Baviti se teorijom je u najosnovnijem smislu pokušaj razumevanja onoga što činimo. Svi smo mi teoretičari svaki put kada iskreno raspravljamo o onome šta se dogodilo, razlučujemo bitno od nebitnog, primećujemo pogrešna objašnjenja, prepoznajemo šta je uspelo a šta nije, razmatramo kako nešto može biti bolje učinjeno sledećom prilikom. Baviti se radikalnom teorijom jednostavno znači govoriti ili pisati pred više ljudi o opštijim stvarima na apstraktniji (tj. primenljiviji na širem terenu) način. Čak i oni koji tvde da odbacuju teoriju teoretišu – samo mnogo nesvesnije i kapricioznije, a samim tim i pogrešnije.
Teorija bez detalja je prazna, ali su i detalji bez teorije slepi. Praksa iskušava teoriju, ali teorija takođe inspiriše nove prakse.
Radikalna teorija nema šta da poštuje, niti išta da izgubi. Ona kritikuje sebe samu pored svega ostalog. Ona nije doktrina u koju se veruje, već privremena generalizacija koju ljudi moraju konstantno proveravati i ispravljati; praktično pojednostavljivanje neophodno za hvatanje u koštac sa kompleksnostima realnosti.
Ali ne preveliko pojednostavljivanje, nadamo se. Bilo koja teorija može postati ideologija, okamenjena u dogmu, izvitoperena zbog tlačiteljskih ciljeva. Sofisticirana ideologija može biti u izvesnom pogledu ispravna, ali je od teorije odvaja nedostatak dinamičnog odnosa sa praksom. Teorija je kada imaš ideje; ideologija je kada si u vlasti ideja. „ Teži jednostavnosti, i ne pouzdaj se u nju“.