj je od 1693. do 1694. bilo milion i po mrtvih, isto onoliko koliko ih je bilo u periodu 1914.-1918., ali sa populacijom dva puta manjom. U razvijenom kapitalizmu ne isključuje nestašica hrane ili krova nad glavom nego nesposobnost da se prodaš.
Od pre dva veka je moderno društvo primorano da upravlja jednom populacijom često trajno, ako ne već doživotno, nezaposlenih promenljive veličine, ali koja se uvek iznova periodično pojavljivala i koja je bila neretko turbulentna. Dokle god ostaju u svojim četvrtima, javne ili privatne dobrotvorne organizacije pomažu da se organizuje njihovo preživljavanje. Kada se pobune ili, još gore, izađu odande, šalje im se Nacionalna garda u susret.
Ko god upravljao državom – viktorijanski buržuji, menadžeri države blagostanja ili današnji liberali – nije njen poziv niti misija da integriše ili smiruje. Veliki društveni vatrogasac se ne meša dokle god se ne pojavi opasnost od sveopšteg požara. Međutim, interesi kapitalizma ne mogu da se nose na duže staze sa trulenjem jedne stalne marginalne grupe koja se samoreprodukuje, i koja će uskoro postati nasledna, protivrečna mobilnosti neohpodnoj za valorizaciju. Kapitalizam ne bi umeo da bude društvo kasti.
Socijalno i asocijalno
Snage koje su na vlasti ili koje joj teže kukaju zbog raskidanja “društvenih veza”.
Mnoge društvene veze se kombinuju i formiraju društvo. Kada međutim reč ima samo jedno značenje, onda se neumitno misli na vladajuću: u društvu kapitala i najamnog rada, to su kapital i najamni rad.
Kada žalimo za raspadom odnosa (uzmeđu klasa i između ljudi) koji stvaraju ili su stvarali toliko nesreća i užasa isto je kao da mislimo da možemo da zadržimo dobre strane sadašnjeg sveta otarasavajući se u isti mah malo po malo onih loših. Do sada ipak niko još nije izumeo način da se razdvoji zrno (produženje ljudskog života, mogućnost da se sluša Mocart kod kuće…) od kukolja (otuđenje, beda…). Bogatstvo nije bogatstvo kada je nastalo od siromaštva, a kvari nam ugođaj [gâter] očekivanog dugog veka i muzike.
Ovaj tako dragocena društvena veza, kojoj, gle, budale zadaju nov udarac, nije sprečila dva svetska rata i mnogo malih, dolazak nacizma, prihvatanje kolonijalnih zverstava, periodično osiromašenje većine, kao ni alkoholizam subotom uveče ili televizijsku realnost [télé-réalité]. Čak suprotno, ona sve to prati – ona jeste baš sve to.
Revolucionarna dilema [pitanje, problem?] nije ni stvaranje haosa (drugi se već dovoljno time bave), a ni zašivanje razderane društvene mreže. Ne radi se o tome da se izbegne ili ubrza desocijalizacija, nego stvaranje jedne drugačije socijalizacije na tlu raspada sistema i njegovih pravila.
Jedno uspavano društvo jamačno okreće leđa svakoj revoluciji. Takođe je izvesno da će jedno društvo desintegrisano totalnim ratom, katastrofom, depresijom gorom nego onom iz 1929. ili zbog potpuno drugih činioca početi da se rastvara na pojedince i klanove koji se ujedinjuju u nove mikro-vlasti čekajući da država ponovo zasedne na tron, a svaka revolucija će im biti strana (Liban posle 1975. ili Jugoslavija posle svog raspada ilustruju ovu drugu situaciju). Mimo ova dva ekstrema i osim “tendencijelnog slabljenja društvenih odnosa” utisnutog u kapitalističku evoluciju koja se pogoršava u kriznim vremenima, na koji način možemo da stvorimo drugačiji društveni odnos? Izuzev solidarnosti nastaloj kroz otpor rada kapitalu, kako da istovremeno prevaziđemo i kapital i rad?
(Nema svrhe diskutovati sa onima za koje se ovo pitanje ni ne postavlja, a sa onima po kojima dolazi istorijski period koji će sam po sebi da postavi to pitanje, diskusija nije moguća.)
Neredi 2005. primorale su preispitivanje zajedništva ili nezajedništva interesa i akcije različitih “figura klase”. Kada društvo upadne u krizu pod duplim šokom žestokih borbi za ispunjenje zahteva i zakazivanja ekonomije, kao onomad 1970., vladajući društveni odnosi pucaju i počinju da se stvaraju novi. Tada nestaje jaz između zaposlenih i nezaposlenih, radnika i poslodavaca, najamnog radnika i domaćice, onih koji rade i onih koji studiraju, “nacionalnog” i stranca, poštenog radnika i sitnog delikventa. Premda svest u tome igra neku ulogu, ovaj proces potiče pre svega od sposobnosti izrabljenih “iz baze” [“de base”] da svojim akcijama i ne bez propratnog nasilja pokrenu druge kategorije u koje takođe spadaju slojevi “srednje klase”.
Na ulog ovog sastava (rastavljanja ili novog sastvaljanja) dramatično su bacile svetlo vatre 2005.
Posebno na muško-ženske odnose. Jedan društveni pokret se meri sam po sebi po načinu kojim se bavi ili zanemaruje odnose između polova, a kako skoro nijedna žena nije učestvovala u događajima, to samo podvlači [souligner, možda je naglašava bolji prevod?] njihovu granicu.
Isto važi za odnose između dece i roditelja, mladih i odraslih: period kada se preispituje je takođe susret generacija, plodan sukob u kojem se smatra pogrešnim “irealizam” mladosti ili “iskustvo” starosti.
Drugi primer: u javnom prevozu, zaposleni i/ili štrajkači i oni što bi ih nazvali korisnicima mogu da se ne osvrću jedni na druge, da se suprotstavljaju jedni drugima ili da se udruže. Železničar koji štrajkuje i radnik blokiran na peronu mogu samo da se susretnu u zajedničkoj perspektivi, kada borba prvog nadmašivši odbranu svoje kategorije stvori situaciju u kojoj će se pronaći onaj drugi koji se već sam uključuje u aktivnosti za postavljanje drugih prioriteta od stizanja tačno na posao. (Pogledaj ilustraciju iz isečka Situacionističke Internacionale sa početka.)
Kako proleteri stvaraju, održavaju ili gube svoju zajednicu? Ovde ćemo se baviti samo triju dimenzijama: odnos između nacionalnog [ovde se koristi izraz national, da li je ovo ok prevod?] i stranca; između zaposlenog i nezaposlenog; između “poštenog” najamnika i delikventa.
Nacionalni i stranac: od klase do etnije
Od danas se sve okrenulo “dekonstrukciji”; za dvadeset ili trideset godina će istraživači studirati kako je prema kraju XX. veka, pošto je klasifikacija na rase diskvalifikovana, stupila etnija kao ključni eksplikativni [neki bolji prevod? objašnjavajući] činioc u političkom i naučnom diskursu. Bilo da je reč o Palestini, bivšoj Jugoslaviji, Ruandi ili Ukrajini, svaki konflikt se promatra kroz etničku dimenziju koja se predstavlja kao određujuća.
Kapitalizam integriše i dezintegriše, ujedinjuje i razdvaja, izjednačava i hijerarhizuje. Krajem XIX. veka, u središnjoj Francuskoj, Italijani su bili podvgrnuti pravom lovu na ljude. Dugo vremena je uvezena poljska radna snaga na severu živela na odstojanju. U Sjedinjenim Američkim Državama su se u čistkama sukobili stari i noviji doseljenici, takođe belci i crnci, kao na primer u Detroitu 1942. Sredinom 1960-ih Nanterski fakultet je bio na nekoliko minuta pešice od alžirske četvrti [bidonville]. Oni koji zadnji stignu na tržište rada su svaki put bili najranjiviji, a i najviše odbačeni od strane rasparčanih proletera. U februaru 1962., 500 000 osoba je prisustvovalo sprovodu osam francuskih demonstranata koje je ubila policija u metro stanici Šaroni. Nekoliko meseci ranije, masakr dve stotine Alžiraca počinjen od strane iste policije 17. oktobra 1961. uspeo je da mobiliše tek nekolicinu militanata i samo par novina su pisale o tome (koje su odmah potpale cenzuri ili su bile zatvorene).
Vremenom, ipak, izopšteni se uključuju, u šta spada politički život, pa tako su se na primer mnogi italijanski i španski radnici priključili sindikalizmu i staljinizmu. Alžirci u Renou, takođe učesnici u akcijama FLN, nisu izostali u fabričkim sukobima. (2) Od tada se jedan deo Magrebijanaca, sa stanom i zahvaljujući školovanju, na kraju integrisao. Novina je što jedan deo francuskug stanovništva živi i živeo je kao stranci u zemlji čije državljanstvo katkad već odavno poseduju. Severnoafrički kvalifikovani radnik nadao se da će napustiti svoju bednu četvrt [bidonville] i da će se vratiti “kući” [kod sebe… ne može, zar ne? original: “chez-lui”]. Iako dete roditelja magrebijanskog porekla iz 2006. očigledno trpi zbog kolonijalnog nasleđa, ono nije ni starosedeoc ni doseljenik, jer nema ni jedne druge zemlje do Francuske. Boja njegove kože i njegovo ime samo su dodatan teret njegovoj ekspropriaciji.
Imigrant ne započinje automatski da stvara komešanje u zemlji gde je njegov prvenstveni cilj da ga prihvate. Svet oko njega ga posmatra i dopušta mu da se ponaša manje u vezi [moins englués, manje nalepljen…] sa navikama i nepokretljivosti “nacionalnih” [“nationaux”]. Manje ili više temeljna integracija [da li je integracija temeljna?] imigrantskih radnika i koliko će učestvovati u proleterskim borbama starosedeoca zavisi pre svega od dinamike zemlje prihvata.
Etnija je postala bitna društvena realnost u momentu kada su joj druge društvene realnosti prepustile to mesto. Tokom i oko 1968. čak i tamo gde je uprava pokušavala da zavadi radnike na osnovu rasizma, kao što je to bio slučaj u Simki ili Citroenu, nije imala u tome mnogo uspeha.
Dok je elan oko radničkih borbi za ispunjenje zahteva opadao, u štrajkovima u Citroenu (Olne-su-Boa) posle 1980. Magrebijanci i afrikanski crnci su se sukobili ne ujedinivši se; ovi drugi su prebacivali prvima njihovu robovlasničku prošlost. Poraz borbi u fabrici i drugde, nestajanje solidarnog zajedništva u kojem su izmešani Francuzi i stranci i gubitak radničkog identiteta, a ne šok nezaposlenosti, prouzrokovali su odgovor na sebe i na pripadnost nekom preduzeću, poreklu ili religiji. Kada se svede na svoj najprostiji izraz, pojedinac se kreće ka zajednici koja mu preostaje. Zašto su se pentekostalisti [jel ima naziv na naškom?] u zadnjih dvadeset godina toliko proširili pa da danas broje između 300 i 500 miliona vernika? Zašto se Hamas probio u Palestini stvarajući ogromnu mrežu pomoći i podrške, a ne neka sekularna partija?
Kao dopuna potrazi za identitetom, i za razliku od 1930. ili 1960., antirasizam je postao sastavni i obavezni deo vladajuće ideologije. Tvrdnja da su belci superiornija rasa, koja je u ovim krajevima pedeset godina imala svoje mesto u školskim udžbenicima, sada je postala prekršaj. Država je istovremeno uvela policijski čas i kroz usta svog šefa [oglašavajući se putem svog šefa] objavila svačije pravo da živi u srcu Francuske Republike nezavisno od porekla.
Čak i da su “crnci” (ponekad i “azijati”) bili aktivniji od “arapa”, a ovi pak brojniji od “gala” tokom nereda s kraja 2005., da bi razumeli ova dešavanja moramo da odbacimo reči koje se koriste za definiciju fenomena gde one jedva da opisuju. Isto moramo da postupimo sa rečju banda. Kao što je sekta crkva bez uspeha i kao što je teroristička grupa partija čije nasilje se ne smatra legitimnim, tako je banda grupa ljudi preslaba da bude prihvaćena od strane društva [u originalu: de se faire accepter, znači ne pasiv, već aktiv – ali kako ovo na zapadnobalkanskom?].
Pričati o getu je takođe isto tako mistifikacija. Geto je uvek namenjen jednoj jedinoj etniji, kao Harlem na primer, što nikako nije slučaj sa gradovima u Francuskoj. Geto nas potseća na najekstremnije izopštavanje i doziva u sećanje istrebljenje [huh, ova reč mi se uopšte ne dopada…] Jevreja u poljskim getoima gde je spora smrt bila uvertira industrijalizovane smrti u logorima. Bezuslovno poređenje izopačuje razumevanje: kada izražavamo jedan užas rečima vezanim za jedan drugi, pre svega kada su oni toliko udaljeni jedni od drugih, onda i jednoj i drugoj mutimo smisao. (3)
Reč geto nagoveštava, u svom pravom značenju, nepostojanje društvenog mešanja. Uopšte uzev, radnici žive u radničkim četvrtima, buržuji u buržujskim. U suprotnom, zašto bismo uopšte pričali o crvenom pojasu? Kada Francuze, koji imaju mogućnosti da napuste socijalne stanove, zamene stranci koji ne mogu da nađu ništa bolje, tada na mesto siromašnijih dolaze još siromašniji. Svako traži stan u zavisnosti od komšija, njihovog načina života, njihovog porekla. Isti stanovnik Pariza koji ceni današnji multikulturalizam viših slojeva [gentrifié – kakva reč! gentrification je proces u kome viši slojevi dolaze u četvrti gde su pre obitavali niži slojevi i tako ih “poboljšavaju”, “uređuju”, “ulepšavaju”… kako bre ovo prevesti?] u Belvilu teško da želi da živi u višespratnici u Balzaku na Vitri.
Faktički, “bande” buntovnika pomešale su Magrebijance, crnce i belce, koji su bili u manjini, ali recimo većina na severu, posebno u Amjenu. Osuđenik na do sada najtežu kaznu nosi flamansko ime.
Radnik i nezaposleni: nestajanje velikog integratora
Novembar 2005. nije bio jedino delo isključivanja iz rada. Jedan deo buntovnika je bio uzrasta od 13 do 18 godina i imao je iza sebe kratko ili loše školovanje, ali se zato drugi deo, brojčano verovatno isti, sastojao od mladih zaposlenih na neizvesnim poslovima [u originalu: au travail précaire]. Citroen (Olne-su-Boa) i Garonorova skladišta nisu bile jedine firme koje su zapošljavale po predgrađima, pre svega na privremeno. Na tom prostoru se ne nalazi društvena pustinja podvrgnuta bedi i reketu. Tu ima dosta udruženja, a stopa otvaranja firmi je veća od nacionalnog proseka, kao i u određenim američkim getoima, zahvaljujući prednostima koje sa sobom nosi status slobodne zone [bez poreza, u originalu: franche]. U najmanju ruku je jedno preduzeće gorelo zato što je koristilo olakšice [precevoir des subventions – bilo svesno olakšica, ali to ti dođe na isto?], a zaboravilo na protivuslugu da zaposli lokalnu radnu snagu. Stanovnici ovih četvrti (naročito po srednjim školama) su se osim toga žestoko organizovali [neki drugi sinonim za mobilisati?] protiv smanjenja “zakonskog minimalca za mlade” (demonstracije protiv ugovora o započinjanju radnog odnosa, 1994.).
Mbarov životni put nije tipičan, ali u njemu nema ničeg izuzetnog: ima 26 godine, živi sa ženom i detetom, ima slabe kvalifikacije uprkos raznim obrazovanjima, bavio se mnogim poslovima uključujući vaspitača, a odlučio je da se pridruži mladima pri paljenju kontejnera i automobila.
Mbar i njegovi prijatelji obznanjuju krizu rada. Da je rad postao nevažan, onda ništa ne bi sprečilo da se zaposle dokoni da pomognu pri malim ili pogrešnim poslovima uz hleb (sa pljeskavicom unutra) i (video-)igre. No nije dovoljno da se svakome dozvoli učešće u potrošnji. Trajno nezaposleni iz 2006. ne pati od materijalne bede. U poređenju sa onim iz 1930., ovaj ima šta da jede, ima krov nad glavom, ima čime da se ogreje, šta da obuče, nečim da se zabavi. Ako mu je stomak puniji nego 1930., to dalje ne znači da mu je i vreme bolje ispunjeno nego onda. Ovo zbog toga što moderan proleter, za razliku od rimskog plebejca, sebe definiše kroz rad, a život nezaposlenog obeležen je poslom koji ovaj nema.
Bilo da je živeo u domu ili siromašnoj četvrti [bidonville], kvalifikovani alžirski radnik iz 1960. bio je integrisan i zbog toga izmešan sa francuskim i portugalskim radnicima. Danas se njegovi sinovi ili unuci nalaze potpuno u francuskom društvu, stoje rame uz rame sa “domaćima” [original: “de souche”] u školi, u supermarketu i na ulici, i nose istu odeću kao i ostali mladi njihovih godina. Deliti istu muziku ili biti u kolektivnom delirijumu [vibrer en commun] zbog sportskog nadmetanja sakuplja jedino vreme spektakla. Žurka ne sačinjava zajednicu, ona je samo ispoljava. Opšte slavlje u veče pobede francuske reprezentacije u fudbalu koje se slavilo kao dolazak multietničkog, postrasističkog i tolerantnog društva bilo je u savršenom skladu sa rezultatom Le Pena u prvom krugu predsedničkih izbora 2002. Priča se da je između jednog i dva miliona ljudi te večeri slavilo – mnogi od njih koji su plesali i smejali se pored Magrebijanaca i crnaca nisu videli nikakvu protivrečnost u izboru rasiste četiri godine kasnije. Kao i televizija, tako i sport objedinjava [réunit, okuplja] bez da ujedinjava.
Velika preduzeća koja sakuljaju na jednom mestu više stotina ili hiljada osoba stavljaju jedno do drugih radnike, zaposlene, inženjere različite dobi, porekla i kvalifikacija. Ona su mesto susreta i sukoba između rada i kapitala kao i među proleterima, jer se i ovde stvara zajednica, za zbližavanje ili suočavanje unutar proletarijata.
Ne samo što su velike aktivne fabrike smanjile broj zaposlenih (pre trideset godina je bilo 50 000 radnika u Fiatu u Mirafiori, dok ih je danas 5 000), već se postojeće ili nove dele na sve manje jedinice. Prosečan broj zaposlenih u francuskim preduzećima smanjio se za trećinu u periodu od 1980. do 1995. Dvadeset radnika će lakše da zabarakadiraju ulaznu kapiju nego što će dvojica vrata, ma kako mala. Sastav radne snage postao je jednobojniji. U obezbeđenju zapošljavaju veliki deo crnaca i Magrebijanaca, dok ih je u informatici malo. Knjigovostvo, logistika i ponekad uprava sa eksternalizacijom prestaju da budu zadaci osoblja firme. Čišćenje sve češće obavljaju žene sasvim izvan preduzeća. Tri miliona nezaposlenih olakšavaju “diskriminaciju” pri zapošljavanju: šefu još samo preostaje muka izbora. Dezindustrijalizacija je otvorila vrata onome što je socijologija nazvala “separatističkom tenzijom našeg društva”.
Ova izjava je možda banalna, ali njene posledice nisu. Rad ostaje fundamentalan u obliku izvora vrednosti, ali i društvenog spoja [cohesion]. Pošto društvo brzine propagira direktan pristup zadovoljstvu, ne treba onda da čudi što ljudi bez para na kreditnoj kartici [ili je bolje reći na računu?] idu da kradu i razbijaju.
Mladi buntovnici odašilju društvu nazad poruku koje je ovo svima slalo već dvadeset godina: hvalospev potrošnji i lakom novcu (kupovina na kredit znači plaćanje novcem koji ćemo sutra imati), prezir prema fizičkom radu i teškim mašinama, kult nematerijalnog i lakoće piksela [pixélienne]. Radnik u metaloindustriji [metallo], rudar ili lučki radnik nemaju nikakav prestiž u poređenju sa informatičarem. Upravljanje lokomotivom ili kranom se ceni samo onoliko koliko operater upravlja motorom na daljinu. Automehaničar je izbegao staro gvožđe zato što je umeo da šteluje automatizme u automobilu. Otuda ne zarađuju svi svoj hleb coktanjem kompjuterskog miša. Dokle god društveni lift bude radio, ljudi će moći da probaju da prebegnu iz radničkih uslova u bolje. Nasuprot tome, kada srednja klasa počne da strahuje od nezaposlenosti, kada deca kadrova postanu vaspitači i učitelji (oduzimajući na taj način siromašnijim porodicama priliku za poboljšanje njihovog položaja), kada se ljudi sa diplomom više tehničke škole bave televizijskim marketingom, tada napuštanje radničkih prilika generalno kreće da se marginalizuje.
Zašto ulagati napor u obrazovanje kada svako zna da se na kraju završi neplaćenom praksom praćeno prekarnim zaposlenjem? Sin radnika sa nesigurnim radnim mestom , u prevremenoj penziji ili bez posla rađe će proćerdati svoju mladost u školi nego kod nekog gazde. Toliko su im utuvili u glavu prednosti profesionalne mobilnosti da oni jedva da mogu da zamisle da rmbače ne bi li završili za bravara kojima će posle ponuditi oročen ugovor za posao vodoinstalatera. Da se izbegne prekaritet pa i tamo gde je to uobičajeno.
Pošteni radnik i prestupnik
Za nebprivilegovanog omladinca nema oštre granice između legalnog rada na privremeno, rada na crno, preprodaje dvd čitača koji je ispao iz kamiona ili da ga sam ukrade. Oni na dnu lestvice sačinjavaju jedan drugačiji svet sa svojim sopstvenim pravilima.
Ne treba da romantizujemo ilegalnost. Krađa je imovina. Lopov je vlasnik putem uzurpacije [propriétaire usurpateur]. On ne ukida novac, već ga prenosi, a ne liče svi provalnici na Aleksandra Jakoba koji je krao samo od bogatih. (5)
Jedan deo antisocijalne energije neće biti moguće ponovo iskoristiti za ljudsku zajednicu. Mafijaš dobija mikro-vlast iz skupa odnosa moći u društvu u kojem on igra ulogu šrafa i šerifa u kojem je on sastavni deo mašine i zaštitnik pravde, čak i kada ga ono pošalje u zatvor. U vremenu kada dođe do oslobođenja požuda podvodači postaju izlišni pa je otuda logično da se većina podvodača protivi dolasku jednog takvog vremena. Prevazilaženje novca znači oduzimanje uloge onima koji od toga žive, bilo buržuji ili šaneri. U Amsterdamu, kada su 1966. provosi naneli štetu prihodima podzemlja, ono se udružilo sa policijom u poteri za agitatorima. Gangster voli red.
Zato što se gubi razlika između “profesionalnog” prestupnika koji nezakonitim putem dolazi do novca i najamnog radnika koji do njega dolazi na pošten način, neophodno je da novac prestane da bude centralno mesto u organizaciji života i jednog i drugog. Kada se divlji štrajkovi umnože, preliju iz preduzeća na ulice i pređu u otvoren ili prikriven ustanak, doći će trenutak kada će neposredna akcija pričinjavati veće zadovoljstvo nego predmeti potrošnje. Najamni radnik će prestati da smatra sebe sredstvom za zarađivanje novca neophodnog za život nakon kraja radnog vremena. Iskustva štrajka i dezorganizacije rada pokazuju da se može živeti bolje i intenzivnije kidajući zajednički lance i hijerarhiju. Solidarna akcija omogućava prestupniku da se udruži sa štrajkačem u rušenju rada koji ne deluje samo u preduzeću već i u četvrtima i gradovima. Stoga antisocijalno ponašanje, zato što osigurava preživljavanje ili poboljšanje uslova pojedinaca ili grupa nauštrb celog društva, teži da postane antiburžoasko jer resocijalizuje učesnike u elan koji menja uslove svih.
Emancipatorski i društveni potres karakteriše sposobnost da okupi one koji su do tada obitavali razdvojeni ili suprotstavljeni: štrajkovi i otpor tlačenju ne zaustavljaju se više na granici zacrtanoj normama i zakonom, dok izvestan broj nezakonitih dela dolazi direktno ili indirektno od konflikata nastalih pri radu. Duruti i njegovi ortaci su za to poznat primer, ali ovaj spoj se potvrdio i pre 1914. u raznim zemljama Evrope, u Rusiji , u SAD, nakon 1919. u Argentini itd. gde su se paralelno i ponekad ujedinjeno odvijale direktne akcije za ispunjenje zahteva, društveni eksperimenti (škole novog tipa, zajednice bez hijerarhije, netržišna saradnja) i ilegalna praksa. (6) Napuštanje zakonskog tla i uzimanje pušaka u ruke često nije bilo posledica principa već logike u početku miroljubive akcije, na primer štrajka, koja je morala da se odene u bezakonje da bi imala uspeha.
Sličan slom je povezan sa kulturnim i moralnim istupanjem. Od kraja XIX. veka do 1917. i posle, ulica je povezala raznolike avantgardne umetnike i revolucionarne grupe. Ogroman društveni pokret je u isti mah predstavljao solidarnost i rasturanje, zajedničke akcije i pojedinačne poteze. Sa druge strane, kontrarevolucionarni period rastapa otpor u prebegavanje stavovima protiv pravila svedenim na provokaciju, terorizam ili samoubistvo. Atentati počinjeni od strane anarhista tokom 1890-ih bili su ceh koji se morao platiti zbog zatvaranja radničkih masa u sindikalizam i politiku.
Samo ljudi sa one strane zakona koji su najmanje ogrezli u nezakonitu ekonomiju [economie criminelle] mogu da dovedu u pitanje društvo. Propast novca primoralo bi očigledno kako bankara tako i kriminalca da traže drugi posao. Širenje bestržišnih i bratskih društvenih odnosa koje se ne dešava za nedelju dana i uvek u istom ritmu neće sprečiti poneke da izvuku korist iz privremenog nereda ne bi li prisvojili dobra za ličnu upotrebu. Revolucija će morati da nađe na to odgovor , pre svega uopštavanjem komunizacije ponekad i silom. U suprotnom slučaju, bilo da haos vrati buržoasku državu na vlast, bilo da se etablira nova vlast pod razumnim prividom da brani dobrobit svih. Baš to su problemi kolektivnog nasilja i njegove kontrole od strane proletarijata koje smo ovde predstavili.
Novembra 2005. smo bili daleko od toga, ali je plameni bunt [la révolte du fue] gurnuo zajednicu proletera preko onoga što ih ujedinjava i razdvaja. Ne može da bude reči o “ratu” između siromašnih: iako paljenje automobila, ometanje javnog prevoza i demoliranje obdaništa komplikuje živote onih sa zapošljenjem, nismo na svu sreću imali prilike da vidimo samoodbrambene milicije. Proleteri se nisu nakostrešili jedni na druge, već stali jedan pored drugog. Jaz između onih koji pokušavaju da žive po pravilima i onih koje ona proterivaju na svoje obode se pre obelodanio nego što se umanjio. Kada se bespredmetna silina spoji sa miroljubivim zahtevima onda ni jedna od njih ne ume da pomogne drugoj da se prevaziđe.
Svačije praktično ponašanje, u svakodnevnici, na poslu, kada se mirimo sa sudbinom, rutinski negodujemo ili pri zajedničkim zahtevima, razdvaja ono što je u svakome od nas potčinjeno jednoj posebnoj dimenziji: radnik od koga zahtevaju da ne pravi rusvaj kada štrajkuje, putnika koga mole da poštuje javni prevoz, vlasnik automobila, učenik, rodetilji učenika, poreski obaveznik itd. Ali i kada se svako pokrene, on to radi da bi reagovao samo parcijalno, nesposoban da shvati totalitet. Zbog toga prelaz iz pasivnosti u nasilje može da se ko zna kako završi, a Južna Afrika nam nudi dobar primer. Krajem 2005. godine, putnici su zapalili vozove koji su prečesto kasnili za njihov ukus. Uoči protesta železničara su besni putnici pretili da će i njih da spale sledeći put. Kada se zajednica rasparčala, konfrontacija različitih grupa može da dostigne i krvavi sukob.
Državni neprijatelj
Nemiri u crnačkim getoima u SAD od 1965. pa nadalje nisu bili odsečeni od sveta rada. (7) Mnogi stanovnici su imali posao, jedan deo u velikim fabrikama. Žene, muškarci, mlado i staro pustošilo je uz međusobno odobravanje [de concert] tržišne centre. Oteti predmeti bili su pre sredstvo za stupanje u vezu sa drugima nego što su bili od važnosti za njih same. Kroz sukob sa policijom stvarala se solidarnost. Dok je dinamika bila u usponu, pošlo joj je čak za rukom da si priključi delove bandi. To prisvajanje, te težnje ka udruživanjem, ne mogu se odvojiti od velikih štrajkova koji su potresali američku industriju ujedinivši crnce i belce. Potom se Italija od 1969. do 1977. najviše približila jedinstvu proletera izvan kategorija. U našoj blizini (misli se na Francusku, prim. prev.) došlo je do masovnih pohoda na supermarkete u Vol-on-Velau (Vaulx-en-Velin, 1990.), Sent-Denis-de-la-Reunionu i u nešto manjeg intenziteta, u Sartruvilu (Sartrouville) i Mant-la-Žoliju (Mantes-la-Jolie).
U Francuskoj 2005. su slabo ciljane male radnje i još slabije supermarketi i preduzeća. Meta omladine nije bilo srce tržišnog sveta; njihova namera nije bila ni da ga osvoje, ni da ga promene, a ni da ga unište. Oni su napadali škole, prevozna sredstva, policiju, kulturu, ali skoro nikad prodavnice automobila ili filijale banaka, jer su im javne institucije bile prve na dohvat ruke. Onaj isti što ne može da zamisli život bez mobilnog telefona uništava ono što ga povezuje sa društvenom zajednicom.
Društvo žanje ono što je posejalo. Ne može da ukine ekonomske propise bez destabilizujućih posledica na socijalnom planu. Takođe ne može da podržava zakon džungle u preduzetništvu, a da kuka što jedna grupa odbačenih “kod sebe” primenjuje zakon jačeg. Palitelji automobila su socijalni darvinisti. Državne protivmere su baš iz tog razloga, a ne zbog nedostatka dobronamernosti , na kratko imale samo kozmetičko i represivno dejstvo.
Policija se stara da vlada red u okvirima gde taj red ima smisao. Tamo gde dobar deo stanovnika ima potrebu da se bavi sitnom preprodajom da bi dopunili svoje slabe prihode, potpuno je društveno kontraproduktivno da se pravimo da se tome može stati na kraj. Ne postoji zakon koji je samo represivan. Čak i diktatura mora da “kupuje” zadovoljstvo potlačenih. (9) U demokratiji niko ne poštuje zakone iz principa već zato što u zamenu za naše povinovanje dobijamo relativan mir koji sam po sebi podrazumeva minimum materijalne ugodnosti. Povećanje policije koje se ne može razdvojiti od moderne države uvek je bilo poduprto nekim političkim planom [projektom, da li može da prođe plan?], konzervativnim ili reformističkim, sa društvenim sadržajem koji savremeni liberalizam želi da ukloni [ . Ne postoje zone “bezakonja”: policija svuda interveniše kada je to neophodno, ali ona ne zadržava poplavu kada je u funkciji društvene strukturarizacije koju ona ne ume sama da započne.
Isto tako, socijalni radnici delaju da bi ojačali jedinstvo, a ne da bi ga stvorili iz svih sastavnih delova. Pre je vaspitač ulice imao opravdane projekte, koji su kudikamo ostvareni , kao na primer izmena sociološkog sastava jednog predgrađa. Ponuditi jednu nedelju skijanja tinejdžerima sa definitivnim neuspehom u školi je isto što i platiti im još jednu konzumaciju . Dopunska nastava profitira samo od onih koji u školi već imaju loš uspeh.
Adolescent koji prebacuje školi što ga ova ne dovodi do posla je promatra utilitaristički, kao razočarana, ali verna mušterija institucije koja trideset godina obećava da će ga prilagoditi za moderan svet. Umesto da uči o neodoljivosti soneta ili hronologiji krstaških ratova, ona priprema učenike za poslovni život, time i za posao, naravno u trećem sektoru, a time i na platu koja bi trebalo da bude veća od zakonski propisanog minimalca. Tu se takođe postavlja pitanje “profesionalne srednje škole” [neki bolji prevod? da li srednja škola automatski podrazumeva da je profesionalna?] Ovaj razvoj je naišao na odobravanje većine nastavnika i u meri u kojoj se njihovo mišljenje računa, kod učenika i njihovih roditelja. Odjednom sve pada u vodu [original: odejdnom dolazi do protivrečnosti] kada mnogi od ovih “novih ljudi”, koji broje barem više stotina hiljada učenika, shvate da nemaju šanse da dobiju taj posao i tu platu.
Retki uče iz zadovoljstva kako danas tako i jučer. Nevezano za to da li u tome uživaju ili ne, nesaglediva većina uči da bi ispunila određene uslove za uspešan ulazak u odraslo doba. Do pre skoro je jedan dečko ili devojka od 15 godina trebalo da zna gradivo, da radi domaće zadatke i pristojno odgovara na profesorova pitanja i to je samorazumljivo bio deo njihovog života – u tome se sastojao sav “trud” učenika srednjih i viših razreda, odnosno jedinih koji su posle išli u gimnaziju. Ne možemo da očekujemo istu atmosferu tokom školovanja kod učenika koji uče za profesionalnu maturu od koje posle neće imati ništa. Nije više važna diploma, jedino se dodatna diploma ceni [le sur-diplôme]. Prilično se produžava školovanje, ali je dobra diploma uvek ona “posle”, ona koja se još nema u rukama. Pošto ne postoji razumna šansa da se poboljša život putem škole, neposredno zadovoljstvo se nalazi u uništenju školske zgrade što je u skladu sa društvenom logikom utisnutom u glave miliona dece u zadnjih nekoliko decenija. Logično je da će palitelj izabrati laku metu, makar to bila osnovna škola ili vrtić u koji ide njegova sestra. Pre dvadesetak godina je statistika zapaljenih škola od strane učenika u Britaniji bila daleko veća od zabeleženih slučajeva u Francuskoj u istom periodu. Branioci poretka će uskoro moći da odahnu što se tek deset do petnaest hiljada mladih namerilo u javne službe.
Dušebrižnicikoji iziskuju više vaspitača, manje policije ili više obične policije, a manje interventne, zaboravljaju da je friendly bobby (ulični policajac pun razumevanja koji se sreće u Britaniji, prim. prev.) iz romana Agate Kristi podrazumevao skoro pomirenu zajednicu gde su svi svako jutro išli na posao.
Razbijanje elementarnih solidarnosti koje su uslov kao i posledica borbi bilo je jedna od osnovnih karakteristika poraza proletera od pre dvadeset ili trideset godina i koji i dalje traje uprkos izuzecima koji ne potvrđuju pravilo (10). Ne postoji ni jedan društveni pokret, bilo komunistički ili oko zahteva [revendicatif] bez onoga što je Džordž Orvel nazvao common decency: prema kolegi sa posla ili komšiji na stepeništu se čovek ne ophodi kao prema konkurenciji već kao prema sebi sličnima. Ne podrazumeva se samo da se ne demolira njegovo poštansko sanduče već se podrazumeva i pomoć kao i da se može računati na njega i na zajedničko delanje [entre-agir]. Skroman primer [un example modeste] bi bile siromašne afroamerikanke koji su podizale decu bez podrške očeva i koje su uspele da organizuju u jednoj zgradi zajedničku kuhinju i domaćinstvo. Ovaj minimum ne čini revoluciju; bez tog minimuma, pak, nijedna revolucija nije moguća. On ne nastaje tek tako spontano no kroz zajednički život i time putem zajedničkih vrednosti na nekom zajedničkom mestu: u radničkoj ili pučkoj [populaire] četvrti.
Ma kakve da su bile razlike ili suprotnosti između bravara, gazde male pekare, zaposlenog u kancelariji ili učitelja, oni su svi naseljavali prostor gde je većina direktno ili indirektno živela od industrije, uključujući sitna preduzeđa, sa radnim mestom koje je bilo relativno blizu kuće. Taj prostor je takođe imao svoje svojstveno vreme, sa slavljima kao i borbama koje su stvarale pripadnost. Poistovećivanje sa nekim nama protiv nekih njih donosilo je sa sobom pravila. «Ne prelazi se preko crte štrajkačke mrtve straže [you don’t cross the picket line]», govorilo se u Americi. Jedan od likova u filmu “Pogledi i osmesi” (Looks and smiles) zabranio je svom sinu da pristupi vojsci koja je gušila štrajk. Bilo je stvari koje su se morale raditi, neke druge koje se nisu radile, a istupanje nije nailazilo na opravdavanje zato što je potpadalo pod opšteprihvaćeno]. Ponos i postojanje same zajednice, iznad interesa, bile su na kocki. Takva soldarnost nije išla ni bez unutrašnjih sukoba ni bez verbalnog ili fizičkog nasilja. Mržnja prema štrajkbreheru isključivala je ponekad i po deset ili dvadeset godina one koji bi prekršili disciplinu kolektiva. Common decency bila je prirodan proizvod grupe čija se jedina snaga sastojala u zajednici i brojnosti, udruženom radu. Razdor bi doveo zajednicu u ranjiv položaj naspram gazde, a istorija pokazuje da on nikada nije propuštao priliku da to iskoristi. Loše strane neposredne solidarnosti bile su što je uvek bila zaštitnik konformizma, uključujući porodični i rodni, a protiv manjine i onih što odudaraju. U vremenima društvene krize kao sredstvo otpora ona postaje instrument preispitivanja [de remise en cause] donoseći sa sobom svoju suštinu: solidarnost koja se živi. Oko 1980., common decency poljske radničke klase iznedrila je samo Solidarność. Štrajk engleskih rudara (1984.-1985.) bili su njeni poslednji trzaji na tlu Evrope.
Od pre dvadesetak godina, nevezano za udeo šljakera, te službenika koji se bave šljakerskim poslom, a da ne govorimo o onima čiji se posao racionalizacijom sveo na šljakerski [kako se prevodi ouvrier i salarié – odnosno Arbeiter i Angestellte, službenik i radnik? radnici su svi, zar ne?], simbolička smrt radničke klase je dovela u krizu common decency koja ne nastaje sama po sebi i postoji samo i zbog zajedničkog života koji je njen izvor i koji je održava. Međutim, nove solidarnosti su daleko od toga da zamene stare.
Kriza ’29. joj je naškodila, ali je nije uništila. Fabrike su zatvarane, ali se očekivalo da će ih ponovo otvoriti i jedino pitanje je bilo kako. Danas u Evropi ima verovatno isti broj nezaposlenih kao 1930., ali svako zna da će mnoge fabrike ostati zatvorene ili da će se ponovo otvoriti jedino u Istočnoj Evropi ili Dalekom Istoku [, a posebno da određen tip posla nestaje. 1929. su milioni radnika bili bez posla. Danas ima miliona bivših radnika ili neradnika [non-ouvrier, ne misli se na besposličara, nego na nekoga ko nije radnik]. Pre je svaki veliki štrajk ili demonstracija bila nošena idejom da je drugačiji svet moguć, a common decency se sprovodila u delo zahvaljujući postojanju jedne takve nade.
Prene nego što je to potencijalno negde drugde upalo u krizu, pučke četvrti su na kratko nastavile da postoje u obliku “blokova” (na francuskom grand ensemble, bukvalo velika zajednica, prim. prev.), prevaziđen naziv zato što je ono što on označava prestalo da ujedinjava. Radnik, sitan kadar, službenici i funkcioneri su na kratko koegzistirali oko 1960. Vremenom i sa neočekivanom krizom sredinom ’60-ih, blokovi su greškom postali stanište najsiromašnijih. Njihova oronulost se meri činjenicom da su izgubili svoj prvobitni i dobili nov naziv “predgrađe”, u maniru starih radničkih predgrađa koja su trebala da budu prevaziđena (sami radnici su trebali da se stope sa određenim kategorijama i da se utope u ogromnu klasu zaposlenih). Razvoj i njegov rečnik se povlače za jedno polje. (13)
Svugde umire grad onakav kakav je postojao vekovima, gde se neprekidan red ulica ravnao sa radnjama u prizemlju zgrada sa putevima kojima se moglo proći pešice. Od danas je grad sačinjen od razdvojenih jedinica u kojem su tržišni centri izvan centra u centru samih sebe, a radno mesto do kog se ide autom je sve dalje i dalje. Čovek spava, radi, kupuje i zabavlja se na potpuno različitim mestima.
Ova podela jače rastura neposredne solidarnosti od hausmanskog urbanizma koji nije uspeo da savlada nerede. Kako su reči dobile suprotno značenje, common decency oživela je u obliku zahteva za poštovanjem koji su postavili određeni omladinci, što je postalo često sinonim za zahtevanje nepoštovanja i koji ima svoju sopstvenu logiku: onaj koga ne poštuju ništa više ne poštuje. «Kako vi prema nama, tako mi prema vama»: ovo vi označava isto tako buržuja (nepoznatog u ovim četvrtima gde on jedva da zalazi), pandura ili nastavnika (vidljivi i prepoznatljivi) kao i druge stanovnike u kavezu lestvice. Na proletera koji se čvrsto drži svojih lanaca jer su oni sve što ima i pomažu mu da preživi (kao njegov auto, na primer) obrušava se drugi proleter u još gorem položaju kao pušten sa lanca. Protivrečnost bukti, ali ne donosi ništa drugo do sebe same.
Činjenica potseća na napad na demonstracije pariskih gimnazijalaca početkom 2005. koji su sprovele grupe iz predgrađa sa ciljem da ih presretnu i ukradu im mobilne telefone i takozvanu markiranu odeću: klasna borba se srozala na pljačku privilegovanih mladića od strane neprivilegovanih.
Eto zašto je vaša buna nema
Više od 10 procenata Francuza verovatno ima svoj “blog”. Kada bi sutra komercijalizovali ovu mašinu da sastavlja stihove, ta zemlja bi imala šezdeset miliona pesnika. Na to upadljivo brbljanje su buntovnici odgovorili prazninom, a da im to nije ni bila namera, jer i oni žude da žive brzo. Nije slučajnost što su se izrazili putem vatre, koja ne ogreva već satire. Iskra zasja i potom se ugasi u sivoj sutrašnjici. Nije bilo ni letaka, ni pretstavnika, a i reč je bila retka.
Tamo gde štrajkač i ustanik sve čine u svojoj moći ne bi li ih čuli i podržali, ovi mladići su utihnuli bez stvarne ili mitske veze sa nekom istorijom. Oni čak nisu ni u situaciji da «imaju previše toga da kažu da bi to mogli i reći» (Prever); njima je bliža situacija pesme Seks Pistolsa iz 1977.: «Ne znam šta hoću, ali znam kako da do toga dođem». Oni teraju do ekstrema odbijanje teorije i prošlosti, što je bilo tipično za nemire zadnjih petnaest godina. Tamo gde je nekada učesnik demonstracije ili agitator tražio posvojenje , doktrinski autoritet, alterglobalista ili radikalac iz 2000. je pragmatičan i poziva se uvek iznova na nešto drugo. Omladina iz predgrađa je otišla korak dalje, ili možda nije: ne samo da nema više velike priče postojanja [nastanka? legenda ili priča koja objašnjava kako je ceo svet nastao], nego nema više ničije priče.
U bivšim radničkim četvrtima se govorio jezik koji je država nametnula protiv dijalekta, ali koji je iznedrio savremeni narodni francuski jezik industrijalizacije i radničkog pokreta, ponajviše između 1850. i 1960. (14) Ovaj francuski iz gradova, bez obzira na različite akcente i gomilu lokalnih izraza, koji su ujednačili škola i vojna služba oblikovao se na polju zanimanja [professionelles – zanimanje kao pridev?], sindikalnih i političkih aktivnosti. Radnik iz Kroa-Rusa (Croix-Rousse) i radnik iz Pantana (Pantin) imali su zajednički jezik koji nije mogao da se čuje ni u školi ni na radiju, i koji je prenosio aluzije kojima si mogao da razmenjuješ misli ili da se posvađaš.
Zato su ove središnje tačke omogućile kako bavljenje politikom tako i njeno prevazilaženje, u kojoj se lažni zajednički teren predstavlja kao rapsrava [diskurs?]. Subverzivna kritika započinje odbacivanjem rečnika i njegovih značenja. Shvatajući da ga se ratosiljava, ona stvara svoje sopstvene reference i uspostavlja se kao autonomna sila.
Savremena depolitizacija koja se ogleda u okretanju bazi i lokalnoj politici i modnom talasu NVO prolazi kroz gubitak sintakse i pravopisa. Jezikom K7 (cassette), rečima KC (casser). Škola je bez sumnje bila buržoaska i ispunila je svoju ulogu, raširivši konzervativni humanizam Treće republike kao i pripremom za rovove 1914.-1918. Međutim, ona je ipak otvorila polje za protivrečnost [Mais elle ouvrait un terrain à la contradiction]. Ona prisiljava sinove jednog doktora i sinove jedne sekretarice da izvuku različite pouke iz jedne te iste lekcije o “Jadnicima” ili o kolonijama. Nakon toga su zajedničke aluzije smrvljene. Škola više ne uči “buržoasku ideologiju” kao što je priželjkivala levica, namesto toga je ubacila demokratizaciju u kojoj je sve relativirano. Udžbenici optužuju klanicu 1914.-1918. kada nijedan rat više ne liči niti će ličiti na nju. Ne postoji više zvanična kultura, nema više vrednosti koje su predstavljene kao apsolutne, ali zbog toga i odbacljive. Časovi istorije stvaraju lažno nacionalno sećanje koju smeš da poričeš. Kapitalizam u trijumfu [le capitalisme triumphant] je vratio ideologiju u ormar gde će ona ostati do sledeće krize. (Amerika posle 11. septembra nam je dokaz da još nismo gotovi sa patriotizmom.) Njegovo puko postojanje jeste njegovo opravdanje. Ne može se pobijati nešto što nije ni izrečeno. Kako napasti instituciju koja poziva na autonomiju? Škola koja funkcioniše kao vrtić za milione dece ne razvija prazan već siromašan jezik.
Nekadašnji borac je za sve imao odgovor. Mladom pobunjeniku iz 2005. fale reči za ono što bi hteo da kaže. Sve ga potstiče da nastoji na “sociolektu” koji samo pogoršava njegov odgovor i odgovor njegove mikrogrupe. Tu spadaju sve kraće elektronske poruke te muzika u formatu namenjenom prilično izolovanoj omladini. Bluz prve polivine XXog veka na jugu SAD bio je izraz sudbine i nada crnaca svih uzrasta i (mada su bluzmeni bili u većini) prihvatao je pevačice. U repu komunicira samo jedna generacija i to skoro u celosti muška. Rep je još jedan razdvajač.
Jezik ljudi bez korena može biti nosioc subverzije samo ukoliko se oni koji se njime služe, manje zahvaćeni zemljom i krvlju, otvore prema drugima ne bi li im nešto rekli. Prividno “pluralistički”, takozvani jezik iz predgrađa zbog pozajmica iz svakodnevnog francuskog, šatrovačkog, arapskog, kreolskog … zatvara se u svoju jedinstvenost. Jezik pregrađa i njegova omiljenost u medijama dodatni su simptom raspada.
Veliki razdor
Buntovnici iz 1968. nisu bili prvi koji su postavljali barikade od stvari koje su im bile pri ruci. Parižani su 1588. nagomilali burad (barrique, bure na francuskom, prim. prev.) napunjena zemljom da bi zakrčili put kraljevim vojnicima. Automobili koji su korišteni u maju ’68. nisu ipak bili bezazlen materijal. Ustanici su prevazišli jedan oblik bogatstva i iskoristili su protiv društva jedan od njegovih simbola, što nije bio slučaj sa nameštajem ili kaldrmom, građom barikada 1848. ili 1871. U demonstraciji koja je morala ili da zauzme ulicu ili da bude kažnjena neuspehom, zaprečavanje [immobiliser] automobila bilo je neophodno sredstvo da bi se blokirao prilaz policiji i ujedno napad na istaknut potrošački fetiš. Simbolički gest je prouzrokovao društveno urušavanje. (Kada umetnik razvali automobil na izložbi, to ostaje samo gest, bezopasna provokacija).
1968. je nemali broj roditelja, odraslih i Parižana razumeo uništavanje vozila zato što su u tome videli neku svrhu. 2005. mladi palitelji automobila su usamljeni, jer negativan cilj važi kao nedostatak cilja.
Mnogo proletera se 1968. prepoznalo u navodno studentskim demonstracijama čemu se moglo dati smisao i podeliti ga: nejasna želja za slobodom, potecijalno otvaranje, poboljšanje svačije sudbine. Jedan deo društva se prepoznao u kamenicama koje je bacao student u srcu velikog grada, dok se 2005. usred predgrađa samo delić stanovnika poistovetio sa molotovljevim koktelima onih lišenih nasledstva[déshérité]. Prvi je ipak palio automobile Parižana od kojih nisu svi bili bogati buržuji.
Razlika nije u objektu: danas je automobil umnogo bezvredniji nego tokom Trideset slavnih godina (1945.-1973., prim. prev.), a često mu je oduzeto sveto svojstvo i optužen je kao zagađivač. Pošto štrajk i generalni štrajk ne predstavljaju više početak eventualne društvene promene, uništavanje amblema ovog društva čija proizvodnja i dalje čini osnovu ekonomije ne doživljava se više kao simbol antikapitalizma makar on bio i smešan, već jedino kao pretnja svačijoj materijalnoj egzistenciji, bilo bogatih bilo siromašnih.
U nekim drugim vremenima, čovek se tešio govoreći da zapaljen automobil barem ne služi kao mrtvački kovčeg jednom od 5 000 poginulih na ulici svake godine. Danas, gde se izgubila perspektiva istorijske promene, postalo je nerazumljivo da se bezrazložno uništava neki sada neophodan predmet, donosio on potencijalno i smrt.
Zaher-Mazoh i Dada u Kliši-su-Boa
«Paliti i bacati kamenje na sopstveni životni prostor, pa to je mazohizam.» (jedan gradonačelnik iz Socijalističke partije)
Ova omladina su sitne zanatlije za ono što društvo industrijski organizuje. Oni degradiraju svoje degradirano okruženje u svetu sistematskog uništenja: planirano zastarevanje, pre svega automobila, industrijski otpadi [friches industrielles], ekološke katastrofe, da ne zaboravimo ratove. Jedini plod politike sa strategijom da pogorša stvari napadajući infrastrukturu od koje društvo zavisi [la politique du pire] je naravno pogoršano stanje, ali najamni radnici pored toga i dalje sprovode prisiljeno samouništenje, a pri tome ne samo da traće svoj život da bi zaradili za njega kao uvek do sada, već danas oni rade više u zamenu za blokiranu ili smanjenu platu ili prihvatajući dvadeset otkaza ove godine uz nadu da će sledeće godine izbeći pedeset.
Do sada se bez sumnje nikada nije palio svoj komšiluk. (Požar koji su postavili komunari bio je ratna mera ili beznadežan gest uoči poraza.) Zatvorenici su jedini koji demoliraju mesto u kojem žive: u jednom zatvoru nema ništa što bi čovek trebalo da očuva.
Čim je jedini predlog reformatorskog plana fasadizam politike, ne treba da nas onda čudi pojava slepog i nemog besa, odbijanja trajnosti, odbijanja rušilačkog na delu.
U isto vreme dok sva štampa slavi dadu, deset hiljada momaka spaljuju kola. Šta je bila dada, izuzev negativa, koja se trudila da ništa ne stvori, a ponajmanje sebe? Sa ogromnom razlikom što su dadaisti svoje odbijanje izražavali antidelima i antitekstovima. Izvučeno iz životne situacije koja joj daje subverzivan smer, ništa ne liči više na delo od jednog antidela. Dada u muzeju, pa to je najgori preokret (izvrtanje ili prevrtanje) koje joj je društva moglo dati. Što jedan moderan čovek ide da vidi na izložbi, to on ne trpi da se upražnjava na ulici.
Naša izvrnuta simetrija
«Nema se izbora. Spremni smo da žrtvujemo sve pošto nemamo ništa.» (jedan mladić iz Obervilijera)
«Spališe nam naš alat. Mi hoćemo da radimo.» (jedan zaposleni u firmi za izolaciju poda i zidova čija su dva skladišta zapaljena)(16)
Ovaj radnik bi inače razbio njušku omladincu, ali njihovo ponašanje je bliže nego što se čini. Danas se radništvo trudi da sačuva ili dobije što ceni da mu se duguje, a desocijalizovani ljudi sa margine uništavaju malo više od mrvica koje im je društvo ostavilo. U oba slučaja se to uzima iz neposredne okoline. Pobunjena omladina nije palila jaslice ili vrtić iz mržnje prema maloj deci, već zato što su one bile lakša meta od jedne srednje škole. Jednostavnije je zaustaviti autobus nego maricu interventne policije. Radnik se bori leđima prema zidu jedne fabrike nadajući se da tu ostane. Očajnik izvan radnog odnosa (ili izvan stalnog radnog odnosa) udara zid i lupa glavu o njega.
Sa jedne strane: radnički pokret koji se raspao. Kolektivna solidarnost čiji je jedini oslonac radno mesto, i što je opasnost rasla da će nestati, to ga se čovek sve čvršće držao. Gotovo je sa kvalifikacijom i zapsolenjem za ceo život (što dotiče samo manjinu, ali manjinu koja može društveno da pokrene). Čim se poslednji požar ugasio, železničari su stupili u nov štrajk, ali nisu skoro ništa dobili.
Sa druge strane: jedna kategorija zgurana u uzrasnu, rodnu i teritorijalnu grupu. Daleko od toga da su preplavili centar grada kao što to fantaziraju buržuji; bunovnici su uništavali sredstva za moguću promenu mesta (javna ili privatna) [ovde je on ekstra koristio tako nezgrapnu konstrukciju – da li je isto prevozna sredstva?]. Isti oni koji idu eskpresnim gradskim vozom u Hal da se tamo sastaju svakog vikenda nisu probali da odu njime da zapale butike u Forumu. Nasilje ostaje zatočeno u mestu i u samom sebi. Oni su više “domaći” nego Le Penovi birači, imaju oblast koja im pripada, ali na njoj nema zemlje, betonirana oblast, isprazna teritorija.
Novembarski palitelji, palitelji bez razloga, a ponajmanje zbog sebe, slepa su fleka društva koje sakuplja milione podataka i analiza, a da ne uspeva da razume samo sebe. Pobunjenici daju obično sve od sebe da bi se predstavili u pozitivnom svetlu na polju gde su se ovi trudili da upropaste i ono malo blagonaklonosti zadobijene zbog njihovih uslova života: bacanjem molotovljevog koktela među putnike u autobusu, prebijanje na smrt jednog čoveka kome se prebacuje da je osuđivao požar… Kao da su svemu što im je zasmetalo dodali samožigosanje . Oni su zlo sveta koje za sebe ne tvrdi ni da je perfektan ni da je čak dobar, ali koji se uvek pravi da stremi dobrom. Oni su nihilizam koji nikada nije čuo za nihilistički projekat, rad negativa bez pozitiva.
Svaka buna, a pogotovo skandalozna, pruža ogledalo u kojem društvo nema želje da se pogleda. Od pre dvadeset godina kurs ka direktnom profitu kombinovan sa snom o nemogućoj zemljišnoj reformi prouzrokovao je ono što se naziva “depresivan kapitalizam”. Ova depresija imala je za posledicu groznicu predgrađa. Trošenje energije, naočigled ninašta, od strane malog broja proletera upotpunio je društveno zatišje velike većine proletera. Implozija grupe na marginama omladine je očajnička druga strana umirenja duhova i globalnog uspavljivanja.
Posle nas, požar
Došlo je do promene tek kada inženjer ne želi više da upražnjava posao inženjera koji podrazumeva da on organizuje rad drugih, ali i njegovo odbijanje podrazumeva da su radnici iz baze čiji rad on organizuje već doveli u pitanje svoju situaciju. Isto tako, nešto se menja tek kada odbijemo ono što država nama odbija, a ne kada tražimo još više onoga što država odobrava. Dokle god proleter (što je normalno) zahteva veći udeo u potrošnji, on dovodi u pitanje samo raspodelu.
Raskid nastaje kada se ljudi bez sredstava [les dépossédés], iz istog pokreta, dočepaju onoga što im je uskraćeno i ujedno to odbace, ne bi li stvorili drugu aktivnost kao nosioca drugačijeg “društvenog odnosa”. Komunari, članovi nemačkih Unija, španski seljaci i radnici 1936., italijanski proleteri posle 1969. i u različitoj meri argentinci 2001.-2002. pokušavali su da u isti mah oduzmu buržoaziji ono što su smatrali svojim i da sve to prevaziđu stvaranjem “nečeg drugog”, kako materijalnog tako i društvenog.
Ona “ništa vam mi ne dugujemo” bunovnika iz 2005. sadrži u sebi odbacivanje svega, pa i društvene promene. Društvu vraćaju samo ono što je ono njima dalo, prema njemu se ophode kao što se ono prema njima ophodi, u daš mi – dam ti odnosu i vraćaju udarac za udarac, trošak za trošak.
Kao što radnik koji štrajkuje da bi radio manje za veću platu kritikuje raspodelu plate i profita, ali ne i postojanje najamnog rada, novembarski palitelji ostali su na reakciji, čak i kada su kršili zakon i bivali debelo osuđivani. Diskurs o “zakonu” je konzervativan, jer polazi od principa da treba da delamo što je bolje moguće sa postojećim, ali njegovo kršenje nema radikalnu vrednost samo po sebi i može biti čist gubitak za sebe, za druge i za sve.
Sutra…
Tokom perioda štrajkova u kojem su se udružili crnci i belci čak je i Malkom Iks prešao put od zatucanog crnačkog nacioanlizma do otvaranja prema drugim kategorijama i drugim borbama. Mnogi su krenuli Malkomovim stopama posle njegove smrti (1965.), između ostalih i Crni panteri. Četrdeset godina posle, nakon što se zajedništvo akcije između proletera različitih boja kože i porekla pokazalo kao slabo, posebne organizacije u getoima su se podelile između dva simetrična tabora. Sa jedne strane je san, otelotvoren u Džeksonu, o integraciji crnačke sitne buržoazije u belačko društvo: na kraju krajeva, ipak su dva afroamerikanca postala šefovi armije i ministarstva. Sa druge strane je separatizam koji je zastupao Farakan, u čemu je donkle imao uspeha, zato što je prezrenima vraćao dostojanstvo.
Pozadina implozije predgrađa u Francuskoj bile su parcijalne borbe čije su se tekovine gubile. Nije baš da je pre većina tih borbi bila ofanzivna, ali su se zahtevi postavljali sa nadom da će se barem malo poboljšati budućnost. Zadovoljstvo posle njegovog ispunjenja krunisalo bi kolektivan napor koji je po sebi pozitivan. Danas su zahtevi sami sebi sadržina. Proleter se ne prepoznaje više ni u skoro jednoj borbi drugih proletera, posebno kada pripadaju sociološkoj kategoriji udaljenoj od njegove. Grupa koja je izvojevala nešto konkretno, posebno kada je to stabilnost zaposlenja [, važi kao privilegovana, a oni koji izbiju iz perifernih slojeva još više padaju u izolaciju. Bunovnici iz predgrađa nisu pokazali da se više ili manje solidarišu sa ostatkom proletarijata nego što to ovaj čini sa njima.
Nema izgleda da će se sadašnja realnost uskoro promeniti, nastaviće da izaziva revolte kao ovaj iz novembra 2005.; štrajkove da se zadrži izvojevano; pokušaje povratka na kejnezijansku politiku; nekoliko nasilnih štrajkova, ponekad ocenjenih kao samoubistveni; i ponovno okretanje, u mnogo manjoj meri, direktnoj akciji i samoorganizaciji. Ukratko, stalno rasparčavanje [segmentacija u originalu] društvenog pokreta. Ukoliko se taj pokret proširi, što je verovatno, sa isto toliko štrajkača i demonstranata kao i pre dvadeset ili trideset godina, onda nema pokazatelja da će dok dobija na veličini prevazići podele koje su mu danas svojstvene. U njoj jedva da ima struja koja se zalažu za komunizaciju.
Sadašnja situacija doima se slična onome što se oko 1848. smatralo uslovima za revoluciju. Ili još više kao ono što je Marks smatrao od 1850. pa nadalje da je propušteno 1848., ali što će kapitalistička ekspanzija, po njegovom mišljenju, da nadomesti. Jedan od ciljeva Kapitala bio je da pokaže da istorijsko stvaranje tih uslova potiče iz same prirode kapitala. Pa tako izgleda da bolje odgovaraju toj definiciji u 2006. nego 1867.: omasovljenje najamnog rada [une salarisation massive] na svim kontinentima, isto tako rasprostranjena degradacija prilika najamnih radnika (intenziviranje rada, smanjenje plata, rad sve više gubi svrhu i sve više se pojavljuje kao svoja apstrakcija), što znači moguće ujedinjene veoma velikog broja ljudi bez sredstava [dépossédés] koji su “na kraju” postali većina ljudskog roda, u sistemu koji je vidljivo postao globalan, te je zbog toga sposoban da ujedini protiv sebe potlačene starih i novih industrijskih zemalja kao i milijarde “nezvaničnih” proletera.(17)
Međutim, ne nazire se revolucija ili pokret, bez obzira koliko malo bio konsekventan, koji tome teži.
Jedan bitan razlog, ali ne i jedini, jeste što proleteri postoje samo kolektivno i kroz određena dela. Raspodela nemaštine [le partage d’une dépossession] nije dovoljna. Kao pojedinac proleter može dugo da ostane bez posla, ali mu nije svejedeno da li može ili ne može da nađe posao i da li njegovi roditelji, prijatelji ili komšije proživljavaju sličnu situaciju.
Zasigurno, borba protiv izrabljivanja nije sama po sebirevolucionarna. Možeš se boriti protiv izrabljivanja i samo poboljšavati izrabljivanje . Naime, kapitalizam preokreće otpor u svoju korist i to ume već skoro dva veka. Komunistički pokret, koji je naumio da do pobede dođe otporom rada njegovoj organizaciji od strane kapitala, do sada se udavio u tim otporima.
Ljudi koji trajno, ili čak definitivno, gube vezu sa radom do tačke da se od njega otkačuju ne bi li sa njim još samo održavali negativan odnos, prekidaju vezu [délier, bukvalno: odvezuju se] sa mogućim univerzalitetom proleterskih uslova. Ako je rad zatvor, onda je to i doživotna nezaposlenost.
Nijedna nemaština [dépossession], ma kako “radikalna”, ne izlaže tako dobro kapitalističku realnost kao kada ljudima bez imovine [dépossédés] ne dopušta neki drugi način da dođu do društvenosti sem revolucije. Niko ne živi izvan društva. U svetu koji je izgrađen oko rada, oni koji nisu više socijalizovani radom, socijalizovani su potrošnjom, koja razdvaja i deli. Gledatelji futbalskog meča i nosioci markirane odeće nemaju ništa zajedničkog što bi ih ujedinilo, već su samo grupa protiv grupe. Navijači jednog kluba napadaju ili vređaju navijače drugog. Ljudi koji vole markirano preziru one koji ga ne nose ili još gore, trzaju sa drugog još elegantniju košulju. Da bi se stvorila solidarnost koja nadmašuje porodicu, bandu ili klan nije dovoljna zajednička akcija: ta zajednica mora još pride da se okuplja oko nečeg drugog osim sopstvene odbrane ili poboljšanja svojih uslova.
Reference:
[1] Dva mladića su doživela strujni udar bežeći od policije što dosta govori o strahu koja ova izaziva [bukvalno: održava, možda bolje širi?] i o čemu ljudi iz centra grada nemaju pojma. O ovim četvrtima, pogledati dva prva filma od Fransoa Rišea (J.-François Richet): Etat des lieux i Ma cité va craquer.
[2] Pogledati članke od D. Motea (D. Mothé) u Socialisme ou Barbarie
[3] “Bogataški geto” je oksimoron. Stanovnik geta ima poteškoća da iz njega izađe: što nije slučaj sa vlasnikom jednog lepog stana u Noiliju (Neuilly).
[4] Može biti da je obezvređivanje [devalorizacija u originalu] industrijskog rada uopšteno gledajući i posebno fizičkog rada [uopšteno & posebno – in general & in particular, kako ide ova konstrukcija?] jaka tendencija našeg vremena, ali ona ne sprečava da se ponovo otkriju prednosti “stare” industrije kada se za to ukaže potreba: Javna ponuda za kupovinu akcija Mital grupe Arseloru potseća na važnost, umeće i iskustvo [know-how] kategorija koje su zadnjih trideset godina predstavljene kao breme, kočnica stvaranju vrednosti – radnici u proizvodnji čelika [sidérurgistes]. Jednog dana će koncept “postindustrijskog društva” izgledati isto toliko daleko od stvarnosti kao i “kraja rada”. Sve se to razvija u kapitalizmu, počevši u odnosu kapital-rad. Sistem savladava krize samo tako što radništvu vraća njegovu ulogu. Rad je nužno zlo kapitala. Njegova bolja eksploatacija ne znači da se njegovi troškovi svedu na minimum ili da se prema radniku sistematično odnosi kao delovima koji se bacaju posle upotrebe [composant à jeter après usage, delovi za kratkotrajnu upotrebu?].
[5] Pogledati knjigu objavljenu kod L’insomniaque kao zbirka tekstova i života od A. Jakoba (A. Jacob).
[6] A. Paz, B. Duruti, Les Editions de Paris, 2000.
[7] “Le déclin et la chute de l’economie spectaculaire marchande”, SI, 10 broj, 1966. Pogledati isečak iz broja 7 koji smo ovde izneli da se uporedi sa današnjom epohom.
[8] Svakako za trenutak [Pour le moment au moins], pogledati [4]
[9] G. Ali (G. Aly), Comment Hitler a acheté les Allemands, Flammarion, 2005. (originalan naslov: L’Etat populaire hitlérien). Prvi deo najviše objašnjava [može li ovo malo elegantnije?]. Od istog autora, sa S. Heimom, Les Architectes de l’extermination, Calmann-Lévy, 2006.
[10] O uspehu štrajka u jednoj bretonskoj fabrici za pakovanje artičoka, pogledati La Lettre de Mouvement Communiste, broj 18, 2005. Broj 19 je posvećen takođe nemirima. Bez druge napomene: BP 1666, Centre Monnaie 1000, Bruxelles 1, Belgija.
[11] Websterov rečnik daje primer: aid to the victims was simply a matter of common decency. Pomoć žrtvama životnog ili društvenog udesa u današnjim socijalnim stanovima se ne podrazumeva, sem u nekom televizijskom maratonu. Ako minimalna međusobna pomoć nije već utihnula, ona se upražnjava pre svega kada se živi kao spektakl [da li ovo može da prođe ili je bukvalan prevod? doživljava je možda pogrešan prevod? proživljava? ]. Mi nismo više kolektivni kovači svojih života, već žrtve koje se međusobno ispomažu putem posrednika koji nam izmiču.
[12] Looks and Smiles, film Kena Loaha (Ken Loach), 1981. Pročitati takođe sećanja od Ž. i Ž. Denisa (J. et J. Dennis), Un peu de l’âme des mineurs du Yorkshire, L’Insomniaque, 2005.
[13] Šta god da se priča okolo [Quoique répandue], ova situacija nije ni svuda ista [uniforme, da li je ovo dobar prevod?], a ni neizbežna. U blizini Rima, jedan od najvećih socijalnih naselja na svetu, “baraka” duga ceo kilometar, u kojoj je skoro čitav jedan sprat već godinama ilegalno naseljen živi u relativnom miru i harmoniji uz međusobnu pomoć i zajedničke aktivnosti. Istina je da je Italija jedna od retkih zamalja koja se odupire fast fudu.
[14] Pogledati dela od Cl. Dunetona, posebno La Mort du français
[15] Iskoristiću priliku da ukažem na knjigu Ž.-Manuela Tremonda (J.-Manuel Traimond), Dissection du masochisme organisé. Approches libertaires, Atelier de Création Libertaire, Lion, 2005.
[16] Ovo preduzeće je navodno prvo obećalo pa posle zaboravilo da zaposli lokalnu radnu snagu.
[17] O “nezvaničnim” proleterima pogledati tekst od M. Dejvisa (M. Davis), Planet of Slums objavljen u New Left Review i vrlo često reizdavan.