U modernom kapitalističkom društvu, bilo kakva oružana aktivnost mora nužno biti zasnovana na organizaciji vojnog tipa. Kao takva, ne može umaći logici države koja, u krajnjem, determiniše celinu njenog organizacijskog funkcionisanja i internih društvenih odnosa, kao i njene odnose sa društvenim okruženjem. Stoga je model organizacija oružane borbe savršeno u skladu sa boljševičkom koncepcijom revolucionarne partije. I za Crvene Brigade i nemački RAF, ova organizacija mora biti sazdana kroz oružanu borbu, i na osnovu nje. Kao što je već istaknuto, „ (RAF) je dodao ovom Lenjinovom supstitucionizmu, koji je zamenio proletarijat Partijom, zamenjivanje Partije oružanom borbom“ (La Bande a Bader, La Guerre Sociale, No 2, Paris, 1978). Onda je prilično ispravno videti u iskrsavanju ovih grupa i aktivnosti “ više proizvod kraja jednog perioda nego nastajanje nečeg novog”, i voluntaristički pokušaj “nametanja tempa” u “blokiranoj situaciji” (La Bande a Baader, op.cit), ali ove stare koncepcije revolucije i lenjinistički temelji ovih grupa nisu samo očite u oblicima njihovog organizovanja. Mnogo važnije od toga, nalaze se takođe u sadržaju njihovog revolucionarnog projekta, naime u njihovom nasilju protiv države, koje je postalo suštinski aspekat društvene transformacije. Zato je pogrešno zaključiti da su ove grupe na visini “problema uništenja države”. Upravo suprotno, njihova koncepcija revolucije ostaje suštinski politička – cilj je uništenje države – dok njihovi principi funkcionisanja ubrzano vode ka osnivanju mini – državnih organizacija, ogledalne slike neprijatelja protiv koga se bore. Osim toga, takođe treba obratiti pažnju na čuveno “vojno pitanje” revolucije za koje mnogi ljudi veruju da je ono do kog su aktivnosti ovih grupa dosegle. Pre svega, šta se podrazumeva pod ovim pitanjem? Zasigurno, “vojno pitanje” je bilo jedan od specifičnih aspekata prošlih buržoaskih revolucija, koje su karakterisale slabost radničke klase i strategije klasnih saveza. Kraj devetnaestog veka u Evropi, početak dvadesetog veka u Rusiji, i kasnije, preokreti u zemljama koje su se oslobodile kolonijalizma, pružaju nam pregršt primera. Danas, u zemljama gde kapitalizam vlada u svojoj najdovršenijoj formi, nije reč samo o tome da društvena revolucija ne može biti pojmljena u obliku “vojnog pitanja”. U modernim društvima, gde su najamni odnosi postali poopšteni kroz privatni i javni život, subverzija kapitalističkog poretka može biti ostvarena jedino preko preuzimanja i kontrole proizvodnog aparata, kroz njegovu transformaciju i promenu namene na temelju novih društvenih principa, pod kontrolom samih proizvođača. Ukoliko možemo na ovaj način predvideti erupciju nasilne konfrontacije sa buržoazijom, njenom državom i političkim i društvenim silama koje brane državno-kapitalistički projekat, nema sumnje da će ove konfrontacije uglavnom izbiti unutar okvira ovog procesa preuzimanja društveno proizvodnog aparata – zato što je njegova kontrola ključ za političku vlast u društvu – a ne na tradicionalnom i specijalizovanom nivou vojne aktivnosti. U ovim primerima teško možemo i da zamislimo koja bi bila korist od “vojnog iskustva naoružanih grupa”! Upravo suprotno, uspeh antikapitalističkih snaga u ovim sukobima zavisi od njihove superiornosti na nivou reorganizacije društva a ne od bilo kakve takozvane vojne efikasnosti specijalizovanih grupa (koju bi zapravo teško bilo i zamisliti imajući u vidu efikasnost represivnih snaga države). Skorašnje iskustvo portugalske “revolucije” 1974-75. može, bez obzira na njegova ograničenja, razjasniti ono o čemu pričamo. Kada se desničarski puč 25. novembra dogodio, ono što je preostalo od istinske antikapitalističke aktivnosti portugalskog proletarijata nije bilo dovoljno ni za pokušaj, pa čak ni za razmatranje, suprostavljanja puču koji je jasno predstavljao početak perioda nametanja zakona i poretka. Ovo nagoveštava da radnici nisu bili sposobni da razviju i organizuju različit i jasno antikapitalistički projekat, da je odbrana “revolucije” bila delegirana – automatski i bez rasprave – organima “vojnog pitanja”, populističkim sektorima vojske i naoružanim ćelijama grupa poput PRP, koje su čak imale u prošlosti iskustvo oružane borbe! Svako zna šta se dogodilo nakon toga. Drugim rečima, ovde kao i drugde, “vojno pitanje” se nametnulo zbog toga što je društveno pitanje bilo unapred sahranjeno (ili rešeno). Zapravo, ukoliko je buržoazija u stanju da klasnu borbu dotera do čisto vojnog terena, proletarijat će u međuvremenu biti uništen. Mnogo značajniji istorijski primeri poput španske revolucije 1936. takođe pokazuju kako razvoj i prevlast vojnih aktivnosti neizbežno znači neutralizaciju društvene revolucije.
Jasno je da bilo kakva oružana politička aktivnost podrazumeva i zahteva, u bilo kom kapitalističkom društvu, centralizovanu organizaciju, zasnovanu na hijerarhiji i utemeljenu na principima i moralnosti buržoaske politike: cilj opravdava sredstvo! Sve oružane grupe, svih pravaca, iako sve manje – više boljševičke, su zasnovane na ovim principima (što je cena njihovog opstanka), predstavljajući tako ogledalne organizacije kapitalističke države, koja je merilo njihovih organizacija. Ukoliko neko analizira, kao što to činimo mi u narednim tekstovima, funkcionisanje i političke projekte ovih grupa, jasno možemo videti njihovo nesumnjivo naginjanje starim organizacijama i principima radničkog pokreta, od socdemokratije do staljinizma (…)
Ukoliko se trenutna kriza kapitalizma produbi, ukoliko dođe do erupcije i širenja društvenih sukoba, i ukoliko radne mase počnu da gube veru u sistem, onda se, malo po malo, može videti da će kapitalizam i njegova država biti saterani u situaciju gde će biti samo nekoliko opcija za izbor. Korišćenje tradicionalnih mehanizama integrisanja radničke klase će prosto zavisiti od kapaciteta partija i sindikata da kontrolišu reakcije proletarijata. Ukoliko ova solucija ne donese rezultate, kapitalistička država će biti prinuđena da iskoristi svoje represivne mehanizme, demonstrirajući daleko veću silu od one koje su grupe oružane borbe morale do sada da koriste. Ukoliko, uprkos svemu ovome, radnička klasa bude u stanju da u sopstvenim borbama pronađe odlučnost i inicijativu da ide dalje, da se (samo)organizuje na novim osnovama (odbijajući liderstvo, delegiranje moći i strategije klasnog pomirenja), da izgradi okvir za subvertiranje trenutnog poretka i sistema proizvodnje, onda će okolnosti biti promenjene. Politika radikalnog društvenog pokreta će zameniti politiku vojnih strategija i destabilizacije državnih institucija, sredstava manipulatorskih šegrta svih vrsta “armija” i “brigada”, čiji je sadržaj lišen bilo kakve antikapitalističke perspektive za masu najamnih radnika.
Maj 1979. Pariz, Charles Reeve
C. Orsoni, C Reeve, Pour une discussion politique sur le lutte arme, Paris 1979 ed. Spartacus
http://www.revoltagainstplenty.com/index.php/recent/1-recent/180-dave
Preveo Nikola
2016.