Kriza i kritika
Politička praksa odnosa između krize i kritike je komunizam. Kriza nije bolest u suprotnosti sa navodno normalnim smerom, već iznenadna promena u samom toku bolesti – ovo je značenje reči u medicini. Ona ne donosi uvek šansu, već je trenutak opasnosti. Ipak, ne radi se o traženju kraja tunela ne bi li se ponovo nastavilo istim stazama, nego o prekidanju stare rutine i pravljenju zaokreta.
Pobednička arogancija
Poraz radničkih borbi u poslednjih četrdeset godina i ishod Hladnog rata su ispunili pobednike arogancijom. Izjednačivši modernost sa slobodom, demokratijom i ljudskim pravima, zapadna civilizacija se može praviti da je istorijsko savršenstvo. Navodno bezuslovni karakter njenih političkih vrednosti je nerazdvojan od misionarskog izvoza demokratije i ljudskih prava, političke potvrde pobedničkog shvatanja istorije.
I dalje užasnuti baukom komunizma, “pobednici” uništavaju ono za šta se radnički pokret borio, kao i pravnu državu vladavine zakona, koja im je bila toliko srcu mila tokom borbe protiv “totalitarizma”. Njihov strah se širi celim društvom i stvara paranoični svet zasnovan na opasnosti/ sigurnosti (ptičiji i svinjski grip, Frontex [evropska agencija za sigurnost granica]…]
Ali kada arogantni uništavaju pravnu državu i napadaju državu blagostanja, nije zadatak komunista da brane ove stvari. Umesto toga, moramo da suočimo pobednike sa stvarnom silom koja ih je terala i dalje ih tera da reaguju panično protiv njihovih sopstvenih institucija. Ova sila ima tradiciju i ime.
Sme li iko reći klasna borba?
Evropske socijaldemokrate su na izmaku. Oni su samo upravljali kolektivnim pravima koje je radnička klasa izvojevala, i sada, kada su ova prava na udaru, ova upravljačka uloga se takođe bliži kraju. Da bi sprečili autoritarni sunovrat, moralli su podupreti klasnu borbu. Umesto toga, zastupali su neizvesno društveno izmirenje. Oni koji žele da ostave klasnu borbu u krvavom prošlom veku ne treba da se čude autoritarnoj regresiji pravne države.
Šta je do đavola voda ?
Dve mlade ribice sreću stariju ribu. Pozdravlja ih uz pitanje:”Pa momci, kakva je voda?“ Plivajući dalje, najednom se jedna okrete prema drugoj uz pitanje:“Šta je do đavola voda?”
Ne zanima nas toliko ko je matora riba, već njeno pitanje! Naturalizacija kapitalističkog oblika proizvodnje od sadašnjice pravi aistorijsku iluziju, pa potraga za promenom – nakon komunizma – postaje nepojmljiva. Da bi postavili nove temelje revolucionarne politike, potrebno nam je drugačije shvatanje istorije, moramo je razumeti kao političku kategoriju.
Postoji komunistička istorija koje nema u arhivama; nekoliko generacija je u više navrata pokušavalo da prekine tok kapitalističke modernosti ne bi li započela drugačija istorija. Moramo sačuvati ovu mogućnost shvatajući prošlost kao nedovršenu, od ustanka Spartakovaca do Mincerovih seljaka. U kapitalističkoj konfiguraciji ova borba se zove komunizam i povezana je sa imenom “Marks”. Ali pošto su njegovi problemi još uvek naši, uvek moramo uzeti u obzir šta je i dalje neostvareno još od ovih početaka.
Definisanje komunizma
Staljinizam je opravdavao najbrutalnije činove kapitalističke akumulacije kao korake ka izgradnji socijalizma. Socijaldemokratija je izvrnula Marksov iskaz iz Nemačke ideologije o “komunizmu kao stvarnom pokretu koji ukida sadašnje stanje stvari” u Bernštajnovu verziju “nema cilja, pokret je sve”. Komunizam kao ideal, kao nešto čemu se teži, ali što se nikada ne može ostvariti.
Staljinisti i socijaldemokrate su imali istu filozofiju istorije koja je podrazumevala progres i razvoj proizvodnih snaga. Ovo shvatanje, koje su delile i fašističke tehokratije, opstaje u evrocentričnoj definiciji istorije u kojoj se devet desetina sveta smatra zaostacima. Postmoderni svetonazor je čisti proizvod modernosti. Način na koji jukstapozira faze – oblici seljačkog ropstva odmah do visokotehnološke proizvodnje – ništa ne objašnjava, nego samo zamračuje i krivotvori činjenicu da su ove faze bile nasilno sinhronizovane svetskim tržištem.
Postmoderno sučeljavanje raznolikosti ne–različitih istorijskih faza dozvoljava samo jednu razliku: onu između modernosti i postmodernosti. Ali ova spacijalizacija vremena je samo inverzija temporalizacije prostora. Postmodernost natrpava različite istorijske faze jednu pored druge prostorno, reprodukujući ih samo pojavno, dok modernost hijerarhizuje različite istorijske faze, i međusobno sukobljava, na osnovu sopstvene temporalnosti.
Vremenski slojevi
Marksov susret sa ruskim narodnjacima i njegove poslednje antropološke studije otkrivaju jedan problem. Četiri nacrta čuvenog pisma Veri Zasulič postavljaju dva ključna pitanja za razumevanje svetskog tržišta i odgovarajućeg mu oblika politike. Svako ko ignoriše ova pitanja nastavlja tradiciju zvaničnog marksizma, koji je ova pisma smatrao opipljivim znacima „slabljenja Marksovih istraživačkih sposobnosti”[1]. Kapitalistički način proizvodnje integriše različite oblike proizvodnje, ali bez razumevanja vrednosti ovaj odnos ostaje neshvatljiv.
Nasilno uključivanje u svetsko tržište uzdrmava postojeće društvene odnose i istorijske formacije; međutim, oni se ne mogu razumeti poput stupnjeva na linearnom merilu istorijskog razvoja, već jedino kao slojevito vreme: “kao u geološkim formacijama, ovi istorijski oblici sadrže čitave serije primarnih, sekundarnih, tercijarnih tipova itd”[2].Ukoliko istorijski oblici nisu postavljeni u vremenski sled progresa od prošlosti ka budućnosti, već su organizovani poput “geoloških formacija”, u kojima ono što je bilo postoji odmah pored onog sadašnjeg, zajedničko prisustvo različitih istorijskih faza na istoj površini postaje zamislivo.
Kada je perspektiva istorijske Ravnice jednom odbačena, različiti putevi postaju vidljivi. Ne zato što su različite istorijske faze nezavisne jedna od druge, već naprotiv, zato što su nasilno sinhronizovane i zato što se odupiru ovoj sinhronizaciji. Ruski narodnjaci poput Černiševskog, koje je Marks poštovao, nisu bili romantično nostalgični prema starijim oblicima seljačke zajednice. Tragali su za mogućnostima istorijskih skokova: Rusija ne mora da prođe kroz „rasturanje ruskih seljačkih zajednica“, ukoliko različite situacije, „geološki slojevi“ leže jedni do drugih, međusobno se oplođujući.
Vremenski skokovi i anahronizmi
U prvoj polovini dvadesetog veka, Ernst Bloh je koristio sliku multiverzuma za razmišljanje o kapitalističkim neistovremenostima, prema kojima se markisizam ophodio kao prema ostacima, i koji su postali pogonsko gorivo nacionalsocijalizma. Marks je već u svojim kasnijim radovima počeo da shvata istorijske periode na nov način, što je bila reakcija na pad Pariske komune i devetnaestovekovni model revolucije, prema kome se proleterska revolucija smatrala nastavkom progresa ispoljenog u buržoaskoj revoluciji. U njegovim primedbama o „primitivnim zajednicama“ nema nostalgije ili romantizma.
Povratak u prvobitnu zajednicu niti je moguć, niti je to cilj. Zajedničko vlasništvo je bilo vezano za zemlju koja se obrađivala putem stroge podele rada. Prema Marksu, u „višoj ekonomskoj formaciji društva“ vlasništvo se ne prenosi na društvo ili na državu, ili čak na sva postojeća društva zajedno! Oni nisu vlasnici, samo posednici zemlje. Ljudi kao njeni korisnici „moraju da je ostave u boljem stanju narednim generacijama“[3].
Ostavljanje u boljem stanju moguće je jedino zahvaljujući tome što komunizam počinje od najsavremenijeg objektifikovanog rada, uzimajući u obzir njegove produktivne i destruktivne potencijale. Komunizam se suprostavlja kapitalističkom načinu proizvodnje u svakom pogledu.
Pristojnost
“Kad se ujedine komunistički radnici, njima je cilj prije svega učenje, propaganda itd. Međutim, oni time istovremeno stječu novu potrebu, potrebu društva, i što je izgledalo kao sredstvo, postalo je cilj. Taj praktični pokret može se promatrati u njegovim najsjajnijim rezultatima kad se pogledaju ujedinjeni socijalistički francuski radnici. Pušenje, piće, jelo itd. nisu više ni izgovor ni sredstvo povezivanja. Njima je dovoljno društvo, udruženje, zabavljanje koje opet ima za cilj društvo: bratstvo ljudi nije kod njih fraza, nego istina”[4].
Sredstvo kao cilj. Komunistička etika zajedničkog je povezana sa antiteleologijom istorije.
Udruživanje, zajednička praksa radnika koji se bore je komunistička anticipacija. Suština veza sadržanih u ovoj praksi već se shvata kao cilj kojem se teži. Staljinizam je bio suprotnost komunističkoj pristojnosti. Kult ličnosti koji i dalje živi u potrebi za jakim vođama opravdava današnja zverstva ostvarenjem carstva slobode u budućnosti.
Politička organizacija koja vodeću ulogu pripisuje jednoj ličnosti i politički deluje jedino u cilju sopstvene promocije odlaže komunizam za budućnost koja se nikada ne može ostvariti. Koja je razlika između vođe koji odlučuje koji borac može da se žrtvuje tokom političke operacije i zvaničnika fašističke partije koji odlučuje koji će radnik očistiti tenk ispunjen otrovnim gasom?
Revolucionarna praksa se ne može procenjivati na osnovu bilo kog spoljašnjeg kriterijuma, niti onog budućnosti koja se treba ostvariti, niti onog koji pripada svetu koji treba biti uništen. On mora biti inherentan samoj revolucionarnoj praksi kao “najsjajniji rezultat francuskih socijalističkih radnika“ koji spominje Marks. Sreća nije „običan plen koji pripada pobedniku“, ona je već „prisutna u klasnoj borbi“[5]. Ovo komunističko predviđanje dovodi u pitanje ono postojeće: vladavinu pobednika i svaku od njihovih prošlih i sadašnjih pobeda. Oslanjajući se na Hegela[6], ovu anticipaciju shvatamo kao komunističku pristojnost.
Građanski rat kao normalnost
“Kapitalista brani svoje pravo kao kupac kad pokušava da radni dan učini što je moguće dužim i da od jednog radnog dana, ako samo može, napravi dva. S druge strane, specifična priroda prodate robe ograničava kupcu njenu potrošnju, a radnik nastoji na svome pravu kao prodavač kad hoće da radni dan ograniči na određenu normalnu veličinu. Ovde imamo, dakle, antinomiju, pravo protiv prava, oba potvrđena zakonom robne razmene u istoj meri. Između jednakih prava odlučuje sila. I tako se u istoriji kapitalističke proizvodnje normiranje radnog dana predstavlja kao borba za granice radnog dana — borba između ukupnog kapitaliste, tj. kapitalističke klase i ukupnog radnika, ili radničke klase.”[7]
Ovde postoji važna promena perspektive. Prvo je borba oko radnog dana posmatrana iz pravne perspektive: jednaki pravni subjekti, u međusobno simetričnom odnosu, kupuju i prodaju radnu snagu kao robu. Svako pokušava da proda svoju robu što skuplje, a da je kupi što jeftinije. Nepravda je prikrivena zakonom. Upravo je to njegova funkcija.
Spuštajući se na proizvodne položaje ipak: “izgleda da se fizionomija naših dramatis personae u nečem menja. Bivši vlasnik novca ide napred kao kapitalista, za njim ide vlasnik radne snage kao njegov radnik; prvi se značajno smeška i hita na posao, dok drugi ide plašljivo, opirući se, kao neko koji je na tržište izneo vlastitu kožu pa sad nema šta očekivati osim — štavionice!”[8]
Priča Kapitala se menja: neutralnost zakona ustupa mesto „neutralnosti“ izveštaja fabričkih inspektora. Marks niže navode iz ovih izveštaja, dodajući komentare direktno iz paklenih odaja kapitala: vampiri i vukodlaci tumaraju svuda.
Spuštanje na proizvodne položaje pokazuje da klasna borba nije samo puka borba za novac: ona je borba na život i smrt – ne samo za fizički opstanak, već za pravi život.
Proizvodni odnosi se mogu posmatrati u svom pravom obličju : kao asimetrični odnosi. Ako subjekat prodaje svoju radnu snagu, on prodaje sopstveni život, pravo da koristi svoje telo i um. Asimetrija je neotkrivena dok je istinski odnos prikriven zakonom. Može se videti šta je zaista zakon: građanski rat. Osim što „istorija kapitalističke proizvodnje“ ne može biti prevazađena pobedom u građanskom ratu.
Nema “pravedne nadnice“; jedina stvar koja se može smatrati pravednom je uništenje samog najamnog odnosa, odnosno uništenje čitavog “građanskog rata” koji se konstantno vodi između klasa. Proleter nije prosto isključen, zahtevajući da bude uključen u novi poredak: pre će biti da zato što ne želi više da bude proleter mora da uništi poredak koji od ljudskih bića pravi proletere.
Država, zakon, klasa
Ništa nije toliko iskvarilo (nemačko) radništvo koliko uverenje da ide niz struju, ili uz progres. Valter Benjamin je izrazio ovu misao u vremenu strašne opasnosti, kada su nacionalsocijalizam, staljinizam i socijaldemokratija udruženim naporima radili na uklanjanju komunističke klasne borbe.
Ideja progresa se zapravo direktno suprostavlja komunističkoj. Ona pre svega proizvodi lažno uverenje da bolji radni uslovi, garantovana socijalna prava i kolektivni radni ugovori mogu da se pojave iz borbi za određena prava, odnosno iz „prirodnog razvoja“ civilizacije zakona. To je ideja da kapitalistički način proizvodnje ne može biti prevaziđen jednom zauvek, već da se može postepeno pripitomljavati i civilizovati. Ali jedino pojava klase kao kolektivnog subjekta prava na upotrebu sile[9] može kolektivna i socijalna prava uperiti protiv normalnosti kapitalističkog načina proizvodnje, protiv atomizacije koja prati individualna prava i pregovaranja.
Radnička klasa je jedini subjekat koji je uspešno izborio pravo na upotrebu sile paralelno državi i njoj suprostavljeno: pravo na štrajk. Prema ovom scenariju, država nije izvršni odbor ove ili one klase, ona je suprostavljena klasnoj borbi kao takvoj. Država takođe lako može naći neophodnim da odbrani interese proletarijata ili delova buržoazije protiv ostalih interesa.
Kako se moderna država jedino odnosi prema atomizovanim pravnim subjektima, ona se suprostavlja svakom obliku kolektivnih prava i preotima pravo na upotrebu sile, koje je bilo osvojeno i preokrenuto od strane radničke klase, što je pre moguće. Naspram ovoga, zaprepašćenje zbog autoritarnog urušavanja pravne države može se uporediti sa zaprepašćenjem ribe koja na pitanje o temperaturi vode kaže “šta je do đavola voda“?
Upravo tako izgleda pakao. Juridifikacija je nastojala da kroz borbe za priznanje pojedinačnih zahteva sprovede depolitizaciju društvenog i vladavinu sile, vladavinu koja ne može biti osporena na demokratski način.
Mašine i znanje
“Ali kao neumorno nastojanje za općim oblikom bogatstva kapital tjera rad preko granica njegove prirodne potrebitosti i tako stvara materijalne elemente za razvitak bogate individualnosti, koja je jednako svestrana u svojoj proizvodnji kao i u potrošnji.”[10]
Na ovaj način kapital stvara osnove za društveni individuum, novi društveni poredak i novu antropologiju.
U Fragmentu o mašinama Marks je pokušao da izloži rečnik komunizma. Društvena individua i “društveni mozak” (Gesellschaftliches Hirn, najčešće prevođeno kao opšti intelekt) su proizvodi sadašnjeg načina proizvodnje, ali s potencijalom za njegovo prevazilaženje. Izrazom “društveni mozak” Marks je aludirao na mogućnost čitavog znanja čitave vrste: mozak nije više sadržaj pojedinačne glave. Aktuelna kriza svih naučnih grana i čitavog obrazovnog sistema je simptom ovog procesa, kroz koji znanje poprima sve društveniji karakter. U današnjoj plovidbi potrebna je drugačija vrsta umešnosti.
Dosta toga je objektifikovano u elektronskim uređajima i nautičkim dokumentima; niko ne bi ovo mogao obavljati sam. Iako mnogi ljudi preziru „svu tu tehnologiju“ i žele „jednostavan život“, niko ne bi zaista zamenio današnje kolektivno znanje za ono koje je posedovao mornar iz davnina. Objektifikacija znanja je do sada dosegla oblasti humanističkih i društvenih nauka. Verovatno deluje kao da je individua u većoj meri neupoznata sa trenutnim odnosima proizvodnje nego što je to bio diplomac iz prošlog veka.
Ali kada ne posmatrate samo indivude i individualne umove, stvari izgledaju drugačije. Iz vizure čitavog društva, znanje nije odumrlo već se proširilo. Ono što se romantičarski oplakuje kao gubitak kulture zapravo je korak ka proizvodnji kulturno individualizovane subjektivnosti unutar globalnog društvenog znanja. Mnogo više je informacija u obliku objektifikovanog znanja, i više ljudi tome može pristupiti nego pre dvadeset godina.
Mlada osoba iz Singapura, Milana ili sa Tajvana je kulturološki mnogo bliža onoj iz Tokija, Nju Jorka ili Pariza, nego što je stanovnik sa juga bio nekom sa severa Nemačke pre pedeset godina. Ali ovo objektifikovano znanje mora biti iznova prisvojeno, inače ostaje izraz kapitalističke vladavine i proizvodi bedu umesto bogatstva.
Analiza novih oblika proizvodnje i znanja mora stoga biti istovremeno kritika nauke. Svako ozbiljno razmatranje alternativa kapitalizmu mora uzeti u obzir globalni nivo, zapravo mora početi od njega. Nacionalistička i regionalistička odvajanja kao što su bili kejnzijanizam i „slobodni novac“ su nemoguća. Istorijski posmatrano, kejnzijanizam je bio zenit tehnokratske razvojne politike odozgo, strategija svesnog uništenja samoniklih inicijativa, koja je jedino mogla biti zaustavljena klasnim borbama šezdesetih[11].
Teorije slobodnog novca naginju ka antisemitskim „teorijama krize“.
Slobodno tržište / svetska radnička klasa
Danas je muzika globalna! Za vreme krize početkom devedesetih, Karl Hajnc Rot je ovo izložio u svojoj tezi o proletarizaciji: životni uslovi se ravnaju globalno, dok se istovremeno zaoštravaju klasne polarizacije i društvene nejednakosti[12]. Ovo je danas postalo očigledno. Po prvi put, glavni smer klasne borbe nije više prema razvoju; komunističke partije su zastarele[13].
Po prvi put je globalna radnička klasa sposobna da kritikuje progres i čineći to da zaista stavi komunizam – a ne „izgradnju socijalizma“ – na dnevni red. I po prvi put je uticaj svetske ekonomske krize na globalnu radničku klasu svuda istovremeno prisutan[14].
Komunizam
Jedino radnička klasa koja napušta kapital može rešiti trenutne probleme čovečanstva. Problemi tehnologije, gladi, uništavanja prirode itd, mogu se jedino rešiti počevši od globalne produktivne saradnje. Reaproprijacija neverovatnih količina reifikovanog rada i inverzija proizvodne kooperacije pokazuju put kojim treba ići. Moramo braniti Benjamina od uobičajenog otupljivanja njegovih teza o istoriji: ne samo što je smatrao klasu jedinim mogućim „subjektom istorijskog uvida“, već je zajedno sa Marksom takođe odbacio osnovnu glupost socijaldemokratije, koja je ionako u Gotskom programu obožavala rad kao izvor „sveg dobra i kulture“[15]. Komunizam je ukidanje rada. Akumulacija radi akumulacije i (nametnuti) rad postaju slobodne aktivnosti.
http://www.wildcat-www.de/en/wildcat/86/w88_communism_en.html
Objavljeno u 86. broju nemačkog magazina Wildcat (2010)
Prevod: Nikola
Korektura: Ivana
2015.
[1] H. Wasa, Marx and revolutionary Russia, in: T. Shanin (Hg.), Late Marx and the Russian Road. Marx and »the peripheries of capitalism«, New York, Monthly Review Press, 1983, str.42.
[2] Marksovo pismo Veri Zasulič, MECW, Volume 24, str.346.
[3] Capital III., str.911.
[4] Marks, Ekonomsko filozofski rukopisi, https://www.marxists.org/srpshrva/biblioteka/marks/1844/ekonomsko-filozofski-rukopisi/ch03/03.htm
[5] Walter Benjamin, O shvatanju istorije, http://anarhisticka-biblioteka.net/library/walter-benjamin-o-shvatanju-istorije
[6] Hegel “Etički život kao ideja slobode” u: Filozofija prava
[7] Marks, Kapital, Prvi tom, Beograd, 1978, str. 210. https://libcom.org/files/karl_marks_kapital_prvi_tom.pdf
[8] Ibid, str. 162
[9] M.Tomba, Another kind of Gewalt: Beyond Law. Re-Reading Walter Benjamin: Historical Materialism 17
[10] Karl Marks, Temelji slobode (Grundrisse), Zagreb, 1977, str. 136.
[11] Gabriel Kolko: Main Currents of American History, 1984
[12] Karl Heinz Roth, Die Wiederkehr der Proletarität, 1994
[13] Loren Goldner: Communism is the material human community, http://home.earthlink.net/˜lrgoldner/bordiga.html
[14] Wildcat 82, Beyond the Peasant Internationale
[15] Walter Benjamin, O shvatanju istorije, http://anarhisticka-biblioteka.net/library/walter-benjamin-o-shvatanju-istorije