Uvod
Ovi tekstovi su napisani između 1969–1973. godine; većina je objavljena u Francuskoj, između 1972–1973. Oni izražavaju stavove grupe ljudi rešenih da organizuju neki oblik sistematične akcije.
Uprkos svojim slabostima, Situacionistička internacionala je, između ostalog, pokazala nešto što je Marks objasnio pre više od 100 godina: nije važno samo razumeti istorijsko kretanje i delovati u skladu s njim; važno je i biti nešto drugo u odnosu na stavove i vrednosti društva koje revolucionari žele da unište. Aktivistički stav je uistinu kontrarevolucionaran, utoliko što raspolućuje pojedinca, razdvajajući njegove potrebe, njegovo stvarno biće i njegove društvene potrebe, njegove razloge zbog kojih ne može da podnese sadašnji svet, od njegovog delovanja, pokušaja da promeni ovaj svet. Aktivista odbija da prizna da je on zapravo revolucionar, zato što želi da promeni svoj život, kao i društvo u celini. On potiskuje impulse koji ga okreću protiv društva. On se podređuje revolucionarnoj akciji kao nečemu što je izvan njega: prilično je lako uočiti moralni karakter tog stava. To je bilo pogrešno i konzervativno još u prošlosti; danas je to, u sve većoj meri, reakcionarno.
Kakva god da je bila situacija pre 50 ili 100 godina, namera današnjeg komunističkog pokreta nije da stvori uslove za komunizam; njih je već u potpunosti stvorio kapital. Naš cilj je neposredna komunizacija društva. Kapital je uspeo da prodre u naše živote i da ih podredi sebi u tolikoj meri da smo sada – makar mi koji živimo u razvijenim zemljama – revolucionarni zato što više ne možemo da podnesemo svoj odnos prema našem radu, prijatelju, životnom okruženju, rečju, prema svemu, od prvog komšije do naše omiljene mačke ili radio programa. Hoćemo da promenimo svet zato što nam je sve teže da se u njemu ostvarimo i potvrdimo. Čovekova najveća potreba – drugi ljudi – izgleda u isto vreme tako blizu i tako daleko. Komunizam, to jest, ljudska zajednica, nalazi se na dohvat ruke: njegovu pojavu sprečava samo društvena inercija. Ali, njegova osnova je već tu. Kapitalistički društveni odnosi su snažni, ali osetljivi. Kapital mora da potpuno skrene društvene impulse od revolucije ka politici, od revolucionarne aktivnosti, koja nastoji da ostvari ljudske potrebe, ka političkoj aktivnosti, koja odbacuje potrebe. Na primer, ljudi žele da kontrolišu svoje živote, kojima sada upravlja logika robne proizvodnje i vrednosti. Onda nastupaju političke grupe i objašnjavaju da je alternativa prava demokratija ili radnička uprava ili čak anarhija: drugim rečima, one žele da promene mehanizam donošenja odluka, ali ne i društvene odnose koji određuju taj mehanizam. One uvek svode društvene težnje na problem vlasti: sve će biti rešeno, kada se to pitanje jednom reši. Vlast mora preći u ruke proleterske partije ili masa ili mora biti raspodeljena na sve ljude. Aktivista, kao pojedinac, i političke grupe, kao organizacije, pate od neke vrste izmeštenosti. Oni sve probleme izražavaju u odnosu na vlast. Ali, današnji revolucionari moraju da odbace taj aktivistički stil i stav. (1)
Ali, to je samo deo problema. Revolucija je komunizacija društva, ali taj proces je mnogo više od pûkog zbira direktnih akcija. Naš zadatak više nije politički, zato što više nije neophodno organizovati razvoj proizvodnih sanga ili održavati i podržavati taj razvoj prinudnom akcijom proletarijata u odnosu na sitnu burožaziju (kao što je to 1875. godine izrazio Marks, u svojoj Kritici Gotskog programa). Ali, naša akcija je i dalje politička, samo na negativan način. Istina je da će kapital biti uništen opštom subverzijom, kroz koju će ljudi prisvojiti svoj odnos prema svetu. Ali, ništa odlučujuće neće biti postignuto sve dok država (to jest, sve države) zadržava nešto od svoje moći. Naše društvo se ne sastoji samo od mreže društvenih odnosa: ta mreža je centralizovana u silu, u kojoj je skoncentrisana moć neopdhodna za održavanje ovog društva. Kao centralna sila, država mora biti uništena centralnom akcijom, uporedo sa akcijom koja njenu vlast uništava svuda. Naravno, bilo bi krajnje apsurdno započeti sa izgradnjom neke centralne organizacije sada. Ali, potreba za koordinacijom i sistematičnim pripremanjem za revolucionarni zadatak postoji već sada. Svaka druga pozicija bila bi površna i naivna. Vojno pitanje je važno i ono se mora razmotriti.
Kapital bi samo bio srećan da nas vidi kako svoje živote menjamo lokalno, dok on nastavlja sa svojom aktivnošću na opštem nivou. To nije pûka teorija. Kapital je naše živote učinio tako bednim, da će mnogi pokušati da promene svoje lične živote u budućoj revoluciji. Glupo je polaziti od toga da je kapitalizam slab. Naprotiv, on može da toleriše bilo šta (uništenje porodice, hijerarhije, čak i merkantilnih odnosa u ograničenoj meri), sve dok ga te promene ne sprečavaju da ostvaruje svoj ciklus, da akumulira vrednost. Dolazeća revolucija će ga paralizovati kroz razvijanje direktnih komunističkih odnosa i kroz sistematičnu akciju protiv njegove vojske.
Subverzija danas podrazumeva neprestanu borbu protiv svih oblika militarizma i politike, ali i protiv svih oblika ne-politike. Komunistički pokret nije apolitički, već antipolitički. On se bori protiv države i protiv svih grupa koje stoje kao posrednici između proletarijata i komunizma, verujući i uspevajući da ljude ubede u politička rešenja.
Naravno, takve grupe se razlikuju od zemlje do zemlje. U Francuskoj i Italiji, tradicionalne komunističke partije su veoma snažne, a sindikati nisu poput američkih, britanskih ili severnoevropskih. Zato će tekst “Klasna borba i njeni najvažniji aspekti” možda izgledati irelevantan za američki, nemački ili engleski kontekst. Ali, suštinski proces je isti. Kada govorimo o kraju reformizma, mislimo na opšti trend, a ne kako reformističke borbe postaju sve ređe. Naprotiv, mnogi ljudi, unutar i izvan radničke klase, bore se za reforme. Ali, te borbe su manifestacije dubokog kretanja ka komunizmu. Tačno je da je u to, statistički gledano, uključena samo manjina. Moglo bi se lako dokazati da je štrajk u Lordstaunu, u SAD (1972), bio izuzetak; ali, to je bilo simptomatično za društveni trend.
Relativna zaostalost Francuske i Italije u odnosu na SAD ili Britaniju, stvorila je brojne oblike posredovanja, koji ne igraju istu ulogu u svim zemljama. U Francuskoj i Italiji politika je i dalje vrlo tradicionalna: levica i ekstremna levica su stvrdnuta tela koja se i dalje pretvaraju da napadaju državu. One i dalje donekle uspevaju da organizuju ljude. U drugim zemljama, mnoge ekstremističke grupe su nestale (na primer, američki i nemački SDS*). Ali, reč je o manje značajnim razlikama.
Teškoća leži u tome da se ide dalje od tradicionalnog “marksizma”, ali da se ne odbace njegovi relevantni koncepti. Nije dovoljno shvatiti da Markuze (Marcuse), Mendel (Mandel), Svizi (Sweezy) i Magdov (Magdoff) teško da imaju neke veze s komunizmom i da se treba “vratiti Marksu”. Treba sagledati i ono što se zaista promenilo i koje delove izvorne komunističke teorije treba prilagoditi u skladu sa sadašnjom situacijom.
Jedan od naših najvažnijih zadataka je sticanje sposbnosti za sagledavanje komunizma. Na primer, nerazvijene zemlje – da upotrebimo kapitalistički rečnik – neće morati da organizuju fazu industrijalizacije, sličnu onoj koju su razvijene zemlje doživele u prošlosti. U mnogim delovima Azije, Afrike i Latinske Amerike, kapital još nije potpuno podredio rad svojoj dominaciji. Stari oblici društvenog života i dalje postoje (još koliko dugo?). Komunizam će im doneti preporod – uz pomoć “zapadne” tehnologije, ali primenjene na potpuno drugačiji način od onog na koji se koristi na Zapadu. Činjenica da nerazvijene zemlje ne mogu stvoriti komunizam na osnovu sopstvene pobune, ne treba da nas navede da potcenimo njihov značaj. Treba da ukažemo na kapitalističku prirodu Kine i Severnog Vijetnama, koji razvijaju najamni rad; ali, moramo isto tako jasno naglasiti ulogu koju bi Azija mogla igrati u budućoj revoluciji. Ustanak na Cejlonu 1971. bio je pravi moderni pokret. (2) Utopija se vratila. Već sada možemo da čujemo vesti niotkuda.*
1. Debord, Society of the Spectacle, Black & Red, 1970.
2. Ceylon: The JVP Uprising of April, 1971, Solidarity, London, 1972.
Predgovor za japansko izdanje br. 1 i br. biltena Le movement communiste (1)
Bilten Le movement communiste predstavlja jedan od izraza sadašnjeg revolucionarnog trenda u Francuskoj, u kojoj, kao i drugde, ono što se obično podrazumeva pod marksizmom nema nikave veze sa revolucijom. U svetu izokrenutom iz razloga koji bi se mogli analizirati, postoje “socijalističke” zemlje u kojima se najamni radnici izrabljuju u ime “komunizma” i “komunističke partije” koje su nacionalističke, krajnje reformističke i koje podržavaju kapital na sve moguće načine. Komunizam je postao sinonim za težak rad i poslušnost prema “socijalističkom” gazdi. Bilo je i imperijalističkih i kolonijalističkih komunističkih partija. Zato je prvi uslov za minimalno revolucionarno delovanje odlučan raskid sa svim oblicima zvaničnog marksizma, dolazio on od komunističkih partija ili od levičarskih intelektualaca. Zvanični marksizam je deo kapitalističkog društva u svojoj teoriji, isto koliko i u svojoj praksi. Svi kompromisi po ovom pitanju ostaju na strani kapitala. To je možda jasno mnogim ljudima (ko još nije kritikovao Komunističku partiju?), ali zahteva više od opšte i maglovite saglasnosti.
Danas, kada se dugi period kontrarevolucije, koji je smenio revolucionarne pokrete posle Prvog svetskog rata, konačno završava, rađa se novi pokret. Ali, u isto vreme, kapital nastoji da ga integriše ili da ga nasilno uništi, ako ne uspe da ga integriše. Obnavljanje revolucije praćeno je mnogim oblicima prividne kritike, koja ne dopire do srca stvari i tako samo pomaže kapitalu da se prilagodi. Naravno, ljudi postaju revolucionarni kroz razna iskustva i to ne preko noći. Ali, danas vidimo rast organizacija koje svesno nastoje da okupe ljude oko delimičnih zahteva, s namerom da ne idu dalje. One tvrde da se vraćaju revolucionarnim principima, ali očigledno ih nisu svesne. U teoriji, njihovo viđenje komunizma nema nikakve veze s komunizmom: to je mešavina demokratske radničke kontrole ili upravljanja, uz dodatak automatizacije i delimične društvene reorganizacije. Drugim rečima, to je isto ono o čemu govori i sam kapital. U praksi, one “kritički” podržavaju zvanične komunističke partije ili čak socijalističke partije, Sovjetski Savez, Kinu, itd. Te grupe su kontrarevolucionarne. Argument da one organizuju rad nema nikakav značaj: komunističke partije rade isto, što ih ne sprečava da pucaju na radnike, kad god pomisle da je to neophodno. Trockizam, maoizam, čak i anarhizam, u nekim od svojih najbirokratskijih i najizopačenijih oblika, takođe su kontrarevolucionarni.
Ovo nije sektaško viđenje. Organizovane i stalne grupe unutar radničkog pokreta, sa nekomunističkim ili antikomunističkim programom i praksom, naši su najveći neprijatelji. Unutrašnji neprijatelj je uvek opasniji od spoljašnjeg. To važi i za komunističke partije. Ali, isto važi i za većinu levičarskih grupa.
Prošlost pokazuje da je potrebno povući jasnu liniju razdvajanja. Situacija pre Drugog svetskog rata može se sumirati na sledeći način: kapital se mogao oporaviti samo kroz veliki i opšti rat. Rusija je bila prisiljena da razvije kapitalizam posle propasti Evropske revolucije: bila je spremna da sklapa saveze sa jednom ili drugom stranom, u skladu sa državnim interesima. Nemačka, Italija i Japan bili su fašistički. U zapadnim demokratijama, socijalističke i “komunističke” partije uspevale su da pokrenu mase i da ih ubede da rat nije imperijalistički, kao Prvi svetski rat, već da je to rat za oslobođenje sveta od užasa fašizma. Trockizam je takođe podržao to stanovište i većina trockista je stala na stranu savezničkih sila u ratu protiv Nemačke i Japana. Ipak, trijumf demokratije 1945. pokazao se jednako destruktivnim i užasnim kao i fašizam. Ljudi više nisu umirali u koncentracionim logorima – osim tamo gde ih je zaista bilo, kao u Rusiji, Južnom Vijetnamu, itd. Ali, milioni su gladovali. Ekstremna levica (Trocki i mnogi drugi) samo su pomogli kapitalu da reši svoje probleme. Borba protiv pseudorevolucionarnih grupa i pojedinaca nije samo korisna, nego i neophodna. Marks je morao da se bori protiv Prudona (Proudhon). Lenjin, Panekok i Bordiga su morali da se bore protiv Kauckog, čak i protiv mnogih drugih socijalista koji su tvrdili da se slažu s njim. Panekok i Bordiga su morali da se bore protiv Lenjina, a kasnije i protiv Trockog.
Današnji komunistički pokret mora da asimiluje prošlost; drugim rečima, da bude potpuno svestan šta se zaista događalo između 1917-1921. i kasnije. Prelaz ka komunizmu neće se sastojati od daljeg razvoja proizvodnje: kapital je to već postigao u mnogim zemljama. Prelazna faza će se sastojati od neposredne komunizacije društva i oružane borbe protiv države i starog radničkog pokreta. Vojni aspekt kapitala je sada postao toliko efikasan da se ne sme potcenjivati. A radnička klasa je sada postala takva društvena sila – makar i reformistička – da je njena kontrola od vitalnog značaja za kapital: to je zadatak sindikata i radničkih partija. Treba se pripremiti za borbu protiv tih neprijatelja, ne nužno skladištenjem pušaka ispod kreveta, već tako što će se oni radikalno napasti odmah, kako u teoriji, tako i u praksi.
To je moguće samo kroz pozitivnu analizu i razvijanje komunističkog programa: kroz ukidanje tržišne ekonomije; kroz stvaranje novih društvenih odnosa, u kojima rad neće vladati celim životom, već biti deo njega; kroz uništenje ekonomije kao takve, politike kao takve, umetnosti kao takve, itd.
Kada je reč o teoriji, može se i mora koristiti Marksovo delo (što podrazumeva njegovo prevođenje i objavljivanje tamo gde nije dostupno). Naš moto glasi: Ne čitajte marksiste, čitajte Marksa! Korisno je i proučavati one koji su se opirali kontrarevoluciji: ljude kao što su Panekok, Bordiga, itd., koji su u mnogo čemu grešili, ali su opet važni za naše probleme. Druge grupe, kao Situacionistička internacionala, takođe su važne, iako im nedostaje razumevanje kapitala. Za revolucionare iz svih zemlaja važno je da izučavaju njihovu revolucionarnu prošlost, kao i njihove današnje revolucionarne oblike. Kontakti i razmena iskustava takođe su od vitalnog značaja.
Takva aktivnost podrazumeva radikalan raskid sa politikom. Revolucionari se od pseudorevolucionara ne razlikuju samo po idejama (ili čak akcijama). Sam njihov razvoj je drugačiji. Neki pseudorevolucionar uvek pokušava da okupi i grupiše ljude, tako da može da postane predstavnik velikog broja ljudi i samim tim društvena sila. Revolucija zahteva nešto sasvim suprotno. Mi ne pokušavamo da predstavljamo ljude da bismo ih vodili ili da bismo im služili. Komunisti nemaju trupe odvojene od “crvene” armije u komunističkom revolucionarnom ratu.
Komunisti nisu izolovani od proletarijata. Njihove akcije nikada ne pokušavaju da organizuju druge; to je uvek pokušaj izražavanja njihovog vlastitog subverzivnog odgovora na ovaj svet. U krajnjoj liniji, sve revolucionarne inicijative će morati da budu koordinisane. Ali, organizacija neće biti primarni revolucionarni zadatak; zadatak će biti izražavanje (rečima ili delom) subverzivnog odnosa prema svetu. Ma koliko bio velik ili mali, svaki takav čin predstavlja napad na stari svet.
Januar, 1973.
1. Kapitalizam i komunizam
Komunizam nije program koji treba samo pustiti u praksu ili koji treba da pokrene praksu drugih ljudi, već društveni pokret. Oni koji razvijaju i brane teorijski komunizam nemaju nikakvu prednost u odnosu na druge, osim jasnijeg viđenja i rigoroznijeg izraza; kao i ostali ljudi, koji nisu posebno zainteresovani za teoriju, oni imaju praktičnu potrebu za komunizmom. Oni nemaju bilo kakve privilegije; oni ne poseduju znanje koje će pokrenuti revoluciju; ali, s druge strane, oni se ne plaše da će postati “vođe” ako objašnjavaju svoje pozicije. Komunistička revolucija je, kao i svaka druga revolucija, proizvod stvarnih potreba i životnih uslova. Problem je u tome da se baci svetlo na postojeće istorijsko kretanje.
Komunizam nije ideal koji treba ostvariti: on već postoji, ne kao društvo, već kao nastojanje, kao zadatak za koji se treba pripremiti. To je pokret koji pokušava da ukine uslove života određene najamnim radom i koji će ih ukinuti kroz revoluciju. Rasprava o komunizmu nije akademska. To nije debata o nečemu što će se raditi sutra. To je sastavni deo cele serije neposrednih i udaljenih zadataka; rasprava je samo jedan aspekt, pokušaj da se postigne teorijsko razumevanje. Obrnuto, zadaci se mogu ostvariti mnogo lakše i efikasnije ako se dođe do odgovora na pitanje: kuda idemo?
Objašnjavanje toga šta je komunizam, ne znači samo osporavanje drugih “revolucionara” (zvaničnih komunističkih partija, ekstremne levice, raznih verzija socijalizma, itd.). U ovoj stvari, njih je nemoguće uzeti za ozbiljno. Na primer, komunističke partije nemaju program; one samo oblikuju – pored tolikih drugih – program kapitala, podržavajući sve suštinske crte današnjeg sveta, uključujući i najamni rad. Mnogo je važnije razotkriti njihovu funkciju, nego osporavati njihove argumente, jedan po jedan. Nećemo pokušavati da suprotstavimo “pogrešne” i “ispravne” stavove. Organizovanje debate s nekom nekomunističkom partijom o njenom “konceptu socijalizma” značilo bi, još jednom, tretiranje komunističke partije kao izopačenog člana, ali i dalje člana, revolucionarne porodice. U zemljama s jakim komunističkim partijama (Italija, Francuska) ekstremna levica (gošisti) nastavlja da napada komunističku partiju, ali nikada ne razotrkivajući njenu funkciju, njenu očigledno kontrarevolucionarnu ulogu, kao jednog od najboljih saveznika kapitala. Nije problem u tome što program komunističkih partija nije komunistički, nego što je kapitalistički.
Objašnjena iz ovog teksta ne izviru iz želje za objašnjavanjem. Ona se ne bi pojavila u ovom obliku, niti bi se toliko ljudi okupilo da ih razradi i objavi, da kontradikcije i praktične socijalne borbe koje razdiru savremeno društvo nisu ukazale na novo društvo koje se rađa u utrobi starog, primoravajući ljude da ga postanu svesni.
A) Najamni rad kao društveni odnos
B) Zajednica i uništenje zajednice
C) Robe
D) Kapital
E) Konkurencija
F) Aspekti protivrečnosti kapitala
G) Proletarijat i revolucija
H) Stvaranje ljudske zajednice
J) Komunistička revolucija
K) Komunizam i današnji društveni pokret
A) Najamni rad kao društveni odnos
Kada se pogleda moderno društvo, jasno da je velika većina ljudi, da bi preživela, prinuđena da prodaje svoju radnu snagu. Svi fizički i intelektualni kapaciteti koji prebivaju u ljudskim bićima, u njihovim ličnostima, moraju biti uključeni u proizvodnju korisnih stvari, koje se mogu koristiti ako se prodaju u zamenu za nadnicu. Radna snaga je roba, kao i svaka druga korisna stvar. Postojanje razmene i najamnog rada izgleda normalno, kao nešto neminovno. Ipak, uvođenje najamnog rada je zahtevalo nasilje i bilo je praćeno društvenim sukobima. (1) Odvajanje radnika od sredstava za proizvodnju, koje je postalo životna činjenica, prihvaćena kao takva, zapravo je bilo posledica dugotrajne evolucije i moglo je biti postignuto samo silom. U Engleskoj, Holandiji i Francuskoj, od XVI veka na dalje, ekonomsko i političko nasilje je prisvajalo zanatlije i seljake, potiskivalo prosjake i skitnice i nametalo najamni rad siromašnima. U XX veku, između 1930-ih i 1950-ih, Rusija je dekretom uvela radni kod, koji je uključivao i smrtnu kaznu, u cilju organizovane transformacije miliona seljaka u industrijske najamne radnike u periodu od par decenija. Naizgled normalna činjenica: da pojedinac nema ništa osim svoje radne snage, da on mora da je prodaje da bi preduzeće moglo da živi, da je sve roba, da se društveni odnosi okreću oko razmene – sve to su posledice dugotrajne i nasilne evolucije.
Kroz svoj obrazovni sistem i svoj ideološki i politički život, savremeno društvo prikriva prošlo i sadašnje nasilje na kojem počiva cela ta situacija. Ono prikriva i poreklo i mehanizme koji omogućavaju njegovo funkcionisanje. Sve izgleda kao rezultat slobodnog ugovora između pojedinaca, kao da se prodavac radne snage sreće sa fabrikom. Postojanje robe izgleda kao očigledna i prirodna pojava. A ona ipak povremeno izaziva veće ili manje katastrofe: dobra se uništavaju da bi se održala njihova cena, raspoloživi kapaciteti se ne koriste, dok osnovne životne potrebe ostaju nezadovoljene. Dva stuba modernog društva, razmena i najamni rad, nisu samo uzrok periodičnih i stalnih katastrofa, već stvaraju i uslove koji čine mogućim drugačije društvo. Još važnije, ti uslovi prisiljavaju veliki deo modernog sveta da se pobuni protiv njih i da ostvari sledeću mogućnost: komunizam.
Da bi se to razumelo, neophodno je da se moderno društvo smesti u istorijski kontekst, da se vidi odakle ono dolazi i kuda ide. Veze između članova društva i veze između svih elemenata koji čine to društvo (pojedinci, sredstva za proizvodnju, institucije, ideje) su prolazne. One su posledica prethodne evolucije i uzrok buduće promene. Odnosi koji ujedinjuju te elemente su dinamični: njihova sadašnjost može se razumeti kroz njihovu prošlost i budućnost.
Celokupna ljudska aktivnost je, po definiciji, društvena. Ljudski život postoji samo u grupama, kroz brojne oblike povezivanja. Reprodukcija životnih uslova je od početka kolektivna aktivnost: i reprodukcija sâmih ljudskih bića i reprodukcija njihovih sredstava za život. (2) Ono što odlikuje ljudsko društvo je činjenica da ono proizvodi i reprodukuje materijalne uslove svog postojanja. Neke životinje koriste oruđa, ali samo čovek pravi svoja oruđa. Između pojedinca ili grupe i zadovoljavanja potreba stoje posrednici, kao što su proizvodnja i rad, koji neprestano prilagođavaju načine delovanja u okruženju i njegovu transformaciju. Drugi oblici života – pčele, na primer – same stvaraju svoje materijalne uslove; ali, makar u meri u kojoj čovek može da ih proučava, njihova evolucija izgleda kao zamrznuta. Nasuprot tome, rad je neprestana promena načina korišćenja i prisvajanja čovekovog okruženja. Odnos čoveka prema “prirodi” je u isto vreme odnos između ljudi i zavisi od njihovog odnosa prema proizvodnji, kao što ideje koje proizvode, način na koji vide svet, zavisi od njihovih proizvodnih odnosa.
Transformacija aktivnosti prati transformaciju društvenog konteksta u kojem se odvija, to jest, odnosa između ljudi. Proizvodni odnosi, u koje ljudi stupaju, nezavisni su od njihove volje: svaka generacija se suočava s tehničkim i društvenim uslovima koje je ostavila prethodna generacija. Ali, ona može da ih promeni, do granice koju dopušta nivo materijalnih proizvodnih snaga. Ono što ljudi nazivaju “istorijom” ne postiže ništa: istoriju prave ljudi, ali samo u meri koju im dopuštaju date mogućnosti. To ne znači da je svaka značajna promena proizvodnih snaga automatski i neposredno praćena odgovarajućom promenom proizvodnih odnosa. Kada bi to bilo tačno, ne bi bilo revolucija. Novo društvo koje se rađa u starom, može da se pojavi i pobedi kroz revoluciju, kroz uništavanje celokupne političke i ideološke strukture koja je do tada omogućavala opstanak nazadnih proizvodnih odnosa.
Svaki proizvodni odnos je istorijski i zato prolazan. Najamni rad je jedna vrsta odnosa između pojedinaca, između pojedinca i društva, između pojedinca i proizvodnje njegovih sredstava za život. To je samo jedan proizvodni odnos u okviru celokupnog istorijskog razvoja. Uprkos bedi i patnji koje je doneo, odigrao je korisnu ulogu, stvarajući neophodnu osnovu za sopstveno uništenje. Najamni rad je nekada bio oblik razvoja, ali to više nije; on je odavno postao samo smetnja, čak i pretnja samom postojanju čovečanstva.
Ono što mora biti razotkriveno – iza materijalnih predmeta, mašina, fabrika, radnika koji tamo rade svaki dan i stvari koje proizvode – jeste društveni odnos koji time upravlja, kao i njegova nužna i moguća evolucija.
1. E. P. Thompson, The Making of the English Working Class (Pelican, 1970).
2. Marx i Engels, The German Ideology, Moscow: Progress Publishers, 1964, Deo 1.
3. Videti Engelsov prikaz Kapitala, u Engels, Selected Writings (Penguin, 1967) pp. 177-184.
B) Zajednica i uništenje zajednice
Čovečanstvo je prvo bilo okupljeno u relativno autonomnim i raštrkanim grupama, u porodicama (u najširem smislu: u porodičnim grupama krvnih srodnika) i plemenima. Nivo proizvodnih snaga bio je veoma nizak, a skladištenje hrane i zaliha često praktično nemoguće. Proizvodnja se sastojala uglavnom od lova, ribarenja i sakupljanja. Dobra nisu bila proizvođena da bi bila konzumirana posle razmene, odnosno posle plasiranja na tržište. Proizvodnja je bila direktno društvena, bez posredovanja razmene. Zajednica je distribuirala ono što je proizvela u skladu s vrlo prostim pravilima i svako je direktrno dobijao ono što je ona imala da mu da. (4) Nije bilo individualne proizvodnje, to jest, odvajanja između pojedinaca, koji bi se ponovo ujedinjavali tek posle proizvodnje, preko posredne veze u obliku razmene, kada bi upoređivali razna dobra proizvedena individualno. O aktivnostima se odlučivalo zajednički (u stvari, odluku je grupi nametala nužnost) i one su se izvodile zajednički, a njihovi plodovi pripadali su svima.
U primitivnoj zajednici nema posredovanja između proizvodnje i potrošnje, niti između pojedinca i društva. Proizvodnja nije izolovana aktivnost, već je integrisana u društveni život, čiji se sastavni delovi jedva mogu razabrati: aktivnosti i odnosi prepliću se s krvnim vezama i s načinom na koji ljudi vide svet (“umetnost”). Ekonomija i politika, u pravom smislu reči, ne postoje. Proizvodnja sredstava za život je društveni čin: nema trgovine, nema poslova. Društvena organizacija je rezultat zajedničke aktivnosti, a ljudima nije potrebna nikakva posebna institucija da bi ih ujedinila: nema podele na “privatni” i “javni” život. Pojedinac kao takav ne postoji. Društvo je totalitarno, u smislu da se o svim aspektima života odlučuje i da se oni rešavaju automatski. Nema rivalskih grupa unutar zajednice. Do podele na suprotstavljene i sukobljene društvene grupe dolazi tek kada proizvodne snage dostignu nivo na kojem čovek može da proizvede više nego što mu je potrebno za život. Specijalizacija, trgovina, tehnička i društvena podela rada, klase i klasne borbe onda postaju mogući.
U primitivnoj zajednici, kao i u svim društvima, rad je preobražavajuća aktivnost. Radna snaga, koristeći data sredstva, proizvodi neku stvar. Ta modifikacija ima rezultat: proizvod koji služi nekoj svrsi, zadovoljava određenu potrebu. To je konkretan aspekt rada, koji rađa korisnu stvar, koja ima upotrebu, upotrebnu vrednost, sa svojom specifičnom funkcijom (treba imati u vidu da je korisnost društveni pojam i da nema značenje izvan društva u kojem je predmet proizveden). To je jedini aspekt koji postoji i za koji se zna u primitivnoj zajednici, u kojoj se društvena aktivnost sastoji od stvaranja i preobražaja života. Odnos između pojedinca i upotrebne vrednosti, kao i između samih pojedinaca, je direktan. Do određene tačke, nema razlike čak ni između porodice i društva: porodica okuplja sve one koji čine grupu (zasnovanu na krvnom srodstvu), makar na jednom stepenu razvoja.
Tehnički progres generiše višak, prvo dostignuće produktivnosti: ljudi počinju da proizvode više nego što im je potrebno za opstanak. Višak stvara problem za zajednicu čim dostigne određeni obim, zato što njegov razvoj zahteva da 1) aktivnost unutar zajednice postane specijalizovanija i 2) da različite zajednice razmenjuju svoje viškove.
Ta cirkulacija može se postići samo razmenom, to jest, izračunavanjem, ne u mislima, već u stvarnosti, onoga što je zajedničko raznim dobrima koja se prenose s jednog mesta na drugo. Proizvodi ljudske aktivnosti imaju jednu zajedničku stvar: svi su posledice određene količine energije, kako individualne, tako i društvene. To je apstraktni karakter rada, koji ne proizvodi samo korisne stvari, već i troši energiju, društvenu energiju. Rad je po svojoj prirodi društven. Kao što progresivno omogućava čoveku da izađe na kraj s prirodom, tako mu dopušta i da razvije svoj odnos s drugim ljudima. Istorijski “činilac” je uvek društvo, proizvod interakcija između ljudskih aktivnosti. Društvo menja svoje okruženje, ali samo ako potroši određenu količinu energije, bez obzira na konkretan i koristan karakter i kvalitet rezultata. Vrednost proizvoda, nezavisno od njegove upotrebe, jeste kvantitet apstraktnog rada sadržanog u njemu, to jest, kvantitet društvene energije neophodan za njegovu reprodukciju. Pošto kvantitet može biti meren samo vremenom, vrednost proizvoda je društveno vreme neophodno za njegovu proizvodnju, odnosno, prosečno vreme za dato društvo u datom istorijskom trenutku.
S rastom svojih aktivnosti i potreba, zajednica proizvodi ne samo dobra, nego i robe, dobra koja imaju ne samo upotrebnu, nego i razmensku vrednost. Trgovački odnosi se prvo javljaju između zajednica, a onda prodiru i u zajednice, izazivajući rast specijalizovanih aktivnosti, trgovine i društveno podeljenog rada. Sama priroda rada se menja. Sa odnosom razmene, rad postaje dvostruki rad, koji proizvodi i upotrebnu i razmensku vrednost. (5) Rad više nije integrisan u celinu društvene aktivnosti, već postaje specijalizovana oblast, odvojena od ostatka života pojedinca. Ono što pojedinac pravi za sebe i za grupu postaje odvojeno od onoga što pravi zbog razmene dobara s drugim zajednicama. Drugi deo njegove aktivnosti znači žrtvu, sputavanje, gubitak vremena. Društvo postaje podeljeno, ono se raslojava na različite članove uključene u različite oblike trgovine, kao i na radnike i ne-radnike. Na tom stadijumu zajednica više ne postoji.
Zajednica ima potrebu da razvije svoje odnose razmene i da zadovolji svoje sve veće potrebe. Ali, odnos razmene uništava zajednicu. On postiže da ljudi vide jedni druge i same sebe samo kao snabdevače dobrima. Upotreba proizvoda koji pravim za razmenu više me ne zanima; zanima me samo upotreba predmeta koji ću dobiti u razmeni. Ali, za čoveka koji mi to prodaje, ta druga upotreba nije važna, zato što ga zanima samo upotrebna vrednost onoga što sam ja proizveo. Ono što je upotrebna vrednost za jednog čoveka, za drugog postaje samo razmenska vrednost i obrnuto. (6) Zajednica nestaje onog dana kada njeni (bivši) članovi postaju zanimljivi jedni drugima samo u zavisnosti od materijalne koristi koju imaju jedni od drugih. To ne znači da je altruizam bio pogonska sila primitivne zajednice, niti da će to biti u komunizmu. Ali, dok u jednom slučaju kretanje interesa upućuje pojedince jedne ka drugima i postiže da ovi deluju zajednički , u drugom ih individualizuje i prisiljava da se bore jedni protiv drugih. S pojavom razmene unutar zajednice, rad prestaje da bude kolektivno zadovoljavanje potreba i postaje sredstvo koje obezbeđuje da drugi ljudi zadovoljavaju nečije potrebe.
Dok je razvijala razmenu, zajednica je pokušavala da je ograniči. Pokušavala je da uništi višak ili da postavi stroga pravila za kontrolu cirkulacije dobara. Ali, razmena je na kraju pobedila, posle duge i složene evolucije, makar u velikom delu sveta. Gde god razmena nije pobedila, društvo je prestalo da bude aktivno i vremenom je bilo slomljeno invazijom merkantilnog društva (na primer, carstvo Inka su uništili Španci, koji su tragali za vrednošću u obliku dragocenih metala; videti dalje, deo o novcu). Sve dok dobra nisu bila proizvođena odvojeno, sve dok nije bilo podele rada, nije bilo moguće porediti vrednosti dva dobra, pošto je njihova proizvodnja i distribucija bila zajednička. Trenutak razmene, u kojem se radno vreme dva proizvoda meri, a proizvodi onda razmenjuju u skladu s tim, još se nije dogodio. Apstraktni karakter rada pojavljuje se tek kada društveni odnosi to zahtevaju. To može da se dogodi samo kada, s tehničkim progresom, za razvoj proizvodnih snaga postane neophodno da se ljudi specijalizuju za trgovinu i razmenu svojih proizvoda između sebe i sa drugim grupama, koje postaju države. S te dve vrednosti kao preduslovima, prosečno radno vreme postaje sredstvo mere. U korenu te pojave nalaze se praktični odnosi između ljudi, čije se stvarne potrebe razvijaju. (7)
Vrednost se ne pojavljuje zato što je ona pogodna kao mera. Kada se odnosi primitivne zajednice zamene uvećanim i raznovrsnijim odnosima, vrednost se pojavljuje kao nezamenljivi posrednik u ljudskim aktivnostima. Ne treba da čudi to što neophodno prosečno radno društveno vreme treba da posluži kao mera, pošto je na tom stadijumu rad suštinski element proizvodnje bogastva; to je zajednički element različitih zadataka: svi oni imaju svojstvo da troše određenu količinu ljudske radne snage, bez obzira na posebne načine na koje se ta snaga koristi. U skladu sa apstraktnim karakterom rada, vrednost predstavlja njegovu apstraktnost, njegov opšti i društveni karakter, nezavisno od svih razlika u prirodi predmeta koje rad može da proizvede.
4. Marx, Pre-Capitalist Economic Formations, (New York: International Publishers, 1966).
5. Marx, Kapital, Tom 1, Prvo poglavlje, Delovi 1. i 2.
6. Marx, Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844 (New York: International Publishers, 1964).
7. Engels, Poreklo porodice, privatne svojine i države. Engelsova studija je počivala na ograničenim istraživačkim izvorima, kao što je Morganovo delo Drevno društvo. Danas možemo da dodamo studije kao što su rad Malinovskog (Malinowski) o Trobrijanskim ostrvima i Rajhovi komentari u njegovoj knjizi “Prodor seksualnog morala”. Na primer, institucija potlača, kod nekih severnoameričkih Indijanca, predstavlja zanimljiv prelazni fenomen između primitivne zajednice i merkantilnog društva.
C) Robe
Ekonomski i socijalni progres povećava efikasnost ljudske organizacije i njen kapacitet za povezivanje komponenti radnog procesa – pre svega radne snage. Zatim se pojavljuje razlika (i suprotnost) između radnika i ne-radnika, između onih koji organizuju rad i onih koji rade. Prvi gradovi i veliki irigacioni projekti nastali su na osnovu tog povećanja proizvodne efikasnosti. Trgovina se pojavljuje kao posebna aktivnost: sada su tu i ljudi koji egzistenciju ne obezbeđuju proizvodeći nešto, već posredujući između različitih aktivnosti odvojenih proizvodnih jedinica. Veliki deo dobara čine robe. Da bi se one upotrebile, da bi se u praksu stavila njihova upotrebna vrednost, njihova sposobnost da zadovolje neku potrebu, one moraju biti kupljene, one moraju da ispune svoju razmensku vrednost. U suprotnom, iako postoje kao materijalne i konkretne stvari, te robe ne postoje sa stanovišta društva. Niko nema pravo da ih koristi. Ta činjenica pokazuje da roba nije samo stvar, već prvi i najvažniji društveni odnos, vođen izričitom logikom, logikom razmene, a ne zadovoljavanja potreba. Proizvodnja postaje sfera odvojena od potrošnje; rad postaje sfera odvojena od ne-rada. Vlasništvo je zakonski okvir tog odvajanja između aktivnosti, između ljudi kao proizvodnih jedinica. Rob je roba za svog vlasnika, koji kupuje čoveka da bi ga naterao da radi.
Postojanje posredovanja na određenom strepenu organizacije porizvodnje (razmene) praćeno je postojanjem posredovanja na nivou organizacije ljudi: Država je nezamenljiva sila koja okuplja sastavne elemente društva, u interesu vladajuće klase. Unifikacija se nameće kao neophodna nakon uništenja čvrstine primitivne zajednice. Društvo je prisiljeno da svoju čvrstinu održava stvarajući instituciju koja se hrani njime.
Razmena postaje vidljiva i konkretna s pojavom novca. (8) Apstrakcija, vrednost, materijalizovana u novcu, postaje roba i pokazuje sklonost za nezavisnošću, za odvajanjem od onoga odakle potiče i što predstavlja: od upotrebne vrednosti, od stvarnih dobara. Kada se uporedi s prostom razmenom – količina X proizvoda A naspram količine Y proizvoda B – novac omogućava univerzalizaciju, u kojoj sve može biti dobijeno za neku količinu apstraktnog radnog vremena kristalizovanog u novcu. Novac je radno vreme apstrahovano od rada i stvrdnuto u postojanom, merljivom, prenosnom obliku. Novac je vidljiva, čak i opipljiva, manifestacija elementa zajedničkog za sve robe – ne za dve ili za nekoliko roba, već za sve moguće robe. Novac dopušta svom vlasniku da upravlja radom drugih ljudi, u svakom trenutku i bilo gde u svetu. S novcem je moguće izmaći ograničenjima vremena i prostora. Ako su primitivne zajednice bile toliko odsečene jedne od drugih da nisu mogle da vode ratove, trgovina, koja se prvo javlja na njihovim obodima, sada ih uništava. U većini naprednih delova sveta, ljudi su organizovali merkantilne i ratoborne države, a trgovina i nasilje počeli su da socijalizuju svet. Tendencija ka univerzalnoj ekonomiji deluje oko nekih velikih centara, od drevnih vremena do srednjeg veka, ali ne uspeva da ostvari svoju nameru. Opadanje imperija i njihovo uništenje ilustruju taj niz neuspeha. Samo kapitalizam, od XVI veka na dalje, ali uglavnom u XIX i XX veku, uspeva da stvori neophodnu osnovu za trajniju univerzalnu ekonomiju.
1. Marx, Kapital, Tom 1, Poglavlja 2 i 3.
D) Kapital
Kapital je proizvodni odnos koji uspostavlja potpuno novu i krajnje efikasnu vezu između živog rada i prošlog rada (koji su akumulirale prethodne generacije). Ali, kao i kod nastanka razmene, uspon kapitala nije bio plod odluke ili plana, već posledica stvarnih društvenih odnosa koji su posle Srednjeg veka vodili ka kvalitativno novom razvoju u nekim zapadnoevropskim zemljama.
Trgovci su akumulirali velike sume novca u raznim oblicima i usavršili sistem banaka i kreditiranja. Te sume su se mogle upotrebiti: prvo su bile izmišljene mašine (tekstilne), a hiljade siromašnih ljudi (bivših seljaka ili zanatlija) izgubilo je svoje instrumente za proizvodnju i bilo prisiljeno da prihvati novi proizvodni odnos – najamni rad. Pretpostavke su bile akumulirane, rad uskladišten u obliku mašina (kasnije, fabrika). Taj prošli rad bio je pokrenut živim radom onih koji nisu bili u stanju da ostvare toliku akumulaciju sirovina i sredstava za proizvodnju. To je bila osnova na kojoj se razvio kapital. Od razbijanja primitivne zajednice do kraja Srednjeg veka (u Zapadnoj Evropi; evolucija je bila drugačija u ostalim delovima sveta), postojala je razmena dobara koja su proizvodili robovi, zanatlije, slobodni seljaci i najamni radnici, u zavisnosti od perioda. Oko XV veka, samo su viškovi male seoske proizvodnje i nešto proizvedenih dobara (oružje, odeća) bili pravi predmeti trgovine. Razmena nije bila ni cilj, niti regulator proizvodnje. Sâma trgovina, prosta robna proizvodnja (nasuprot kapitalističkoj robnoj proizvodnji), nije mogla da obezbedi stabilnost i postojanost neophodne za socijalizaciju i unifikaciju sveta. To je bilo postignuto tek kapitalističkom robnom proizvodnjom, a sredstvo kojim je to postignuto bilo je preuzimanje proizvodnje. Kapital je zaista ostvario stvarnu sintezu razmene i proizvodnje. (9)
Rob nije prodavao svoju radnu snagu: vlasnik je kupovao roba i terao ga da radi. U kapitalizmu živi rad se kupuje preko sredstava za proizvodnju koja se stavljaju u pokret. Uloga kapitaliste nije zanemarljiva, ali je ipak sekundarna: “Kapitalista, kao takav, samo je funkcija kapitala”, (10) on je samo rukovodilac društvene proizvodnje. Ono što je važno je razvoj prošlog rada kroz živi rad. Investirati, akumulirati – to su ideje vodilje kapitala (prioritet koji se u takozvanim socijalističkim zemljama daje teškoj industriji samo je znak razvoja kapitalizma). Ali, cilj kapitala nije akumulacija upotrebne vrednosti. Kapital samo umnožava fabrike, železničke pruge, itd., da bi akumulirao vrednost. Kapital je pre svega suma vrednosti ili apstraktnog rada kristalizovanog u obliku novca, finansijskog kapitala, deonica, obveznica, itd., koja nastoji da se uveća. Suma X vrednosti mora dati X + profit na kraju ciklusa. Da bi se valorizovala, vrednost kupuje radnu snagu. Velika promena koju je uveo kapital bila je pretvaranje rada u robu.
Ta roba je nešto sasvim posebno, pošto njena potrošnja snabdeva rad, što stvara novu vrednost, dok sredstava za proizvodnju ostvaruju samo sopstvenu vrednost. Zato upotreba radne snage snabdeva dodatnu vrednost. Poreklo buržoaskog bogatstva treba tražiti u tom višku vrednosti, u toj razlici između vrednosti koju stvara najamni radnik svojim radom i vrednosti neophodne za reprodukciju njegove radne snage. Nadnica pokriva samo troškove te reprodukcije (sredstva za opstanak radnika i njegove porodice). Radno vreme je podeljeno (ne svesno, već faktički) na dva dela: jedan deo je posvećen reprodukciji radne snage i plaćen je nadnicom; drugi deo je posvećen proizvodnji nove vrednosti i to je neplaćeni rad.
Iz ove analize se lako vidi da suštinska činjenica nije prisvajanje viška vrednosti od strane kapitaliste kao pojedinca. Komunizam nema ništa zajedničko sa idejom da radnici treba delimično ili u potpunosti da povrate višak vrednosti za sebe (11) i to iz prostog i očiglednog razloga: neki resursi moraju se upotrebiti za obnavljanje opreme, za novu proizvodnju, itd. Nije stvar u tome da šačica ljudi uzima nesrazmerno veliki deo viška vrednosti. Ako bi ti ljudi bili eliminisani, a ostatak sistema ostao isti, deo viška vrednosti bio bi dodeljen radnicima, a ostatak bi bio investiran u kolektivnu i društvenu opremu, socijalnu zaštitu, itd.: to je, u stvari, program levice, uključujući i komunističke partije. Logika sistema vrednosti uvek će imati za posledicu razvoj proizvodnje radi maksimalne valorizacije. Sve dok se u osnovi društva nalazi mehanizam koji prepliće ova dva procesa, proces stvarnog rada i proces valorizacije, vrednost će dominirati društvom. Promena koju je doneo kapital zagospodarila je proizvodnjom i tako uspela da socijalizuje svet, počevši od XIX veka, sa industrijskim pogonima, transportnim sredstvima, skladištenjem i brzim prenosom informacija. Ali, u kapitalističkom ciklusu, zadovoljavanje potreba je samo sporedni proizvod, a ne pogonska sila tog mehanizma. Cilj je valorizacija: zadovoljavanje potreba je u najboljem slučaju samo sredstvo, pošto ono što je proizvedeno mora biti prodato.
Preduzeće je lokacija i centar kapitalističke proizvodnje; svako industrijsko ili poljoprivredno preduzeće radi kao zbirna tačka za sumu vrednosti, koja teži uvećanju. Preduzeće mora da stvara profit. I ovde, opet, zakon profita nema ništa s delovanjem nekoliko “velikih” kapitalista, niti komunizam znači oslobađanje od “velikih” kapitalista. Ono što je važno nije pojedinačni profit koji prave kapitalisti, već ograničenje, orijentacija koju proizvodnji i društvu nameće taj sistem, diktirajući kako će se raditi i šta će se trošiti. Cela demagogija o bogatima i siromašnima samo zamagljuje to pitanje. Komunizam ne znači oduzimanje novca od boghatih, niti njegovu revolucionarnu distribuciju među siromašnima.
9. Marx, Kapital, Tom 1, Deo II: “Transformacija novca u kapital”.
10. Marx, Theories of Surplus-Value, Part I ( Lawrence and Wishart, 1969), p. 409.
11. Dosta zanimljivih ideja može se naći u (napola sumanutom) tekstu Međunarodne komunističke partije: Temelji komunizma (The Fundamentals of Communism, Paris, 1972).
E) Konkurencija
Konkurencija se javlja između različitih preduzeća: svako se bori protiv drugih na tržištu, svako se bori za svoj deo tržišta. Pokazali smo kako se razni akspekti ljudske aktivnosti razdvajaju. Odnos razmene povećava podelu društva na razne delatnosti, što za uzvrat pomaže razvoj robnog sistema. Ipak, kao što vidimo danas, čak i u naprednim zemljama, na primer, na selu, nema prave konkurencije između aktivnosti koje su odvojene, ali stabilno razgraničene, kao u slučaju pekara, obućara, itd. Kapitalizam nije samo podela društva na razne delatnosti, već, iznad svega, neprekidna borba između različitih komponenti industrije (takođe i neprodukitvnog sektora; videti dalje u tekstu). Svaka suma vrednosti postoji samo protiv drugih. Ono što ideologija naziva sebičnošću i borbom svih protiv svih, neizbežni je element sveta u kojem se morate boriti da biste nešto mogli da prodate. Zato su ekonomsko nasilje i oružano nasilje, kao njegova posledica, integralni delovi kapitalističkog sistema.
Konkurencija je imala pozitivne efekte u prošlosti: ona je slomila granice feudalne regulacije i korporativna ograničenja i omogućila kapitalu da prodre u svet. Sada je postala izvor otpada, vodeći u isti mah ka razvoju beskorisne ili sekundarne proizvodnje, čija je valorizacija brža, ili ka ometanju značajne proizvodnje, ako se ponuda i potražnja nađu u sukobu.
Konkurencija je razdvajanje proizvodnog sistema na autonomne centre, rivalske polove (punktove), od kojih svaki nastoji da uveća svoju sumu vrednosti. Nikakva “organizacija”, niti “planiranje” ili bilo kakva kontrola to ne može da okonča. Državna vlast i “narodna vlast” jednako su nesposobne da reše taj problem. Motivaciona sila konkurencije nije sloboda pojedinaca, čak ni sloboda kapitalista, već sloboda kapitala. Forma uništava sadržaj da bi preživela kao forma. Kapital uništava svoje materijalne komponente (živi i prošli rad) da bi preživeo kao suma vrednosti, valorizujući samog sebe.
Svaki od različitih konkurentskih kapitala ima određenu profitnu stopu. Ali, kapitali se kreću od jedne grane do druge, tražeći najveću moguću profitnu stopu. Oni se kreću ka najprofitabilnijoj grani i zanemaruju druge. Ako je neka grana prezasićena kapitalom, njena profitabilnost opada i kapitali prelaze na drugu granu (ta dinamika je izmenjena, ali ne i ukinuta, uspostavljanjem monopola). Taj neprestani proces rezultira stabilizacijom profitne stope oko neke prosečne vrednosti, u datom društvu, u datom trenutku. Svaki kapital nastoji da bude nagrađen, ne u skladu s profitnom stopom koju postiže u svom preduzeću, već u skladu s prosečnom društvenom stopom, srazmerno sumi vrednosti investiranoj u preduzeće. Na taj način svaki kapital ne eksploatiše samo svoje radnike, već kapital u celini eksploatiše celu radničku klasu. U svom kretanju, kapital deluje i otkriva se kao društvena snaga, koja dominira celim društvom i zato zahtreva povezanost, uprkos konkurenciji kojom protivreči samom sebi. On se ujedinjuje i postaje društvena sila. (12) On je relativno homogena celina, u svojim sukobima s proletarijatom ili s drugim kapitalističkim (nacionalnim) jedinicama. On organizuje odnose i potrebe celog društva u skladu sa svojim interesima. Taj mehanizam postoji u svakoj zemlji: kapital konstituiše državu i naciju protiv drugih nacionalnih kapitala, ali i protiv proletarijata (videti dalje u tekstu). Sukobljenost kapitalističkih država pretvara rat u krajnje sredstvo za rešavanje problema konkurencije između nacionalnih kapitala.
Ništa se ne menja sve dok su tu proizvodne jedinice koje nastoje da uvećaju svoje sume vrednosti. Šta se dešava ako država (“demokratska”, “radnička:, “proleterska”, itd.) stavi sva preduzeća pod svoju kontrolu, zadržavajući ih i dalje kao preduzeća? Državno preduzeće se ili pokorava zakonu profita i vrednosti i ništa se ne menja; ili mu se ne pokorava, a da ga pri tom ne uništava i tada nastaju problemi. (13)
Organizacija unutar preduzeća je racionalna: kapital nameće svoj despotizam radnicima. Izvan preduzeća, na tržištu, gde se svako preduzeće sreće sa ostalima, red postoji samo kao neprestano i periodično prevazilaženje nereda, praćeno krizama i destrukcijom. Samo komunizam može da uništi tu organizovanu anarhiju, prevazilazeći preduzeće kao odvojen entitet.
12. Dinamika profitne stope je objašnjena u trećem tomu Kapitala (u prva tri dela; videti Poglavlje 15). Videti i “Lenjinzam i ultralevičarski komunizam”, deo C) “Zakon vrednosti”.
13. Engels, Selected Writings, str. 217–218: “Moderna država… je… idealna personifikacija ukupnog nacionalnog kapitala.”
F) Aspekti protirečnosti kapitala
S jedne strane, kapital je socijalizovao svet. Celokupna proizvodnja teži da bude posledica aktivnosti celokupnog čovečantva. S druge strane, svet ostaje podeljen na konkurentska preduzeća, koja nastoje da proizvode ono što je profitabilno i da postignu što veću prodaju. Svako preduzeće nastoji da valorizuje svoj kapital u najboljim mogućim uslovima. Svako teži da proizvede više nego što tržište može da apsorbuje, s namerom da sve proda i s nadom da će samo njegovi konkurenti patiti od prekomerne proizvodnje. (14)
Posledica je razvoj aktivnosti posvećenih promociji prodaje. Broj neproduktivnih radnika, manuelnih ili intelekualnih, koji cirkulišu vrednost, povećava se u odnosu na broj mauelnih ili intelektualnih radnika koji proizvode vrednost. Ta vrsta cirkulacije nije fizičko kretanje dobara. Transportna industrija proizvodi stvarnu vrednost, pošto prosta činjenica premeštanja dobara s jednog mesta na drugo uvećava njihovu vrednost, što odgovara stvarnoj promeni njihove upotrebne vrednosti: posledica je da ta dobra postaju dostupna na drugim mestima, ne samo tamo gde su proizvedena, što naravno uvećava njihovu upotrebljivost. Cirkulacija se odnosi na vrednost, a ne na fizičko premeštanje. Neka stvar se ne kreće realno, na primer, tako što promeni vlasnika, ostajući u istom skladištu. Kroz tu operaciju, ona biva kupljena i prodata, ali njena upotrebna vrednost se nije promenila, uvećala. U slučaju transporta je drugačije. (15)
Problemi nastali usled kupovine i prodaje, kroz ostvarenje vrednosti proizvoda na tržištu, stvaraju složen mehanizam, koji uključuje kredit, bankarstvo, osiguranje i reklamu. Kapital postaje neka vrsta parazita, koji apsorbuje veliki i rastući deo ukupnih društvenih resursa, izraženo u ceni upravljanja vrednošću. Knjigovodstvo, neophodna funkcija u svakoj razvijenoj društvenoj organizaciji, sada postaje štetna, birokratska mašina koja nadilazi društvo i prave potrebe, umesto da pomaže njihovo zadovoljavanje. U isto vreme, kapital raste i postaje sve koncentrisaniji i centralizovaniji: monopoli koji prvo smanjuju problem prekomerne proizvodnje, samo ga dalje uvećavaju. Iz te situacije kapital može da izađe samo kroz periodične krize, koje privremeno rešavaju problem tako što iznova podešavaju ponudu i potražnju (samo solventnu potražnju, pošto kapitalizam zna samo za jedan način crikulacije proizvoda: kupovinu i prodaju; njega ne zanima ako prava potražnja, potrebe, nije zadovoljena; u stvari, kapital generiše nedovoljnu proizvodnju u odnosu na prave potrebe, koje ne zadovoljava).
Kapitalističke krize su nešto više od krize roba. To su krize koje povezuju proizvodnju vrednosti tako što proizvodnjom upravlja vrednost. To se može razumeti kroz poređenje s nekim prekapitalističkim krizama, pre XIX veka. Do pada poljoprivredne proizvodnje dolazilo je zbog slabe žetve. Seljaci su kupovali manje industrijskih dobara, kao što je odeća, a industrija, koja je i dalje bila slaba, dolazila je u krizu. Te krize su počivale na prirodnim (klimatskim) pojavama. Ali, trgovci spekulišu sa kukuruzom i drže ga u skladištima, da bi mu podigli cenu. Vremenom, tu i tamo dolazi do gladi. Samo postojanje roba i novca je preduslov za krize: dolazi do razdvajanja (materijalizovanog u vremenu) na dve operacije, na kupovinu i prodaju. Sa stanovišta trgovca i novca, koji teži da uveća svoju masu, kupovina i prodaja kukuruza su dve odvojene stvari: vremenski period između njih određen je samo iznosom i stopom očekivanog profita. Ljudi su umirali u tom periodu koji razdvaja proizvodnju i potrošnju. Ali, u tom slučaju, merkantilni sistem je samo pojačavao krizu izazvanu prirodnim uslovima. U takvim slučajevima, društveni kontekst je pre-kapitalistički ili kontekst slabog kapitalizma, kao u zemljama poput današnje Kine ili Rusije, u kojima slabe žetve i dalje imaju veliki uticaj na ekonomiju.
S druge strane, kapitalistička kriza je proizvod prisilnog jedinstva vrednosti i proizvodnje. U kapitalizmu, vrednost odnosi prevagu nad proizvodnjom. Proizvodi se kao da su uslovi absorpcije na tržištu neograničene. Kapital pokušava da to prevaziđe kroz kreditiranje, organizaciju tržišta, intervenciju države. Sva ta sredstva ne menjaju prirodu kapitala, ali usavršavaju njegove zakone. Prezasićenje tržišta dovodi do njegovog usporavanja, do uništavanja poljoprivrednih i industrijskih dobara i do nezaposlenosti. Te činjenice su bile poznate još od industrijske revolucije i važe i dalje. (16) One su danas čak i gore (uprkos raznim transformacijama u razvijenim zemljama), ako se ima u vidu razvoj proizvodnih snaga. Jaz između onoga što bi proizvodne snage mogle postati u drugačijem društvu i načina na koji ih kapital koristi, nikada nije bio tako veliki. Kapital nikada nije bio tako destruktivan i proizvodio toliko otpada kao danas.
Krize ne pokazuju samo kako se raspada veza između upotrebne i razmenske vrednosti, između upotrebljivosti i razmenljivosti proizvoda. One ne dokazuju samo da je logika ovog sveta potreba preduzeća da uvećaju iznos vrednosti, a ne zadovoljavanje ljudskih potreba – niti bogaćenje kapitalista, kako bi to rekli vulgarni kritičari kapitalizma. Važno je uočiti tu razliku u odnosu na prekapitalističke krize. One su izvirale iz neizbežne nužnosti (iz loše žetve, na primer), koju su merkantilni odnosi samo pogoršavali. Moderne krize pokazuju da one nemaju neizbežnu racionalnu osnovu. Njihov uzrok više nije prirodni, već društveni. Svi elementi industrijske aktivnosti su prisutni: sirovine, mašine, radnici; ali, oni se ne koriste – ili se koriste samo delimično. To nisu samo stvari, materijalni predmeti: to je društveni odnos. U stvari, u ovom društvu ti elementi postoje samo ako ih povezuje vrednost. Taj fenomen nije “industrijski”; on ne izvire iz tehničkih zahteva proizvodnje. To je društveni odnos, kroz koji se celokupni proizvodni kompleks i zapravo celokupna društvena struktura (sve dok proizvodnja vlada društvom) povinuju merkantilnoj logici. Jedini cilj komunizma je uništenje tog robnog odnosa i reorganizacija i transformacija celog društva (videti dalje u tekstu).
Mreža preduzeća – kao centara i instrumenata vrednosti – postaje sila iznad društva. Sve moguće ljudske potrebe (za smeštajem, hranom, “kulturom”) postoje samo kada se potčine tom sistemu ili kada su oblikovane njime. (17) Proizvodnja nije određena potrebama, nego su potrebe određene proizvodnjom – sve zbog valorizacije. Kancelarije se grade mnogo brže nego potrebne stambene zgrade. A mnoge kuće i na hiljade stanova ostaju prazni po 10 ili 12 meseci, zato što su njihovi vlasnici ili zakupci, koji su kupili zgrade ili platili rentu, njihovi jedini stanari. Kapital uglavnom zanemaruje poljoprivredu, na svetskom nivou, i razvija je samo tamo gde ima uslova za valorizaciju, dok stotine miliona ljudi gladuju. U razvijenim zemljama, automobilska industrija je grana koja se razvila s one strane ljudskih potreba, zato što profitabilnost podstiče njen rast uprkos svoj njenoj nekoherentnosti. Slabo razvijene zemlje mogu da grade samo fabrike koje postižu prosečnu profitnu stopu. Tendencija ka prekomernoj proizvodnji zahteva stalni ekonomski rat u skoro svim razvijenim zemljama; te destruktivne sile postaju operativne kad god je to potrebno, kao ratovi, koji i dalje predstavljaju sredstvo za obuzdavanje te tendencije ka krizi.
Najamni rad je sam po sebi apsurd već decenijama. On prisiljava jedan deo radnika da se bave iscrpljujućim fabričkim poslom; drugi deo, koji je veoma brojan u zemljama kao što su SAD, radi u neproizvodnom sektoru; funkcija tog sektora je da prodaju učini lakšom i da apsorbuje radnike odbačene mehanizacijom i automatizacijom, proizvodeći tako masu potrošača i postajući još jedan aspekt “upravljanja krizom”. Kapital prisvaja celokupnu nauku i tehniku: u produktivnim oblastima, on usmerava istraživanja ka onome što bi moglo doneti maksimalan profit; u neproduktivnim oblastioma, on razvija upravljanje i marketing. Na taj način čovečantvo biva podeljeno na tri grupe:
– na proizvodne radnike, često fizički uništene svojim poslom;
– neproizvodne radnike, od kojih je velika većina samo izvor otpada;
– i na masu nenadničarskih radnika, delom u razvijenim, ali najvećim delom u nerazvijenim zemljama: kapital ne može da ih integriše na bilo koji način, tako da na stotine hiljada njih biva periodično uništeno u ratovima, direktno ili indirektno izazvanim kapitalističko-imperijalističkom organizacijom svetske ekonomije.
Razvoj nekih zaostalih zemalja, kao što je Brazil, sasvim je realan, ali može biti ostvaren samo kroz delimično ili potpuno uništenje prethodnog načina života. Uvođenje robne ekonomije lišava siromašne seljake njihovih sredstava za život i gura ih u bedu prenaseljenih gradova. Samo manjina stanovništva je dovoljno “srećna” da nađe posao u fabrikama i kancelarijama; ostatak je premalo zaposlen ili nezaposlen.
14. Matikova (Mattick) Marx and Keynes (Porter Sargent, 1969) donosi odličnu analizu kapitalističkih kriza, iako ne uspeva da shvati dinamiku komunizma (videti dalje u tekstu, “Lenjinizam i ultralevica”).
15. Theories of Surplus-Value, Deo I, str. 389-413.
16. Engels, Selected Writings, str. 207-216.
17. F. Perlman, The Reproduction of Daily Life, Black & Red, 1969.
G) Proletarijat i revolucija
Kapital stvara mrežu preduzeća, koja postoji samo zbog profita i samo kroz njega, zaštićenu državama, koje nisu ništa drugo nego antikomunističke organizacije, koje simultano stvaraju masu pojedinaca prisiljenih da se pobune protiv samog kapitala. (18) Ta masa nije homogena, ali će izgraditi svoje jedinstvo u komunističkoj revoluciji, iako njeni sastavni delovi neće svuda igrati istu ulogu.
Revolucija je posledica stvarnih potreba; ona izvire iz materijalnih životnih uslova koji su postali nepodnošljivi. To važi i za proletarijat, koji je stvorio kapital. Veliki deo svetske populacije mora da prodaje svoju radnu snagu da bi preživeo, pošto više ne raspolaže sredstvima za proizvodnju. Neki prodaju svoju radnu snagu i postaju produktivni. Drugi je prodaju i postaju neproduktivni. A neki ne mogu da je prodaju: kapital kupuje samo živi rad, ako očekuje da mu to može doneti valorizaciju po povoljnoj stopi (prosečnoj profitnoj stopi); oni su isključeni iz proizvodnje.
Ako se proleterijat poistovećuje s fabričkim radnicima (ili, još gore: s manuelnim radnicima) ili sa siromašnima, onda se ne može videti ono što je u njegovom položaju subverzivno. Proletarijat je negacija ovog društva. To nije zbir siromašnih, već onih koji su očajni, koji nemaju nikakvu rezervu (les sans-réserves, na francuskom ili senza riserve, na italijanskom), (19) koji nemaju šta da izgube osim svojih lanaca; to su oni koji su ništa, koji nemaju ništa i koji ne mogu da se oslobode, a da pri tom ne unište ceo društveni poredak. Proletarijat je razarač sadašnjeg društva, zato što ga ono lišava skoro svih pozitivnih aspekata. Samim tim, proletarijat teži i sopstvenom uništenju. Sve teorije (buržoaske, fašističke, staljinističke, levičarske ili “gošističke”), koje na bilo koji način uzdižu i slave proletarijat, tvrdeći da on ima pozitivnu ulogu u odbrani vrednosti i obnovi društva, jesu kontrarevolucionarne. (20) Obožavanje proletarijata je postalo jedno od najefikasnijih i najopasnijih oružja kapitala. Ipak, kad god se sukobi sa normalnim tokom događaja, proletarijat pokazuje da je on negacija sadašnjeg društva, da mu on ne može pružiti bilo kakvu vrednost, niti igrati u njemu bilo kakvu ulogu, osim destruktivne.
Proletarijat nije radnička klasa; to je društveni odnos. (21) To je uvek prisutna destrukcija starog sveta, ali samo potencijalno; on postaje stvarna opasnost samo u trenutku društvene tenzije i ustanka, kada ga kapital prisili da postane činilac komunizma. On postaje subverzivan po postojeće društvo kada se ujedini, konstituiše kao klasa i organizuje, ne zato da bi postao vladajuća klasa, već da bi uništilo klasno društvo; u toj tački postoji samo jedan društveni činilac: čovečanstvo. Ali, odvojeno od tih sukoba i perioda koji im prethode, proletarijat je sveden na status elementa kapitala, na šraf unutar mehanizma (naravno, upravo taj aspekt kapital glorifikuje, uzdižući radnika samo kao deo postojećeg društvenog sistema).
Ako je u nekim slučajevima (kao u SAD), razvoj kapitala smanjio broj fabričkih radnika, on ne može da svede proletarijat na ništa. Tačno je da je kapital integrisao određen broj proizvodnih radnika kroz razne oblike reformizma (to jest, kvalifikovane bele radnike iz američkih i engleskih sindikata ili iz PCF i CGT u Francuskoj). Jedan deo neproizvodnih radnika (kancelarijskih radnika, službenika) ima iste plate i životne uslove kao i fabrički radnici, dok je drugi deo (izvršno i rukovodeće osoblje) uspešno integrisan u sferu kapitala – barem do sada. Najzad, jasno je da frakcija isključenih iz najamnog rada u siromašnim zemljama neće biti u stanju da efikasno izvede revolucionarni proces, zbog zaostalosti, izolacije, itd., barem u nekom periodu. Ipak, nema sumnje da će
1) revolucija biti delo najočajnijih, onih koji nemaju rezerve, među tim podgrupama unutar proletarijata;
2) među revolucionarima, bivši proizvodni radnici igrati odlučujuću (ali ne i ekskluzivnu) ulogu, pošto ih njihovo mesto u proizvodnji smešta u bolju situaciju (barem u početku) za njeno revolucionisanje (videti dalje u tekstu, o upotrebi ekonomije kao oružja).
Na taj način fabrički proletarijat ne gubi svoju centralnu ulogu, iako drugi elementi jačaju tokom revolucije. Postepeno, svi revolucionarni elementi postaju jedna masa; bivše klase teže da se stope u jednu svetsku zajednicu. Ali, to je rezultat revolucionarnog procesa, a ne polazna tačka. Kao povezani radnici (kombiniert Arbeiter), kao organizovani fizički rad (gemeinschaftlich), proizvodni radnici mogu da napadnu korene društva: njegovu materijalnu osnovu, njegov proizvodni proces. Zato je njihova uloga privilegovana sve dok im njihova društvena funkcija omogućava da obave zadatke drugačije od ostalih. To nema ništa zajedničko sa uobičajenom apologijom “radničke klase”, koja rad (posebno manuelni rad) tretira kao neku vrstu večitog blaženstva. Uvrijerizam (ouvrierisme) i laburizam su druga strana intelektualizma.
Komunistička revolucija je mehanizam koji proletarijat stavlja u pokret, ne znajući unapred da će to uraditi (ipak, svest o tome šta se radi je korisna, jer omogućava veću efikasnost). Kao što je objasnio Bordiga, iako donekle mehanicistički, taj proces nije: ekonomsko određenje – zatim klasna svest – zatim klasna akcija; već: ekonosmko određenje – klasna akcija – klasna svest. Proletarijat je prinuđen da koristi oružje koje mu daje njegova društvena funkcija – kao u slučaju proizvodnih radnika. Na primer, u određenim okolnostima, čak i kada traže samo veće plate, proizvodni radnici mogu da organizuju obustavljanje proizvodnje, zato što je to normalan način za stvaranje pritiska. Da bi pobedio, proletarijat mora da logiku svog delovanja izvede do krajnjeg zaključka; on mora da uspostavi kontakt s drugim preduzećima, a zatim, pošto je proizvodnja njegov teren, sa svim fabrikama. Naravno, on ne može da iskoristi vrednost: on nema kontrolu nad kapitalom kao sumom vrednosti. On ne može da iskoristi finansijski kapital, već samo svoju funkciju, to jest, radni proces. To izaziva rascep dvostruke prirode najamnog rada, kao radnog mehanizma i mehanizma vrednosti. U isto vreme, u sferi potrošnje, prave potrebe – stanovanje, transport, itd. – ukidaju robne društvene odnose: ostaju samo upotreba i cirkulacija upotrebne vrednosti.
18. Boggs, Pages of a Negro Worker’s Notebook. New York: Monthly Review Press, 1964. (Zanimljivo, uprkos crnom nacionalizmu.)
19. Koncept onih koji “nemaju rezerve” formulisao je italijanski komunista Amadeo Bordiga, u godinama posle Drugog svetskog rata. Njegova namera nije bila da pruži novu definiciju proletarijata, već povratak opštoj definiciji. Ono što opisuje Kapital može se i mora shvatiti zajedno s ranijim analizama proletarijata, kao iz Priloga za kritiku Hegelove filozofije prava (1843).
20. To je ono što velika većina takozvanih revolucionara danas radi (na razne načine).
21. E. P. Thompson, The Making of the English Working Class, str. 939.
H) Stvaranje ljudske zajednice
Primitivna zajednica je suviše siromašna i slaba da bi iskoristila prednosti potencijala rada. Ona zna samo za rad u njegovom neposrednom obliku; svako radi na svom neposrednom održavanju. Rad nije kristalizovan, akumuliran u instrumentima; prošli rad nije uskladišten. Kada to postane moguće, razmena postaje neophodna: proizvodnja može biti merena samo apstraktnim radom, prosečnim radnim vremenom, da bi cirkulisala. Živi rad je suštinski element aktivnosti, a radno vreme neophodna mera. Radno vreme je materijalizovano u novcu. Odatle klasna eksploatacija, pogoršavanje prirodnih katastrofa (videti prethodno, o prekapitalističkim krizama). Odatle uspon i pad država i ponekad imperija, koje mogu da rastu samo ratujući jedne protiv drugih. Odnosi razmene ponekad nestaju između nekih delova civilizovanog (to jest, merkantilnog) sveta, posle smrti jedne ili nekoliko imperija. Takav prekid u razvoju može da potraje vekovima, tokom kojih izgleda da ekonomija nazaduje ka elementarnoj ekonomiji.
U tom periodu čovečanstvo ne raspolaže proizvodnim aparatom koji bi eksploataciju ljudskog rada mogao da učini beskorisnom ili čak štetnom. Uloga kapitalizma je upravo u tome da akumulira prošli rad. Postojanje celog industrijskog kompleksa, svih fiksiranih kapitala, (22) dokazuje da je društveni karakter ljudske aktivnosti konačno materijalizovan u instrument sposoban da omogući, ne novi raj na zemlji, već razvoj, koji na najbolji mogući način koristi raspoložive resurse zbog zadovoljavanja potreba i proizvodi nove resurse kao odgovor na te potrebe. Ako je taj industrijski kompleks postao suštinski element proizvodnje, onda je uloga vrednosti kao regulatora, uloga koja je odgovarala stadijumu kada je živi rad bio glavni proizvodni faktor, lišena svakog smisla; vrednost postaje nepotrebna za proizvodnju. Njen opstanak sada ima katastrofalne posledice. Vrednost, konkretizovana u novcu, u svim njegovim oblicima, od najprostijih do najrazvijenijih, potiče iz opšteg karaktera rada, od energije (kako individualne, tako i društvene) koja je proizvedena i potrošena radom. Vrednost ostaje nužni posrednik sve dok tu energiju ne počne da stvara ujedinjeni produktivni sistem celog sveta: ona tada postaje prepreka. (23)
Komunizam znači kraj serije posredovanja, koja je ranije bila neophodna (uprkos bedi koju je povlačila za sobom) da bi se akumuliralo dovoljno prošlog rada, koji bi ljudima omogućio da nastave bez tih posredovanja. Vrednost je jedan takav posrednik: ona je sada beskorisna, jer poseduje element stran društvenim aktivnostima koje bi trebalo da poveže i podstiče. Akumuliranu proizvodnu infrastrukturu treba samo transformisati i razvijati. Komunizam upoređuje upotrebne vrednosti da bi odlučio koju će proizvodnju razvijati. On ne svodi komponente društvenog života na zajednički imenitelj (prosečno radno vreme, sadržano u njemu). Komunizam organizuje svoj materijalni život na osnovu sučeljavanja i međuigre potreba – što ne isključuje sukobe, čak ni neke oblike nasilja. Ljudi se neće pretvoriti u anđele: i zašto bi?
Komunizam je i kraj svakog elementa neophodnog za ujedinjavanje društva: to je kraj politike. On nije ni demokratski, ni diktatorski. Naravno, on je “demokratski”, ako to znači da će svako biti nadležan za sve društvene aktivnosti. To neće biti tako zato što će društvom uprvaljati narodna volja ili zbog demokratskog principa, već zato što organizaciju aktivnosti mogu da izvedu samo oni koji u njoj učestvuju. Ipak, nasuprot onome što pričaju demokrate, to će biti moguće samo kroz komunizam, gde su svi elementi života deo zajednice, u kojoj su ukinute sve odvojene aktivnosti i svi oblici izolovane proizvodnje. To može biti postignuto samo uništenjem vrednosti. Razmena između preduzeća isključuje svaku mogućnost da kolektivitet bude nadležan za svoj život (pre svega za svoj materijalni život). Svrha razmene i vrednosti je radikalno suprotna ciljevima ljudi – zadovoljavanju njihovih potreba. Preduzeće nastoji da se valorizuje i ne prihvata drugi oblik rukovođenja osim onog koje mu omogućava da ispuni svoju svrhu (to je razlog zašto su kapitalisti jedini funkcioneri kapitala). Predzueće upravlja svojim menadžerima. Odbacivanje ograničenja preduzeća i uništenje robnog odnosa, koji svakog pojedinca prisiljava da sve druge gleda i tretira kao sredstvo za obezbeđivanje svog života, jedini su uslovi samoorganizacije. Upravljanje problemima je od sekundarnog značaja i apsurdno je želeti da svako, na smenu, upravlja društvom. Knjigovodstvo i administrativni poslovi postaće aktivnosti slične ostalima, bez privilegija; svako će moći da u njima učestvuje ili ne učestvuje.
“Demokratija je samo po sebi kontradikcija, laž i čisto licemerje… Po mom mišljenju, to važi za sve oblike vlasti. Politička sloboda je farsa i najgore moguće ropstvo; ta fiktivna sloboda je najgori oblik porobljenosti. Isto važi i za političku ravnopravnost: to je razlog zašto demokratija mora biti razbijena u paramparčad, kao i svaki drugi oblik vlasti. Ta licemerna forma ne sme se nastaviti. Njena unutrašnja protivrečnost mora biti potpuno razotkrivena: ona znači ili čisto ropstvo, što podrazumeva otvoreni despotizam; ili znači pravu slobodu i stvarnu ravnopravnost, što podrazumeva komunizam.” (24)
U komunizmu nema potrebe za nekom spoljnom silom koja bi povezivala pojedince. Utopijski socijalisti to nikada nisu shvatili. Skoro sva njihova zamišljena društva, što zbog svoje prirode, što zbog njihove vizionarske moći, zahtevaju vrlo strogo planiranje i kvazitotalitarnu organizaciju. Ti socijalisti su nastojali da stvore vezu koja se u praksi stvara kad god se ljudi povežu u grupe. Da bi izbegli i eksploataciju i anarhiju, utopijski socijalisti su organizovali društveni život unapred. Neki drugi, koji nastupaju sa anarhističkog stanovišta, odbacuju takav autoritarizam i žele da društvo bude neprestana kreacija. Ali, problem je u nečemu drugom: samo određeni društveni odnosi, zasnovani na datom niovu razvoja materijalne proizvodnje, čine harmoniju među ljudima mogućom i neophodnom (što uključuje i sukobe; videti prethodno). Onda pojedinci mogu da zadovolje svoje potrebe, ali samo kroz automatsku participaciju u funkcionisanju grupe, a da pri tom ne postanu pûka oruđa grupe. Komunizam nema potrebu da ujedinjuje ono što je nekada bilo odvojeno, ali što više nije takvo.
To važi i na svetskom, čak i na univerzalnom niovu. Države i nacije, koje su bile neophodna sredstva razvoja, sada su čisto reakcionarne organizacije, a podele koje održavaju sada su prepreka daljem razvoju: jedina moguća dimenzija je dimenzija čovečanstva.
Suprotnost između manuelnog i intelektualnog, između prirode i kulture, nekada je bila neizbežna. Odvajanje između onih koji rade i onih koji organizuju rad povećalo je efikasnost rada. Na sadašnjem nivou razvoja to više nije potrebno, a ta podela je samo smetnja, koja pokazuje svoju apsurdnost u svim aspektima profesionalnog, “kulturnog” i obrazovnog života. Komunizam uništava podelu između radnika obogaljenih manuelnim radom i radnika koji obavljaju beskorisne poslove po kancelarijama.
To se može primeniti i na suprotnost između čoveka i njegovog okruženja. U ranija vremena, čovek je mogao da socijalizuje svet samo boreći se protiv dominacije “prirode”. Danas je on pretnja za prirodu. Komunizam je izmirenje čoveka i prirode.
Komunizam je kraj ekonomije kao odvojene i privilegovane oblasti, od koje sve ostalo zavisi, u isto vreme je prezirući i strahujući od nje. Čovek proizvodi i reprodukuje uslove svoje egzistrencije: još od dezintegracije primitivne zajednice, ali u najčistijem obliku tek u kapitalizmu, rad, to jest, aktivnost kroz koju čovek prisvaja svoje okruženje, postao je prinuda, suprotnost relaksaciji, dokolici, “pravom” životu. Taj stadijum je bio istorijski nužan, da bi se stvorio prošli rad, koji čini mogućim elimininaciju tog porobljavanja. S kapitalom, proizvodnja (= proizvodnja radi valorizacije) postaje gospodar sveta. To je diktatura proizvodnih odnosa nad društvom. Kada neko proizvodi, on žrtvuje svoje životno vreme da bi u životu uživao kasnije; to uživanje je skoro uvek odvojeno od prirode rada, koji je samo sredstvo za obezbeđivanje života. Komunizam razara proizvodne odnose i meša ih s društvenim odnosima. On ne zna ni za jednu odvojenu aktivnost, za bilo kakav rad suprotan igri. Nestaje obaveza da se tokom celog života radi isti posao, da se bude manuelni ili intelektualni radnik. Činjenica da akumulirani rad uključuje i integriše svu nauku i tehniku, omogućava da istraživanje i rad, refleksija i akcija, podučavanje i delanje, postanu jedna akvitnost. Za neke zadatke mogu biti nadležni svi, a generalizacija automatizacije duboko transformiše proizvodnu aktivnost. Komunizam ne podržava ni igru protiv rada, niti ne-rad protiv rada. Ti ograničeni i krnji pojmovi pripadaju kapitalizmu. Rad, kao proizvodnja i reprodukcija životnih uslova (materijalnih, afektivnih, kulturnih, itd.) predstavlja samu prirodu čovečanstva. (25)
Čovek kolektivno stvara sredstva egzistencije i menja ih. On ne može da ih dobije od mašina: u tom slučaju, čovečanstvo bi bilo svedeno na položaj deteta koje dobija igračke, ne znajući odakle one dolaze. Njihov izvor za njega čak i ne postoji: one su prosto tu. Slično tome, komunizam ne znači pretvaranje rada u nešto što će uvek biti prijatno i veselo. Ljudski život je i napor i zadovoljstvo. Čak i aktivnost pesnika podrazumeva bolne trenutke. Komunizam može samo da ukine odvajanje između napora i uživanja, kreacije i rekreacije, rada i igre.
22. Capital, Vol. 11 (Moscow: Foreign Languages Publishing House, 1961), poglavlja VIII, X, i Xl, o fiksnom i cirkulišućem kapitalu.
23. Videti Marksove rukopise između 1857-1858, koji se često navode po svom nemačkom naslovu: The Grundrisse, Pelican, 1973.
24. Engels, “Progress of Social Reform on the Continent”, The New Moral World, 4 Nov. 1843.
25. Capital, Vol. I, Poglavlje 7 (str. 177-178 u The Foreign Languages Publishing House edition, Moscow, 1961).
J) Komunistička revolucija
Komunizam je način na koji čovečanstvo prisvaja svoje bogatstvo, ali podrazumeva i nužnu i potpunu transformaciju tog bogatstva. To zahteva uništenje preduzeća kao odvojenih jedinica, pa tako i zakona vrednosti: ne zato da bi se profit socijalizovao, već radi cirkulacije dobara između industrijskih centara bez posredovanja vrednosti. To ne znači da će komunizam iskoristiti proizvodni sistem kakav je ostavio kapitalizam. Nije stvar u tome da se otarasimo “loše” strane kapitala (valorizacije), a da zadržimo “dobru” stranu (proizvodnju). Kao što smo videli, vrednost i logika profita nameću određeni tip proizodnje, razvijajući neke grane i zanemarujući ostale. Svako obožavanje sadašnje ekonomije, današnjih radnika (kao dela kapitala), sadašnje nauke i tehnike, nije ništa drugo nego obožavanje kapitala. Svako slavljenje proizvodnog i ekonomskog rasta, kakvi danas postoje, nije ništa drugo nego himna u slavu kapitala.
S druge strane, da bi se revolucionisala proizvodnja, da bi se uništila preduzeća kao takva, komunistička revolucija mora da iskoristi proizvodnju. To je suštinska “poluga”, makar u jednoj fazi. Cilj nije da se fabrike preuzmu samo zato da bi se u njima ostalio i upravljalo, već da se izađe iz njih i da se one povežu međusobno bez razmene, što ih uništava kao preduzeća. Takav pokret započinje skoro automatski sa smanjivanjem, a zatim i ukidanjem odvojenosti industrije od ostalih aktivnosti. Današnja industrija je stešnjena u svojim granicama, dok u isto vreme sužava prostor svim ostalim sektorima.
Kapital živi da bi akumulirao vrednost: on fiksira tu vrednost u obliku uskladištenog rada, prošlog rada. Akumulacija i proizvodnja postaju sami sebi cilj. Njima je sve podređeno: kapital hrani svoje investicije ljudskim radom. U isto vreme, kao što smo pokazali, on razvija neproizvodni rad. Komunistička revolucija je pobuna protiv tog apsurda. Ona je i deakumulacija , ne zbog povratka na oblike života koji su zauvek prošli, već zato da bi stvari postavila kako treba: sve do sada čovek je bio žrtva investiranja; sada je moguće obrnuto. U tom smislu, komunizam je jednako suprotstavljen produkcionizmu takozvanih socijalističkih zemalja (kao i onom koji zagovaraju zvanične komunističke partije) i reformističkoj iluziji o mogućoj promeni unutar postojećeg konteksta. Ideologije ekonomkog rasta i nultog rasta jednako su kontrarevolucionarne.
Komunizam nije nastavak kapitala na neki racionalniji, efikasniji, moderniji i manje neravnopravan, manje anarhičan način. On ne uzima staru materijalnu osnovu kakvu je zatiče: on je preokreće. Prevaga akumuliranog rada u proizvodnom procesu je preduslov za:
1) kraj eksploatacije ljudskog rada;
2) kraj podređivanja potreba proizvodnji fabrikovanih dobara.
Samo komunizam može da iskoristi te uslove koje je stvorio kapital.
Komunizam nije skup mera koje samo treba primeniti u praksi posle osvajanja vlasti. To je pokret koji već postoji, ne kao oblik proizvodnje (ne može biti komunističkih ostrva unutar kapitalističkog društva), već kao tendencija koja izvire iz pravih potreba (videti prethodno, o ljudima koji nemaju rezerve). Komunizam čak i ne zna šta je to vrednost. Nije stvar u tome da jednog lepog dana veliki broj ljudi počne da uništava vrednost i profit. Komunizam i ne pokušava da se otarasi vrednosti: on menja proizvodni odnos i ta akcija ukida merkantilni sistem. Kada je reč o onima koji teoretski shvataju obrise ovog istorijskog kretanja: oni mogu biti od koristi; njihova intervencija može sve učiniti lakšim.
Mehanizam komunističke revolucije je proizvod borbi. Normalan razvoj tih borbi vodi ka trenutku kada će društvo prisiliti sve pojedince, koje sada ostavlja bez ikakve perspektive, da stvore novi društveni poredak. Ako danas izgleda da sve te borbe ne vode nikud, to je zato što je njihov jedini mogući ishod komunizam, šta god da oni koji u tome učestvuju sada misle. Čak i kada radnici imaju samo delimične zahteve, oni često dolaze do tačke kada nema drugog rešenja osim nasilnog sudara sa državom i njenim pomoćnicima, sindikatima. U tom slučaju, oružana borba i pobuna podrazumevaju primenu socijalnog programa i upotrebu ekonomije kao oružja (videti prethodno, o proletarijatu). Vojni aspekt, koliko god bio važan, zavisi od društvenog sadržaja borbe. Da bi mogao da pobedi svoje neprijatelje na vojnom planu, proletarijat – kakva god bila njegova svest – menja društvo na komunistički način.
“Moderna strategija znači oslobođenje od buržoazije i seljaštva: ona je vojni izraz tog oslobođenja. Oslobođenje proletarijata podrazumevaće i poseban vojni izraz i novi oblik ratovanja. To je očigledno. Danas čak možemo analizirati takvu strategiju na osnovu materijalnih uslova proletarijata.” (26)
Sve do sada borbe nisu dostigle stadijum kada bi njihov vojni razvoj učinio nužnim pojavu novog društva. U najvažnijim društvenim sukobima, u Nemačkoj između 1919-1921, proletarijat, i pored nasilja građanskog rata, nije dostigao taj stadijum. Ipak, komunistička perspektiva je bila prisutna ispod tih sudara, koji izgledaju besmisleno, ako se to nema u vidu. Buržoazija je mogla da koristi ekonomiju kao oružje u svoju korist, na primer, deleći radničku klasu kroz nezaposlenost. Proletarijat nije bio u stanju da ekonomiju upotrebi kao oružje i borio se uglavnom vojnim sredstvima; to je išlo do stvaranja Crvene Armije u Ruru 1920. godine, ali on ipak nije koristio oružje koje mu pruža njegova društvena funkcija. (27)
U drugačijem kontekstu, neke pobune crne manjine (uz pomoć belaca) u SAD započiju društvenu transformaciju, ali samo na nivou robe, a ne sâmog kapitala. Ti ljudi su samo deo proletarijata i često nisu u mogućnosti da iskoriste “polugu” proizodnje, zato što su isključeni iz nje. Oni su izvan fabrika. Ipak, komunistička revolucija podrazumeva akciju iz preduzeća, da bi se ono uništilo kao takvo. Pobune u SAD ostaju na nivou potrošnje i distribucije. (28) Komunizam se ne može razviti bez napada na srce stvari, na centar u kojem se proizvodi višak vrednosti: proizvodnju. Ali, on koristi tu polugu samo zato da bi je uništio.
Revoluciju prave oni koji nemaju nikakve rezerve: oni su prisiljeni da izgrade nove društvene odnose koji niču iz postojećeg društva. Taj prekid podrazumeva krizu, koja se može veoma razlikovati od one iz 1929, kada je veći deo ekonomije bio u zastoju. Ako se različiti elementi pobune protiv najamnog rada ujedine, društvo će zapasti u velike probleme, jer više neće moći da izoluje svaku borbu od ostalih. Komunistička revolucija nije ni zbir sadašnjih pokreta, niti njihova transformacija kroz delovanje “avangarde”. Ona podrazumeva društveni šok, napad kapitala na one bez rezervi, na raznim nivoima, pri čemu i jedno i drugo pojačava i menja njihove akcije. Naravno, takav mehanizam može da se razvije samo na svetskom nivou, a pre svega u nekoliko najrazvijenijih zemalja.
Iz prethodno rečenog sledi da komunistička revolucija i komunističko društvo nisu problemi organizacije. Glavno pitanje nije osvajanje vlasti od strane radnika. Apsurdno je zagovarati diktaturu radničke klase kakva je sada. Radnici, kakvi su sada, nisu u stanju da upravljaju bilo čime: oni su samo deo mehanizma valorizacije, potčinjeni diktaturi kapitala. Diktatura postojeće radničke klase može da bude samo diktatura njenih predstavnika, to jest, vođa sindikata i radničkih partija. To je činjenično stanje u “socijalističkim” zemljama, a to je i program demokratske levice u ostatku sveta.
Revolucija nije pitanje organizacije. Sve teorije o “radničkom upravljanju” ili “radničkoj vlasti” samo predlažu alternativna rešenja za krizu kapitala. Revolucija je pre svega transformacija društva, to jest, nešto što nastaje među ljudima i između ljudi i njihovih sredstava za život. Organizaciona pitanja i “vođe” su od sekundarnog značaja: to zavisi od dostignuća revolucije. To važi kako za početak komunističke revolucije, tako i za funkcionisanje društva koje izrasta iz nje. Revolucija se neće desiti onog dana kada 51% radnika postane revolucionarno; i neće početi kada se podesi mehanizam za donošenje odluka. Upravo je kapitalizam taj koji se stalno bavi problemima upravljanja i rukovođenja. Organizacioni oblik komunističke revolucije, kao i kod svakog društvenog pokreta, zavisi od njegovog sadržaja. Način na koji se partija, revolucionarna organizacija, konstituše i deluje zavisi od zadatka koji treba obaviti. (29)
U XIX veku, čak i u vreme Prvog svetskog rata, materijalne uslove komunizma je tek trebalo stvoriti, barem u nekim zemljama (Francuska, Italija, Rusija, itd.). Komunistička revolucija je prvo morala da razvije proizvodne snage, da zaposli sitnu buržoaziju, da generalizuje industrijski rad i to po pravilu: nema posla, nema hrane (naravno, to se odnosilo samo na one sposobne za rad). (30) Ali, revolucija nije došla, a njeno nemačko uporište je bilo slomljeno. Njen zadatak je od tada obavio kapitalistički rast. Materijalna osnova komunizma danas postoji. Nema više potrebe slati neproizvodne radnike u fabrike; problem je stvaranje osnove za drugu “industriju”, potpuno drugačiju od sadašnje. Zadatak je razviti ono što kapital ometa i koristi samo radi povećanja profita: fiksni kapital, nauku, istraživanje. Komunistička revolucija se suočava s projektom transformacije i obuke. Prinudni rad će biti zamenjen kroz transformaciju radnih uslova. Kraj razmene i profita omogućiće nerazvijenim zemljama da zadovolje najhitnije potrebe, reše agrarno pitanje i razviju industriju u uslovima drugačijim od onih kroz koje su prošle razvijene zemlje. To je svetski proces akumulacije i deakumulacije, razvijanja i usmeravanja proizvodnih snaga ka zadovoljavanju potreba.
26. Engels, Conditions and Prospects of a War of the Holy Alliance against a Revolutionary France, 1852; Werke, East Berlin: Dietz, Vol. Vll, p. 477.
27. Korisne informacije mogu se naći u Spartakism to National Bolshevism, The K.P.D. 1918-24 (Aberdeen Solidarity Pamphlet). Tome se može dodati i bibliografija: F.L. Carsten: Revolution in Central Europe, 1918-1919, Temple Smith, 1972.
28. Ovaj momenat nije u potpunosti shvaćen u inače zanimljivom tekstu Situacionističke internacionale “Opadanje i propast robne ekonomije spektakla”. (1966)
29. Cela debata oko “izgradnje revolucionarne partije” ne uspeva da shvati ovaj momenat.
30. Taj program je razvio Lenjin 1917, u Državi i revoluciji.
K) Komunizam i današnji društveni pokret
Komunizam nije samo društveni sistem, oblik proizvodnje, koji će postojati u budućnosti, posle “revolucije”. Ta revolucija je zapravo susret dva sveta:
1) s jedne strane, svih onih koji su odbačeni, lišeni svakog blagostanja, čija je gola egzistencija ponekad ugrožena, ali koje ipak ujedinjuje nužnost kontakta s drugima, da bi delovali, živeli, preživeli;
2) s druge strane, ekonomije socijalizovane na svetskom nivou, ujedinjene na tehničkom planu, ali podeljene na jedinice suprostavljene jedne drugima, da bi udovoljile logici vrednosti, koja ih ujedinjuje i koja će uništiti sve da bi opstala kao takva.
Svet roba i vrednosti, koji čini sadašnji okvir proizvodnih snaga, pokreće se na osnovu sopstvenog života; on se razvio u autonomnu silu, a prave potrebe sveta moraju da se podrede njegovim zakonima. Komunistička revolcuija je uništavanje te potčinjenosti. Komunizam je borba protiv te potčinjenosti i suprotstavlja joj se još od početaka kapitalizma, čak i ranije, (31) samo bez šansi za uspeh.
Čovečanstvo je svojim idejama, svojim predstavama o svetu, pripisivalo strano poreklo i smatralo da ljudsku prirodu treba tražiti, ne u društvenim odnosima, već u povezanosti sa elementom izvan stvarnog sveta (u bogu), čiji je čovek samo proizvod. Slično tome, čovečanstvo je, u nastojanju da prisvoji i prilagodi svet koji ga okružuje, prvo moralo da stvori materijalni svet, mrežu proizvodnih snaga, ekonomiju, svet predmeta, koji ga pritiska i kojem je potčinjen, pre nego što je moglo da taj svet prisvoji, prilagođavajući ga i menjajući u skladu sa svojim potrebama.
Komunistička revolucija je nastavak, ali i prevazilaženje današnjih društvenih pokreta. Rasprave o komunizmu obično započinju s pogrešnog stanovišta: one se bave pitanjem šta će ljudi raditi posle revolucije. One nikada nepovezuju komunizam s onim što se već dešava u trenutku rasprave. Postoji potpuni rascep: prvo revolucija, onda komunizam. Ali, komunizam je zapravo produžetak stvarnih potreba koje već deluju, ali koje ne vode nigde, koje ne mogu biti zadovoljene, zato što sadašnja situacija to zabranjuje. Danas postoje brojni komunistički gestovi i stavovi, koji izražavaju ne samo uobičajeno odbacivanje sadašnjeg sveta, već, iznad svega, napor da se izgradi novi. Sve dok se u tome ne uspe, vide se samo njegova ograničenja, samo tendencija, ali ne i njegovo eventualno nastavljanje (funkcija “ekstremističkih” grupa je upravo u tome da sadašnja ograničenja predstave kao cilj pokreta i da ga jačaju). U odbacivanju pokretne trake, u borbama skvotera, (32) komunistička perspektiva je prisutna kao napor da se stvori “nešto drugo”, ne na osnovu pukog odbacivanja modernog sveta (hipici), već kroz upotrebu i promenu onoga što je proizvedeno i proćerdano. U takvim sukobima ljudi spontano pokušavaju da prisvoje dobra ne pokoravajući se logici razmene; zato oni ta dobra tretiraju kao upotrebne vrednosti. Njihov odnos prema tim stvarima i odnosi koje uspostavljaju između sebe da bi izvodili takve akcije, jesu subverzivni. Ljudi se u takvim događajima i sami menjaju. “Nešto drugo” što takve akcije žele da dosegnu prisutno je u njima samo potencijalno, šta god da oni koji ih organizuju misle i žele i šta god pričali ekstremisti, koji učestvuju u tim akcijama i teoretišu o njima. Takvi pokreti će biti prisiljeni da postanu svesni svojih postupaka, da shvate šta rade, da bi to radili bolje.
Oni koji već osećaju potrebu za komunizmom i raspravljaju o njemu, ne mogu se mešati u te borbe donoseći komunističko jevanđelje i predlažući da se te ograničene akcije usmere ka “pravoj” komunističkoj aktivnosti. Ono što je potrebno nisu parole, već objašnjenje pozadine i mehanizma tih borbi. Treba samo pokazati ono što će ljudi morati da preduzmu. To ne može biti učinjeno bez učešća u tim pokretima, kad god je to moguće, ali i bez gubljenja vremena. To ne znači da teorijsku aktivnost treba zanemariti. Nije još sve rečeno i ovaj tekst, kao i mnogi drugi, samo je jedan pristup problemu. A opet, ima i takvih teorijskih istraživanja koja ne vode ka bilo kakvom kontaktu sa stvarnim društvenim pokretom.
Sa negativnog stanovišta, svaka kritika koja pomaže uništenje mistifikujuće apologije kapitala, koja dolazi od države, levice, zvaničnih komunističkih partija ili ekstremne levice, takođe je komunistički čin, bio on govor, tekst ili akcija. Teoretska aktivnost je praktična. Nema nikakvih teoretskih ustupaka. Ali, jedini način za promociju komunističke perspektive i ostvarenje njene praktične uloge je učešće u agitaciji i sjedinjavanju sa društvenmim pokretima, koji tu perspektivu već pokušavaju da dostignu.
31. Engles, The Peasant War In Germany.
32. Časposi Inside Story je zanimljiv u tom kontekstu (3 Belmont Rd., London S. W. 4).
2. Klasna borba i njeni najvažniji aspekti u poslednjih nekoliko godina: Obnavljanje komunističke perspektive
Prvobitna svrha ovog teksta bila je da ukaže na suštinske razloge zašto je revolucionarni pokret iz prve polovine ovog veka poprimao različite oblike (partije, strukovne i industrijske sindikate, radničke savete), koji danas ne samo da pripadaju prošlosti, nego i ometaju obnavljanje revolucionarne perspektive. Ali, taj projekat je ostvaren samo delimično. Taj zadatak tek treba ostvariti. Ali, bilo bi pogrešno čekati na potpunu teoretsku konstrukciju pre nego što se krene dalje. Sledeći tekst iznosi određene elemente koji mogu biti od koristi za razumevanje novih oblika komunističke “partije”. Skorašnji događaji (uglavnom štrajkovi u SAD, Britaniji, Francuskoj i Italiji) jasno govore da ulazimo u nov istorijski period. Na primer, Komunistička partija Francuske (PCF) i dalje dominira radničkom klasom, ali je i izložena napadima. Ako je dugo vremena revolucionarni pokret u opoziciji kapitalu bio ometan delovanjem PCF, to posredovanje danas polako nestaje: opozicija između radnika i kapitalizma postavlja se mnogo direktnije, na nivou stvarnih činjenica i akcija, za razliku od situacije kada je ideologija PCF bila dominantna među radnicima, a revolucionarni pokret morao da se bori protiv PCF uglavnom na teoretskom nivou.
Današnji revolucionari biće prinuđeni da se kapitalu suprotstave praktično. To je razlog zašto su novi teoretski zadaci neophodni. Nije dovoljno postići saglasnost na planu ideja; mora se preduzeti i pozitivna akcija, a pre svega intervenisati u sadašnjim borbama, da bi se to stanovište potvrdilo. Komunisti ne moraju da prave partiju odvojenu od one koje se u našem društvu već uspostavlja u praksi; ali, oni će ipak morati da sve više potvrđuju svoja stanovišta, tako da pravi pokret ne gubi vreme na beskorisne i lažne sukobe. Organska veza (teoretski rad za praktičnu aktivnost) moraće da bude uspostavljena između onih koji smatraju da se krećemo ka sukobu između proletarijata i kapitala. Ovaj tekst pokušava da utvrdi kako bi komunistički pokret mogao da se ponovo pojavi i definiše zadatke komunista.
A) Maj 1968. u Francuskoj
B) Štrajkovi i radničke borbe posle 1968.
C) Dva najvažnija aspekta štrajkova
D) Oblici akcije koje je nemoguće rekuperirati: sabotaža i usporavanje proizvodnje
E) Aktivnost partija i sindikata u svetlu komunističke perspektive
A) Maj 1968. u Francuskoj
Generalni štrajk u Francuskoj 1968. bio je jedan od najvećih štrajkova u istoriji kapitalizma. Ali, to je verovatno prvi put u savremenoj istoriji da tako moćan radnički pokret nije stvorio organe sposobne da ga izraze. Više od četiri godine radničkih borbi dokazuje tu činjenicu. Nigde ne možemo da vidimo organizaciju koja ide dalje od lokalnog i privremenog kontakta. Sindikati i partije su mogli da ispune tu prazninu i da pregovaraju s gazdama i državom. Godine 1968, brojni i kratkotrajni Akcioni komiteti bili su jedini oblik radničke organizacije, koji je delovao izvan sindikata i partija; Akcioni komiteti su se suprotstavljali onome u čemu su videli izdaju od strane sindikata.
Bilo na početku štrajka ili tokom obustave rada ili kasnije, u borbi protiv obnavljanja proizvodnje, na hiljade radnika se organizovalo, na ovaj ili onaj način, izvan i mimo volje sindikata. Ali, u svakom od tih slučajeva, radničke organizacije su nestajale sa okončanjem pokreta i nisu se pretvarale u novi oblik organizacije.
Jedini izuzetak bio je “Međufabrički” Komitet, koji je nastao na početku štrajka u zgradi Censier “Faculte des Lettres” (Filološki fakultet) u Parizu. Okupljao je radnike-pojedince i grupe iz nekoliko desetina fabrika iz oblasti Pariza. Njegova funkcija je bila koordinacija akcija protiv podrivanja štrajka od strane sindikata pod kontrolom PCF i CGT. To je zapravo bio jedini radnički organ koji je u praksi otišao dalje od uskog fabričkog kruga, stvaljajući u praksu solidarnost između radnika iz različitih kompanija. Kao i u slučaju svih revolucionarnih aktivnosti proletarijata, taj Komitet nije javno oglašavao svoje akcije.
Komitet je nastavio da organizuje sastanke posle štrajka i nestao kada su članovi shvatili njegovu beskorisnost. Naravno da su stotine radnika, koji su učestvovali u njegovim aktivnostima, uskoro prestali da dolaze na sastanke. Mnogi od njih su nastavili da se viđaju. Ali, dok je svrha Komiteta tokom štrajka bila jačanje borbe protiv manevara sindikata i partija, on se kasnije pretvorio u diskusionu grupu, koja je analizirala rezultate štrajka i pokušavala da izvuče lekcije za budućnost. Te rasprave su se često bavile komunizmom i njegovim značajem.
Komitet je okupljao manjinu. Ali, njegove svakodnevne “generalne skupštine” u Censieru, kao i manji skupovi, omogućavali su hiljadama radnika da se sretnu. Ostao je ograničen na parisku oblast. Nismo čuli za takve eksperimente u drugim regionima, organizovane van svih sindikata (uključujući i “levičarske” sindikate: grad Nant, na zapadu Francuske, bio je, manje ili više, pod kontrolom sindikata za vreme štrajka).
Treba dodati da je šačica ljudi koja je delila komunističke ideje (najviše desetak) bila duboko uključena u njegove aktivnosti i funkcionisanje. Posledica je bilo ograničavanje uticaja CGT, trockista i maoista na minimun. Činjenica da je Komitet bio izvan svih tradicionalnih sindikalnih i partijskih organizacija, uključujući i ekstremističke i da je nastojao da izađe van granica fabrike, nagovestila je ono što će se dešavati posle 1968. Njegov nestanak, posle ostvarenja zadatka, nagovestio je i gašenje organizacija koje su se od tada pojavile, u najvažnijim borbama iz poslednjih godina.
To ukazuje na veliku razliku između sadašnje situacije i onoga što se dešavalo 1930-ih. (1) U Francuskoj 1936, radnička klasa se borila iza “radničkih” organizacija, za reforme koju su ove propovedale. Tako su 40-časovna radna nedelja i dvonedeljni plaćeni odmor bili smatrani za prave pobede radnika, čiji je glavni zahtev bio da dobiju iste uslove i pozicije kao i najbolje plaćene grupe. Ti zahtevi bili su nametnuti vladajućoj klasi. Danas, radnička klasa ne traži poboljšanje svojih životnih uslova. Reformistički programi sindikata i partija vrlo su slični onima koje predlaže država. De Gol je bio taj koji je predložio “participaciju” kao lek za ono što je nazvao “mehaničkim” društvom.
Izgleda da samo deo vladajuće klase uviđa razmere krize, koja se naziva “krizom civilizacije”. (A. Marloux) Od tada, sve organizacije, svi sindikati i partije, bez izuzetka, okupljaju se oko velikog reformističkog programa, na ovaj ili onaj način. I PCF uključuje “pravu participaciju” u program svoje vlade. Drugi veliki sindikat, CFDT zagovara samoupravljanje, koje podržavaju i ultralevičarske grupe sklone “radničkim savetima”. (2) Trockisti predlažu “radničku kontrolu”, kao minimalan program “radničke vlasti”.
Ono što leži u srcu svih tih preokupacija je pokušaj da se ukine podvojenost između radnika i proizvoda njegovog rada. To je izraz “utopijskog” viđenja kapitala, koji nema nikakve veze s komunizmom. Kapitalistička “utopija” pokušava da se otarasi loše strane eksploatacije. Komunistički pokret ne može da se izrazi kroz formalnu kritiku kapitala. On ne pokušava da promeni uslove rada, već njegovu funkciju: on želi da zameni proizvodnju razmenske vrednosti proizvodnjom upotrebne vrednosti. (3) Dok sindikati i partije nastavljaju s debatama u okviru jednog istog programa – programa kapitala – proletarijat zadržava nekonstruktivan stav. Nezavisno od svojih praktičnih političkih aktivnosti, on ne “participira” u debati organizovanoj oko njegovog slučaja. On ne pokušava da obavi teoretsko istraživanje o prirodi sopstvenog zadatka. Ovo je vreme velikog ćutanja proletarijata. Paradoks je u tome što vladajuća klasa pokušava da na svoj način izrazi težnje radnika. Deo vladajuće klase uviđa da je sadašnji način prisvajanja viška vrednosti prepreka ukupnom funkcionisanju ekonomije. Njegova perspektiva je podela kolača, u nadi da će radnička klasa “profitirati” od kapitala i da će, “participirajući” u njemu, proizvesti još veći višak vrednosti. Dospevamo do stadijuma kada kapital počinje da sanja sopstveni opstanak. (4) Da bi opstao, on će morati da se otarasi sopstvenih parazitskih sektora, to jest, delova kapitala koji više ne proizvode dovoljno viška vrednosti.
Dok su 1936. radnici pokušavali da dostignu isti položaj kao ostali društveni sektori, kapital danas nameće najbolje plaćenim sektorima iste one opšte uslove života koji važe i za radnike. Koncept participacije podrazumeva ravnopravnost u eksploataciji nametnutoj potrebama stvaranja vrednosti. Zato je participacija “socijalizam” bede. Kapitalizam mora da smanji orgomnu cenu sektora koji su neophodni za njegov opstanak, ali koji direktno ne proizvode vrednost.
Kroz svoje borbe, radnici shvataju da je mogućnost poboljšanja njihovih materijalnih uslova ograničena i u celini već isplanirana od strane kapitala. Radnička klasa više ne može da interveniše na osnovu programa koji bi zaista promenio njene životne uslove u okviru kapitalizma. Velike radničke borbe iz prve polovine ovog veka – borbe za osmočasovno radno vreme, za 40-časovnu radnu nedelju, plaćene godišnje odmore, industrijske sindikate, sigurnost posla – pokazale su da je odnos između radničke klase i kapitala dopuštao radnicima određen opseg “kapitalističkog” delovanja. Danas, sam kapital nameće reforme i generalizuje ravnopravnost svih u pogledu najamnog rada. Zato nema nijednog značajnog dela radničke klase koji bi se danas borio za te posredne ciljeve, kao što je to bio slučaj početkom veka ili tokom 1930-ih. Ali, trebalo bi da bude jasno da sve dok komunistička perspektiva ne postane jasna, neće biti formiranja radničkih organizacija na komunističkoj osnovi. To ne znači da će komunistički ciljevi iznenada postati svima jasni. Činjenica da je radnička klasa jedina klasa koja proizvodi višak vrednosti smešta je u središte krize vrednosti, to jest, u samo srce krize kapitalizma i prisiljava je da uništi sve ostale klase kao takve i da stvori organe sopstvenog samouništenja kao dela kapitala, kao klase unutar kapitalizma. Komunistička organizacija pojaviće se samo kroz praktični proces uništenja buržoaske ekonomije i stvaranja ljudske zajednice bez odnosa razmene, bez vrednosti.
Komunistički pokret je već ustanovio sebe kao kontinuitet, još od samog početka kapitalizma. To je razlog zašto kapitalizam mora da održava stalni nadzor i stalno nasilje nad svime što ugrožava njegovo normalno funkcionisanje. Još od Babefove tajne zavere 1795, radnički pokret je prolazio kroz sve nasilnije i duže borbe, koje su pokazale da kapitalizam nije kulminacija čovečanstva, već njegova negacija.
Iako je štrajk iz maja 1968. imao malo neposrednih, pozitivnih rezultata, njegova prava snaga bila je u tome što nije iznedrio trajnije iluzije. Majski “neuspeh” je neuspeh reformizma, a kraj reformizma uzdiže borbu na sasvim novi nivo, na nivo borbe protiv samog kapitala, a ne samo protiv njegovih posledica. Godine 1968, svako je razmišljao o nekom “drugačijem” društvu. Ono o čemu su ljudi pričali je retko kada išlo dalje od predstave o opštem samoupravljanju. Odvojeno od komunističke borbe, koja može da se razvije samo ako je vodi njen centar, klasa koja proizvodi višak vrednosti, ostale klase mogu da misle i deluju samo u okviru kapitalističke sfere, a njihov izraz može da bude samo izraz kapitala – čak i kapitala koji se sam reformiše. Ipak, iza tih parcijalnih kritika i otuđenih izraza, možemo da vidimo početak krize vrednosti, koja odlikuje istorijski period u koji sada ulazimo.
Ove ideje ne dolaze niotkuda; one se već javljaju zato što znaci prave ljudske zajednice emocionalno postoje u svakome od nas. Svaki put kada lažna zajednica najamnog rada dođe u pitanje, javlja se težnja ka obliku društvenog života u kojem odnosi više neće biti posredovani potrebama kapitala.
Posle maja 1968, aktivnost komunističkog pokreta postaje sve konkretnija.
1. Videti pamflet, Root and Branch, Lessons of the Sit-Down Strikes of the 1930s.
2. Videti Solidarity in Britain i Root and Branch u SAD.
3. Videti prethodno, “Kapitalizam i komunizam”.
4. Odatle i izveštaj i debata M. I. T. o nultom rastu.
B) Štrajkovi i radničke borbe posle 1968.
Dok su u godinama posle Drugog svetskog rata štrajkovi – čak i najvažniji – bili držani pod kontrolom, tako da nisu izazivali konstantne političke i monetarne krize, u poslednjih nekoliko godina zapaža se obnova industrijskih pobuna, čak i ustanaka, u Francuskoj, Italiji, Britaniji, Belgiji, Zapadnoj Nemačkoj, Švedskoj, Danskoj, Španiji, Portugaliji i Švajcarskoj. (5) U Poljskoj, radnici su napali štab Komunističke partije, pevajući Internacionalu. Proces je bio isti u skoro svim slučajevima. Manjina započinje pokret zbog svojih ciljeva; pokret se uskoro širi na druge kategorije radnika u istoj kompaniji; ljudi se organizuju (radničke straže, radnički komiteti u pogonima, na pokretnim trakama); sindikati se jedini pokazuju sposobnim da pregovaraju sa upravom; na kraju im uspeva da radnike vrate na posao, nakon što su im predložili jedinstvene parole, koje se nikome ne sviđaju, ali koje svi prihvataju, zbog nesposobnosti da formulišu bilo šta drugo. Jedini pokret koji je otišao dalje od stadijuma štrajka kakav je danas, bio je pokret pobuna i štrajkova u Poljskoj, između decembra 1970. i januara 1971. godine.
Ono što se na brutalan način dogodilo u Poljskoj, u ostatku industrijskog sveta postoji samo kao tendencija. U Poljskoj nije bilo mehanizma za “protivtežu” vlasti sposobnog da društvene krize drži pod kontrolom. Vladajuća klasa je morala da radničku klasu napadne direktno, da bi održala normalne uslove za proces formiranja vrednosti. Događaji u Poljskoj su dokaz da kriza vrednosti teži širenju na sve industrijske oblasti i pokazatelj ponašanja radničke klase kao centra te krize.
Pokret je nastao iz potrebe da se odbrani prosečna prodajna cena radne snage. Ali, pokret se odmah našao na drugom polju: morao je da se suoči sa samim kapitalističkim društvom. Radnici su odjednom bili prisiljeni da napadnu organe izrabljivanja. Partijski i sindikalni funkcioneri bili su napadnuti, a partijsko sedište demolirano. U nekim gradovima železničke stanice su bile pod stražom, za slučaj upotrebe vojske. Pokret je bio dovoljno snažan da bi sam stvorio ogran za pregovore: gradski radnički komitet. Sama činjenica da je Gjerek (Gierek) lično morao da dođe u brodogradilište mora se smatrati pobedom radničke klase u celini. Godinu dana kasnije, Fidel Kastro je morao da ide u Čile da bi lično tražio od rudara da sarađuju sa (“socijalističkom”) vladom. U Poljskoj, radnici nisu slali delegate u centralnu vlast da bi preneli svoje zahteve: vlast je morala da dođe kod radnika na pregovore… neizbežna predaja radnika.
Suočena s nasiljem države, radnička klasa je formirala sopstvene organe za primenu sile. Nijedan vođa nije predvideo organizaciju pobune: ona je bila proizvod prirode društva koje je ta pobuna pokušavala da uništi. Ali, vođe (gradski radnički komitet) su se ipak pojavile posle trenutka u kojem je pokret dostigao najvišu tačku, koliko je to situacija dopuštala. Pregovarački organ je samo izraz svesti obe strane da je ostalo samo jedno rešenje. Karakteristika takvog pregovaračkog organa je da ne podrazumeva nikakvu delegaciju vlasti. On više predstavlja spoljnu granicu pokreta, koji u datoj situaciji ne može da ide dalje od pregovora. Još jednom, reforme predlaže sam kapital, dok se radnička klasa izražava kroz praktično nepristajanje; ona mora da prihvata predloge centralne vlasti sve dok njena praktična aktivnost nije dovoljno snažna da bi uništila osnovu same te vlasti.
Radničke borbe teže da svoju diktaturu direktno suprotstave diktaturi kapitala, da se organizuju na osnovi drugačijoj od one koju nudi kapital i da pitanje transformacije društva postave kroz akciju. Kada su postojeći uslovi nepovoljni za opšti napad ili kada napad propadne, oblici diktrature se raspadaju, a kapital ponovo trijumfuje, reorganizuje radničku klasu po svojoj logici, skreće nasilje s njegovog prvobitnog cilja i razdvaja formalni aspekt borbe od njenog pravog sadržaja. Moramo se osloboditi stare opozicije između “diktature” i “demokratije”. Za proletarijat, “demokratija” ne znači da treba da se organizuje kao parlament na burožaski način; za njega, “demokratija” je čin nasilja kojim on uništava sve društvene sile koje ga sprečavaju da se izrazi i uspostavi kao klasa u okviru kapitalizma. “Demokratija” može da bude samo diktatura. To se vidi u svakom štrajku: oblik njegove destrukcije je upravo “demokratija”. Čim se pojavi odvajanje na organ odlučivanja i organ akcije pokret gubi ofanzivan nastup. On skreće na teren kapitala. Suprotstavljanje radničke “demokratije” sindikalnoj “birokratiji” znači napad na površni aspekt i prikrivanje pravog sadržaja radničke borbe, koja ima potpuno drugačiju osnovu. Demokratija je danas slogan kapitala: on je taj koji predlaže samoupravljanje sopstvene negacije. Svi oni koji prihvataju taj program šire iluziju da društvo može biti promenjeno opštom debatom, posle koje sledi glasanje (formalno ili neformalno), koje bi odlučilo o tome šta će biti predzueto. Održavanjem odvajanja na odlučivanje i akciju, kapital pokušava da produži postojanje klasa. Teško je zamisliti revoluciju koja započinje kada glasači podignu ruke. Revolucija je čin nasilja, proces kroz koji se društveni odnosi menjaju.
Ovde nećemo opisivati štrajkove koji su se desili posle 1968. Nemam dovoljno informacija, iako je o njima napisano dosta knjiga i pamfleta. Hteli bismo da vidimo šta im je zajedničko i na koji način oni nagoveštavaju period u kojem će se izgledi za komunizam izražavati na sve konkretniji način.
Industrijsko društvo ne delimo na različite sektore – na “napredne” i “zaostale”. Tačno je da se mogu primetiti neke razlike, ali to više ne može da nam sakrije prirodu štrajkova, u kojima se ne uočava razlika između “naprednih” i “nazadnih” borbi. Štrajk, kao proces, je sve manje određen lokalnim faktorima, a sve više internacionalnim kapitalističkim uslovima. Tako su i štrajkovi i pobune u Poljskoj bili proizvod internacionalnog konteksta; odnos između Istoka i Zapada bio je u korenu tih događaja, u kojima su ljudi pevali Internacionalu, umesto nacionalnu himnu. Zapadni i istočni kapital su imali zajednički interes da osiguraju eksploataciju svojih radnika. A relativno nerazvijeni “socijalistički” kapitalizam mora da zadrži striktno kapitalističku efikasnost, da bi se mogao takmičiti sa modernijim zapadnim susedom.
Komunistička borba započinje na datom mestu, ali njeno postojanje ne zavisi samo od čisto lokalnih faktora. Ona se ne ponaša u skladu sa ograničenjima mesta rođenja. Lokalni faktori su sekundarni u odnosu na ciljeve pokreta. Čim se borba ograniči na lokalne uslove, kapitalizam je lako guta. Nivo koji će radničke borbe dostići nije određen lokalnim faktorima, već globalnim stanjem kapitalizma. Čim naraste klasa koja u sebi koncentriše revolucionarne društvene interese, ona, u toj situaciji i bez ikakvog posredovanja, odmah pronalazi sadržaj i cilj svoje revolucionarne aktivnosti: da slomi svoje neprijatelje i sprovede odluke koje joj nameću potrebe borbe; posledice sopstvenih akcija teraju je da ide dalje.
Ovde se nećemo baviti svim štrajkovima. I dalje imamo kapitalističko društvo u kojem je radnička klasa samo jedna kapitalistička klasa, deo kapitala, onda kada nije revolucionarna. Partijske i sindikalne mašine i dalje kontrolišu i vode značajan deo radničke klase u ime kapitalističkih ciljeva (kao što je pravo na odlazak u penziju u 60-toj godini, u Francuskoj). Sindikati organizuju opšte izbore i brojne štrajkove zbog ograničenih ciljeva. Ipak, sve je očiglednije da u većini velikih štrajkova inicijativa ne dolazi od sindikata i to su štrajkovi o kojima ovde govorimo. Industrijsko društvo nije bilo podeljeno na sektore, niti je radnička klasa bila podeljena na mlade, stare, starosedeoce, došljake, strance, kvalifikovane i nekvalifikovane radnike. Ne sporimo sociološke deskripcije; one mogu biti korisne, ali one nas ovde ne zanimaju.
Pokušaćemo da istražimo kako proletarijat raskida sa kapitalističkim društvom. Taj proces ima izričit centar. Ne prihvatamo sociološko viđenje radničke klase, zato što ne želimo da analiziramo radničku klasu sa statičnog stanovišta, već u okviru opozicije vrednosti. Raskid s kapitalom ukida razmensku vrednost, to jest, postojanje rada kao robe. Centar tog pokreta i, samim tim, njegovo vođstvo, mora biti u onom delu društva koji proizvodi vrednost. U suprotnom, to bi značilo da vrednost više ne postoji i da smo već prevazišli kapitalistički stadijum. Duboko značenje suštine pokreta je delimično skriveno borbama koje se vode na periferiji, duž oboda proizvodnje vrednosti. Tako je bilo i maja 1968, kada su studenti zaklonili pravu borbu, koja se odvijala drugde.
U stvari, borbe koje se vode duž oboda (nova srednja klasa) novi su znak mnogo dublje krize, koja se i dalje sakriva od nas. Obnavljanje krize vrednosti podrazumeva potrebu kapitala da racionalizuje i samim tim napadne zaostale sektore, koji su najmanje sposobni da se sami zaštite; to povećava nezaposlenost i broj onih koji nemaju rezerve. (6) Ali, njihova intervencija ne sme da potisne svest o suštinskoj ulozi koju proizvodni radnici imaju u uništavanju razmenske vrednosti.
5. Veliki broj informacija može se naći u pamfletima i člancima Solidarity, Root and Branch, Internationalism i Workers’ Voice.
6. Videti prethodno, “Kapitalizam i komunizam”, napomena 19.
C) Dva najvažnija aspekta štrajkova
S jedne strane, inicijativa za štrajk dolazi od samoorganizovanih radnika; s druge strane, inicijativa za prekid štrajka dolazi od frakcije radnika organizovanih u sindikate. Te inicijative su kontradiktorne, pošto izražavaju težnje dva međusobno suprotstavljena pokreta. Najveća suprotnost štrajku je njegov prekid. Prekid štrajka znači početak beskrajnih priča, kada svest o stvarnosti nadjačava iluzije; organizuju se brojni sastanci na kojima sindikalni funkcioneri preuzimaju monopol na reč; generalne skupštine privlače sve manje i manje ljudi, koji na kraju glasaju za povratak na posao. Kraj štrajka je trenutak kada radnička klasa ponovo dolazi pod kontrolu kapitala i kada se ponovo svodi na atome, na pojedinačne komponente, uništena kao klasa koja može da se suprotstavi kapitalu. Kraj štrajka znači pregovore, uspostavljanje kontrole nad pokretom – ili nad onim što je od njega ostalo – od strane “odgovornih” organizacija, sindikata. Početak štrajka je nešto sasvim suprotno: akcija radničke klase tada nema ništa zajedničko sa formalizmom. Svi oni koji ne podržavaju pokret guraju se u stranu, bilo da je reč o direktorima, predradnicima, radnicima, menadžerima, predstavnicima pogona ili sindikalnim funkcionerima. Direktori se stavljaju pod ključ, na hiljade radnika napada sedišta sindikata, sve u zavisnosti od lokalne situacije. Za vreme štrajka u Limburgu (Belgija, zima 1970), radnici su demolirali sedište sindikata. Sve što deluje kao smetnja pokretu rizikuje da bude uništeno. Nema mesta za “demokratiju”: naprotiv, sve je očigledno i svi neprijatelji moraju biti poraženi, bez gubljenja vremena na diskusiju. U toj ofanzivnoj fazi rađa se velika energija i čini se da je ništa ne može zaustaviti.
Na tom stadijumu, moramo da utvrdimo nešto očigledno: izgleda da energija s početka štraja potpuno nestaje u vreme pregovora. Što je još važnije, ta energija izgleda nema veze sa zvaničnim razlozima za štrajk. Ako nekoliko desetina ljudi pokrene štrajk hiljada radnika na osnovu svojih zahteva, njima to ne uspeva samo zbog neke vrste solidarnosti, već zbog neposrednog zajedništva ostvarenog u praksi. Tu treba dodati najvažniji momenat, da pokret ne ističe nikakav poseban zahtev. Pitanje koje će proletarijat postaviti u praksi, već je prisutno u njegovom ćutanju. U svojim pokretima proletarijat ne ističe nikakav poseban zahtev: to je razlog zašto su ti pokreti prve komunističke aktivnosti našeg vremena.
Ono što je važno u procesu raskidanja s kapitalizmom je da radnička klasa više ne postavlja delimične i posebne zahteve. Radnička klasa tako prestaje da bude klasa, pošto više ne brani svoj posebni klasni interes. Taj proces varira u skladu sa okolnostima. Pokret koji je otišao najdalje, onaj u Poljskoj, pokazao je da je prvi korak u tom procesu dezintegracija kapitalističkih organa represije unutar radničke klase (uglavnom sindikata); radnička klasa onda mora da organizuje odbranu od organa represije izvan radničke klase (oružane sile, policije, milicije) i da počne da ih uništava.
Specifični uslovi u Poljskoj, u kojima su sindikati deo državnog aparata, primorali su radničku klasu da ne pravi razliku između sindikata i države, pošto očigledno nije bilo nijedne. Spajanje sindikata i države samo je učinilo očiglednom evoluciju koja se u drugim zemljama, kao što su Francuska i Italija, nije pokazala tako jasno. U mnogim slučajevima sindikati i dalje igraju ulogu tampon zone između radnika i države. Ali, radikalna borba će sve više napadati sindikate i one delove radničke klase kojima dominiraju sindikati. Prošlo je vreme kada su radnici osnivali sindikate da bi branili svoje kvalifikacije i svoje pravo na rad.
Uslovi modernog društva navode radničku klasu da ne ističe bilo koji poseban zahtev. Jedina zajednica koju kapital organizuje i toleriše je zajednica najamnog rada: kapital teži da sve drugo zabrani. Kapital sada dominira celinom međuljudskih odnosa. Sve je očiglednije da je svaka delimična borba, ograničena na neki poseban odnos, prisiljena da se uključi u opštu borbu protiv celog sistema odnosa između ljudi: protiv kapitala. U suprotnom, ona biva ili integrisana ili uništena.
U štrajku pariskih vozača autobus i metroa (RATP), krajem 1971, odlučni stav vozača metroa pretvorio je štrajk u pokret potpuno drugačiji od štrajka jedne kategorije radnika. Sadržaj štrajka ne zavisi od onoga što ljudi misle. Stav vozača je izmenio njihov odnos prema upravi RATP i sindikatima i jasno ukazao na pravu prirodu sukoba. Sama država je morala da interveniše da bi vozače ponovo stavila pod pritisak sindikata. Šta god da su vozači verovali, štrajk više nije bio njihov; on se pretvorio u javni proces, u kojem su sindikati bili prepoznati kao neophodni organi za prisilu radnika, organi zaduženi za održavanje redovnog stanja. Nemoguće je razumeti značaj “ćutanja” radničke klase, ako se prethodno ne shvati dosadašnji siloviti razvoj kapitalizma. Danas se smatra normalnim da kraj štrajka treba da kontrolišu sindikati. To ne podrazumeva slabost revolucionarnog pokreta. Naprotiv, u situaciji koja ne dopšuta ostvarenje parcijalnih zahteva, normalno je da na kraju štrajka ne bude stvoren bilo kakav organ. Zato ne primećujemo stvaranje radničkih organizacija oko dela radničke klase koji se nalazi izvan sindikata i programa specifičnih zahteva. Ponekad se radničke grupe formiraju tokom borbe; one suprostavljaju svoje zahteve onim sindikalnim, ali njihove šanse uništava sama situacija, koja im ne dopušta da traju neko duže vreme.
Ako te grupe žele da se održe, one moraju da deluju izvan granica fabrike; u suprotnom, kapital će ih uništiti, na ovaj ili onaj način. Nestanak takvih grupa je znak radikalne prirode pokreta. Ako te grupe priđu postojećim organizacijama, one gube svoj radikalni karakter. One će nestati, da bi se kasnije ponovo pojavile u još radikalnijem obliku. Ideja da će radničke grupe na kraju uspeti, posle mnogo pokušaja i neuspeha, u stavaranju moćne organizacije sposobne da uništi kapitalizam, slična je buržoaskoj ideji da će se parcijalna kritika vremenom pretvoriti u radikalnu. Aktivnost radničke klase ne izvire iz iskustva i nema drugog “sećanja” osim opštih uslova kapitala, koji je navode da deluje u skladu sa svojom prirodom. Ona ne proučava svoja iskustva; sam neuspeh pokreta je dobra demonstracija njegovih ograničenja.
Komunistička organizacija će izrasti iz praktične potrebe za transformacijom kapitalizma u komunizam. Komunistička organizacija je organizacija prelaska na komunizam. Tu leži suštinska razlika između sadašnjeg i prethodnog perioda. U borbama između 1917-1920, u Rusiji i Nemačkoj, cilj je bila izgradnja prekomunističkog društva. (7) U Rusiji, radikalni deo radničke klase je pokušavao da pobedi druge grupe radnika, čak i siromašne seljake. Izolacija radikalnih elemenata i opšti uslovi kapitalizma onemogućili su ih da sagledaju praktičnu promenu celog društva bez programa koji bi ujedinio sve eksploatisane klase. Ti radikalni elementi su vremenom bili poraženi.
Razlika između našeg i prošlog vremena potiče iz širokog razvoja proizvodnih snaga na skoro svim kontinentima i iz kvantitativnog i kvalitativnog razvoja proletarijata. Radnička klasa je danas brojnija i koristi visoko razvijena sredstva za proizvodnju. Danas je uslove za komunizam razvio sam kapital. Zadatak proletarijata nije više da podržava progresivne grupe kapitalista u borbi protiv reakcionarnih. Više ne postoji ni potreba za prelaznim periodom između uništenja kapitalističke vlasti i trijumfa komunizma, u kojem bi revolucionarna vlast stvorila uslove za komunizam. Zato nema više mesta za komunističku organizaciju, kao posrednika između radikalnih i neradikalnih delova radničke klase. Radnici neće odlučiti da deluju da bi ostvarili program osvajanja vlasti, već da bi započeli s praktičnim uništavanjem vrednosti. Neproizvodni slojevi moraće da se zamisle i odluče kada se suoče s neposrednim zadacima revolucije, s praktičnim merama društvene transformacije. Završava se ceo period kada je propaganda bila neophodna, zbog udaljenosti komunističkog programa proletarijata od programa koji je predlagao svojim saveznicima. Diktatura proletarijata neće postojati kao kompromis u kojem revolucionarna klasa mora da čini ustupke. O tome se ne može razmišljati na osnovu situacije u Rusiji: odnos ruskih seljaka prema ostatku ruskog društva sprečavao ih je da postanu komunisti. Činjenica da se organizacija koja bi podržavala komunistički program ne pojavljuje u periodu između najvećih borbi, posledica je novih klasnih odnosa u kapitalizmu.
Na primer, u Francuskoj 1936, otpor prema kapitalu bio je tako snažan da je promena vlade bila neophodna da bi radnici dobili ono što su želeli. Današnje vlade same iniciraju reforme. Kapitalističke vlade nastoje da stvore situacije u kojima se radnici sami organizuju da bi ostvarili ono što je u stvari nužno za proizvodnju (participaciju, samoupravljanje). Savremena ekonomija podrazumeva sve veće planiranje. Sve izvan plana je opasnost po društvenu harmoniju. Svaka aktivnost izvan plana shvata se kao nedruštvena i mora biti uništena. To treba da imamo u vidu, kada analiziramo određene aktivnosti radnika u periodima bez masovnih borbi, kao što su štrajkovi ili pokušaji pobune. Sindikati moraju 1) da preuzmu radničke borbe i da ih kontrolišu i 2) da se suprotstave akcijama kao što su sabotaže i “downtime” (zaustavljanje pokretne trake), ako žele da ostanu u granicama plana (sporazumi o proizvodnji, nadnicama, itd.).
7. Ipak, industrijski nivo Nemačke bio je drugačiji od onog u Rusiji. Videti N. Bukharin, E. Preobrazhensky, The ABC of Communism (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1966).
D) Oblici akcije koje je nemoguće rekuperirati: sabotaža i zaustavljanje proizvodnje
Sabotaža se već godinama upražnjava u SAD i sada se razvija u Italiji i Francuskoj. Godine 1971, za vreme štrajka železničkih radnika, CGT je zvanično osudio sabotažu i “neodgovorne” elemente. Nekoliko lokomotiva je bilo izbačeno iz funkcije, a nekoliko oštećeno. Kasnije, u štrajku u Renou, u proleće 1971, nekoliko sabotaža je oštetilo već sklopljena vozila. Sabotaža je postala izuzetno raširena. Zaustavljanje pokretne trake (“donwntiming”), koje je uvek postojalo kao latentna pojava, sada postaje uobičajena praksa. Ono je značajno učestalo s dolaskom automatizacije i mlađih radnika na tržište rada. Ponekad je praćeno nedolaskom na posao, što nekim preduzećima pravi ozbiljne probleme.
Ti događaji nisu novost u istoriji kapitalizma. Ono što je novo je kontekst u kojem se pojavljuju. To su zaista samo površni pokazatelji dubokog društvenog pokreta, znaci procesa raskidanja s postojećim društvom. Sabotaža je početkom veka bila korišćena kao sredstvo pritiska na gazde, da bi se ovi prisilili da prihvate postojanje sindikata. Francuski revolucionarni sindikalista Puže (Emil Pouget) je istražio to sredstvo u pamfletu pod naslovom Sabotaža. On navodi govor jednog radnika na radničkom kongresu 1895:
“Gazde nemaju pravo da se oslanjaju na naše milosrđe. Ako neće čak ni da raspravljaju o našim zahtevima, onda treba da upotrebimo taktiku ‘Budi lukav’, sve dok ne odluče da nas saslušaju.”
Puže dodaje: “Ovde imamo jasnu definiciju ‘Budi lukav’ taktike sabotaže: SLABA PLATA, SLAB RAD.”
“Taj pravac delovanja, koji koriste naši engleski prijatelji, može se primeniti i u Francuskoj, pošto je naš društveni položaj sličan položaju naše engleske braće.”
Radnici su koristili sabotažu protiv gazdi da bi ovi priznali njihovo postojanje. Bio je to način da se stekne sloboda govora. Sabotaža je postala deo pokreta, kao pokušaj pretvaranja radničke klase u klasu koja ima svoje mesto u kapitalističkom društvu. Zaustavljanje proizvodnje je bilo pokušaj poboljšavanja radnih uslova. Sabotaža nije bila otvoreno i direktno odbijanje društva kao celine. Zaustavljanje proizvodnje je borba protiv posledica kapitalizma. Posebna studija bi mogla da istraži granice takvih borbi i uslove pod kojima bi kapital mogao da ih apsorbuje. Društveni značaj tih borbi pruža razloge da se na njih gleda kao na osnovu “modernog reformizma”. Reč “reformizam” se može koristiti u meri u kojoj bi te akcije teorijski mogle biti potpuno apsorbovane u kapitalistički sistem. Ako su danas smetnja za normalnu proizvodnu aktivnost, sutra bi mogle biti povezane s proizvodnjom. “Idealni” kapitalizam bi mogao da toleriše samoupravljanje uslovima proizvodnje: sve dok preduzeće pravi normalan profit, organizacija rada se može prepustiti i radnicima.
Kapitalizam je već započeo s nekim konkretnim eksperimentima u tom pravcu, posebno u Italiji, SAD i Švedskoj (Volvo). (8) U Francuskoj, PSU, CFDT i levo krilo Socijalističke partije mogu se posmatrati kao levičarske “liberalne” organizacije koje izražavaju ovu tendenciju kapitalizma. Ti pokreti se do sada nisu mogli nazvati ni isključivo reformističkim, niti antikapitalističkim. Treba primetiti da je taj “moderni reformizam” često bio okrenut protiv sindikata. I dalje je teško opisati njegove posledice na kapitalističku proizvodnju. Sve što smo do sada mogli da vidimo je da te borbe privlače grupe radnika koje osećaju potrebu da deluju izvan tradicionalnih sindikalističkih ograničenja.
Iako se zaustavljanje proizvodnje, kao pokret, može opisati kao što smo upravo učinili, sabotaža je nešto drugo. Postoje dve vrste sabotaže: (a) sabotaža koja uništava proizvode rada ili mašine i (b) sabotaža koja delimično oštećuje proizvode, tako da se oni više ne mogu koristiti. Sabotaža, u svom današnjem obliku, više se ne može staviti pod kontrolu sindikata, niti apsorbovati u proizvodnju. Ali, kapital može da je spreči poboljšavajući i menjajući sistem nadzora. To je razlog zašto sabotaža ne može da postane oblik borbe protiv kapitala. S druge strane, sabotaža je refleks pojedinca: on mu se prepušta kao nekoj strasti. Iako pojedinac mora da prodaje svoju radnu snagu, on postaje “lud”, to jest, iracionalan u poređenju s onim što je “racionalno” (prodaja radne snage i odgovarajuće obavljanje posla). To “ludilo” sastoji se od nepristajanja na odricanje od radne snage, na to da se bude roba. Pojedinac mrzi sebe kao podeljeno biće; on pokušava da kroz uništavanje i nasilje ponovo ujedini svoje biće, koje postoji samo kroz kapital.
Pošto je takvo ponašanje izvan granica svakog ekonomskog planiranja, ono je i izvan granica “razuma”. Novine o tome uporno pišu kao o nečemu “antisocijalnom” i “sumanutom”; (9) opasnost se pokazuje dovoljno velikom da bi društvo pokušalo da je potisne. Hrišćanska ideologija je priznala patnju i društvenu nejednakost radnika; današnja kapitalistička ideologija nameće jednakost u odnosu na najamni rad, ali ne toleriše ništa što je suprotstavljeno najamnom radu. Potreba izolovanog pojedinca da se fizički suprotstavi svojoj praktičnoj transformaciji u biće potpuno potčinjeno kapitalu, pokazuje da ta potčinjenost postaje sve nepodnošljivija. Destruktivno ponašanje je deo pokušaja da se uništi posredovanje najamnog rada kao jedinog oblika društvene zajednice. U ćutanju proletarijata, sabotaža postaje prvi nagoveštaj ljudskog govora.
Obe aktivnosti, zaustavljanje proizvodnje i sabotaža, zahtevaju određeni stepen saglasnosti među ljudima koji rade tamo gde se te aktivnosti odvijaju. To ukazuje na postojanje podzemne mreže odnosa na antikapitalističkoj osnovi, iako se ne pojavljuje nijedna formalna ili zvanična organizacija. Ta mreža je jača ili slabija u zavisnosti od značaja aktivnosti i nestaje sa okončanjem antikapitalističke akcije. Normalno je da se, nezavisno od “subverzivne” praktične (pa tako i teoretske) akcije, grupe okupljene oko takvih subverzivnih zadataka raspadaju. Često se dešava da potreba za iluzijom “društvene zajednice” ima za posledicu aktivnost koja je sekundarno antikapitalistička, a primarno iluzorna. U većini slučajeva takve grupe se na kraju okupljaju oko neke političke osovine. U Francuskoj se takva radnička jezgra okupljaju oko organizacija kao što su “Lutte Ouvriere”, nekih sindikalnih ogranaka CFDT ili maoističkih grupa. To ne znači da neke manjine sa trockističkim, maoističkim ili CFDT idejama uspevaju da steknu uporište među radnicima, već da neke radničke manjine prosto pokušavaju da razbiju svoju izolaciju, što je sasvim normalno. U svim tim slučajevima, raspadanje antikapitalističke mreže i aktivnosti znači kapitalističku reorganizaciju radničke klase kao dela kapitala.
Ukratko, komunistički pokret ne može da postoji odvojeno od svoje praktične aktivnosti. Razgradnja social disorder (?! valjda “društvenog poretka”) komunističkim sadržajem, praćena je razgradnjom celog sistema odnosa koji je taj poredak organizovao. Demokratija, podela borbe na “ekonomsku” i “političku”, stvaranje avangarde sa socijalističkom “svešću”, jesu iluzije prohujalog doba. S nastupanjem novog perioda, te iluzije više neće biti moguće. Razgradnja organizacionih oblika koje je stvorio pokret i koji nestaju sa okončanjem pokreta, ne odražvaju njegovu slabost, već snagu. Vreme lažnih bitaka je prošlo. Jedini pravi sukob je onaj koji vodi ka uništenju kapitalizma.
8. Ovaj deo se odnosi na transformaciju tejlorističkog sistema. Pokretna traka je već delimično nestala u nekim fabrikama.
9. Zato psihijatrija (i njena reforma) postaje značajan element društvene integracije i represije.
E) Aktivnost partija i sindikata u svetlu komunističke perspektive
1) Na tržištu rada, sindikati sve više uspostavljaju monpol nad kupovinom i prodajom radne snage. Kada se i sam ujedini, kapital nameće jedinstvene uslove prodaje radne snage. U modernim uslovima proizvodnje, individualni vlasnik radne snage nije samo prinuđen da je prodaje da bi preživeo, nego mora i da se poveže s drugim vlasnicima radne snage da bi mogao da je prodaje. U zamenu za društveni mir, sindikati su dobili pravo da kontrolišu unajmljivanje radne snage. U modernom društvu, radnici su sve više prinuđeni da stupaju u sindikate, ako žele da prodaju svoju radnu snagu.
Početkom veka, sindikati su bili proizvod okupljanja radnika koji su formirali koalicije za odbranu prosečne prodajne cene svoje robe. Sindikati uopšte nisu bili revolucionarni, kao što je pokazala njihova uloga u Prvom svetskom ratu, kada su direktno i indirektno podržali rat. Sve dok se radnici bore za svoje postojanje kao klase unutar kapitalističkog društva, sindikati neće imati revolucionarnu ulogu. U Nemačkoj, za vreme revolucionarnih previranja 1919-1920, članovi sindikata su prišli organizacijama koje su branile njihova ekonomska prava u opštem kontekstu borbe protiv kapitalizma. (10) U nerevolucionarnom periodu, radnička klasa je samo deo kapitala koji predstavljaju sindikati. Dok su drugi delovi kapitala (industrijski i finansijski kapital) stvarali monopole, radnička klasa je, kao varijabla kapitala, takođe stvarala monopol, čiji su poverenici bili sindikati.
2) Sindikati su se razvili krajem XIX i početkom XX veka kao organizacije za odbranu kvalifikovane radne snage. To je posebno jasno u usponu AFOL u SAD. Sve do Drugog svetskog rata (ili do rađanja CIO 1930-ih u SAD) sindikati su jačali podržavajući relativno privilegovan deo radničke klase. To ne znači da nisu imali nikakav uticaj na najviše eksploatisane slojeve, već da je taj uticaj bio moguć samo ako je bio u skladu sa interesima kvalifikovanijeg sloja. S razvojem moderne i automatizovane industrije, visokokvalifikovane radnike postepeno zamenjuju tehničari. Ti tehničari obavljaju zadatak kontrole i nadzora mase nekvalifikovanih radnika. Zato sindikati, iako gube veliki deo radnika čije kvalifikacije gube na značaju, pokušavaju da regrutuju taj novi sloj tehničara.
3) Sindikati predstavljaju radnu snagu koja je postala kapital. To ih prisiljava da nastupaju kao institucije sposobne da valorizuju kapital. Sindikati moraju da svoj razvojni program povežu sa industrijskim i finansijskim kapitalom, ako žele da zadrže “svoju” radnu snagu pod kontrolom. Predstavnici varijabilnog kapitala, kapitala u obliku radne snage, moraju da se pre ili kasnije povežu sa predstavnicima onih delova kapitala koji su sada na vlasti. Vladajuće koalicije sastavljene od liberalne buržoazije, tehnokorata, levičarskih političkih grupa i sindikata pojavljuju se kao nužnost u razvoju kapitalizma. Sam kapital zahteva snažne sindikate, sposobne da predlažu ekonomske mere za valorizaciju varijabilnog kapitala. Sindikati nisu “izdajice”, u smislu da su izdali program radničke klase: oni su potpuno dosledni sebi i radničkoj klasi kada ova prihvata svoju kapitalističku prirodu.
4) To je način na koji vidimo odnos između radničke klase i sindikata. Kada proces raskidanja s kapitalizmom započne, sindikati se odmah vide i tretiraju kao ono što zaista jesu; ali, čim se taj proces prekine, radničkoj klasi ne ostaje ništa drugo nego da je reorganizuje kapital, rečju, sindikati. Moglo bi se reći da radnička klasa nema nikakve “sindikalističke” iluzije. Postoje samo kapitalističke, tačnije, “sindikalističke” organizacije radničke klase.
5) Razvoj postojećih odnosa između sindikata i gazdi u Italiji ilustruje prethodno rečeno. Razvoj italijanskih sindikata treba pažljivo istražiti. Normalno je da su u relativno zaostalim oblastima (sa ekonomskog stanovišta), kao što su Francuska i Italija (u poređenju sa SAD), posledice ekonomske modernizacije praćene najmodernijim tendencijama kapitala. Ono što se dešava u Italiji po mnogo čemu ukazuje na ono što sazreva u drugim zemljama.
Situacija u Italiji nam pomaže da shvatimo onu u Francuskoj. U Francuskoj, CGT i PCF pružaju reakcionaran otpor radničkim borbama, dok su u Italiji CGIL i PCI bili u stanju da se prilagode novoj situaciji. To je jedna od razlika između francuskog i italijanskog “Maja”. U Francuskoj, Maj 1968. se desio iznenada i lako ga je pogrešno shvatiti. U Italiji, situacija se razvijala sporije, da bi na kraju otkrila svoje tendencije.
Prva faza je trajala od 1968. do zime 1971. Glavni element bile su radničke borbe nezavisne od uticaja sindikata i političkih organizacija. U Francuskoj su nastali radnički akcioni komiteti, uz jednu suštinsku razliku: oni su bili brzo potisnuti iz fabrika delovanjem snažnih sindikata, što ih je u praksi primoralo da izgube sve iluzije o granicama fabrike. Sve dok im opšta situacija ne bi dozvolila da idu dalje, oni su nestajali. S druge strane, u Italiji, radnički komiteti su u početku bili u stanju da se organizuju unutar fabrika. Ni sindikati, ni gazde nisu mogli da im se suprotstave. Osnovani su brojni fabrički komiteti, izolovani jedni od drugih, koji su počeli da razmatraju pitanja kao što su brzina pokretne trake i organizacija sabotaže.
To je zapravo bio otuđeni oblik kritike najamnog rada. Tokom celog italijanskog pokreta, aktivnost ekstremnih levičarskih grupa (gošista) bila je posebno upadljiva. Njihova celokupna aktivnost se sastojala od ograničavanja pokreta na njegove formalne aspekte, bez otkrivanja njegovog stvarnog sadržaja. One su pothranjivale iluziju da je “autonomija” radničkih organizacija sama po sebi dovoljno revolucionarna da bi bila podržana i održavana. One su glorifikovale sve formalne aspekte. Ali, pošto nisu komunističke, nisu bile u stanju da izraze ideju po kojoj iza borbe protiv ritma pokretne trake i radnih uslova stoji borba protiv najamnog rada.
Sama radnička borba nije naišla na otpor. I to je ono što ju je zapravo razoružalo. Nije joj ostalo ništa drugo nego da prihvati uslove kapitalističkog društva. Sa svoje strane, sindikati su promenili svoju strukturu da bi povratili kontrolu nad radničkim pokretom. Kao što je to rekao Terntin, jedan od lidera CGIL, oni su odlučili da organizuju “sveobuhvatnu transformaciju sindikata i novi oblik demokratije među članstvom”. Oni su preoblikovali fabričke organizacije po obrascu “autonomnih” komiteta koji su se pojavili u skorašnjim borbama. Sposobnost sindikata da kontrolišu industrijske sukobe preporučila ih je kao jedinu snagu koja radnike može da vrati na posao. Bilo je pregovora u nekim velikim koncernima, kao što je Fiat. Ishod tih pregovora bilo je pravo sindikata da utiče na organizaciju posla (vreme i dimanika, radne kvote, itd.). Uprava Fiata sada oduzima dug sindikata od radničkih plata, kao što se već desilo u Belgiji. U isto vreme, čine se ozbiljni napori da se postigne sporazum o spajanju najvećih sindikata: UIL (socijalisti), CISL (demohrišćani) i CGLI (komunisti).
NAPOMENA: Primer Italije jasno pokazuje tendenciju sindikata da postane monopol koji raspravlja o uslovima proizvodnje viška vrednosti s drugim delovima kapitala. Sledi nekoliko citata iz izlaganja Petrilija, presednika državne IRI (Državna holding kompanija) i Trentina:
Trentin: “… Oplemenjivanje posla i veći stepen autonomije radničkih grupa u odlučivanju (u svakoj fabrici) već su mogući… Čak i kada, zbog nesupeha sindikata, radnički protesti vode ka iracionalnim i iluzornim zahtevima, radnici izražavaju svoje odbijanje da rade bez razmišljanja, bez prava na odlučivanje; oni izražavaju svoju želju za vlašću.”
Petrili: “Po mom mišljenju, jasno je da sistem pokretnih traka podrazumeva stvarno traćenje ljudskih kapaciteta i da kod radnika proizvodi razumljivo osećanje frustracije. Društvene tenzije koje zbog toga nastaju treba realistički shvatiti kao strukturalne, a ne kao prolazne činjenice… Veće učešće radnika u razvijanju proizvodnih ciljeva postavlja niz pitanja, koja nemaju toliko veze sa organizacijom rada, koliko sa utvrđivanjem odnosa moći u okviru preduzeća.”
Programi su identični, a namere iste: povećanje proizvodnje. Jedini preostali problem je podela vlasti, koji leži u korenu političkih kriza u mnogim industrijskim zemljama. Moguće je da će kraj političke krize biti praćen rađanjem “radničke vlasti”, kao vlasti nad najamnim radom, u raznim oblicima: samoupravljanje, “narodne” koalicije, osnivanje socijalističko-komunističkih partija, formiranje levičarskih vlada s desničarskim programima i desničarskih vlada s levičarskim programima.
10. Kao što su Pokret predstavnika pogona (Shop Stewards’ Movement), Francuski revolucionarni sindikalni komitet i Generalna radnička asocijacija nemačke (AAUD).
3. Lenjinizam i ultralevica
UVOD
Sledeći tekst je izmenjena verzija mimeografskog teksta male grupe francuskih revolucionara, koja je prošla kroz uticaj ultralevičarskog pokreta i sada smatra neophodnim da razmotri osnovne teze ultralevice. Originalni francuski tekst je bio priložen za nacionalnu konvenciju u organizaciji francuske grupe ICO (Informations Correspodance Ouvrieres), održanu u Parizu juna 1969. Deo posvećen analizi dinamike kapitalizma napisan je kasnije. Odlučili smo da prevedemo drugi deo našeg teksta na engleski jezik da bismo čitaocima sa engleskog govornog područja pružili ideju o našem radu i problemima.
Naša kritika ultralevice biće usredsređena na dve blisko povezane tačke: na problem “organizacije” i na sadržaj socijalizma. Naša kritika mora biti istorijska: nije nam namera da jednim idejama suprotstavljamo druge, već da shvatimo istorijsku pozadinu teorija koje istražujemo. Ta procedura je utoliko opravdanija što se teorije stalno odnose na konačnu prošlost i na druge teorije koje je proizveo neki konačni period u istoriji radničkog pokreta.
Šta je ultralevica? Ona je u isto vreme proizvod i aspekt revolucionarnog pokreta koji je usledio posle Prvog svetskog rata i uzdrmao kapitalističku Evropu, ne uspevši da je uništi, u periodu od 1917-1921 ili do 1923. Ultralevičarske ideje imaju koren u tom pokretu iz 1920-ih, koji je bio izraz borbe hiljada revolucionarnih radnika Evrope. Taj pokret je ostao manjina u Komunističkoj internacionali i suprotstavljao se glavnoj liniji međunarodnog komunističkog pokreta. Sam pojam sugeriše karakter ultralevice. Postoje desnica (socijalpatriote, Noske), centar (Kaucki), levica (Lenjin i Komunistička internacionala) i ultralevica. Ultralevica je primarno opozicija: opozicija unutar i protiv Komunističke partije Nemačke (KPD), unutar i protiv Komunističke internacionale. Ona nastupa kao kritika ideja koje su preovlađivale u komunističkom pokretu, to jest, kao kritika lenjinizma.
Ultralevica je bila daleko od toga da bude monolitan pokret. Šta više, njene različite komponente menjale su njene koncepte. Na primer, Gorterovo otvoreno pismo Lenjinu izražava teoriju partije koju ultralevica više ne prihvata. U dve glavne tačke (“organizacija” i sadržaj socijalizma) razmotrićemo samo ideje koje je ultralevica zadržala kroz ceo svoj razvoj. Francuska grupa ICO jedan je od najboljih primera današnje ultralevičarske grupe.
A) Problem organizacije
B) Sadržaj socijalizma
C) Zakon vrednosti
D) Kontradikcije radnog vremena
E) Istorijsko ograničenje ultralevice
A) Problem organizacije
Ultralevičarske ideje su proizvod praktičnog iskustva (uglavnom radničkih borbi u Nemačkoj) i teoretske kritike (kritike lenjinizma). Glavni revolucionarni problem za Lenjina je bio stvaranje “rukovodstva” sposobnog da radnike povede u pobedu. Kada su ultralevičari pokušali da teoretski objasne uspon fabričkih organizacija u Nemačkoj, rekli su da radničkoj klasi nije potrebna partija da bi bila revolucionarna. Revoluciju će izvesti mase radnika organizovanih u radničke savete, a ne proletarijat “predvođen” profesionalnim revolucionarima. Komunistička radnička partija Nemačke (KAPD), čiju je aktivnost teoretski izrazio Gorter u svom “Odgovoru Lenjinu”, videla je sebe kao avangardu čiji je zadatak bio da prosvetli mase, a ne da ih predvodi, kao što je to bilo u Lenjinovoj teoriji. Mnogi ultralevičari su odbacili čak i taj koncept, suprostavljajući se dvostrukom postojanju fabričkih organizacija i partije: revolucionari ne smeju da se organizuju u telo odvojeno od masa. Godine 1920, ta rasprava je dovela do stvaranja AAUD-E (Generalni radnička unija Nemačke – Jeidnstvena organizacija), koja je došla u sukob sa AAUD (Generalna radnička unija Nemačke) pod kontrolom KAPD (Komunistička radnička partija Nemačke). Većina ultralevičarskih grupa je usvojila isti stav kao AAUD-E. U Francuskoj, ICO predstavlja aktivnost zasnovanu na istom principu: svaka revolucionarna organizacija koja postoji uporedo sa organima koje su stvorili sami radnici i pokušava da razvije sveobuhvatnu teoriju i političku liniju, na kraju će uvek pokušati da predvodi radnike. Zato revolucionari ne smeju da se organizuju izvan organa koje su “spontano” stvorili radnici: oni samo razmenjuju i cirkulišu informacije i uspostavljaju kontakt s drugim revolucionarima; oni nikada ne pokušavaju da definišu neku opštu teoriju ili strategiju.
Da bi se taj stav razumeo, treba se vratiti na lenjinizam. Lenjinistička teorija partije počiva na razlici koja se može pronaći kod svih velikih socijalističkih mislilaca tog perioda: “radnički pokret” i “socijalizam” (revolucionarne ideje, doktrina, naučni socijalizam, marksizam, itd. – to se moglo nazvati raznim imenima) jesu dve suštinski različite i odvojene stvari. S jedne strane, postoje radnici i njihove svakodnevne borbe; s druge strane, tu su revolucionari. Lenjin se nadovezuje s tvrdnjom da se revolucionarne ideje moraju “uvesti” u radničku klasu. Radnički pokret i revolucionarni pokret su odvojeni jedan od drugog; oni moraju biti ujedinjeni kroz rukovodstvo revolucionara nad radnicima. Zato revolucionari moraju da se organizuju i utiču na radničku klasu “spolja”. Izgledalo je da Lenjinova analiza, koja je revolucionare smeštala izvan radničkog pokreta, počiva na činjenicama: izgledalo je da revolucionari žive u potpuno drugačijem svetu od radnika. Ipak, Lenjin u tome ne vidi iluziju. Marksova analiza i njegov naučni socijalizam u celini, nisu proizvod “burožaskih intelektualaca”, već klasne borbe na svim nivoima u uslovima kapitalizma. “Socijalizam” je izraz klasne borbe proletarijata. Njega su razvili “buržoaski intelektualci” (i visoko obrazovani radnici: J. Dietzgen) zato što su samo revolucionari koji su dolazili iz buržoazije bili u stanju da ga razviju; ali, on je bio proizvod klasne borbe.
Revolucionarni pokret, dinamika koja vodi ka komunizmu, jeste posledica kapitalizma. Razmotrimo Marksov koncept partije. Reč partija se često javlja u Marksovim spisima. Treba da napravimo razliku između Marksovog principjelnog stava po tom pitanju i njegove analize mnogih aspekata radničkog pokreta njegovog vremena. Mnoge od tih analiza bile su pogrešne (na primer, njegovo viđenje budućnosti sindikalizma). Osim toga, nemoguće je pronaći tekst u kojem je Marks sumirao svoje ideje o partiji, osim određenog broja raštrkanih zapažanja i komentara. Ipak, verujemo da se iz svih tih tekstova može izvući neki opšti stav. Sâmo kapitalističko društvo proizvodi komunističku partiju, koja je samo organizacija objektivnog pokreta (to podrazumeva da je koncept “socijalističke svesti” kod Kauckog i Lenjina, koja se mora “doneti” radničkoj klasi, lišen svakog smisla) i koja društvo gura ka komunizmu (uskoro ćemo razmotriti šta je to komunizam ili makar šta nije). Borba proletarijata se razvija u različitim oblicima. Lenjin je video samo reformistički proletarijat i rekao da nešto mora biti učinjeno (mora se uvesti “socijalistička” svest) da bi se on pretvorio u revolucionarni proletarijat. Tako je Lenjin pokazao potpuno nerazumevanje klasne borbe. U nerevolucionarnom periodu proletarijat ne može da promeni kapitalističke proizvodne odnose. On zato pokušava da promeni kapitalističke distributivne odnose kroz zahtev za većim nadnicama. Naravno, radnici “ne znaju” da tražeći veće nadnice menjaju distributivne odnose. Ipak, oni “nesvesno” pokušavaju da utiču na kapitalistički sistem. Kauci i Lenjin ne vide proces, revolucionarni pokret koji je stvorio kapitalizam; oni vide samo jedan njegov aspekt. Teorija klasne svesti Kauckog i Lenjina prekida taj proces i uzima u obzir samo jedan njegov prolazni aspekt: po njima, proletarijat “oslonjen samo na svoje resurse” može biti samo reformistički, dok revolucionari ostaju izvan radničkog pokreta. Ali, činjenica je da revolucionari i njihove ideje i teorije nastaju u radničkim borbama.
U nerevolucionarnom periodu, revolucionarni radnici, izolovani u svojim fabrikama, čine sve što mogu da bi razotkrili pravu prirodu kapitalizma i institucija koje ga podržavaju (sindikata, “radničkih” partija). U tome obično imaju malo uspeha, što je sasvim normalno. I tu su revolucionari (radnici i ne-radnici), koji čitaju i pišu, trudeći se da izlože kritiku sistema u celini. U tome obično imaju malo uspeha, što je takođe sasvim normalno. Tu podelu je proizveo kapitalizam: jedna od karakteristika kapitalističkog društva je ta podela na manuelni i intelektualni rad. Ta podela postoji u svim sferama društva; ona postoji i u revolucionarnom pokretu. Bilo bi idealistički očekivati da revolucionarni pokret bude “čist”, kao da nije proizvod našeg društva. Revolucionarni pokret u uslovima kapitalizma, to jest, komunizam, nužno nosi žig kapitalizma.
Samo potpuni uspeh revolucije može da uništi tu podelu. Do tada, moramo se boriti protiv nje; ona obeležava naš pokret, kao što obeležava ostatak društva. Mnogi revolucionari neminovno nisu mnogo naklonjeni čitanju i zainteresovani za teoriju. To je činjenica, prolazna činejnica. Ali, “revolucionarni radnici” i “revolucionarni teoretičari” su dva aspekta istog procesa. Pogrešno je tvrditi da “teoretičari” treba da vode “radnike”. Ali, isto tako je pogrešno tvrditi, kao što tvrdi ICO, da je kolektivno organizovana teorija opasna, zato što će voditi ka uspostavljanju rukovodstva nad radnicima. ICO prosto zauzima stav simetričan Lenjinovom. Revolucionarni proces je organski proces; iako njegove komponente mogu biti neko vreme odvojene jedne od drugih, pojava svake revolucionarne situacije (ili čak pseudorevolucionarne) pokazuje duboko jedinstvo različitih elemenata revolucionarnog pokreta.
Šta se događalo maja 1968, u radničko-studentskim akcionim komitetima, u centru Censier u Parizu? Neki (ultralevičarski) komunisti, koji su pre tih događaja uglavnom bili posvećeni teoriji, radili su sa manjinom revolucionarnih radnika. Pre maja 1968 (i od tada) oni su bili odvojeni od radnika isto koliko je svaki radnik odvojen od ostalih radnika u “normalnom”, nerevolucionarnom stanju kapitalističkog društva. Marks nije bio odvojen od radnika dok je pisao Kapital, niti dok je radio u Komunističkoj ligi ili Internacionali. Dok je radio u tim organizacijama on nije osećao ni potrebu (kao Lenjin), niti strah (kao ICO) od toga da postane vođa radnika.
Smatramo da Marksovo shvatanje partije ima barem jednu vrlinu. Marksovo shvatanje partije kao istorijskog proizvoda kapitalističkog društva, koji poprima razne oblike u zavisnosti od stadijuma i razvoja tog društva, pomaže nam da prevaziđemo dilemu: potreba za partijom/ strah od partije. Komunistička partija je spontana (to jest, potpuno određena društvenom evolucijom) organizacija revolucionarnog pokreta koji je stvorio kapitalizam. Partija je spontani potomak, rođen iz istorijskog tla modernog društva. I volja za “stvaranjem” partije i strah od nje su iluzije. Nju nije potrebno ni stvarati, niti ne stvarati: ona je samo istorijski proizvod. Zato revolucionari nemaju ni potrebu, niti strah od toga da je stvaraju.
Lenjin je imao jednu teoriju partije. Marks je imao drugu, potpuno drugačiju od Lenjinove. Lenjinova teorija je bila jedan od elemenata poraza ruske revolucije. Ultralevičari su odbijali sve teorije partije kao opasne i kontrarevolucionarne. Ipak, Lenjinova teorija partije nije bila u korenu poraza ruske revolucije. Lenjinova teorija je samo odnela prevagu, zato što ruska revolcija nije uspela iz mnogo drugih razloga (najviše zbog izostanka revolucije na Zapadu). Ne smeju se odbaciti sve teorije partije zato što je jedna od njih (Lenjinova) bila instrument kontrarevolucije. Na žalost, ultralevičari samo usvajaju stav koji je potpuna suprotnost Lenjinovom. Lenjin je želeo da izgradi partiju; ultralevičatri odbijaju da izgrade bilo kakvu. Ultralevičari tako daju drugačiji odgovor na isto lažno pitanje: za ili protiv izgradnje partije. Ultralevičari ostaju na istom terenu kao i Lenjin. Nasuprot njima, mi ne želimo da samo izokrenemo Lenjinovo stanovište; mi sve to odbacujemo.
Moderne lenjinističke grupe (na primer, trockisti) pokušavaju da organizuju radnike. Moderne ultralevičarske grupe (na primer, ICO) samo cirkulišu informacije, ne pokušavajući da usvoje kolektivni stav o nekom problemu. Nasuprot tome, mi verujemo u nužnost formulisanja teoretske kritike postojećeg društva. Takva kritika podrazumeva kolektivni rad. Smatramo i da svaka stalna grupa revolucionarnih radnika mora da pronađe teoretsku osnovu za svoje delovanje. Teoretsko razjašnjavanje je element i neophodni uslov praktičnog jedinstva.
B) Sadržaj socijalizma
Ruska revolucija je umrla zato što je u Rusiji razvila kapitalizam. Razvijanje efikasnog menadžerskog tela postalo je njen moto. Ultralevičari su brzo shvatili da birokratsko upravljanje ne može značiti socijalizam i zagovarali su radničko upravljanje. Bila je razvijena sveobuhvatna ultralevičarska teorija, s radničkim savetima u svom centru: saveti deluju kao borbeni organi radnika u uslovima kapitalizma i kao instrumenti radničke uprave u socijalizmu. Na taj način, u ultralevičarskoj teoriji saveti imaju istu centralnu ulogu kao i partija u lenjinističkoj teoriji.
Teorija radničkog upravljanja analizira kapitalizam na nivou uprave. Ali, da li je kapitalizam pre svega oblik upravljanja? Revolucionarna teorija, koja je započela s Marksom, ne stavlja naglasak na pitanje: ko upravlja kapitalom? Naprotiv: Marks je i kapitaliste i radnike opisao kao puke funkcije kapitala: “Kapitalista, kao takav, je samo funkcija kapitala, a radnik funkcija radne snage.” (1) Ruski lideri ne “rukovode” ekonomijom; oni su rukovođeni njome, a ruska ekonomija podleže objektivnim zakonima kapitalističke akumulacije. Drugim rečima, menadžer je u službi konačnih i prisilnih proizvodnih odnosa. Kapitalizam nije oblik UPRAVLJANJA, već oblik PROIZVODNJE zasnovan na datim PROIZVODNIM ODNOSIMA. Revolucija treba da cilja na te odnose; pokušaćemo da ih ukratko analiziramo. Revolucionarna analiza kapitalizma naglašava ulogu kapitala, čijim se objektivnim zakonima ekonomski “menadžeri” samo pokoravaju, kako u Rusiji, tako i u Americi.
1. Teorija o višku vrednosti, Deo I.
C) Zakon vrednosti
Kapitalizam počiva na razmeni: on se prvo nameće kao “ogromna akumulacija roba”. (2) Ali, iako ne bi mogao da postoji bez razmene, kapitalizam nije samo proizvodnja roba; on raste i razvija se tako što se bori čak i protiv proste robne proizvodnje. (3) Kapitalizam je suštuinski zasnovan na posebnoj vrsti razmene, na razmeni između živog i uskladištenog rada. Razlika između Marksa i klasičnih ekonomista leži pre svega u njegovoj kreaciji koncepta radne snage: taj koncept otkriva tajnu viška vrednosti, pošto pravi razliku između neophodnog rada i viška rada.
Kako se vrednosti suprotstavljaju jedna drugoj? Kojim mehanizmom možemo da utvrdimo da količina y od A ima istu vrednost kao količina y od B? Marks ne pokušava da objasni odnos xA = yB kroz konkretnu prirodu A i B, u smislu njihovih kvaliteta, već kroz odnos kvantiteta: A i B se mogu razmenjivati samo u proporciji xA = yB zato što oboje sadrže određeni kvantitet “nečeg zajedničkog”. (4) Ako izuzmemo konkretnu i korisnu prirodu A i B, oni zadržavaju nešto zajedničko: oboje su “proizvodi rada”. (5) A i B se razmenjuju u proporciji određenoj količinom rada kristalizovanog u svakom od njih. Količina rada se meri njegovim trajanjem. Koncept društveno neophodnog radnog vremena, razvijen u daljoj u analizi, je apstrakcija: nemoguće je izračunati koliko iznosi jedan sat društveno neophodnog rada u datom društvu. Ali, razlika između apstraktnog i konkretnog rada omogućila je Marksu da shvati mehanizam razmene i da analizira posebnu formu razmene: sistem najamnog rada.
“Najbolja mesta u mojoj knjizi su: 1) dvostruki karakter rada, u zavisnosti od toga da li je izražen kao upotrebna ili razmenska vrednost. (Svo razumevanje činjenica zavisi od toga.) To je naglašeno odmah, u prvom poglavlju.” (6)
Kupovina i prodaja svih roba, uključujući i radnu snagu, pokorava se onome što Marks zove zakon vrednosti. Taj zakon u prvih mah izgleda prosto: robe se razmenjuju u skladu s njihovom vrednošću, koja je određena radnim vremenom neophodnim za njegovu proizvodnju u datom društvu. Ali, u trećem tomu Kapitala Marks kaže:
“Razmena roba po njihovoj vrednosti ili približno njihovoj vrednosti, zahteva mnogo niži stadijum nego njihova razmena po ceni proizvodnje, koja zahteva konačni nivo kapitalističkog razvoja.” (7)
Zakon vrednosti je zapravo analiziran i kao uzrok i kao posledica duge i kontradiktorne evolucije, koju ćemo ovde pokušati da sumiramo.
U primitivnom društvu, razmena se pojavljuje tek kada stepen produktivnosti omogući ljudima da proizvedu više nego što im je potrebno za zadovoljavanje njihovih potreba. Pojavljuje se podela rada, kao i novac, koji “služi kao univerzalna mera vrednosti”: (8) razmenska vrednost tako poprima neku vrstu autonomije, oličene u posedniku novca i u trgovcu, koji za život zarađuje cirkulišući novac, a zapravo živi od viška rada produktivnih radnih ljudi. Novac podrazumeva cenu: cena je novčani izraz vrednosti, iako se ne podudara s vrednošću. Odnos ponude i potražnje utiče na tri nivoa: postoji konkurencija 1) između prodavaca, 2) između kupaca i 3) između prodavaca i kupaca. Odnos ponude i potražnje izaziva ili pad cene ispod ili njen rast iznad vrednosti robe. Ali, u datom vremenskom periodu i u granicama tih oscilacija, vrednost robe nije određena konkurencijom, već cenom proizvodnje. Vrednost robe je određena društveno neophodnim radnim vremenom, a njena cena odnosom ponude i potražnje. Zakon vrednosti “nije ništa drugo nego ono što, u periodima tržišnih fluktuacija, nužno usklađuje cenu robe s cenom proizvodnje”. (9)
Do sada smo razmatrali samo slučaj proste robne proizvodnje. Kapitalizam je razvio zakon vrednosti i učinio odnos cene i vrednosti izuzetno složenim. Primitivna kapitalistička akumulacija počiva na:
1) transformaciji radne snage u robu, što podrazumeva da se radna snaga slobodno pojavljuje na tržištu kao poseban element radnog procesa;
2) na akumulaciji velike količine kapitala koja se investira u industriju.
Veliku sume sakupljene za vreme merkantilnog sistema, od XV do XVII veka, bile su korišćene u tu svrhu. U potpuno drugačijoj situaciji, jedan od ciljeva uništenja kulaka za vreme Nove ekonomske politike u Rusiji, započete 1928, bila je da se državi omogući da prigrabi značajnu zalihu vrednosti, koju bi onda investirala u industriju. U oba slučaja, razvoj komercijalnog kapitala bio je korak koji je prethodio velikoj industrijskoj ekspanziji. Proizveden kroz razvoj razmene, sam kapital širi razmenu preko cele planete i tako modifikuje, ne zakon vrednosti, već način na koji se manifestuje: oblik vrednosti je transformisan da bi održao i potpuno razvio sadržaj zakona. Razlika između cene i vrednosti postojala je i pre kapitalizma, ali ona se u kapitalizmu modifikuje. Znamo da cena oscilira oko vrednosti, u skladu sa fluktuacijom ponude i potražnje. Ali, kapitalističko društvo stvara dinamično kretanje u odnosu cene i vrednosti.
“Šta će biti posledica rasta cene robe? Masa kapitala će biti prebačena u tu cvetajuću granu industrije i taj upliv kapitala u domen favorizovane industrije će se nastaviti sve dok ona donosi uobičajen profit ili, verovatnije, sve dok cena njenih proizvoda, usled prekomerne proizvodnje, ne padne ispod cene proizvodnje.” (10)
Marks je ovaj problem analizirao mnogo sistematičnije u trećem tomu Kapitala:
“Usled različitog organskog sastava kapitala investiranih u različite linije proizvodnje i, samim tim, usled činjenice da – u zavisnosti od različitog procenta varijabilnog dela u ukupnom kapitalu date magnitude – kapitali jednake magnitude pokreću veoma različtite količine rada, oni takođe prisvajaju i veoma različtite količine viška rada ili proizvode vrlo različite količine viška vrednosti. U skladu s tim, preovlađujuća profitna stopa u različitim granama proizvodnje se prvobitno veoma razlikuje. Te različite profitne stope se konkurencijom ujednačuju na jednu opštu profitnu stopu, koja predstavlja prosek svih različitih profitnih stopa. Profit koji nastaje u skladu s tom opštom profitnom stopom za bilo koji kapital date magnitude, bez obzira na njegov organski sastav, zove se prosečni profit. Cena robe, koja je jednaka zbiru njene proizvodne cene i udela godišnjeg prosečnog profita na osnovu ukupnog kapitala investiranog (a ne prosto potrošenog) u njenu proizvodnju, koja se odvija u skladu sa uslovima obrta, naziva se cena proizvodnje.” (11)
To je proces ujednačavanja profitne stope: razvoj razmene stvorio je tržišnu cenu, koja oscilira sa fluktuacijama konkurencije u granicama koje smo opisali. Kretanje tržišnih cena naizgled potire zakon vrednosti. Ali, cirkulacija kapitala, njegova neprekidna potraga za granama u kojima je proizvodna cena najniža moguća, teži da ujednači sve profitne stope. Kapitalizam teži stvaranju onoga što je Marks nazvao “kapitalističkim komunizmom”, (12) u kojem se celokupan višak vrednosti redistribuira. Proizvodna cena je nastala kao neka vrsta proseka u oscilacijama tržišnih cena svake robe.
“Tako ujednačena cena, koja društveni višak vrednosti ravnomerno raspodeljuje između pojedinačnih kapitalista, u skladu s njihovom veličinom, jeste proizvodna cena roba, centar oko kojeg se kreću oscilacije tržišnih cena.” (13)
Kao i tržišna cena, cena proizvodnje izgleda kao nova negacija zakona vrednosti, pošto cenu robe čini zbir njene proizvodne cene i prosečnog profita:
“Zato se može steći utisak da je teorija vrednosti nespojiva sa stvarnim procesom, nespojiva sa stvarnim fenomenom proizvodnje…” (14)
Ipak, na društvo moramo gledati kao na celinu i imati u vidu ceo proces kapitalističke proizvodnje.
“Kapital investiran u neke sfere proizvodnje ima srednji ili prosečan sastav, to jest, on ima isti ili skoro isti sastav kao prosečni društveni kapital.” (15)
U drugim sektorima on se ne sukobljava sa vrednošću; tu se javlja fenomen “kompenzacije”.
“Pretpostavka da se robe iz raznih sfera proizvodnje prodaju po svojoj vrednosti prosto podrazumeva, naravno, da je njihova vrednost centar gravitacije oko kojeg fluktuiraju njihove cene i da njihovi stalni usponi i padovi teže da se ujednače. Postoji i tržišna vrednost… koju treba razlikovati od pojedinačne vrednosti određene robe proizvedene od različitih proizvođača. Pojedinačna vrednost nekih od tih roba biće ispod njihove tržišne vrednosti (to jest, za njihovu proizvodnju je potrebno manje radnog vremena nego što je to izraženo u tržišnoj vrednosti), dok će vrednost nekih drugih roba biti iznad tržišne vrednosti.” (16)
Prednost Marksove analize je u tome što pokušava da ukaže na direktnu vezu između odnosa ponuda-potražnja i pitanja radnog vremena (kao što je uradio i pravljenjem razlike između vrednosti i cene).
“Da bi se neka roba prodala po tržišnoj vrenosti, to jest, proporcionalno neophodnom društvenom radu sadržanom u njoj, ukupna količina društvenog rada iskorišćenog za proizvodnju ukupne mase te robe mora odgovarati količini društvene potrebe za njom, to jest, stvarnoj društvenoj potrebi. Konkurencija, fluktuacije tržišnih cena koja odgovara fluktuacijama potražnje i ponude, stalno teži da na taj nivo smanji ukupnu količinu rada uloženog u svaku vrstu robe.” (17)
Nema kontradikcije između vrednosti s jedne i zbira cene proizvodnje i prosečnog profita s druge strane. Operacija koju izvodi kapitalizam, pretvarajući višak vrednosti u profit, uspostavlja proporciju vrednosti robe, koja se sastoji iz cene proizvodnje i dela koji predstavlja prosečni profit. Prosečni profit, iako deluje kao nešto “spoljašnje”, (18) samo je proizvod ukupnog društveno investiranog kapitala.
“Sa stanovišta ukupnog društvenog kapitala, jasno da je vrednost društveno proizvedene robe (ili izražne u novcu, njene cene) = vrednosti stabilnog kapitala + vrednost varijabilnog kapitala + višak vrednosti.” (19)
“Jasno je da prosečni profit ne može biti ništa drugo do ukupna masa viška vrednosti dodeljena različitim količinama kapitala, proporcionalno njihovoj magnitudi u različitim sferama proizvodnje.” (20)
Na osnovu te dvostruke negacije zakona vrednosti, kroz tržišnu cenu i cenu proizvodnje, kapitalizam samo pojačava i proširuje dominion zakona vrednosti. Vrednost sada poprima “modifikovan” oblik: ali, transformacija vrednosti u cenu proizvodnje i stvaranje tržišne vrednosti, drugačije od pojedinačne vrednosti, ostvaruje taj zakon tako što ga čini opštim.
“Robe posmatrane kao masa i na društvenom nivou, prodaju se po njihovoj vrednosti.” (21)
Marks sumira proces kojim se zakon vrednosti nameće kroz svoju dvostruku negaciju:
“Ono što konkurencija postiže, prvo samo u jednoj sferi, jesu jedna tržišna vrednost i tržišna cena izvučene iz različitih pojedinačnih vrednosti roba. A konkurencija kapitala u različitim sferama je ta koja prvo izvodi proizvodnu cenu, ujednačujući profitne stope u različitim sferama. Ovaj drugi proces zahteva viši stepen razvoja kapitalističke proizvodnje od onog prethodnog.” (22)
“… To se uvek razrešava tako što jedna roba dobija premalo viška vrednosti, dok neka druga dobija previše, tako da se odstupanja od viška vrednosti materijalizuju u cenama proizvodnje, koje se međusobno kompenzuju. U uslovima kapitalističke proizvodnje, opšti zakon deluje kao glavna tendencija samo na vrlo složen i približan način, kao nikad utvrđeni prosek neprekidnih fluktuacija.” (23)
Ovi razvojni procesi rasvetljavaju istorijski ciklus razmene, koji se odvijao tokom kapitalizma. “Popularni” marksizam je pretvorio zakon vrednosti u pûki regulativni mehanizam, zanemarujući ono što je Marksovoj studiji bilo zanimljivo: pokušaj otkrivanja dinamike kapitalizma. Samo kretanje zakona vrednosti pravi od radnog vremena jedan od elemenata te dinamike.
“Pokazujem da prosečna cena roba nikada ne može biti jednaka njenoj vrednosti, upravo zato što je vrednost robe određena njenim radnim vremenom.” (24)
Radno vreme u stvari određuje celu društvenu organizaciju proizvodnje i distribucije. Ono reguliše proporcije u kojima se proizvodne snage koriste u određene svrhe, na određenim mestima. Zakon vrednosti se “nameće tako što određuje neophodnu proporciju društvenog rada, ne u opštem smislu koji važi za sva društva, već samo u smislu koji zahteva kapitalističko društvo; drugim rečima, on uspostavlja proporcionalnu distribuciju celokupnog društvenog rada u skladu sa specifičnim potrebama kapitalističke proizvodnje.” (25)
To je jedan od razloga zašto kapital neće biti investiran u neku fabriku u Indiji, iako bi proizvodnja u toj fabrici mogla biti neophodna za opstanak populacije. Kapital uvek ide tamo gde može brzo da se umnoži. Regulacija radnim vremenom primorava kapitalističko društvo da razvija određenu proizvodnju samo tamo gde je radno vreme društveno neophodno za tu proizvodnju najviše jednako prosečnom radnom vremenu.
“Oblik u kojem se ta proporcionalna distribucija uspostavlja, u društvu u kojem se međupovezanost društvenog rada ispoljava kroz privatnu razmenu pojedinačnih proizvoda rada, jeste upravo razmenska vrednost tih proizvoda.” (26)
Takva je logika kapitala: razmenska vrednost određena prosečnim radnim vremenom. Marks se pitao da li je sâmo to kretanje proizvod iracionalnosti kapitalističkog sistema. Mi ćemo se baviti samo jednim aspektom te kontradikcije, istražujući Marksovu analizu radnog vremena.
2. Marx, Capital, Vol. I (Moscow: Progress Publishers, 1965), p. 35.
3. Rosa Luxemburg, The Accumulation of Capital (New York: Monthly Review Press, 1964), Section Three.
4. Capital, Vol. I, str. 37.
5. 1bid., str. 38.
6. Marksovo pismo Engelsu, 24. avust 1867, u Marx and Engels, Selected Correspondence (Moscow: Progress Publishers, 1965), str. 192.
7. Capital, Vol. Ill (Moscow: Progress Publishers, 1966), str. 177.
8. Capital, Vol. I, str. 94.
9. Marx, Wage Labor and Capita1 (u Marx and Engels, Selected Works in Two Volumes, Vol. 1, Moscow: Foreign Languages Publishing House, 1962, str. 101).
10. 1bid., str. 86.
11. Capital, Vol. III, str. 157-8
12. Marksovo pismo Engelsu, 30. april 1868, u Selected Correspondence, str. 206.
13. Ibid.
14. Capital, Vol. Ill, str. 153.
15. Ibid., str. 173.
16. Ibid., str. 178.
17. lbid., str. 192.
18. 1bid., str. 168.
19. 1bid., str. 166.
20. 1bid., str. 174.
21. Marksovo pismo Engelsu, 30. april 1868, u Selected Correspondence, str. 207.
22. Capital, Vol. III, str. 180.
23. Ibid., str. 161.
24. Marx, Theorien uber den Mehrwert, Werke, Vol. XXVI (Berlin: Dietz Verlag, 1959), str. 28.
25. Paul Mattick, “Value and Socialism”, (Cahiers de l’ISEA, “Serie Etudes de Marxologie,” No. 9, August, 1965, str. 140-172).
26. Marksovo pismo Kugelmannu, 11. juli 1868, u Marx and Engels, Selected Correspondence, str. 209
D) Kontradikcije radnog vremena
Spomenuli smo centralnu ulogu viška rada u proizvodnji viška vrednosti. Marks je naglašavao poreklo, funkciju i ograničenja viška rada.
“… Tek kada se dostigne određeni stepen produkvtinosti – tako da deo proizvodnog vremena bude dovoljan za neposrednu proizvodnju – stiču se uslovi da se sve veći deo tog vremena posveti proizvodnji sredstava za proizvodnju. To podrazumeva da društvo bude u stanju da čeka; da se veliki deo već stvorenog bogatstva može izvući iz neposredne potrošnje i iz proizvodnje za neposrednu potrošnju, da bi se zaposlio onaj deo radne snage koji nije neposredno produktivan (u okviru same materijalne proizvodnje).” (27)
Najamni rad je sredstvo za razvoj proizvodnih snaga.
“Prava ekonomija – ušteda – sastoji se od uštede radnog vremena (miminuma (i minimazicije) proizvodne cene); ali, ta ušteda je identična s razvojem proizvodnih snaga.” (28)
Najamni rad omogućava proizvodnju viška vrednosti kroz prisvajanje viška rada od strane kapitala. U tom smislu, bedni uslovi koji su sudbina radnika, jesu istorijska nužnost. Radnik mora biti prisiljen da obezbedi višak rada. To je način na koji se proizvodne snage razvijaju, ali i uvećavaju udeo viška rada u radnom danu:
“Kapital stvara ‘veliku količinu raspoloživog vremena… (to jest, prostor za puni razvoj proizvodnih snaga pojedinca, ali i onih društvenih).” (29)
Kontradiktorno ili “antitetičko postojanje” (30) viška rada je sasvim očigledno:
– on stvara “bogatstvo nacija”
– on donosi samo bedu radnicima koji ga obezbeđuju.
Ta kontradikcija ima jednu objektivnu osnovu: potrebu za rastom proizvodnih snaga. Ali, kada taj rast dostigne fantastično visok nivo, višak rada postaje toliko važan u odnosu na neophodni rad, da to omogućava promenu odnosa radnika prema višku rada kroz destrukciju te kontradiktorne osnove viška rada. (31)
Kapital “tako, uprkos sebi, radi na stvaranju sredstava društveno raspoloživog vremena, da bi radno vreme, na niovu celog društva, smanjio na zanemarljiv minimum i tako oslobodio vreme svih pojedinaca za njihov sopstveni razvoj.” (32)
U komunizmu, prekoračenje vremena u odnosu na neophodno radno vreme izgubiće karakter viška rada, koji su nametnula istorijska ograničenja proizvodnih snaga u uslovima kapitalizma. Raspoloživo vreme više neće počivati na bedi rada. Neće biti potrebno korisitit bedu za stvaranje bogatstva. Kada razvoj proizvodnih snaga odbaci odnos između neophodnog rada i viška rada, vreme koje prekoračuje količinu rada potrebnog za održavanje egzistencije izgubiće prolazni oblik viška rada.
“Slobodno vreme – koje je u isti mah dokolica i vreme za više aktivnosti – prirodno je izmenilo svog vlasnika u drugačiji subjekt; on zatim stupa u direktnu proizvodnju kao taj izmenjeni subjekt.” (33)
Ekonomija radnog vremena je apsolutna nužnost razvoja čovečanstva. Ona leži u osnovi mogućnosti za postojanje kapitalizma i, na još višem nivou, komunizma. Isto kretanje razvija kapitalizam i čini komunizam u isto vreme neophodnim i mogućim.
Zakon vrednosti i mera prosečnog radnog vremena uključeni su u isti proces. Zakon vrednosti izražava ograničenja kapitalizma i predstavlja neophodan deo. Sve dok proizvodne snage nisu dovoljno razvijene i dok neposredno radno vreme ostaje suštinski faktor proizvodnje, mera prosečnog radnog vremena je apsolutna nužnost. Ali, s razvojem kapitala, posebno fiksnog kapitala, “stvaranje pravog bogatstva počinje da zavisi manje od radnog vrenena i količine uposlenog rada, a više od snage činilaca stavljenih u pokret tokom radnog vremena, čija je ‘moćna efikasnost’ i sama potpuno nesrazmerna direktnom radnom vremenu utrošenom na njihovu proizvodnju, jer više zavisi od opšteg nivoa nauke i tehnološkog progresa ili od primene nauke na proizvodnju.” (34)
Beda proletarijata je bila uslov za veliki rast fiksnog kapitala, u kojem je “fiksirano” naučno i tehničko znaje čovečanstva. Automatizacija, čije posledice počinjemo da sagledavamo, samo je jedan stadijum tog razvoja. Ali, kapital ipak nastavlja da reguliše proizvodnju kroz meru prosečnog radnog vremena.
“Kapital je i sam kontradukcija u kretanju, u smislu da nastoji da svede radno vreme na minimum, dok, s druge strane, nameće radno vreme kao jedinu meru i izvor bogatstva. Odatle opadanje radnog vremena u njegovom nužnom i njegovo uvećanje u nepotrebnom obliku.” (35)
Ono što smo rekli o “kontradiktornom postojanju” viška rada mora se povezati s pitanjem radnog vremena. Dobro poznata kontradikcija između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa ne može se shvatiti ako se ne vidi veza između sledećih opozicija:
a) kontradikcija između funkcije prosečnog radnog vremena, kao regulatora “nedovoljno razvijenih” proizvodnih snaga i rasta proizvodnih snaga, koji teži da uništi nužnost te funkcije.
b) kontradikcija između nužnosti razvoja maksimalnog viška rada radnika, da bi se proizveo što je moguće veći višak vrednosti i samog rasta viška rada, koji omogućava njegovo prevazilaženje.
Kontradiktorni odnos između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa može se shvatiti samo kao radni koncept, kao sinteza nekoliko pitanja na različitim nivoima: pitanja kredita, rente… (36) Kontradikcija radnog vremena i njena dinamika samo su jedan aspekt opozicije između rasta proizvodnih kapaciteta i društvenih odnosa u kapitalizmu.
Marks je pokušao da napravi sintezu tačaka a) i b):
“Čim radno vreme u direktnom obliku prestane da služi kao veliki izvor bogastva, radno vreme prestaje i mora da prestane da služi kao mera; zato i razmenska vrednost (mora da prestane da služi kao mera) upotrebne vrednosti. Višak rada masa prestaje da bude uslov za razvoj opšteg bogastva, kao i ne-rad nekolicine za razvoj opštih sposobnosti ljudskog uma.” (37)
“Ljudsko oslobođenje”, koje su predskazivali svi utopijski mislioci (prošli i sadašnji), postaje moguće:
“U toj tački, proizvodnja zasnovana na razmenskoj vrednosti se urušava… Odatle slobodni razvoj pojedinaca i smanjivanje nužnog radnog vremena, ali ne zato da bi se nametnuo višak rada, već opšte smanjivanje nužnog radnog vremena društva na minimum, što onda odgovara umetničkom, naučnom, itd., razvoju pojedinaca, u vremenu koje postaje slobodno, pomoću sredstava stvorenih za sve njih.” (38) (Napomena za Sinišu, ovaj citat je naveden u skoro nemogućem obliku, vrlo nepovezano; mislim da sam ubo pravo značenje)
Ono što bi se moglo nazvati dijalektikom radnog vremena, zanimljivo je i kao subjekt komunističkog društva i nužni prelaz koji vodi ka njemu. Ako se istraži pitanje radnog vremena i njegove mere, kao što smo mi pokušali, moći će da se shvate Marksove tvrdnje koje bi inače mogle da izgledaju donekle paradoksalne ili čak kontradiktorne.
“Svako dete zna da će nacija koja prestane da radi, ne na godinu dana, nego čak samo na nekoliko nedelja, nestati. Svako dete zna i da mase proizvoda, koje odgovaraju različtim potrebama, zahtevaju različite i kvantitativno određene mase ukupnog društvenog rada. Da ta nužnost distribucije društvenog rada u konačnim srazmerama ne može biti uklonjena nekim posebnim oblikom društvene proizvodnje, već da samo može promeniti oblik u kojem se ispoljava, u kojem je očigledna. Nijedan prirodni zakon to ne može da ukloni. Ono što može da se promeni, u istorijski različitim okolnostima, samo je oblik u kojem se ti zakoni ispoljavaju.” (39)
Videli smo da zakon vrednosti organizuje ono što Buharin zove “društveno neminovnom proporcijom između raznih grana proizvodnje” i što stvara “ravnotežu” (40) u društvu, s prosečnim radnim vremenom kao osnovnim regulatorom.
Ali, u Marksovom pismu Engelsu, od 8. januara 1868, čitamo:
“Nijedan društveni oblik ne može da spreči da društveno raspoloživo radno vreme ne reguliše proizvodnju, na ovaj ili onaj način. Ipak, sve dok dok se ta regulacija ne postiže direktnom ili svesnom kontrolom društva nad radnim vremenom – što je moguće samo sa zajedničkim vlasništvom – već kretanjem cena roba, sve ostaje isto kao što si već sasvim tačno opisao u Deutch-Franzöische Jahrbücher…” (Nemačko-francuskom godišnjaku) (41)
Na ovom nivou u Marksovoj misli zapravo nema nikakve nedoslednosti. Ovo pismo je bilo tumačeno na sve moguće načine, u raspravi koja je počivala na suštinskoj opoziciji između Buharina i Preobraženskog, ali sadržaj Marksovih ideja nikada nije bio predstavljen u pravom svetlu. Jedno je sigurno: Marks suprotstavlja regulaciju društveno neophodnim radnim vremenom i regulaciju raspoloživim vremenom. Naravno, to nisu dve metode koje se mogu prihvatiti ili odbaciti, već dva objektivna istorijska procesa koja obuhvataju sve društvene odnose. Mnogima su poznate stranice iz Kritike Gotskog programa na kojima Marksa objašnjava da “u kooperativnom društvu, zasnovanom na zajedničkom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, proizvođači ne razmenjuju svoje proizvode; tako se i rad uložen u proizvode ne pojavljuje kao vrednost tih proizvoda, kao materijalni kavlitet sadržan u njima, pošto sada, za razliku od kapitalističkog društva, individualni rad više ne postoji u indiretktnom obliku, već direktno, kao sastavni deo ukupnog rada. (42)
Sledeći deo iz drugog toma Kapitala je bio manje citiran:
“Ako zamislimo da društvo nije kapitalističko nego komunističko, pre svega neće biti novca-kapitala, niti paravana koji zaklanja transakcije koje nastaju na toj osnovi. Onda se postavlja pitanje potrebe društva da unapred izračuna koliko rada, sredstava za proizvodnju i sredstava za život može da investira, bez gubitaka, u poslovne linije kao što je, na primer, izgradnja železnice, koja ne donosi nikakva sredstva za proizvodnju ili sredstva za život, niti, dugo vremena, godinu ili više, proizvodi bilo šta korisno, ali izvlači rad, sredstva za proizvodnju i sredstva za život iz ukupne godišnje proizvodnje. Ali, u kapitalističkom društvu, u kojem se društveni razlozi nameću samo post festum, mogu se i moraju se stalno javljati veliki poremećaji. S jedne strane, vrši se pritisak na tržište novca; s druge strane, nesputano tržište novca ugrožava takva preduzeća en masse, stvarajući tako iste one uslove koji kasnije vrše pritisak na tržište novca. (43)
Marks tvrdi da će u komunističkom društvu postojati visok stepen razvijenosti proizvodnih snaga. Taj nivo će čovečantsvu omogućiti da neophodni društveni rad više ne koristi kao meru. Ali, opet će biti potrebno utvrditi relativni značaj ove ili one grane proizvodnje. Proračun se neće izvoditi na osnovu društvene cene proizvoda, već na osnovu suočavanja različtih potreba. “Svakome prema njegovim potrebama”, po Marksu, ne znači da će “svega” biti u “izobilju”; pojam apsolutnog “izobilja” je, sam po sebi, ideološki pojam, a ne naučni koncept. Moraće da postoji neka vrsta računice ili izbora, ne na osnovu razmenske vrednosti, već na osnovu upotrebne vrednosti društvene korisnosti određenog proizvoda. (Zato problemu “nerazvijenih zemalja” treba pristupiti na drugačiji način.) Marks je bio sasvim jasan po ovom pitanju u Bedi filozofije.
“U budućem društvu, u kojem će nestati klasni antagonizmi, u kojem više neće biti nikakvih klasa, upotreba više neće zavisiti od minimalnog vremena proizvodnje, nego će vreme proizvodnje posevećeno određenoj stvari zavisiti od stepena društvene korisnosti.” (44)
Odatle je nastao tekst o prelasku iz “carstva nužnosti” u “carstvo slobode”. (45) Na slobodu se gleda kao na odnos u kojem će čovek, ovladavši procesom proizvodnje materijalnog života, najzad moći da prilagodi svoje težnje dostignutom nivou razvoja proizvodnih snaga. (46) Rast društvenog bogatstva i razvoj svakog pojedinca se podudaraju.
“Pravo bogastvo je razvoj proizvodne snage svih pojedinaca. Mera bogatstva onda više nije, na bilo koji način, radno vreme, već raspoloživo vreme.” (47)
Zato je Marks sasvim u pravu što vreme opisuje kao dimenziju ljudskog oslobođenja. (48)
Pored toga, jasno je da dinamike koje je Marks analizirao isključuju hipotezu o bilo kakvom postepenom putu ka komunizmu, kroz progresivnu destrukciju zakona vrednosti. Naprotiv, zakon vrednosti nastavlja da se nasilno nameće, sve dok ne zbaci kapitalizam: zakon vrednosti nikada ne prestaje da uništava samog sebe – samo zato da bi se pojavio na još višem nivou. Videli smo kako kretanje koje ga rađa nastoji da uništi njegovu nužnost. Ali, on nikada ne prestaje da postoji i da reguliše funkcionisanje sistema. Zato je revolucija nužna. Ali, u isto vreme postaje jasno i kako je revolucija moguća. Pogonsku silu revolucije i znak snage proletarijata ne treba tražiti u bilo kakvoj “svesti” ili u čistoj “spontanosti” radnika (kao da su oni “slobodni”) već u rastu proizvodnih snaga, koji uključuje društvene borbe.
Kontradiktorna priroda radnog vremena naglašava i dvostruki karakter samog rada, izvor dijalektike: upotrebna vrednost/ razmenska vrednost. Marksova analiza pokušava da definiše kapital, a mi smo samo pokušali da predstavimo jedan aspekt njegovog dela. Marksova analiza nije jedino što bi revolucionari trebalo da izučavaju, ali smatramo da se s njom treba što bolje upoznati. To je razlog zašto smo se usredsredili na Marksa. Pokušali smo da utvrdimo pitanje i nećemo ni pokušavati da oponašamo mislioca koji, kako je to rekao Marks, probleme rešava tako što ih preterano pojednostavljuje.
Teorija upravljanja društvom preko radničkih saveta ne uzima u obzir dinamiku kapitalizma. Ona zadržava sve kategorije i karakteristike kapitalizma: najamni rad, zakon vrednosti, razmenu. Socijalizam koji predlaže nije ništa drugo nego kapitalizam kojim demokratski upravljaju radnici. Kada bi ta teorija bila ostvarena u praksi, postojale bi dve mogućnosti:
– ili radnički saveti ne bi pokušavali da funkcionišu kao u kapitalističkim preduzećima, što bi bilo nemoguće, pošto bi kapitalistički proizvodni odnosi i dalje postojali. U tom slučaju, radničke savete bi uništila kontrarevolucija. Proizvodni odnosi nisu neposredni ljudski odnosi, već kombinacija različitih elemenata radnog procesa. “Ljudski” odnos rukovodilac/ rukovođeni, samo je sekundarni oblik temeljnog odnosa između najamnog rada i kapitala.
– ili bi se radnički saveti zadovoljili da funkcionišu kao kapitalistička preduzeća. U tom slučaju, sistem saveta ne bi preživeo; postao bi iluzija, jedan od brojnih oblika saveza između Kapitala i Rada. “Izabrani” menadžeri bi uskoro postali isti kao i tradicionalni kapitalisti: funkcija kapitaliste, kaže Marks, teži da se odvoji od funkcije radnika. Radničko upravljanje bi za posledicu imalo kapitalizam; drugim rečima, kapitalizam ne bi bio uništen.
Boljševička birokratija je stavila ekonomiju pod svoju kontrolu. Ultralevičari su hteli da to urade mase. Ultralevica ostaje na istom terenu kao i lenjinizam: ona još jednom daje drugačiji odgovor na isto pitanje (upravljanje ekonomijom). Mi hoćemo da to pitanje zamenimo drugim (uništenje ekonomije, koja je kapitalistička). Socijalizam nije upravljanje kapitalom, ma koliko ono moglo biti “demokratsko”, već njegova destrukcija.
27. Marx, Grundrisse (Pelican Books, 1973), str. 707.
28. Ibid., str. 711.
29. 1bid., str. 708.
30. 1bid.
31. 1bid.
32. 1bid.
33. 1bid., str. 712
34. 1bid., str. 704-5.
35. 1bid., str.706.
36. Videti Capital Vol. III
37. Grundrisse, str. 705.
38. Ibid., str. 705-6.
39. Marksovo pismo Kugelmanna, 11. juli 1868, već navedeno.
40. N. Bukharin, Historical Materialism (New York: Russell & Russell, 1965).
41. Marks misli na Engelsov Outline of a Critique of Political Economy (Engels, Selected Writings, Penguin, 1967).
42. Marx, Critique of the Gotha Programme, u Marx and Engels, Selected Works in Two Volumes, Vol. Il, str. 22-23.
43. Capital, Vol. Il (Moscow: Progress Publishers, 1967), str. 318-319.
44. Marx, The Poverty of Philosophy (New York: International Publishers, 1963), str. 63.
45. Capital, Vol. III, str. 820.
46. “Suština buržoaskog društva sastoji se upravo u tome što nema prethodne svesne regulacije proizvodnje. Racionalno i prirodno nužno se uspostavljaju samo kroz slepi prosečni rad.” (Marksovo pismo Kugelmannu, 11. juli 1868, već navedeno.)
47. Grundrisse, str. 708.
48. M. Rubel, Pages choisies de Karl Marx (Paris, 1948).
E) Istorijska ograničenja ultralevice
Naše razmatranje problema “organizacije” i sadržaja socijalizma dovelo nas je do potvrde postojanja revolucionarne dinamike u uslovima kapitalizma. Kao proizvod kapitalizma, revolucionarni pokret poprima nove oblike u novoj situaciji. Socijalizam nije samo radnička uprava nad društvom, već ukidanje istorijskog ciklusa kapitala od strane proletarijata. Proletarijat ne osvaja samo svet; on i zaključuje kretanje kapitalizma i razmene. To je ono po čemu se Marks razlikuje od svih utopijskih i reformističkih mislilaca; socijalizam je proizvod objektivne dinamike koja je stvorila kapital i proširila ga celom planetom. Marks insistira na sadržaju tog kretanja. Lenjin i ultralevičari su insistirali na njegovim oblicima: obliku organizacije, obliku upravljanja društvom, zaboravljajući sadržaj revolucionarnog kretanja. I to je bio istorijski proizvod. Uslovi iz tog perioda i, iznad svega, ograničen razvoj proizvodnih snaga, sprečili su revolucionarne borbe da poprime komunistički sadržaj (u smislu kako smo to ovde definisali). To je nametnulo revolucionarne oblike koji nisu mogli biti komunistički, radikalni. Vreme za uništenje kapitalizma još nije bilo došlo.
Lenjinizam je izrazio nemogućnost revolucije u svom vremenu. Marksove ideje o partiji bile su napuštene. To je bilo vreme velikih reformističkih organizacija, a zatim komunističkih partija (koje su brzo ili odmah potonule u drugi oblik reformizma). Revolucionarni pokret još uvek nije bio dovoljno snažan. Svuda, u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj i Velikoj Britaniji, početak 1920-ih bio je obeležen kontrolom koju su “radničke” vođe uspostavljale nad masama. Reagujući na tu situaciju, ultralevičari su došli do tačke u kojoj su počeli da zaziru od toga da postanu nove birokrate. Umesto da lenjinističke partije shvate kao proizvod poraza proletarijata, oni su odbacili bilo kakvu partiju i, kao i Lenjin, prepustili Marksov koncept partije zaboravu. Kada je reč o sadržaju socijalizma, svi društveni pokreti, od ruske do španske revolucije, pokušavali su da upravljaju kapitalizmom umesto da ga zbace. U takvim uslovima, ultralevica nije mogla da razvije duboku kritiku lenjinizma. Mogli su samo da zauzmu suprotno stanovište i da se suprostave ostalim oblicima lenjinizma, ne uviđajući sadržaj revolucije. To je bilo utoliko prirodnije što se taj sadržaj nije jasno ispoljio. (Ipak, moramo imati u vidu da je ultralevica pružila izuzetnu kritiku nekih aspekata kapitalizma – sindikalizma i “radničkih” partija.)
To su razlozi zašto je ultralevičarski pokret samo zamenio lenjinistički fetišizam partije i klasne svesti fetišizmom radničkih saveta. Usuđujemo se da kažemo da ultralevica nije otišla dalje od lenjinizma. Njeni koncepti su bili korisni i neophodni, ali samo u prelaznoj fazi. Lenjinizam se sada približava svom kraju, zato što se i kontrarevolucija koju je proizveo približava svom kraju (iako niko ne zna kada će taj kraj nastupiti i otvoriti put ka revolucionarnom periodu). Samim tim, ultralevičarske ideje, koje su samo protivteža lenjinizmu, moraju i mogu biti prevaziđene. Kritika lenjinizma i ultralevice sada je moguća, zato što nam razvoj kapitalizma omogućava da shvatimo sadržaj revolucionarnog kretanja, koje je takođe proizveo kapital.
Ako bismo ostali na ultralevičarskim idejama koje smo predstavili (zaziranje od stvaranja partije i radničkog upravljanja), samo bismo ih pretvorili u puku ideologiju. Kada su se te ideje prvi put pojavile, oko 1920, one su bile izraz prave revolucionarne borbe, a čak su i njihove “greške” imale pozitivnu i progresivnu ulogu u borbi protiv socijaldemokratije i lenjinizma. Njihova ograničenja bila su izraz aktivnosti hiljada revolucionarnih radnika. Ali, stvari su se od 1920. uveliko promenile. Nova revolucionarna radnička manjina prolazi kroz spori proces formiranja, kao što su pokazali događaji u Francuskoj 1968. i druge borbe u nekoliko zemalja. Situacija je danas drugačija. Kapitalizam se razvio na svetskom nivou: godina 1969. je potpuno drugačija od godine 1919. Revolucionarna situacija koja se može pojaviti u narednih nekoliko (koliko?) godina možda neće biti početak kraja kapitalizma, ali njen sadržaj će morati da bude potpuno drugačiji od onog iz 1920. Zato je naš prvi zadatak da shvatimo ideje koje smo nasledili iz prošlosti i da istražimo revolucionarno kretanje u našem društvu.
U revolucionarnom periodu, revolucionari se bore zajedno s proleterima bez ikakvih teoretskih ili socioloških problema. Revolucionarni pokret se ujedinjuje. Teoretska celovitost je stalni cilj revolucionara, uvek ubrzan potrebom za praktičnom koordinacijom revolucionarnih napora. Revolucionari nikada ne oklevaju da deluju kolektivno da bi propagirali svoju kritiku postojećeg društva.
Oni ne pokušavaju da radnicima kažu šta treba da rade; ali se i ne ustežu da intervenišu pod izgovorom da “radnici moraju sami da donose doluke”. Naime, s jedne strane, radnici odlučuju samo o onome na šta ih opšta situacija primorava da urade; s druge strane, revolucionarni pokret je organska struktura, a teorija njen neodvojivi i nezamenljivi deo. Komunisti zastupaju i brane opšte interese pokreta. U svim situacijama, oni ne oklevaju da izraze puno značenje onoga što se dešava i da daju praktične predloge. Ako je taj izraz ispravan, a predlozi odgovarajući, oni su deo borbe proletarijata i doprinose izgrađivanju partije komunističke revolucije.
(Juli, 1969)
Dodatak 1
Otvoreno pismo Konferenciji revolucionarnih grupa, planiranoj za maj 1973. u Velikoj Britaniji
Ovo pismo je upućeno grupama koje će učestvovati na konferenciji i još nekim ljudima iz Britanije i iz drugih zemalja. Napisali smo ga kao doprinos raspravi i nadamo se da će ono biti reprodukovano i kritikovano. Ono donosi samo zaključke o nekoliko suštinskih tačaka, koje smo morali da suviše pojednostavimo. Potpuno smo svesni apstraktnog karaktera ovog teksta. Ali, to je samo polazna tačka za dalju diskusiju. Planiramo da izadmo i jednu knjigu na engleskom jeziku, uz pomoć Black and Red iz Detroita.
I
Treba se vratiti na analizu kapitala, da bi se potpuno shvatio značaj sadašnjih radničkih borbi, kao i i priroda revolucionarnih grupa i naši sopstveni problemi. Revolucionarna akcija nije ni ponavljanje prošlosti, niti potpuno drugačija od onoga što je nekada bila. Ne treba odbaciti važne pojmove: njih moramo da shvatimo i razvijamo.
II
Sukobi između kapitala i nadnica samo su jedan aspekt mnogo opštijeg kretanja. Kapital je akumulacija vrednosti, to jest, kristalizovanog rada. (1) Subverzivni karakter proletarijata izvire iz kretanja valorizacije i devalorizacije. Prava komunistička teorija, koju je izrazio Marks, a većina marksista zaboravila, uključujući i neke prave revolucionare, ne razdvaja “ekonomiju” od “klasne borbe”. Marksov Kapital uništava specijalizovane oblasti znanja. Komunistički potencijal koji leži u kapitalizmu, danas možemo da vidimo samo ako moderno društvo shvatimo kao celinu.
III
Uzaludno je pitati se da li su ekonomske krize navele proletarijat na akciju ili je borbernost radnika izazvala ekonomske teškoće. Proletarijat je roba koja teži da uništi samu sebe kao takvu, zato što je sistem napada i zato što su njeni životni uslovi postali nepodnošljivi. Kapital nastoji da smanji nadnice i da deo radničke klase isključi iz proizvodnje: obe tendencije su posledice akumulacije vrednosti. Proletarijat je vrednost koja više ne može da postoji kao takva.
IV
Uzrok krize ne leži ni u iscrpljenosti tržišta, niti u povećanim nadnicama, već u opadanju profitne stope, što uključuje i akcije radnika. Kao suma vrednosti, kapital uviđa da mu je sve teže da se valorizuje po prosečnoj stopi. Prekomerna proizvodnja i povećanje nadnica imaju važnu ulogu, ali to je samo jedan aspekt procesa.
V
Revolucija pretvara sve društvene elemente (ljude, stvari, odnose, ideje, prirodu, itd.) u zajednicu. Materijalna osnova za takvo društvo već postoji, ali sve te elemente i dalje aktivira, kontroliše i socijalizuje vrednost, bilo u obliku kapitala, bilo u ranijem obliku prostih roba. Umesto da čoveku omogući da prisvoji svet na materijalnom, intelektualnom i afektivnom planu, rad je sada samo sredstvo za proizvodnju predmeta radi povećanja vrednosti. (2) Još od vremena ludizma, subverzija je bila pokušaj oslobađanja od vrednosti kao društvenog odnosa. Totreba imati u vidu kada se razmatraju nezvanični štrajkovi, pobune, itd., čak i kada te akcije ne uspevaju da poprime i izraze komunističku perspektivu.
VI
Komunizam nije samo neki stadijum koji će biti dostignut u budućnosti: to je i pogonska sila koja deluje iza sadašnjeg kretanja. To pomaže da se shvati kako su pobune u Votsu, Detroitu i Njuarku (1965-67) napale robu, (3) iako nisu otišle dalje od sfere distribucije. To nam pomaže da shvatimo i zašto su radnici UCS (Upper Clyde Shipyard) iz Škotske morali da budu poraženi u startu: ne zato što njihove akcije nisu bile organizovane demokratski, već zato što do odlučujuće promene ne može doći sve dok radnici ostaju u sferi postojeće proizvodne jedinice i njenog upravljanja. Proletarijat ostaje glavna revolucionarna sila, ali njegove akcije prevazilaze granice fabrike. Revolucija menja društvo kao celinu.
VII
Krize se ne mogu istraživati odvojeno od komunizma i obrnuto. To ne znači da su sve depresije imale komunistički potencijal. Slom iz 1929. je bio kriza unutar postojeće ekonomije i društva, a ne kriza ekonomije i društva. To se desilo u vreme kada je aktivna društvena sila – proletarijat – već bila poražena. Danas nemamo taj slučaj. Građanski rat je od sada moguć, iako sadašnje borbe ne pokazuju pozitivnu komunističku aktivnost. Komunistički pokret, koji bi bio ekstreman i nasilan, još nije izrastao iz ograničenih uslova koji su se u međuvremenu stvorili.
VIII
Oblik proleterskog pokreta uvek je određen njegovim sadržajem, onim što zaista može da postigne u datoj situaciji. U prošlosti, revolucija je morala da razvije neke osnove komunizma koje nije potpuno stvorio kapital. Bilo je neophodno neko ekonomsko i političko posredovanje, kao odvojena organizacija. (4) Socijalističke partije su uskoro izgubile svoj “revolucionarni” impuls. Iz reakcije na reformizam, nastale su neke unitarne organizacije: IWW, kasnije AAU i AAU-E u Nemačkoj. (5) One su radile na opštem okupljanju radikalnih elemenata i odbijale mešanje političkih grupa. Njihov stav je bio u isto vreme ispravan i iluzoran: ograničenja koja je nametala fabrika opasna su isto kao i ona politička. Kada su napadale društvo, te organizacije su morale da poprime drugačiji oblik, kao u ustanku u Ruru (1920). Vremenom su nestale. Ali, svakodnevno delovanje u pravcu “reformi” imalo je revolucionarni uticaj. Pokreti kao CIO bili su pokušaj borbe za radnička prava na najbeskompromisniji način. (6) To je bila poslednja borba pre pobede kapitala tokom Drugog svetskog rata. Danas je situacija drugačija. Kapital je taj koji planira reforme. Najznačajniji štrajkovi pokazuju da radnici teže nečemu drugačijem od zvaničnih zahteva. Nezvanične organizacije nisu način za ostvarivanje specifičnih zahteva, već način za stvaranje novih odnosa za drugu borbu, koja još nije moguća. Stalne i formalne organizacije (političke i unitarne) više ne stvaraju, niti pokušavaju da organizuju samo organizaciju. Revolucionarna organizacija više ne može da postoji kao takva, kao neki instrument koji će biti upotrebljen kasnije. Ona može biti samo organizacija zadataka.
IX
Ovaj fenomen odgovara krizi unutar pokreta. S jedne strane, postoji sve veća potreba za organizacijom; s druge strane, stalne i etablirane organizacije, koje postoje nezavisno do svoje funkcije, ili su nemoguće ili reakcionarne. Posledica je velika slabost pokreta, što je delom neizbežno. Pre pedeset godina, nužno postojanje formalnih grupa stvaralo je druge opasnosti. Nema čarobne formule. Naš pokušaj nije bio sasvim odgovarajući. Ipak, rešenje ne leži u nekom novom, na fabrike usmerenom stavu, već u izražavanju dubljih aspekata borbi. Naravno, izlažemo se riziku da predlažemo puke “principe”. Apstrakcija je znak društvene izolacije. U svakom slučaju, svi pravi revolucionari danas rade zajedno s radnicima, na ovaj ili onaj način, a mnogi od njih su i sami radnici. Radikalno stanovište podrazumeva sistematsko delovanje u tom pravcu, a ne samo “kontakte”.
X
Opozicije birokratija/ članstvo i manjina/ većina, sasvim su stvarne, ali sekundarne. Istina, komunizam je pokret široke većine i radnici moraju sami kontrolisati svoje delovanje. U tom smislu, komunizam je “demokratski”. Ono što je pogrešno je insistiranje na demokratiji kao principu. Jedini subverzivni stav sastoji se iz isturanja sadržaja pokreta u prvi plan, a tek onda njegovih oblika. Gazde i sindikalne vođe iskorišćavaju delovanje manjine i većine kada im to odgovara; isto radi i proletarijat. Radničke borbe često započinju od akcije manjine. Komunizam nije ni vlast manjine, niti vlast većine. Ili demokratija deluje kao normalan proces, a da se nikada ne organizuje ili čak predlaže; ili postaje institucija, koja, kao i sve institucije, deluje konzervativno. Ono što je suštinski pogrešno je naglašavanje momenta i mehanizma odlučivanja.
To odvajanje je tipično za kapital. (7) Radikalna inicijativa uključuje odluke – sopstvene odluke – bez ikakvog formalnog odlučivanja. Radnici moraju sami da donose odluke: ali, kakve odluke? To uvek zavisi od onoga što se već desilo. Svaki put kada se neka revolucionarna odluka donese na demokratski način, ona je već bila pripremljena. Svako ko postavlja pitanje određuje odgovor; svako ko organizuje glasanje, donosi odluke. To nije neka apstrakcija, pošto je taj problem prisutan u svakoj borbi. Revolucionar ne predlaže neki drugi oblik organizacije, već rešenje drugačije od onog koje predlažu kapital i sindikati.
XI
Radnički saveti su bili oblik proleterske borbe čiji se komunistički sadržaj nije potpuno ispoljio na pozitivan način. Čak i u Nemačkoj pokret nije bio u stanju da izmeni društvenu strukturu. “Komunizam saveta”, nasuprot “partiji komunizma”, naglašavao je oblik na štetu sadržaja. Panekokovi Radnički saveti definišu komunizam kao demokratski sistem knjigovodstva i računovodstva vrednosti. Problem sa Kardanom (Cardan) i Solidarnošću nije u tome što oni dinamiku kapitalizma vide pogrešno, već u tome što ignorišu činjenicu da ona postoji. Još 1296, KAI (Komunistička radnička internacionala) opisala je kako se kapitalizam razvija u neku vrstu društvene piramide, bez klasnih razlika, što je bio pogled sličan Kardanovom. Ali, analiza kapitala kao akumuilacije vrednosti objašnjava kako konkurencija rađa monopol, a demokratija birokratiju. Kapital postaje birokratski zbog svojih nepromenljivih zakonitosti. U principu, demokratija i birokratija su jednako pogrešne. Obe počivaju na razdvajanju odlučivanja i akcije. Odlučivanje sve više postaje “posebno” i privilegovano kretanje, iako je zapravo unapred određeno. U periodu kada proletarijat nije bio u stanju da deluje kao klasa, komunizam saveta je bio pozitivan. Njegove temeljne kontradikcije se nisu ispoljile. Odatle potraga za drugim rešenjem na površnom nivou. Komunizam saveta danas postaje sve reakcionarniji. Komunizam će morati da porazi pseudoradničko upravljanje (UCS) i njegovu ideologiju.
XII
Odbacivanje Kardanovog odbacivanja Marksa je samo jedan korak. Evolucija Socialisme ou barbarie (1949-65) bila je logičan proces. U svojim ranijim tekstovima, Kardan (= Chaulieu) razmatra vrednost kao puki instrument mere, kao koristan koncept, a ne kao realnost kapitala. Komunizam saveta nikada nije sasvim video kapitalizam kao društveni odnos, već više kao sistem upravljanja. U tekstu Marks i Kejns, (8) Matik (Mattick) tumači analizu vrednosti kao kritiku površnosti klasične ekonomioje: on ne uviđa realnost vrednosti kao društvenog mehanizma.
XIII
Postoje i biće još mnogo borbi u kojima će komunistički element biti veoma slab. Preterano optimistički stav mogao bi da nas navede da poverujemo da smo na pragu revolucije i da tako izbegnemo pitanje sopstvene intervencije. Ali, ne može se poći od toga da komunizam nije aktivan u slučajevima kada se ne ispoljava pozitivno. Ono što radikalni radnici ne rade jednako je važno kao i ono što rade. Ništa efikasno se ne može učiniti bez jasne komunističke perspektive. Najdetaljnije istraživanje divljih štrajkova ili profitnih stopa neće nam pomoći da shvatimo kuda idemo.
XIV
Neke grupe su mnogo “direktniji” izraz proletarijata. Druge mogu biti više “dogmatske” u pokušaju da shvate celinu istorijskog kretanja. Koreni i iskustva se veoma razlikuju. Revolucionari su u stanju da shvate i kritikuje jedni druge. Komunizam je vitalan. Oni koje zanima samo teorija, kao i oni koje zanima samo organizacija aktivnosti drugih ljudi, stoje izvan komunističkog pokreta.
Le mouvement communiste
April, 1973.
1. Marx, Grundrisse (Pelican Books, 1973).
2. Rubin, Essays on Marx’s Theory of Value, Black & Red, 1972.
3. Situationist International, The Rise and Fall of the Spectacular Commodity Economy (1966).
4. Marks, Kritika Gotskog programa, (1875).
5. Workers’ Voice, The Origin of the Movement for Workers’ Councils in Germany; Aberdeen Solidarity, The KPD, 1918-24.
6. Root and Branch, The Sitdown Strikes of the 1930s, 1971.
7. Marx, Theories of Surplus-Value, Vol. I, Lawrence and Wishart, 1969, p. 409.
8. Porter Sargent, Boston, 1969. Prikaz u Internationalism, No. 2.
Dodatak 2
Napomene o Trockom, Panekoku i Bordigi
Možda će biti zanimljivo istražiti ovu trojicu ljudi, ne kao pojedince, već kao stanovišta, zato što u očima mnogih ljudi koji pokušavaju da shvate svoje vreme oni predstavljaju tri različita slučaja i analize.
I
Ako se vratimo na sukob Trockog sa Lenjinom iz 1903-04. i narednih godina, u “menjševički” period njegovog života, mora se priznati da je on ispravno uvideo grešku stava Kauckog i Lenjina o “klasnoj svesti”, koja se rađa izvan radničkog pokreta i koja mu se onda predstavlja preko “partije”. To je objašnjeno u tekstu Naši politički zadaci, iako je u velikoj meri zamagljeno mnogim drugim idejama. Trocki je odbacio Lenjinovo stanovište s demokratskih pozicija: on ne vidi komunizam kao ukidanje robne ekonomije i stvaranje novog sveta, već kao vlast radnika nad društvom. Zato on napda Lenjina, jer ovaj menja partiju za proletarijat. Ali, Lenjinova teorija mora biti odbačena iz drugog ugla: Lenjin ne shvata ono što je Marks pokušao da pokaže. Pretvoren u robu, sa svim aspektima svog života pretvorenim u robu, proletarijat, kada ga kapital natera da se pobuni (na primer, posle neke krize), ne može a da ne uništi tržišnu ekonomiju i sve njene posledice na rad, lične odnose, afektivni život, korišćenje prostora i prirode, predstavljanje, itd. Lenjin, kao i mnogi militanti iz Druge internacionale, nije uspeo da shvati da je komunistički program bio unutar proletarijata. Još opštije rečeno, ti ljudi su ignorisali dinamiku kapitala i šta je zapravo komunizam. Svi doprinosi slomu te kontroverze (Luksemburg, Hilferding, itd.), koji su uglavnom imali čisto ekonomski pristup, videli su problem sa stanovišta kapitala – zašto on ne bi mogao da deluje, a ne sa stanovišta proletarijata – kako bi pobuna radnika mogla da vodi ka novim društvenim odnosima. To ne znači da se komunizam javlja samo iz akcije radnika. Naprotiv, radnici napadaju kapital ako kapital napada njih, zbog svojih unutrašnjih problema (pad profitnih stopa, itd.). Ali, to nije dovoljno da bi se shvatile ekonomske krize; treba shvatiti i šta one znače za proletarijat.
U to vreme to nije bilo shvaćeno, zbog opšte stabilnosti i prosperiteta. Ali, to je revolucionare navelo da naprave niz grešaka. Jedna od njih je bila nerazumevanje radničkog pokreta, koji je u to vreme mogao biti samo reformistički, ali i socijaldemokratskog pokreta, koji je mogao biti samo evolucionistički (uz nekoliko izuzetaka). Tek im je kolaps Internacionale 1914. pokazao za šta se socijaldemokratske partije zaista zalažu.
Koncept Trockog o permanentnoj revoluciji u Rusiji može se istraživati samo u tom kontekstu. On je mislio da će posle demokratske revolucije (koju su mogli da izvedu samo radnici i seljaci, pošto je buržoazija bila suviše slaba; Lenjin se s tim slagao), radnici prosto morati da idu dalje i da će brzo osvojiti svu vlast – uz pomoć malih seljaka – da bi uveli socijalizam. To je ono s čime se Lenjin nije slagao. Sada je očigledno da komunizam – kako su ga definisali Marks i komunistička teorija – nije bio moguć na tom stadijumu u Rusiji, zbog postojanja velikog prekapitalističkog sektora. Trocki nije vodio računa o tome, zato što je za njega socijalizam bio isto što i radnička vlast. To je ono što podrazumevam pod njegovim demokratskih shvatanjem revolucije. Ali, komunizam je transformacija društvenog života, a ne samo njegovo upravljanje od strane masa.
Uprkos takvom shvatanju ili možda baš zbog njega, Trocki je mogao da igra mnogo veću ulogu u revoluciji iz 1905 (zato što je bio bliži radnicima) nego Lenjin, koga je njegov centralistički i rigidan stav, iz rascepa 1903, otuđio od mnogih aktivnih radnika. Lenjin nije verovao ni u spontane pokrete. Čak je moguće da su mu događaji iz 1905. pomogli da koriguje svoj stav i da u periodu od 1906. do 1914. bude mnogo efikasniji.
Tokom rata, internacionalizam Trockog, kao i u slučaju Roze Luksemburg, nije bio tako radikalan kao stav koji je Lenjin izrazio parolom: pretvoriti imperijalistički rat u građanski rat.
Posle pridruživanja boljševicima, Trocki je jasno pokazao da ne razume šta se događa. Ranije je poistovećivao socijalizam sa radničkom vlašću; sada je radničku vlast poistovećivao sa vlašću partije. Na osnovu toga je zaključio da Rusija gradi socijalizam. U delu Komunizam i terorizam, izjavio je da je dužnost radnika da se pokorava (radničkoj) državi i da socijalizam znači disciplinu i visoku produktivnost rada. Lenjin je delovao na isti način, ali je makar bio svestan pojma komunizma. On je, manje ili više, shvatao da Rusija nije bila socijalistička i da bi takva mogla postati samo uz pomoć Evrope.
U ovoj stvari treba biti precizan. Trocki je u stvari verovao da bi kapitalizam mogao biti zaobiđen u Rusiji, čak i bez revolucije u Evropi. Tačno je da nije išao dotle da bi verovao da je Rusija potpuno socijalistička. To je razlog zašto je morao da izmisli pojam neposrednog stadijuma, ni kapitalističkog, niti socijalističkog, kao i svoju fantastičnu teoriju bonapartizma.
Trocki je bio veoma aktivan u potiskivanju svake opozicije koja je imala neki komunistički sadržaj. Njegov stav bio je oportunistički (savez sa Zinovjevim 1926) i plašio se da ne postane pretnja državi. Organizovao je sopstveni poraz. Koliko ljudi zna da se tokom 1925-26. uzdržavao od svake političke aktivnostima, skoro godinu i po dana? Nema potrebe da se na tome dalje insistira.
Na međunarodnom planu, pokazao se nesposobnim da razume prave napore komunističkih manjina i podržavao je Komunističku internacionalu u svim njenim greškama (zajedničko delovanje sa sindikatima i parlamentom, “masovne” partije, parole o radničkom upravljanju, itd.). Posle progona iz Rusije, bio je potpuno nesposoban da uspostavi bilo kakav koristan kontakt sa revolucionarnim grupama. Odbijao je preispitivanje vrednosti famozna “prva četiri kongresa Komunističke internacionale”. U isto vreme se ponašao sektaški i oportunistički. Imao je potpuno administrativno viđenje revolucije. Na primer, u Francuskoj je podržavao ljude koji nisu imali ni proleterske veze, niti revolucionarne sposobnosti i koji su bili samo levičarski intelektualci. Spisak njegovih političkih promašaja bio bi zapanjujući. Tražeći masovno sledbeništvo, ohrabrivao je svoje sledbenike da stupaju u socijalističke partije. Osnovao je Internacionalu koja je imala program, ali ne i proletarijat. Uvek je tragao za nekim čarobnim sredstvom s kojim bi prodro u mase i uvek doživljavao neuspeh.
U stvari, on nije imao program. Na njega treba gledati kao na aktivnog militanta, punog vitalnosti i sposobnosti, ali bez teoretske komunističke osnove. Bio je izvanredan usred pokreta u usponu, kao 1905, ali je grešio u svemu za vreme opadanja pokreta. Zatim je mogao da se ponaša kao najgori birokrata, kada bi bio na vlasti, ili kao bundžija, kada bi ostao bez vlasti. Veliko je pitanje da li je ikada imao neku vlastitu teoriju, osim teorije permanentne revolucije – pri čemu ne znamo pravu ulogu koju je Parvus imao u stvaranju te teorije.
Trocki je postao značajna figura samo kao simbol ruske revolucije. Posle poraza revolucionarnog pokreta, ostao je značajan samo zbog slabosti komunističke manjine.
II
Panekok (Anton Pannekoek, 1873-1960) nije mnogo poznat na Zapadu. Do pre nekoliko godina za njega je znala samo nekolicina militanata ili naučnika. Njegove ideje i prošlost vraćaju se u život samo zato što sadašnji period oživljava uslove njegovog vremena – ali, uz velike razlike koje nas primoravaju da korigujemo njegove poglede.
Panekok je bio Holanđanin, ali je najviše delovao u Nemačkoj. Bio je jedan od svega nekoliko socijalista koji su održali u životu revolucionarnu tradiciju iz period pre 1914. Ali, taj radikalan stav je zauzeo tek za vreme i posle rata. Njegov tekst iz 1920, Svetska revolucija i komunističke taktike, jedan je od najboljih radova iz tog perioda. Panekok je shvatio da neuspeh Druge internacionale nije bio posledica njene strategije, već da je sama ta strategija imala korene u funkciji forme Druge internacionale. Internacionala je bila prilagođena konkretnom stadijumu kapitalizma, u kojem su radnici zahtevali ekonomske i političke reforme. Da bi izveo revoluciju, proletarijat je morao da stvori organe novog tipa, koji bi išli dalje od stare dihotimije partija/ sindikat. U tom pitanju nije mogao da izbegne sukob sa Drugom internacionalom. Prvo, zato što ruski revolucionari nikada nisu sasvim shvatili šta je zapravo bila stara Internacionala, verujući u organizovanje radnika odozgo i nikada ne uviđajući vezu između “socijalističke svesti” Kauckog, koja se uvodi u mase, i njegovog kontrarevolucionarnog stanovišta; drugo, zato što su ruskoj državi bile potrebne masovne partije u Evropi, sposobne da na svoje vlade izvrše pritisak da bi se ove nagodile sa Rusijom. Ono za šta se Panekok zalagao bio je pravi komunistički element prisutan u Nemačkoj. Ubrzo je bio poražen, a na Zapadu su se pojavile razne velike komunističke partije. Komunistička levica bila je svedena na male grupe, podeljene na frakcije.
Početkom 1930-ih, Panekok i drugi su pokušali da odbrane komunizam. Oni su još početkom 1920-ih optužili Rusiju da je kapitalistička. Onda su se vratili na Marksovu analizu vrednosti. Tvrdili su da je kapitalizam proizvod akumulacije vrednosti, dok je komunizam proizvodnja zbog upotrebne vrednosti, zbog zadovoljavanja ljudskih potreba. Ali, neko planiranje je i dalje bilo nužno: bez posredovanja novca, društvo bi moralo da organizuje precizan knjigovodstveni sistem, da bi pratilo količinu radnog vremena sadržanog u svakom proizvedenom dobru. Precizno računanje bi služilo tome da se ništa ne izgubi. Panekok i njegovi prijatelji bili su potpuno u pravu zbog toga što su se vratili na vrednost i njene implikacije. Ali, pogrešili su tražeći neki racionalni knjigovodstveni sistem za praćenje radnog vremena. Ono što su predlagali bila je zapravo vladavina vrednosti (pošto vrednost nije ništa drugo nego količina društvenog radnog vremena potrebnog za proizvodnju nekog dobra), samo bez intervencije novca. Moglo bi se dodati da je Marks to napao još 1857, na početku Grundrisse. Ali, nemački (i holandski) levi komunisti su makar naglasili samo srce komunističke teorije.
Za vreme građanskog rata u Nemačkoj 1919-1923. većina aktivnih radnika je stvorila nove oblike organizacije, uglavnom one poznate kao “udruženja” (1) ili, ponekad, “saveti”, iako su većina postojećih radničkih saveta bili reformistički. Panekok je razvio ideju da su ti oblici bili važni, u stvari, da su bili od vitalnog značaja za pokret, nasuprot tradcionalnoj partijskoj formi. To je bila tačka u kojoj je komunizam saveta napao partijski komunizam. Panekok je nastavio da dalje razvija taj aspekt, sve dok posle Drugog svetskog rata nije objavio knjigu Radnički saveti, koja je razvila čistu ideologiju saveta. Revolucija postaje demokratski proces, o kojem u svim fazama odlučuju i koji kontrolišu radnici. Socijalizam je sveden na radničko upravljanje. Kada je reč o revolucionarima, oni treba samo da diskutuju, razvijaju teoriju, razmenjuju informacije i opisuju delovanje radnika. Ali, oni ne smeju da se organizuju u stalnu političku grupu, da pokušavaju da definišu neku strategiju ili da deluju u skladu s njom, a kamoli da postanu nove vođe, a zatim i nova vladajuća klasa. U poglavlju “Lenjinizam i ultralevica”, prvi put objavljenom 1969. kao pamflet, pokušao sam da objasnim šta je bilo pogrešno u tom stanovištu.
Od analize Rusije kao kao države-kapitaliste, Panekok se okrenuo analizi onih koji su u zapadnim zemljama delovali kao predstavnici radnika unutar kapitalizma, pre svega sindikata.
Panekoku su bili poznati direktni oblici otpora proletarijata kapitalu i on je shvatio pobedu kontrarevolucije. Ali, nije shvatio opšti kontekst komunističkog pokreta: njegovu osnovu (pretvaranje radnika u robu), njegovu borbu (centralizovana akcija protiv države i postojećeg radničkog pokreta) i njegove ciljeve (stvaranje novih društvenih odnosa, bez ekonomije kao takve). Imao je važnu ulogu u reformi revolucionarnog pokreta. Moramo sagledati ograničenja njegovog doprinosa i onda ih uključiti u opštu reformulaciju subverzivne teorije.
III
Bordiga (1889-1970) je živeo u potpuno drugačijoj situaciji. Kao i Panekok, koji se pre rata borio protiv reformizma i čak napustio holandsku socijalističku partiju da bi osnovao novu, Bordiga je pripadao levici svoje partije. Ali, nije išao tako daleko kao Panekok. Za vreme Prvog svetskog rata, italijanska partija je imala donekle radikalan stav, tako da nije bilo mogućnosti za rascep. Partija se čak suprotstavljala ratu, iako na manje-više pasivan način.
Kada je 1921. osnovana Komunistička partija, ona je odmah raskinula sa svojom desnicom, ali i sa svojim centrom. Ta činjenica nije bila po volji Komunističke internacionale. Bordiga je vodio partiju. Odbio je učešće na izborima, ne iz principa,već iz taktičkih razloga. Parlmentarna aktivnost je ponekad mogla biti od koristi, ali ne i kada bi buržoazija mogla da je iskoristi za odvraćanje radnika od klasne borbe. Bordiga je kasnije pisao da se nije protivio korišćenju parlamenta kao govornice, kada je to bilo moguće. Na primer, na početku fašizma, izgledalo je da ima smisla koristiti parlament kao govornicu. Ali, 1919, usred revolucionarnog pokreta, kada su pobuna i njeno pripremanje bili zapovesti dana, učestvovanje na izborima je značilo podržavanje burožaskih laži i iluzija o mogućnosti promene preko parlamenta. To je za Boridgu bilo važno pitanje, čiju su grupu unutar socijalističke partije zvali “apstinentska frakcija”. Komunistička internacionala se nije slagala s tim stavom. Smatrajući to taktičkim, a ne strateškim pitanjem, Bordiga je odlučio da se povinuje KI, zato što je pokretu bila neophodna čvrsta disciplina. Ali, zadržao je svoj stav.
Taktika ujedinjenog fronta bila je drugi uzrok sukoba. Bordigi je izgledalo da će samo pozivanje socijalističkih partija na saradnju izazvati konfuziju u masama i prikriti neizlečivu opoziciju tih kontrarevolucionarnih partija prema komunizmu. To je moglo i da podstakne neke komunističke partije koje nisu raskinule sa reformizmom da razviju oportunističke sklonosti.
Bordiga se protivio parolama o radničkoj upravi, koje su samo stvarale konfuziju u teoriji i praksi. Po njemu, diktatura proletarijata je bila nužni deo revolucionarnog programa. Danas vidimo da je bio u pravu u ta dva važna pitanja. Ipak, za razliku od Panekoka, odbio je da te stavove objasni kroz kritiku degeneracije ruske države i partije. Osećao je da Internacionala greši, ali da je i dalje bila komunistička.
Za razliku od Komunističke internacionale, Bordiga je zauzeo jasan stav o fašizmu. On fašizam nije smatrao samo za drugi oblik buržoaske vladavine, kao što je i demokratija; verovao je da između to dvoje nema šta da se bira. O tom pitanju se mnogo raspravljalo. Stav italijanske levice je obično bio iskrivljen. Istoričari su često smatrali Bordigu odgovornim za Musolinijev dolazak na vlast. Čak su ga optuživali da ga nisu zanimale patnje naroda pod fašizmom. Po Bordigi, nije tačno da je fašizam gori od demokratije, niti da demokratija stvara bolje uslove za proletersku klasnu borbu. Čak i kada bismo na demokratiju gledali kao na manje zlo u odnosu na fašizam, bilo bi glupo i beskorisno podržavati demokratiju da bi se izbegao fašizam: italijansko (i kasnije nemačko) iskustvo je pokazalo da demokratija nije bila samo nemoćna pred fašizmom, već da ga je zvala u pomoć. U strahu od proletarijata, demokratija je zapravo odgajila fašizam. Prema tome, jedina alternativa fašizmu bila je diktatura proletarijata.
Kasnije je levica iznela drugi argument – trockisti, na primer – da bi podržala antifašističku politiku. Kapitalu je potreban fašizam: on više ne može da bude demokratski. I zato, ako se borimo za demokratiju, u stvari se borimo za socijalizam. Tako su mnogi levičari (u stvari, skoro svi) pravdali svoj stav za vreme Drugog svetskog rata. Ali, kao što demokratija gaji fašizam, tako i fašizam gaji demokratiju. Istorija je dokazala da je ono što je Bordiga tvrdio u teoriji bilo ostvareno u praksi: kapitalizam zamenjuje jedno drugim; demokratija i fašizam se naizmenično smenjuju. Oba oblika su bila pomešana i isprepletana još od 1945.
Naravno, Komunistička internacionala nije mogla da trpi Bordigino protivljenje i on je između 1923-26. izgubio kontrolu nad Komunističkom partijom Italije. (2) Iako se nije sasvim slagao s Trockim, podržao ga je u sukobu sa Staljinom. Na sastanku Izvršnog komiteta Komunističke internacionale 1926. napao je ruske vođe: to je verovatno bilo poslednji put da je neko javno napao KI iznutra i na tako visokom nivou. Ali, ovde je važno napomenuti da Bordiga nije analizirao Rusiju kao kapitalističku, niti degeneraciju KI. Od staljinizma se istinski odvojio tek nekoliko godina kasnije.
Između 1926-1930. Bordiga je bio u zatvoru, a tokom 1930-ih, u emigraciji, držao se podalje od najaktivnije politike. Ali, njegov uticaj je bio jak, a njegovi prijatelji bili su veoma aktivni na teoretskom planu.
Tokom 1930-ih dominirali su antifašizam i narodni frontovi, što je vodilo ka pripremama za novi svetski rat. Tanušna italijanska emigrantska levica je tvrdila da novi rat može biti samo imperijalistički. Borba protiv fašizma radi odbrane demokratije bila je smatrana za materijalnu i ideološku pripremu tog rata.
Posle početka rata, nije bilo mnogo uslova za komunističku akciju. Italijanska i nemačka levica su usvojile internacionalistički stav, dok je trockizam odlučio da podrži saveznike u borbi protiv sila Osovine. U to vreme, Bordiga je i dalje odbijao da Rusiju definiše kao kapitalističku, ali, za razliku od Trockog, nikada nije verovao da bi trebalo podržati bilo koju stranu s kojom bi Sovjetski Savez sklopio savezništvo. Nikada se nije složio sa odbranom “radničke države”. Treba imati u vidu da je na zajednički napad Rusije i Nemačke na Poljsku i njenu podelu, Trocki gledao kao na pozitivan događaj, zato što je to moglo da izmeni poljske društvene odnose na socijalistički način!
Godine 1943. Italija je promenila stranu i stvorena je Republika, što je obezbedilo prostor za delovanje. Italijanska levica je osnovala partiju. Osećali su da bi kraj rata mogao da vodi ka klasnim borbama sličnim onim s kraja Prvog svetskog rata. Da li je Bordiga zaista verovao u to? On je očigledno shvatio da je situacija bila potpuno drugačija. Ovog puta, radnička klasa je bila pod potpunom kontrolom kapitala, koji je uspeo da je okupi pod zastavom demokratije. Kada je reč o gubitnicima (Nemačka i Japan), njima su sledili okupacija i kontrola od strane pobednika. Ali, Bordiga se u stvari nije protivio optimističkom delu svoje grupe i taj stav je zadržao do smrti. Gledao je da se drži podalje od delovanja (i aktivizma) svoje “partije” i uglavnom se bavio teoretskim istraživanjem i objašnjavanjem. Njegova partija je za svega nekoliko godina izgubila najveći deo članstva. Krajem 1940-ih bila je svedena na malu grupu, kakva je bila i pre rata.
Najveći deo Bordiginog rada bio je teoretski. Značajan deo se odnosi na Rusiju. Pokazao je da je Rusija bila kapitalistička i da priroda njenog kapitalizma nije bila drugačija od onog zapadnog. Nemačka levica (ili ultralevica) tu nije bila u pravu. Prema Bordigi, ono značajno nije bila birokratija, već suštinski ekonomski zakoni kojima je birokratija morala da se povinuje. To su bili isti zakoni opisani u Kapitalu: akumulacija vrednosti, razmena roba, opadanje profitne stope, itd. Istina, ruska ekonomija nije patila od prekomerne proizvodnje, ali samo zbog svoje zaostalosti. Ultralevica je verovala da je Rusija izmenila osnovne zakone koje je opisao Marks. Rusija je insistirala na birokratskoj kontroli nad ekonomijom, čemu je ultralevica parirala parolom o radničkom upravljanju. Bordiga je rekao da nema potrebe za novim programom; radničko upravljanje je od sekundarnog značaja; radnici će moći da upravljaju ekonomijom samo ako se ukinu tržišni odnosi. Naravno, ta debata je prevazišla okvir analize Rusije.
Taj koncept je postao jasan krajem 1950-ih. Bordiga je napisao nekoliko studija o nekim najvažnijim Marksovim tekstovima. Godine 1960. je izjavio da celokupno Marksovo delo predstavlja opis komunizma. To je nesumnjivo najdublji komentar o Marksu. Kao što se Panekok vratio na analizu vrednosti oko 1930, tako se i Bordiga vratio na isto pitanje trideset godina kasnije. Ali, ono što je Bordiga razvio bio je sveobuhvatan koncept razvoja i dinamike razmene, od njenog nastanka do njene smrti u komunizmu.
U međuvremenu, Bordiga je zadržao svoju teoriju o revolucionarnom pokretu, koja je uključivala i pogrešno shvatanje njegove unutrašnje dinamike. Mislio je da radnici prvo treba da se okupe na ekonomskom nivou i da promene prirodu sindikata; zatim bi prešli na politički nivo, uz intervenciju revolucionarne avangarde. U tome je lako prepoznati Lenjinov uticaj. Bordigina mala partija je ušla u sindikate (to jest, one pod kontrolom Komunističke partije) u Francuskoj i Italiji, ali bez ikakvih rezultata. Iako se uglavnom nije slagao s time, nije otvoreno istupio protiv te katastrofalne aktivnosti.
Bordiga je održao u životu jezgro komunističke teorije. Ali, nije mogao da se oslobodi Lenjinovih stavova, to jest, stavova Druge internacionale. Zato su njegovo delovanje i ideje morali da budu kontradiktorni. Ali, danas nije teško razumeti ono što je bilo i što je i dalje vredno u njegovom delu.
IV
Postoji mnogo legendi o tome ko je pokušao da se odupre i da održi živom revolucionarnu tradiciju tokom dugog perioda kontrarevolucije, koji je usledio početkom 1920-ih. Pošto je teorija neophodan i neodvojiv deo subverzije (svaki društveni pokret pokušava da shvati svoje delovanje) i pošto je marksistička tradicija najtačnija i zapravo jedina vredna, korisno je razjasniti tendencije koje su predstavljali Trocki, Panekok i Bordiga.
Prvo što treba utvrditi je šta su oni zapravo predstavljali. Trocki je bio vođa frakcije unutar ruske države, a opozicionar je postao zbog progona iz užeg kruga ruskih vođa. Kao što smo rekli, on je sebe uvek smatrao građaninom Sovjetskog Saveza, čiji su interesi njemu bili važniji od interesa proletarijata. Dok je bio u Rusiji, suprotstavljao se svakoj opoziciji s pravim proleterskim sadržajem, kakva god da su bila njena ograničenja, kao što su Radnička opozicija (1920-21), Radnička grupa (1921-22) ili čak Demokratski centralisti. Izvan Rusije, nikada nije ni pokušao da shvati šta su evropski levi komunisti zaista bili (u Italiji, Nemačkoj ili u drugim zemljama). Umro je, a da ništa nije naučio. U njegovom delu teško da ima nečeg što bi se danas moglo iskoristiti. Mnoge ljude je privukao njegov prestiž, a privlači ih i danas. Ali, svako ko traga za nečim istinski radikalnim i pokušava da postavi suštinska pitanja mora da ide dalje od njega. On je, u jednom periodu svog života, bio revolucionar i to izuzetan. Ali, on pripada prošlosti.
Panekok i Bordiga su dve različite prirode. Oni su proizvodi najboljih elemenata revolucionarnog talasa koji je u Evropi usledio posle Prvog svetskog rata. Sličnih militanata je sigurno bilo i u drugim delovima sveta ili makar u onim najrazvijenijim zemljama – u Japanu, na primer. To bi bilo dobro istražiti.
Panekok je shvatio i izrazio otpor proletarijata kontrarevoluciji na neposrednom nivou. Sindikate je video kao monopol varijabilnog kapitala, slično običnim monopolima koji koncentrišu konstantni kapital. Revoluciju je opisao kao preuzimanje života od strane masa, nasuprot produktivističkom, hijerarhijskom i nacionalističkom viđenju Staljina i socijaldemokratskog “socijalizma” (koje su delili i trockisti, a sada i maoisti). Ali, nije uspeo da shvati prirodu kapitala ili prirodu promene koju će doneti komunizam. U svom ekstremnom obliku, kako ga je izrazio Panekok pri kraju svog života, komunizam saveta je postao sistem organizacije u kojem saveti imaju istu ulogu kao i “partija” kod Lenjina. Ali, bila bi ozbiljna greška poistovetiti Panekoka s njegovim najgorim periodom. Ipak, teorija radničkog upravljanja je neprihvatljiva, posebno u vreme kada kapital traži nove načine za integraciju radnika, predlažući zajedničko učešće u njegovom upravljanju.
Upravo to je ono što Bordigu čini važnim: on je Marksovo delo video kao pokušaj da se opiše komunizam. Komunizam postoji potencijalno u proletarijatu. Proletarijat je negacija ovog društva. On će se vremenom pobuniti protiv robne proizvodnje samo da bi preživeo, zato što robna proizvodnja mora da ga uništava, čak i fizički. Revolucija nije ni stvar svesti, niti stvar upravljanja. To je ono što Bordigu čini veoma drugačijim od Druge internacionale, Lenjina i zvanične Komunističke internacionale. Ali, on nikada nije uspeo da povuče crtu između sadašnjosti i prošlosti. (3) Ali, mi to možemo.
Januar 1973.
1. U ovom kontekstu nemačka reč za “udruženje” nema ništa zajedničko sa sindikatima (koji se na nemačkom zovu Gewerkschaften). “Udruženja” su se zapravo borila protiv sindikata.
2. Dok je još predvodio većinu, povukao se u korist Gramšija, kršeći disciplinu.
3. Videti, na primer, The Fundamentals of Revolutionary Communism, International Communist Party, Paris, 1972 (izdanje na engleskom).
Dodatak 3
Pismo o upotrebi nasilja
2. maj, 1973.
Dragi drugovi,
Uobičajeni “marksistički” pristup (mislim na pseudomarksiste) je, naravno, nerevolucionaran. Velika većina ekstremnih levičara tvrdi da potpuno podržava nužnost oružane borbe i građanskog rata u budućnosti. Ali, za njih je to pûki princip.
Nije dovoljno reći
Ako hoćete mir, spremajte se za revoluciju, već i
Ako hoćete revoluciju, spremajte se za rat, to jest, za građanski rat.
Lako je zapasti u delirijum po kojem je u ovoj stvari nemoguće biti dovoljno oprezan. S druge strane, stav većine političkih grupa, koje odbijaju da ozbiljno prihvate to pitanje, mora se odbaciti kao konzervativan.
Osećam da se većina takozvanih revolucionara pitanjem nasilja bavi s čisto političkog stanovišta, u smislu u kojem je Marks napao politiku kao takvu: na primer, u svom članku iz 1844, o Kralju Prusije i društvenoj reformi. Svrha politike je promena sistema upravljanja, a ne same osnove društva; promena načina upravljanja sistemom, a ne samog sistema. Ako istražimo levičarske grupe – trockističke, maoističke ili čak anarhističke – vidimo da njihova slika budućeg društva nije mnogo drugačija od onog u kojem sada živimo. Ko zaista ističe komunistički program? Ko od njih zaista priča o ukidanju robne proizvodnje, o ukidanju ekonomije kao odvojene oblasti? Ono što žele je demokratski kontrolisani kapitalizam, u kojem će novi gospodari izgleda biti radnici… naravno, kroz medij svojih predstavnika. Izgleda da niko u tim revolucionarnim grupama nije video revoluciju kao pojavu novih odnosa, za koje materijalna osnova već postoji. Oni koji zvanično podržavaju takvo viđenje, obično ga tumače u smislu da je takva promena moguća već sada i da mora započeti sada. To, naravno, znači potpuno odbacivanje revolucije, kao što vidimo u kontrakulturi i drugde.
Sve ovo može zvučati pomalo zbunjujuće, ali važno je shvatiti da upotreba nasilja – u revoluciji, ali i pre nje – zavisi od društvenog programa revolucije. U osnovi, sadržaj pokreta je isti kao i nekada, ali način na koji će on delovati biće drugačiji. U Marksovo vreme, proletarijat je još morao da razvija proizvodne snage; danas on samo treba da ih promeni, da ih komunizuje, da tako kažem. U Marksovo vreme, kao i 1920, postojao je značajan segment sitne buržoazije u populaciji, čak i u zemljama kao što je Nemačka. Partija je mogla da se pojavi samo kao odvojeno telo, kao formalna organizacija. Njen zadatak je bio da prvo porazi državu i njenu vojsku, a da tek onda izmeni društvo. Danas komunizacija društva može da započne odmah i zapravo je deo transformacije društva. Možemo i moramo učiniti buržoaziju i državu – to jest, organe robne kapitalističke ekonomije – krajnje beskorisnim, uništavajući tu ekonomiju i zamenjujući je komunizmom. S našeg stanovišta, vojna borba sada uključuje društvena oružja koja nisu postojala pre 50 godina – ili su postojala, ali u mnogo manjoj meri. S druge strane, sa stanovišta kapitala, država je morala da postane mnogo efikasnija nego što je nekada bila. Sigurno vam je poznata knjiga Beskrajni rat (M. Klare, War Without End, Vintage Books, 1972). Iako se uglavnom bavi ratovima u nerazvijenim zemljama, ona donosi korisne informacije o strategiji velikih kapitalističkih država za pripremanje građanskih ratova u razvijenom svetu (naravno, to ujključuje SSSR i Kinu: način na koji je Kina reagovala na pobunu na Cejlonu je tipičan). Država zna ono što levičari ignorišu, naime, da je komunizacija moguća i da je to ozbiljna pretnja njenom postojanju. Ona će nastojati da izoluje revolucionarne elemente uz pomoć zvaničnih organizacija (sindikata, komunističkih partija, socijalističkih i laburističkih partija, čak i većine levičarskih grupa). Njena strategija će verovatno biti razdvajanje revolucionarnih oblasti jednih od drugih. Njena krajnja taktika biće sistematsko uništavanje tih oblasti, što će ih sprečiti da se razviju u pravcu komunizma, jer će tako biti uništena njihova materijalna osnova: industrija, energetika, transport, itd. Ona neće oklevati da zbriše te oblasti, ako to bude neophodno, koristeći iste metode kao i u Drugom svetskom ratu (koji je bio imperijalistički na svim stranama, kao i Prvi svetski rat). Pre nego što dostigne taj stadijum, država će pokušati da slomi revolucionarni pokret koristeći elitne trupe. Ako problem razmotrimo s prostog materijalnog stanovišta, superiornost kapitala je zapanjujuća: naša jedina nada leži u subverziji koja će biti tako opšta, a opet tako celovita, da će država morati da se suočava s nama svuda.
Verujem da ovakva opšta zapažanja nisu dovoljna. Ima stvari s kojima treba započeti odmah. Ako pogledamo Tupamarose ili Badera, izgleda da su oni izabrali oružanu borbu da bi društvu dali neku vrstu impulsa, ali i zato što više nisu mogli da podnesu tradicionalne metode. Ovaj drugi razlog nije “greška”: jednostavno im nije bilo druge. Bili su siti i zgađeni ovim svetom. Ne prigovaram im zbog ovog “iracionalnog” elementa. Ali, mora se priznati da je takav stav blizak ludilu. Nemam ništa protiv ludila: oni koje obično zovemo “ludacima” samo su pojedinci koje je proizvelo ovo društvo, kojem oni nisu prilagođeni. Ovo društvo se oslobađa svojih subverzivnih elemenata i tako što ih pretvara u ludake.
Ali, oni su započeli oružanu borbu i da bi pokrenuli proletarijat. Nadali su se da će ga probuditi. To je bila čista iluzija, tipična za politiku. Politički um uvek pokušava da deluje prvo na druge, da ih ogranizuje ili prisili da urade nešto, ostajući izvan društvenog pokreta. Naš zadatak je politički samo utoliko što teži uništenju političke moći. Glavni zadatak komunista nije okupljanje drugih. Oni organizuju sebe zajedno sa drugima, u isto vreme radeći na zadacima koji potiču iz njihovih vlastitith potreba – ličnih i društvenih, neposrednih i teoretskih.
To je, na žalost, izraženo naopako. Ono što bih hteo da naglasim jeste da naš glavni cilj ne može biti delovanje na svest ljudi da bi se ona promenila. U propagandi, izraženoj tekstovima ili delom, uvek je prisutna iluzija. Mi ne “ubeđujemo” bilo koga. Mi samo izražvamo ono što se dešava. Mi ne možemo da stvorimo pokret u društvu. Možemo samo da delujemo unutar pokreta kojem i sami pripadamo.
Kada je reč o vojnom pitanju, važi isti princip. Jasno je da treba objasniti vojni program revolucije, preko tekstova, letaka, itd. U praksi treba uraditi mnogo toga. Ali, to uvek treba da cilja na nešto što je već izloženo napadu, na ovaj ili onaj način, ili što je prezreno ili što pati od neke aktivne kontradikcije, ma koliko male. Evo nekoliko primera. Ako je neka osoba posebno zla prema radnicima (neki kapitalista, visoki funkcioner), to ne znači da ga treba napasti lično, kao da je simbol. To može biti korisno ili opasno, u zavisnosti od konteksta. Bilo bi detinjasto misiti da će proletarijat shvatiti smisao tog čina i promeniti svoje mišljenje u skladu s tim. To će se dogoditi samo kada se proletarijat već bavi nekom vrstom nasilne akcije. U suprotnom, takav napad će samo ojačati državu.
S druge strane, ako manjina organizuje neku akciju protiv vojske, protiv nekog odlučujućeg aspekta njene funkcije ili njene buduće kontrarevolucionarne uloge, to može imati uticaja, iako izgleda da se u ovom trenutku, u našim zemljama, nijedna društvena sila ne bori protiv vojske. Takva aktivnost bi pokazala – makar samo nekolicini ljudi – da su revolucionari već “u ratu” protiv vojske. Uslov za to je naša sposobnost da objasnimo smisao naših postupaka, što zahteva makar neki kapacitet za izražavanje. U ovom trenutku smo veoma slabi – i vi i mi. Zvanična levica i ultralevica imaju monopol nad izražavanjem (videti dalje u tekstu). To je možda teško objasniti i svestan sam da je ovo što pišem vrlo apstraktno. Pokušaću da svoje viđenje izložim na drugačiji način.
Jedna od jakih strana kapitala je to što ljudi – čak i proletarijat – prosto ne mogu da zamisle dokle bi država išla u građanskom ratu. Mnogi budući događaji će ih zateći. Zato je veoma korisno ukazati na važne aspekte budućeg građanskog rata. Verovatno ćemo morati da dođemo u kontakt sa radikalnim (čak i “liberalnim”) elementima u samoj vojsci. U prvi mah, takva akcija izgleda potpuno strano sadašnjem stanju društvenog pokreta. Ali, nije tako: ima mnogo radikalnih radnika koji već razmišljaju o vojnom pitanju.
Ne verujem da Angry Brigade, Bader i drugi “greše”. (Oni su žrtve neke vrste delirijuma, u kojem unutrašnja logika nasilja i društvene izolacije hrani nasilje i društvenu izolaciju.) Izrazio sam samo delimično viđenje. Ipak, ništa dobro ne može biti učinjeno ako svoju aktivnost sada ne povežemo sa onim što već znamo o revoluciji u budućnosti. Odbijam samouništenje. Samozadovoljstvo u ovom pitanju je neodgovorno i kriminalno.
Sigurno ste čuli za agitaciju u Francuksoj oko pitanja regrutacije u gimnazijama i na univerzitetima. Teško da možete zamisliti ideologiju trockističkih i maoističkih grupa (Komunistička partija je, naravno, nacionalistička, još od 1934). Pre nekoliko dana pročitao sam neki maoistički tekst koji traži narodnu kontrolu nad vojskom! Levičari odbijaju da kažu: dole s vojnom službom, pošto veruju da je postojeća vojska makar malo demokratskija i više narodna od vojske dobrovoljaca. Oni radikalniji idu tako daleko da kažu: dole s vojskom. Ali, građanski rat niko i ne spominje. Detalji su još gori. To je razlog zašto smo objavili letak koji je bio vrlo dogmatičan: ako ništa drugo, on iznosi princip da je vojno pitanje neophodni deo revolucije. Ali, zapanjujuće je videti kako čak i pravi revolucionari u toj stvari zauzimaju tako naivan stav.
Molim vas da ovo pismo prihvatite kao pismo, a ne kao “tekst” u pravom smislu te reči.
Bratski,
Žan Baro
SKRAĆENICE
Francuska
PCF: Parti Communiste Français
CGT: Confédération générale du travail
PSU: Parti Socialiste Unifié
CFDT: Confédération française démocratique du travail
Italija
PCI: Partito Communista Italiano
CGIL: Confederazione Generale Italiana del Lavoro
UIL: Unione Italiana del Lavoro
CISL: Confederazione Italiana Sindacati Lavoratori
SAD
AF of L: American Federation of Labor
CIO: Congress of Industrial Organizations
Ostale skraćenice su objašnjene u tekstu.